SONJA SAVIĆ: TUŽNA SUDBINA DEVOJKE IZ GRADA

         SONJA SAVIĆ: Tužna sudbina devojke iz grada

        Dvadeset trećeg septembra 2008. godine preminula je Sonja Savić, jedna od najtalentovanijih glumica sa ovih prostora. U smrt su je odveli narkotici, ali ipak je ostala upamćena kao neshvaćena umetnica i osoba koja prevazilazi tabue. 

        U zvaničnoj biografiji Sonje Savić navodi se da je rođena 1961. godine u Čačku. Takođe, piše da je dobitnica nekoliko važnih glumačkih nagrada, da se bavila režijom i aktivno učestvovala u različitim avangardnim projektima. Međutim, NIGDE NIJE ZABELEŽENO DA JE OVA GLUMICA NEUOBIČAJENOG IZRAZA UZDRMALA KULTURNU SREDINU SVOJIM PONAŠANJEM, KRETANJEM, NAČINOM GOVORA, MIMIKOM I GESTIKULACIJOM. JOŠ OD POČETKA SVOG DELOVANJA PRATIO JU JE STATUS DRUGAČIJE I ČUDNE. SVE DO POSLEDNJEG DANA SVOG ŽIVOTA OSTALA JE SIMBOL TIHE POBUNE I DOKAZ KAKO JE I U SRCU VELIKOG GRADA MOGUĆE OSTATI SVOJ I OSOBEN.

        - OVDE SAM SVE VREME POKUŠAVALA DA ODRŽIM URBANU KULTURU, ALI TO NIKO NE PRIMEĆUJE. ZNAM I DA SE REFORMA KOSTIMA, ŠMINKE I MIZANSCENA NA FILMU OSAMDESETIH MOŽE PRIPISATI SONJI SAVIĆ, PA OPET NIKOM NIŠTA. SUKNJA OD SKAJA I SAKO NA GOLO TELO NISU SE PRE MENE NOSILI, BOJILA SAM TUŠEM NOKTE U CRNO ZATO ŠTO TAKVOG LAKA NIJE BILO. I JOŠ NEŠTO: DO 45. GODINE JA JOŠ NISAM DOBILA OZBILJAN HONORAR ZA SVOJ RAD. MADA, U STVARI, U ALTERNATIVI I NE MOŽE DA SE OČEKUJE NOVAC – rekla je Sonja Savić u intervjuu koji je 2006. dala nedeljniku Vreme. 

  
       Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1982. godine u klasi profesora Minje Dedića. Njene kolege bili su poznati glumci, poput Svetislava Goncića, Branimira Brstine, Žarka Lauševića, Zorana Cvijanovića i drugih. Osamdesetih godina pripadala je novom talasu beogradskih umetnika, zajedno sa Milanom Mladenovićem i Ivicom Vidovićem Vidom, članovima rok sastava Ekatarina Velika. Sonja je velikom brzinom citirala znane i neznane mudre ljude, pravila paralele kojih bi se i filozofi postideli, ne mareći pritom da li će je neko razumeti.

        Kao i mnoge njene vršnjakinje, maštala je o udaji i deci sa priznatim džez muzičarem Vlajkom Lalićem. U njega se zaljubila još kao petnaestogodišnjakinja, a on je bio i ostao njena prva i najveća ljubav. Razdvojila ih je njegova prerana smrt 1990. godine, kada se utopio na jedrenju jer ga je zahvatila oluja.

        - DOK SAM BILA MLADA, ČESTO SAM ZAMIŠLJALA KAKO ĆU IMATI BRAK I PORODICU SA ČOVEKOM KOGA BESKRAJNO VOLIM I KOME ĆU SE POTPUNO POSVETITI. IMALA SAM VELIKU LJUBAV. OTKAKO JE ON OTIŠAO IZ MOG ŽIVOTA, KADA SAM IMALA DVADESET DEVET GODINA, SEBE SMATRAM UDOVICOM – istakla je za naš magazin u intervjuu iz 2007. godine.

        DEBITOVALA JE PRED KAMERAMA KRAJEM SEDAMDESETIH, KAO TINEJDŽERKA U OSTVARENJU LEPTIROV OBLAK, DA BI SE OSAMDESETIH, FILMOVIMA ŽIVETI KAO SAV NORMALAN SVET, UNA, ŠEĆERNA VODICA, DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, BALKANSKI ŠPIJUN, ČAVKA, POTVRDILA KAO GLUMICA NEPREVAZIĐENOG TALENTA. Devedesetih godina osnovala je sa grupom beogradskih umetnika grupu Supernaut, koja se borila protiv umetničkog establišmenta Srbije.

        - ZAŠTO LOŠE PROLAZIM U GRADU U KOM ŽIVIM, U ZEMLJI IZ KOJE POTIČEM, POJMA NEMAM. Da nije bilo Slovenije, ne bih preživela devedesete, a isto važi i za ovo vreme – rekla je u jednom od poslednjih javnih nastupa i otkrila svoje želje. 

     

           - Volela bih da dobijem sredstva da napravim samo, zaista samo još jedan mjuzikhol, savremeni, sajber-mjuzikhol, koji bi prerastao u klabing, ali ovaj grad izgleda nema afiniteta prema meni. ČESTO ČUJEM DA SAM EKSCESNA LIČNOST, MADA KAD RADIM NIKAD NISAM TAKVA, PITAJTE KOGA HOĆETE.

        Njen privatni život obeležili su problemi sa heroinom i odbacivanje bilo kakvih tabua. Sonja Savić preminula je 23. septembra 2008., u 48. godini, od prevelike doze droge. Pronađena je mrtva u svom stanu u Kursulinoj ulici u Beogradu, a mada su lekari hitne pomoći pokušali da je reanimiraju, nisu uspeli da je spasu. Sahranjena je u selu Donja Gorevnica, a komšije njene majke Mikaine rekle su kako se ne sećaju da je iko od kolega posetio grob. Ni na sahrani nije bilo glumaca osim Dare Rančić.

        Nerazumevanje na koje je nailazila tokom svog života nastavilo se i posle smrti. Opraštajući se pismom od Sonje Savić, režiser Miloš Radivojević ocenio je da je ona pružala otpor ubuđalom svetu, a ta pobuna išla je isključivo na njenu štetu. Njegov kolega Puriša Đorđević to je sublimirao rečima: Ni Bog ni Srbija nisu imali razumevanja za Sonju.

        Bila je ispred svog vremena. Nije na odmet da se prisetimo njenih reči i dela.

        - "Ja sam bila srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja."

        - "NEKADA SAM HTELA I DA SE UDAM, DA BUDEM KONZERVATIVNA, DA IMAM DECU, NISAM JURILA FRAJERE, A PROGLASILI SU DA IMAM SIDU, DA SE DROGIRAM. Bože oprosti, sačuvaj i sakloni! MOŽDA SAM U DRUGOJ POLOVINI ŽIVOTA POSTALA TO ŠTO SU ŽELELI! MOŽDA..."

        - "OVO JE BEDNA PLANETA, ČIM SMO ROĐENI, SVI SMO KRIVI I POKVARENI." 

        - "MOJI RODITELJI NEMAJU DANA BOLOVANJA U SVOM RADNOM STAŽU. MAJKA MI JE PRAVNIK DIPLOMIRANI SA ADVOKATSKIM ISPITOM, NIKAD NIJE RADILA ADVOKATURU. ZAŠTO? POSTOJI ZAŠTO. OTAC MI JE DIPLOMIRANI INŽINJER. NIKAD NIJE PRENEO DOLAR PREKO GRANICE, NITI IMAO RAČUN OTVOREN U INOSTRANSTVU, A IZUZETNO SU VOLELI STRANCI DA SARAĐUJU SA NJIM."

- "MOŽDA NE BIH BILA GLUMICA KADA BIH PONOVO POČINJALA, ALI BIH SVAKAKO BILA SLOBODNI UMETNIK. To sam i sada i priznajem da je u ovim godinama ta "titula" teško breme.

- "Iako me nije bilo na velikom ekranu, od glume se nikada nisam odvojila, a problema je bilo na pretek. PUT UMETNIKA JE TEŽAK. VEĆ POSLE DIPLOMIRANJA SHVATILA SAM DA USPEŠNA KARIJERA, BRAK I PORODICA NE MOGU IĆI UPOREDO. AKO SE ODLUČITE ZA BRAK I DETE, NAJVIŠI NIVO U PROFESIJI MOŽE DA SE POSTIGNE TEK ZA DVADESET GODINA, A TO MI NIJE ODGOVARALO. OPREDELILA SAM SE ZA KARIJERU..." 

        Iako se njeno ime često vezivalo za drogu, glumica Sonja Savić je filmsku karijeru odradila čistog razuma i tela. Jer, govorila je da se narkomanija odmah vidi na čoveku!

        - MOJA NAJVEĆA ŽELJA JE DA RADIM ČISTE GLAVE I ČISTOG SRCA. KAMERA SVE VIDI - KOME JE ŽUTA ILI BELA KOŽA, A KO IMA BORE OKO OČIJU.

        PRIZNALA JE SONJA DA NIJE BARD POPUT PAVLA VUJISIĆA I ZORANA RADMILOVIĆA, KOJIMA JE BOEMŠTINA STAJALA. ZNALI SU DA PIJU, DA PRIPITI IZAĐU NA SCENU I BRAVUROZNO ODIGRAJU SVOJE ULOGE.

        - Ali, kad bih rekla: pustite me da budem haj na marihuani, ne bi mi dozvolili!

        NAKON SVAKE PREDSTAVE SONJA JE ŽELELA DA SE OSLOBODI ŠUMOVA I GLASOVA KOJI JOJ SE MOTAJU PO GLAVI. BUKA OD MASE KOJA NAVALJUJE KAO SA LANCA, OPTEREĆIVALA JU JE. Zato joj je posle predstave prijalo crno pivo. Ali, dok je radila na predstavi - alkohol nije dolazio u obzir!

        - Da duvam pre predstave, pa da padnem sa stolice! To ne dolazi u obzir!

        Na moje otvoreno pitanje da li je konzumirala drogu, Sonja je tada rekla:

        - NE, NISAM KONZUMIRALA, OSIM U DRUŠTVU U KOJEM SE KONZUMIRALA UZ ALKOHOL. AN ŽENERAL! JEDINO KANABIS MOŽE DA ME POMERI U NEKE VIŠE SFERE I DA ME OTVORI ZA SLAVLJENIČKO OSEĆANJE OVOG BEDNOG I JADNOG SVETA. OVDE SE PROTURA ĐUBRE OD DROGE KAO NARKOTIČKI TREND. AMBROZIJE SU SE KORISTILE ZA CEREMONIJE U STARIM CIVILIZACIJAMA ZA NAJVIŠE ARISTOKRATSKE RODOVE.

        - ZA DROGU TREBA PARA. Pogledajte ko je žut, ko je beo. To piše na licu svakog narkomana, ali ljudi vole da slušaju policiju. NARKOMANIJA JE ŠIROM SRBIJE PROJEKTOVANA ZA VREME RATA. DONELI SU JE VIKEND RATNICI. NJIMA JE DROGA DAVANA DA BI ZABORAVLJALI STRAH I JURIŠALI. ALI, PO POVRATKU U GRAD, ONI SU DROGU DILOVALI. JAVNA TAJNA JE DA JE DEVEDESETIH DRŽAVA PROIZVODILA HEROIN I DA GA JE MASOVNO PRODAVALA. DECA PROPALIH VOJNIH LICA I MILICIONERA SU NAM PRODAVALA BENZIN I HEROIN. Vreme je za hajdučiju, i to mentalno-astralnu.

        Glumom počinje da se bavi u amaterskim družinama, i već u tom periodu debituje na filmu ("Leptirov oblak" Zdravka Randića, 1977. godine). Filmskim ulogama ubrzo se izborila za status zvezde - kreacijama izvan određenog faha, ali uvek sa prepoznatljivim ličnim pečatom. Bilo da tumači otuđene ("Živeti kao sav normalan svet" M. Radivojevića, 1982. - Carica Teodora na festivalu u Nišu), ekstravertne ("Šećerna vodica" B. Pelića, 1984. - Zlatna arena u Puli, Ćele kula u Nišu) ili fatalne žene ("Una" M. Radivojevića, 1984.), ispod površine lika uvek se krije fragilna, nezaštićena osoba. Za sporednu ulogu "pevaljke" u filmu "Život je lep" (B. Draškovića, 1985.) nagrađena je na festivalu u Veneciji. 

        Do sada neobjavljen intervju je nastao julske noći 2008. godine na stepenicama stare gradske tvrđave u Nikšiću, dok je jedina svetlost bio žar njene cigarete, jer momci zaduženi za rasvetu nisu videli glumicu i novinarku, pa su je ugasili. Sonja Savić je počela da glumi daleke 1975. godine kao četrnaestogodišnja devojčica. Od mnoštva nagrada poput Zlatne arene u Puli i specijalne nagrade žirija festivala u Veneciji, ali i svojevrsne blokade, kada je srpska kinematografija u pitanju.

        - IZGLEDA NEVEROVATNO, ALI JE NAŽALOST ISTINITO - DANAS ORGANIZATORI I PRODUCENTI ODLUČUJU KO ĆE DA GLUMI. MNOGI REDITELJI MI KAŽU DA KADA SE POMENE MOJE IME, PRODUKCIJA ODMAH "SKAČE NA NOGE" I STAVLJA MI ZABRANU. NIKAD NIJEDAN SKANDAL NIJE BIO VEZAN ZA MENE, NIKADA SE NISAM ONESVESTILA, ZAKASNILA NA SNIMANJE. Neki scenaristi su u delirijum tremensu vođeni u bolnicu, bili su na heroinu i lečeni su o državnom trošku, a posle su kao nagradu dobili da pišu seriju. Ja sam sve svoje bitke dobijala sama, ali i sve svoje obaveze ispunjavala bez greške, bez obzira na stanje u kakvom sam bila. 

        KADA JE POČINJALA DA GLUMI PORED NJE SU BILI SAMI DOAJENI JUGOSLOVENSKOG GLUMIŠTA OD KOJIH JE IMALA ŠTA DA NAUČI.

        - TO JE BILA TAKVA GARDA GLUMACA PORED KOJE MI JE BILO ČAST DA STOJIM, A NE DA GLUMIM. ZNAČILO JE PUNO BITI U DRUŠTVU LJUDI POPUT PAVLA VUJISIĆA, ZORANA RADMILOVIĆA, MILENE DRAVIĆ, MIRE FURLAN. SVI DOBRI LJUDI ODOŠE.

        NE KRIJUĆI EMOCIJE PRIČALA JE SONJA SAVIĆ, ISTIČUĆI DA SEBE SMATRA ČOVEKOM BEZ DOMOVINE, JER NE ZNA VIŠE KAKO JOJ SE ZEMLJA ZOVE I KOME PRIPADA.

        - NESTALE SU ONE PRAVE VREDNOSTI. IZGUBILE SU SE, dok mi, koji smo u ta teška vremena zadržavali kosmopolitski duh, jer je tada antirežimski bilo zadržavati kulturu, još tražimo svoje utočište. Ljudi iz Ateljea su nakon 27 godina dobili pozorište. I ja bih volela da dobijem neko utočište, jer mi je teško da se borim sama, da ispraćam stare, a dočekujem neke nove ljude.

        Pošto su joj stavili "veto" na filmske uloge okrenula se alternativnom pozorištu. Sa slikarom Điletom Markovićem i lingvistom Sašom Radićem (član benda "Supernaut") osnovala je trupu.

        - Bili smo praktično jedini, uz Fleku iz "Partibrejkersa", otpor u Beogradu iz koga su drugi nicali. Drago mi je što smo posejali seme koje je, srećom, urodilo plodom. 

        Trupa je uradila sedam multimedija, i u Kanadi je "Plej", film koji za temu ima studente i uniforme, centralni događaj galerijskih prikazivanja.

        - Nakon 10 godina rada stigle su i pohvale. U Ljubljani su me prozvali "ikonom pobune" i moram priznati da mi je to imponovalo.

        Glumica koja je sa projektima nastupala u Sarajevu, Mariboru, Ljubljani, ali ne i Beogradu.

        - ONO ČIME MOGU DA SE PONESEM, NE PONOSIM, NEGO PONESEM, JE TO ŠTO SAM USPELA DA IZBRIŠEM GRANICU IZMEĐU ŽIVOTA I POZIVA. DA LI TO SVAKI PUT USPEŠNO DOČARAM I DO KOJE MERE MOGU DA VLADAM SCENOM NE ZNAM. TRUDIM SE DA MOJA REČ DOVOLJNO DUGO PUTUJE DA MOŽE PUBLICI DA ZADRŽI PAŽNJU, JER, I POSLE TOLIKO GODINA, JA I DALJE BRINEM O TOME ŠTA PUBLIKA MISLI.

        LEGENDA JUGOSLOVENSKE KINEMATOGRAFIJE KAŽE DA ČOVEK BIRA ŽIVOTNU PRIČU, ALI DA POSLE PRIČA VODI ČOVEKA. ONA JE, NA POČETKU, UMESTO BRAKA I PORODICE IZABRALA KARIJERU. KASNIJE JE ŽIVOT ODLUČIO UMESTO NJE.

        - Čovek sa kojim je trebalo da imam porodicu poginuo je 1989. godine. Svirao je pijanino i bio učitelj džeza. Baš u trenutku kada je trebalo da dođe za mene i da me odvede iz Beograda, poginuo je... Drugi, kada se pojavio bio je mlađi i onog trenutka kada je stao na noge i stigao do novca, probudio se njegov ego, i ja sam tako platila cenu što sam uspela da ga prevedem preko mosta. IZGLEDA DA JE SAMOĆA CENA MOJE SLOBODE. 

        Priča glumica ne pokušavajući da obriše suze koje su u svežoj julskoj noći pomutile sjaj njenih očiju. SONJINA BAKA JE ZNALA DA KAŽE DA SE U LJUDSKIM OČIMA SVE MOŽE PROČITATI. U SONJINIM OČIMA ČITALA SE TUGA I SAMOĆA.

        - Ima još jedna bakina izreka koje se često setim - žagre ti se oči. Danas bi mnogim generacijama, kada prođe ponoć, mogli to da kažemo. A njima oči žagre od ko zna čega, a to nije dobro ni za njih ni za porodicu.

        Dva meseca nakon ovog intervjua Sonji Savić su oči prestale da "žagre". Mnogi će pamtiti kako su joj oči "žagrile" od zadovoljstva i sreće, od želje za životom i večitom borbom sa samom sobom. Neki će njene oči pamtiti i po smrtonosnom "zovu" koji je na kraju privukao k sebi, a neki po umoru od onog istog života zbog koga je vredelo boriti se. Autorka ovih redaka pamtiće da su Sonjine oči "žagrile" od tuge i samoće. 

        ONO ŠTO POSEBNO RADUJE Sonju Savić JESTE MEDIJSKA RAZVIJENOST. RASTUŽUJE je ŠTO UPRKOS TOME, SVI LIČE JEDNI NA DRUGE.

        - GLEDALA SAM PROGRAMSKU ŠEMU CRNOGORSKIH KANALA I SMEJALA SE. POTPUNO JE ISTA KAO U SRBIJI – INTERVJUI SA BIZNISMENIMA, ENTERIJERI NJIHOVIH JAHTI, U SRBIJI PRIKAZUJU HOTELE, DOSTA REKLAMA, KVIZOVA, PESAMA. TO JE PREVRŠILO SVAKU MERU. JOŠ VIŠE KADA ZNATE BEKGRAUND, KO I ŠTA STOJI IZA SVEGA TOGA.

        Čudi se glumica KAKO SU NEKI LJUDI ZABORAVILI KO SU, ODAKLE SU, ŠTA SU BILI.

        - U Crnoj Gori imam drugaricu sa kojom sam studirala. Ovde je postala nešto veliko, a ja nisam sigurna da li bih umela da joj se javim kada se sretnemo. Njen govor abdominalno-barokne senke, ponašanje neke velike gospođe iz XIX veka, prstenje... Jednostavno, ne prepoznajem je. Ali ona zato ima moć, profesorka je, čak je i u Beograd dolazila da predaje.

         Borimo se da opet budemo mladi

        Na sceni nikšićkog Bedema izvela je multimedijalnu dramu "Tajna venčane fotografije", po tekstu Olge Stojanović, a publika je aplauzom, poljupcima i ovacijama pokazala šta misli o glumi Sonje Savić. Jedna od poruka drame bila je da je svako dete neke generacije. 

        - Ja sam dete NATO generacije, generacije koja je čekala da postane zrela, a onda u međuvremenu ostarila. I sada se borimo da ponovo budemo mladi. Moja borba je da što duže i što češće stvaram prilike da se sretnem sa publikom, da im poklonim predstavu.

        Poslednje uloge glumice koja nikada nije prihvatila "primitivni duh umetnosti" bile su u filmovima "Jug-jugoistok", "Od groba do groba" i "Princ od papira". Preminula je prvog dana jeseni 2008. godine.

         SONJA SAVIĆ, GLUMICA OD 13. GODINE: Izabrala sam istraživanje naspram klasike!

        Sredinom osamdesetih, činilo se da je neće zaobići nijedna filmska nagrada - ako je 1984. godina ostala upamćena po "Šećernoj vodici", onda je film Bore Draškovića "Život je lep" obeležio 1985., godinu u kojoj je 24-godišnja Sonja napravila značajan iskorak ka inostranoj sceni - to je potvrdila specijalna nagrada u Veneciji, o čemu je ukratko popričala sa novinarem Studija... 

        Sonja Savić je pridodala mnogobrojnim filmskim nagradama, koje su je počele obasipati još prošle godine, i specijalno priznanje na Venecijanskom filmskom festivalu za ulogu u Draškovićevom ostvarenju Život je lep.

         Nagrade ne padaju sa neba

        Te zavrzalame oko odlaska naših filmskih autora i protagonista na završne svečanosti međunarodnih filmskih festivala već su pomalo tragikomične. Pre dve nedelje glavnu je ulogu u jednoj takvoj neuspeloj transportnoj zavrzlami imala Sonja Savić. 

        Prošle, orvelovske 1984. godine, jugoslovenska glumica godine: Zlatna arena u Puli, Grand Prix u Nišu, sve zbog Šećerne vodice. Sad su je, i pored vanserijskih ostvarenja u filmovima Život je lep i Una, priznanja u zemlji mimoišla, jer zasenile su je dve Mire (Karanović i Furlan). Ali, venecijanska Mostra i žiri na čelu sa Zanusijem nisu ostali ravnodušni prema njenom velikom umetničkom prilogu u Draškovićevom delu: osim Grkinje Temis Bazaku (Kamena hronika) i sovjetske umetnice Galije Novents (Tango našeg detinjstva), i ona je dobila specijalno priznanje.

        - Ne, nisam lepila tapete (kaže Sonja Savić, aludirajući na prve Kusturičine izjave, pošto proletos nije uspeo odleteti u Kan). Jednostavno, kasno sam saznala i više nije bilo mogućnosti da dođem u Veneciju na završnu ceremoniju. Ali, posle je ispalo da je bolje što nisam išla.

        • U ponoć, na gala svečanosti, vaše ime nije pročitano?

        - Nastala je, valjda, neka zbrka, pa nas tri dobitnice tog posebnog priznanja žirija za ženske uloge nismo ni prozvane. Ali, budući da Zlatni lav... odnosno lavica (smeh)... nije dodeljen, moram biti zadovoljna, bez obzira na sve što se dogodilo. Naši su se tamo prilično uzbudili zbog tog skandala. Ko zna, da sam bila na mestu događaja u dvorani i čekala da me spomenu i pozovu da se popnem na pozornicu, ko zna kako bih se ponašala. Verovatno bih bila besna.

        • Kao nedavno u Nišu, kad ste zajedno sa Milenom Dravić demonstrativno napustili završnu konferenciju za štampu na kojoj je Špela Rozin pročitala nagrade... bez vas?!

        - To je bilo nešto drugo! Naime, kao što znate, tamo svake večeri, nakon dva prikazana filma, gledaoci glasaju za glumca ili glumicu večeri. Popunjavaju nekakve listiće, to se obrađuje u električnom centru i sutradan se, uoči nove projekcije, dodeljuje neka nagrada, umetnička slika ili tako nešto. E, pretposlednje je večeri festivala glumačkih ostvarenja u Nišu bila prikazana Una. Sutradan, neposredno pre te konferencije za štampu, neka devojka iz direkcije obavestila me je da sam ja bila glumica večeri. Ali, pogledam neke papire i glasove i vidim odmah da je za tridesetak glasova više zapravo pobedila Milena Dravić. Uzrujala me ta greška, a ne to što je Milena bila ispred mene. A što se tiče službenih nagrada, u Nišu sam već osvojila sve ono najvažnije. Možda mi je bilo malo krivo... nagrade koje sam, dobila do danas, uključujući i ovu iz Venecije, dakako, mogu me naterati da ovaj posao radim odgovornije. Ali, to ne znači da nisam odgovorna ako ostanem bez nagrade... 

       

        • Samo malo neozbiljna?

        - Ne, nego je to ipak jedna moja igra... Za sebe sam otkrila igru, i ona je javna. Ne bih želela da moja mladost skrene negde, a zasad ne mogu predvideti kako će teći moj život, a samim tim i moja profesija, gluma, film. Pre nekoliko dana napunila sam dvadeset četiri, a gotovo sam petnaest godina glumica. Bilo je strašnih kriza i sumnji u mnogo toga što sam radila ili izvodila. Ipak, bilo je mnogo više zadovoljstva. Ne znam koliko će to dugo potrajati.

        • A kako se osećate sad, kad je ovim priznanjem u Veneciji zapravo zaokružena jedna veličanstvena sezona jugoslovenskog filma?

        - Ugodno mi je, ali ne zanosim se mnogo... MOŽDA ĆE NAKON OVOGA STIZATI, ne samo do mene, OZBILJNIJE I LEPŠE NAPISANE ŽENSKE ULOGE NEGO DOSAD. INAČE JE TO O ŽENSKIM ULOGAMA NEKA VEČITA MISTERIJA, NE SAMO KOD NAS... PA I TO ŠTO VENECIJANSKI ŽIRI NIJE DODELIO PRVU NAGRADU ZA ŽENSKU ULOGU, TEŠKO JE POVEROVATI DA IH BAŠ NIJE BILO... A KOD NAS JE VEROVATNO PROBLEM U TOME ŠTO JE PO TRADICIJI ŽENA NEKAKO U DRUGOM PLANU, PA SE SLIKA ŽIVOT KOJI SE ŽIVI. DECENIJAMA SMO IMALI ŽENU SAMO KAO MAJKU I DOMAĆICU, A DANAS JE ONA ZAPOSLENA, BAREM U NEKOJ TIPOLOGIJI. OČIGLEDNO BI TREBALO IĆI DALJE: DRUŽENJE MUŠKARACA I ŽENA, SUŠTINSKO ZANIMANJE JEDNIH ZA DRUGE, PREPLITANJE I PROŽIMANJE NJIHOVIH SUDBINA... I NA FILMU, SVAKAKO.

        (Slobodan Šterić, Studio, 1985.)

         SONJA SAVIĆ: Intervju povodom novog filma "Una" - Život nije bajka! (1985)

        April 1985: Sarajevski FK Željezničar sastaje se sa mađarskim Videotonom u polufinalu kupa UEFA… Održava se jubilarni 25. Opatijski festival, na kome zajednički nastupaju veterani (Ditka Haberl, Zdenka Vučković, Dejan Petković, Meri Cetinić…) i novi talas naših pop zvezda (Film, Bajaga i Instruktori, Videoseks, Peđa D'Boj Band, Dorijan Grej)… Jedan od najpoznatijih (i najstarijih) domaćih pozorišnih reditelja Vlado Habunek kritikuje aktuelnu YU scenu: "Reditelji danas više ne vole ni kazalište ni glumce. Vole pokazivati sebe!"... Zaslugom Centra za kulturu Novi Zagreb i Muzeja pozorišne umetnosti SR Srbije, u zagrebačkoj Galeriji Spektar otvorena je izložba "Scenografije i kostimografije", koja se bavi radom čuvenog scenografa i kostimografa Miodraga Tabačkog, saradnika gotovo svih značajnijih jugoslovenskih pozorišta, tj. kazališta… U dramskom terminu ponedeljkom uveče, koji JRT neguje još od šezdesetih, prikazuje se drama "Zid" Davida Albaharija, u kojoj glume Svetozar Cvetković, Branimir Brstina, Vladica Milosavljević, Olga Spiridonović i Elizabeta Đorevska, a sve pod rediteljskom palicom neuništivog Zdravka Šotre… U Holivudu je 57. put održana dodela najprestižnije filmske nagrade Oskar – trijumfovao je "Amadeus" Miloša Formana… A u domaćim bioskopima prikazuje se "Una", film koji je svojim slobodnijim scenama uznemirio puritanski deo domaće javnosti. Šta o svemu tome misli 23-godišnja zvezda tog ostvarenja, ujedno i najpopularnija glumica YU filma - Sonja Savić… 

        - MOJA ŽELJA JE DA BACIM SEBE U SVE MOGUĆE OKOLNOSTI, U ŠTO RAZNOVRSNIJE ULOGE I DA BUDEM ISKORIŠĆENA NA ŠTO VIŠE NAČINA. Od pozorišta i uopšte od ovog poziva - ne može se zahtevati naročita egzistencija. Moja egzistencija nije čvrsta; ja ne bih mogla da živim sama od sebe, sa načinom isplate kakav je u kinematografiji, bez zaposlenja, bez svega: apsurdno je i pomišljati tako nešto".

        • Ima dvadeset tri godine, a za sobom već pozamašan broj filmskih i pozorišnih uloga. "Carica Teodora", niški "Gran pri", "Zlatna arena" – na ove nagrade neke njene koleginice čekaju godinama. U karijeri Sonje Savić sve se dešava vrtoglavom brzinom. Uloge se ređaju jedna za drugom, a ona se sa neverovatnom lakoćom i nonšalantnošću transformiše iz ljubomorne devojke ("Nešto između") u muškobanjastu tinejdžerku ("Šećerna vodica"); ekstremno elegantnu ženu ("Davitelj protiv davitelja"), u savesnu studentkinju ("Balkanski špijun") i tako redom do fatalne, golišave Une u istoimenom filmu Miše Radivojevića, oko koga se podiglo mnogo prašine. Film je proglašen prvim jugoslovenskim mekim pornićem, a ljubavne scene, u kojima Sonja i Rade Šerbedžija zaista ne štede svoje umeće okarakterisane su kao žestok seks. Kako mlada glumica reaguje na takve komentare, koji prate film još pre njegovog dolaska u bioskope?

        - "UNI" JE PRIŠIVENA ETIKETA NE SAMO "MEKOG PORNIĆA" NEGO, ČAK, I PORNO FILMA, ALI MENE TO PRETERANO NE UZBUĐUJE. LJUDI SU KOD NAS DOSTA NEPRECIZNI, TAKO DA POGREŠNO POSTAVLJAJU STVARI.

        I soft porn i porno film vrlo su česte forme ozakonjene u svetu; jasno je kako i u koju svrhu se prave.

        AKO SU DOBRI FILMOVI, ESTETIKA IM JE VEOMA ČVRSTA, A EROTIKA - BEZ OBZIRA DA LI SE LJUDI PODAJU, PONIŽAVAJU ILI BILO ŠTA DRUGO RADE – UZIMA SE KAO SUŠTINA MEĐULJUDSKIH ODNOSA I, NA IZVESTAN NAČIN, VELIČA SE. 

         VEOMA JE TEŠKO NAPRAVITI SOFT PORN ILI PORNO FILM, A KAMOLI EROTSKU MELODRAMU KOJA SMENJUJE GRAĐANSKU MELODRAMU I KOJA SE BITNO RAZLIKUJE OD SOFT PORN ILI PORNO FILMA, JER SVE SU TO RAZLIČITE FORME.

        JA BIH BILA PONOSNA DA "UNA", KAO FILM, MOŽE DA SE SVRSTA U BILO KOJU KATEGORIJU; DA ISPUNJAVA SVOJOM FORMOM I SVOJIM NAČINOM. E, sad, ajde tako da kažemo, jer tako piše i po novinama: "Una" obiluje sa tih pet-šest ljubavnih ili erotskih scena, ali kako se u filmu govori o raspadu međuljudskih odnosa zarad opšteg izdajstva, i TAJ SEKS JE DOSTA RAVNODUŠAN I AGRESIVAN.

        DAKLE, NIJE NI EROTIČAN, NI UZBUDLJIV, NI LEP.

        Posledica je jednog zamorenog sredovečnog čoveka, koji je nekada možda i uživao u ljubavi, i jedne mlade još izgubljene osobe, koja nije ni pronašla svoje mesto, tako da je teško da je ikad i uživala u ljubavi. Oni se međusobno podaju, a to čini naročito ona, pristajući da bude - na neki način - ne ponižena, ali upotrebljena za atak tog čoveka na celokupno svoje postojanje, na sredinu, na sve što ga okružuje.

        Iz nekog takvog ugla ja sam pročitala taj scenario i radila ga, a čini mi se da su i Miša Radivojević i Rade Šerbedžija slično razmišljali.

        Mišin pogled na svet i odnos prema moralu je čist. On je moralan čovek zagušen do grla, koji hoće da bljune tu stvarnost pred ljude, pa se verovatno zbog toga dosta vezuje za ogoljavanje replike, insistira da se kažu stvari koje se inače ne govore, a koje nas okružuju; da se ogoli to telo bez obzira da li je lepo ili ružno. 

        E, sad, producent kaže: porno film! Treba staviti etiketu koja je ljudima primamljivija, nepoznata, pošto je u Jugoslaviji - bez obzira koliko su se ljudi nagledali porno filmova na video-rekorderima po kućama - javno prikazivanje porno filmova, u bioskopima, nemoguće i nemoralno, na prvom mestu.

        Tako da "Una" može lako da bude meki pornić, ali u načelu razlikuje se od njega.

        I, ako se uzme da se gleda kao meki pornić, onda to zaista postane infantilan, smešan film. Onda su te scene neuzbudljive, ostavljaju gledaoca hladnog i, otprilike, svode se na komentare da li erekcija može da se dogodi u roku od 5 sekundi ili ne može? Ili: zašto ona ima čarape kad vodi ljubav?!

        Istina, to sve jeste neki znak, ali pre melodramski znak za razotkrivanje karaktera likova. Ja priznajem: mi nismo dovoljno zanatski razvijeni – ni Miloš, ni Rade, ni ja – da bi to dovoljno obznanili gledalištu.

        SA DRUGE STRANE RADIMO U JEDNOJ, PO MOJOJ PROCENI, DOSTA NERAZVIJENOJ, ČAK PRIMITIVNOJ KINEMATOGRAFIJI KOJA STVARA SVOJA DELA PUTEM IMPROVIZACIJE, PROIZVOLJNOSTI…

        DAKLE, SUMA SUMARUM, "UNA" JE JEDAN OSREDNJI FILM, KOJI JE POGREŠNO PREDSTAVLJEN I KOJI VEĆINA, VEROVATNO, POGREŠNO GLEDA.

        NEKO OČEKUJE LEPU ŽENU, NEKO KAPOROVSKE SJAJNE PUTENE MUŠKARCE I PUTENE ŽENE, A NEKO - NAVIKNUT NA AMERIČKE TRILERE - UBEDLJIVI ZAPLET PRIČE O UCENI, PA ZATO FILM UGLAVNOM I RAZOČARAVA.

        • Nesvlačenje profesora Babića. U filmu se, uglavnom, ti razgolićuješ; Šerbedžija se ne skida, ili to čini samo jedanput?

        - Pa, ovako: u prvoj sceni, koja se u filmu sluša preko trake, koja nije urađena uživo, a koja je napisana u knjizi i preuzeta tako, saznaje se da Una i Mišel (Sonja i Rade) već uveliko vode ljubav i da mu ona, tek negde usred tog čina, kaže: "Svuci se i ti".

        Dakle, ona je već obnažena i traži od njega da uradi isto, i eto - TO JE TA NEKA GENERACIJSKA ODREDNICA KOJU JE MOMO KAPOR DOSLEDNO POTENCIRAO U "UNI", OPISUJUĆI JEDNU GENERACIJU KOJA SE LAKO SVLAČI I JEDNU KOJA LAKO VODI LJUBAV, ALI SE ZATO LAKO NE SVLAČI.

        TA DRUGA GENERACIJA, STARIJA GENERACIJA, VEOMA DOBRO JE INFORMISANA; PUNA JE ČINJENICA, ALI KADA TREBA DA ISKAŽE EMOCIJE – ZAĆUTI. NE UME DA KAŽE: HLADNO MI JE, TOPLO MI JE, VOLIM TE, NE VOLIM TE - VEĆ TO IZ ČISTA MIRA ISFORMULIŠE U NEKI INTELEKTUALIZAM.

        E, sad, što se tiče Šerbedžije: on je čovek koji je radikalno izbljuvao sebe, i na sceni i na platnu, ne libeći se ni bala na ustima: ne libeći se svlačenja; ne libeći se svoje zadnjice; ne libeći se agresivnosti i, možda, emocija. Tako da ja verujem da njemu nije nikakav problem da se svuče i uslika sa svih strana, što znači da nesvlačenje profesora Mišela Babića u "Uni" nema nikakve veze sa Šerbedžijom.

        • Kako se osećaš kad se skidaš pred kamerama?

        - To svi pitaju. Ja sam imala veliki problem da li uopšte glumiti ili ne, ali kad sam to u sebi definitivno prelomila – sve je krenulo svojim tokom. NA AKADEMIJI SAM NAUČILA DA, KAO ŠTO JE U SLIKARSTVU POTEZ ONO OSNOVNO, U MATEMATICI BROJ, U GLUMI JE TO RADNJA.

        DAKLE, SVE NAŠE SITUACIJE, SVE ŠTO ČOVEK ŽIVI, SVE STVARI KOJE POSTOJE MOGU SE SVESTI NA RADNJU. RADNJA JE ATOM. I KRETANJE SE MOŽE SVESTI NA RADNJU, NAJMANJI MOGUĆI DEO KRETANJA JE RADNJA. I, ONDA, RADIŠ BESPREDMETNU RADNJU, PA RADIŠ RADNJU SA CILJEM, PA RADIŠ RADNJU SA PREPREKOM. 

        E, SAD, RADNJA JE UZETI ČAŠU: RADNJA JE ZAKRESATI ŠIBICU; ŠIRA RADNJA JE ZAPALITI CIGARETU; RADNJA JE SVUĆI SE; RADNJA JE LEĆI; RADNJA JE DODIRNUTI, ZGRABITI, PRIPETI SE TELOM UZ DRUGOG ČOVEKA; RADNJA JE SPUSTITI MU GLAVU NA RAME; RADNJA JE OBGRLITI GA NOGAMA JER ZNAŠ DA ON TO VOLI… PRIČAM SAMO SLED SVOJIH RADNJI U FILMU… zatim te dotakne nešto po vagini što izazove trzaj tela; dakle ide moj trzaj telom, pretpostavljamo radnju koitusa, pošto se radnje uglavnom pretpostavljaju.

        I kad sam sve to naučila meni je bilo mnogo teže, da dok smo snimali "Šećernu vodicu", šetam gradom raščupana i sa velikim nosom, da pokrenem sebe i infantilno se pomirim sa devojkom od 23 godine, da kažem: "Pu, drkadžijo!" nego da se u "Uni" skinem u studiju pred pet ljudi koji imaju potpuno isti odnos prema tom činu kao ja.

        Smešno je kad glumci pričaju - čuvam svoje privatno! Normalno, čuvaš svoje privatno; čovek ima svoje privatno kad je privatan, ali to ne znači čuvati svoju spoljašnjost, ili čuvati neku emociju, ili čuvati bilo šta. Uopšte pojam čuvati je smešan!

        • Kako izgleda tvoje privatno?

        - Pa, moje privatno bilo je dosta unakarađeno još kad sam počela da radim na filmu, i još uvek je dosta slabije od mog profesionalnog, a i profesionalno mi nije bog-zna-kakvo (šeretski se smeje). Ja, prosto, ne verujem mnogo u međuljudske odnose u današnjem vremenu.

        • Vratimo se opet na skidanje pred kamerama. Kako tvoji roditelji reaguju kad te vide nagu na filmu?

        - Ja se dobro slažem sa svojim roditeljima, i među nama nema nikakvih problema. Mi smo se uvek međusobno pratili i svaka akcija svakome je poznata. Moje roditelje nije šokirala "Una". Pošto imaju poverenja u mene, imaju poverenja i u svaku moju aktivnost, znaju da od nekuda dolazi, oni je promotre; ne budu sa njom ni fascinirani, ali ne ostanu ravnodušni.

Priznajem, mom ocu je uglavnom dosadno kad gleda ono što sam ja uradila, ali ipak gleda. MEĐUTIM, ONO ŠTO MENE NERVIRA JESTE STRAH DA ONI OD SREDINA NE TRPE IZVESTAN ATAK ZBOG MENE, JER JA SAM IPAK NJIHOVO DETE, JEDINO DETE - PA JOŠ ŽENSKO!

        • Šta misliš, može li se desiti da se, kod snimanja ljubavnih scena zaboravi na profesionalnost - da dođe do zaljubljivanja između partnera?

        - Pa, znaš kako; PRIVLAČNOST, AKO SE I DOGODI, ONA SE NE DOGAĐA U STUDIJU, TO JE SIGURNO! KAD SE RADI LJUBAVNA SCENA, SNIMA SE KADAR NA KADAR. Dakle, kadar mora prvo da se iščita, a nemamo mi tu pet sati vremena. U deset minuta iščita se kadar, poređaju se radnje, mehanički se isproba, znači: ja ću ovde da dođem, tu ću da te maznem, onda ti uzmeš grejpfrut, i tako to. 

        ŠTO SE TIČE EMOCIJA: I KAD BI, RECIMO, HTEO DA IM SE PREPUSTIŠ - NE MOŽEŠ.

        Prvo ti ulete, i pljesnu rukama vičući "Kadar 54 - prvi put!", posle ide ta neka radnja, pa onda opet. "Stop, stop, moramo da pomerimo svetlo!"

        Ali, šta znam, MOŽDA DA ZALJUBLJIVANJE I MOŽE DA DOĐE, ALI ONDA SE GUBI PROFESIONALNO; onda si zaljubljen pa nema sprovođenja akcije, onda te ne zanima ni "stop", nego čekaš taj kadar da osetiš dodir čoveka koji ti se dopada.

        • Znači, ipak se događa?

        - JA TO STVARNO NE ZNAM; toliko sam bezobrazna osoba, i toliko prezirem samu sebe na prvom mestu; zatim, stvarnost oko sebe, ne ljude, ljude veoma volim, naročito one sa kojima radim, da ja SEBI PROSTO - ZBOG SVOJE SVESTI - NE BIH MOGLA DA DOZVOLIM DA SVOJU PROFESIONALNOST ZABORAVIM I ZA TRENUTAK, NAROČITO NE NA SNIMANJU.

        Ali, to ne znači da je isključeno da se i meni neće desiti nešto tako, jednog dana (Podiže obe ruke i govori direktno u mikrofon). Ja se, ovde, ne ograđujem ni od čega!

        • Priča se da ste ti i Šerbedžija, prosto poludeli jedno za drugim u vreme snimanja "Une"?

        - Ha, ha! Ko je poludeo: on za mnom ili ja za njim? Ja sam čula priču da sam ja poludela za njim. Šerbedžija obožava svoju porodicu, on je izuzetno moralan čovek, majke mi. E sad, on je jako blesav čovek, i nije tašt, što je meni veoma drago.

        Onda, Miša: on i ja, to je bilo suviše za jednu ekipu. Zapravo, u početku smo se plašili da li će on pristati na nas, a on ne samo da je pristao, nego smo se mi zaista zaljubili jedno u drugo - nas dvoje i Miloš je tu.

        Ja se izvinjavam, to je trougao, naš mali trougao.

        Ja, sad, retko viđam tog čoveka, ali uvek, kad ga sretnem, mi smo i dalje partneri - kako bih rekla.

        Mislim, podeli se tu svašta, podeli se ceo svet, prepoznaju se stvari, itd. Smatram da smo sjajni prijatelji. U vreme ta dva meseca, koliko je trajalo snimanje "Une" svi smo se međusobno obožavali i uživali jedno u drugome, i delili to na sve načine koji su nam dati i koji su se pokazali kao mogući.

        A što je nemoguće, nemoguće je, ha ha,... O razvodima braka, što se priča u čaršiji, o sklapanjima braka, vezama, o ljubavi, he, he, he…

        JA SAM FASCINIRANA RADETOM ŠERBEDŽIJOM; JA GA OBOŽAVAM I UVEK ĆU GA VISOKO STAVITI NA PIJEDESTAL LJUDI KOJE SAM UPOZNALA U SVOM ŽIVOTU. JA NISAM GLEDALA MNOGO NJEGOVIH PREDSTAVA, PRE NEGO ŠTO SAM GA UPOZNALA, ALI SAM ZATO GLEDALA DOSTA FILMOVA, MEĐUTIM TO ME NIJE FASCINIRALO, JA SAM TO POŠTOVALA.

        ONO, ŠTO ME FASCINIRALO, BIO JE ON KAO ČOVEK: KAO TALENTOVAN ČOVEK ZA SITUACIJE, ZA ŽIVOT, ZA IGRANJE SA LJUDIMA KAD SU ONI LOŠI, ZA IGRANJE SA LJUDIMA KAD SU ONI DOBRI. VELIKA JE STVAR KAD DOŽIVIŠ RESPEKT OD TAKVOG PARTNERA. 

        U svakom slučaju, u redu mojih omiljenih muškaraca, kao što su: Goncić, Brstina, Cvijanović, (moja klasa sa Akademije) Gavrilović, Jeličić, Lalić, Radivojević, svakako se nalazi i Šerbedžija! Neka mi oprosti na ovoj intimizaciji i prisvajanju.

        • Plašiš li se da će uloga Une povući za sobom i naredne tog tipa; da ćeš podeliti sudbinu mnogih naših glumica koje su pristale da se skidaju na filmu pa više ne mogu da se otrgnu od te navike?

        - MOJA ŽELJA JE DA BACIM SEBE U SVE MOGUĆE OKOLNOSTI, U ŠTO RAZNOVRSNIJE ULOGE I DA BUDEM ISKORIŠĆENA NA ŠTO VIŠE NAČINA. OD POZORIŠTA I UOPŠTE OD OVOG POZIVA - NE MOŽE SE ZAHTEVATI NAROČITA EGZISTENCIJA. MOJA EGZISTENCIJA NIJE ČVRSTA; JA NE BIH MOGLA DA ŽIVIM SAMA OD SEBE, SA NAČINOM ISPLATE KAKAV JE U KINEMATOGRAFIJI, BEZ ZAPOSLENJA, BEZ SVEGA: APSURDNO JE I POMIŠLJATI TAKO NEŠTO.

        Čak i kad bih skupila sve svoje neisplaćene honorare od prošle dve godine, to bi bila neka prilična suma, ali ja ću lovu dobiti u sledećih godinu i po dana, u ratama od 5 ili 6 miliona, kojima ću uvek isplaćivati neke dugove unazad.

        ŽIVIM U RODITELJSKOJ KUĆI, SJAJNO MI JE - kao što sam već rekla - IMAM DIVNE ODNOSE SA PORODICOM, IMAM SVOJU SOBU KOJA JE PORED VRATA I JAKO MI JE DOBRO - JER SAM IMALA SREĆE DA SE RODIM U SREDNJOJ GRAĐANSKOJ PORODICI, KOJA JE NA IZVESTAN NAČIN OBEZBEĐENA, NE MOŽE OSTATI BEZ HRANE, NEMA NIŠTA PREKO TOGA, NE IDE NA BITEF I FEST, NE PUTUJE U INOSTRANSTVO, NIT' SAM JA TOME NAUČENA, ALI SITNE IZDATKE NEKAKO POKRIVAMO.

        Ipak, nadam se da ću, jednog dana, svoj dohodak imati kao višak, pa ću i putovati, jer bih to zaista jako volela.

        • Kad si se opredeljivala za profesiju kojom se baviš verovatno si imala neku glumicu koja ti je služila kao uzor?

        - POD UZORIMA JA PODRAZUMEVAM FASCINIRANOST POJAVOM, NEŠTO NEDOSTIŽNO. U NAŠOJ KINEMATOGRAFIJI VEOMA SAM VOLELA TRI GLUMICE: SNEŽANU LUKIĆ, KOJA JE RADILA U FILMOVIMA ŽIVOJINA PAVLOVIĆA, NJENA GRACIOZNA POJAVA I FILMSKI NAČIN GOVORA FASCINIRALI SU ME.

        DRUGA ŽENA, KOJA JE NA IZVESTAN NAČIN UVEK NEFORMALNO U NEFORMALNIM FILMOVIMA SJAJNO SEBE IZRAŽAVALA I BILA LEPA, PAMETNA I SLOBODNA ŽENA JESTE BOŽIDARKA FRAJT.

 

        I TREĆA OSOBA, KOJA JE FILM SPOZNALA KAO SVOJ LIČNI ŽIVOT I UČESTVOVALA U NJEMU KROZ NJEGA SE RAZVIJAJUĆI, BESKRAJNO GA VOLELA I DIVILA MU SE, KOJA JE UVEK BILA FOTOGENIČNO, PAMETNO I DUHOVITO BIĆE - MILENA DRAVIĆ. ONA JE BILA MOJE DETINJSTVO, DETINJSTVO CELE MOJE GENERACIJE, ZAŠTITNI ZNAK ZA JUGOSLAVIJU.

        MEĐUTIM, JA MORAM DA SPOMENEM ŽENE KOJE SU MENE - U NEKOM MOM SVESNOM PERIODU - FASCINIRALE, UNIŠTILE, PROBUDILE U MENI POTPUNU STRAST ZA BAVLJENJE OVIM POZIVOM, TO SU: BILI HOLIDEJ, MARLENA DITRIH, ŽANA MORO I NAJZAD, U APSOLUTNO PROFESIONALNOJ KINEMATOGRAFIJI NEDAVŠI SE DO KRAJA - MERILIN MONRO.

        POSLE SEDAMDESETIH GODINA NA OVAMO JA, ZAISTA, MORAM PRIZNATI DA NEMAM OSOBU ZA KOJU BIH REKLA DA ME RUŠI S NOGU, NAROČITO NE ŽENSKU OSOBU. A MISLIM DA JE RAZLOG TOME POVRATAK TOM NEKOM GRAĐANSKOM SMISLU, NEKOM MUŠKOM INDIVIDUALIZMU.

        • Šta radiš kad ne snimaš?

        - Hm, da! Ja imam neku sreću - čuješ koliko puta to spominjem da izgleda da stvarno imam mnogo sreće, a ja je, u stvarnosti uopšte nemam; ja sam jedna nesrećna devojka (smeje se). Družim se sa širim krugom ljudi sa kojima sam odrasla negde od petnaeste godine.

        Mi smo prošli mnoge faze raspadanja, skupljanja, svega živog i sad smo do te mere sjajni da više ne pričamo ni o čemu; ne procenjujemo jedni druge i uglavnom, igramo vista i tablaneta i tako možemo noćima. Umemo i da šetamo ulicama, umemo i da odemo kod drugih ljudi, sjajno se slažemo i - svi smo samci: Jela, Goca, Raca, Gane, Mole, Dragana i ja. 

         To su ljudi koji nemaju nikakve veze sa filmom, ali ja volim da ih odvedem na premijere svojih filmova. Naravno, unapred ih upozorim, ispovedim im se, da ja ništa nisam kriva, da sam jedna očajna pojava, da su to očajni jugoslovenski filmovi, i oni mi normalno ne poreknu nikad ništa posle premijere, ali vole da prisustvuju.

        • A kako je u kontaktu sa mladićima?

        - A, sa mladićima, da! Pa da ti kažem, ja mladićima mnogo ne verujem, niti oni meni. Kod mene je nastupila neka faza totalne praznine, nema baš nekih mladića. Kad sam bila veoma mlada, bila sam ja jako zaljubljena i dugo sam volela; celih pet godina.

        Imala sam sjajnog prvog mladića, prvog pravog. A zatim su stalno nekud putovali, ti meni dragi muškarci, i uvek kad je trebalo da otputuju - poslednje tri nedelje su provodili sa mnom… I onda sam se ja naučila prolaznosti. Ali, naravno, ima sjajnih mladića, a ima i lepih dana…

        Razgovarala: Vesna Radović (Blitz, april 1985.)

         SONJA SAVIĆ: Zašto je žena mrlja (1985)

        "MNOGE MOJE KOLEGINICE IZ SREDNJE ŠKOLE, SA FAKULTETA, BILE SU PUNE INICIJATIVA, OBOŽAVALE SU MERLINKU, MARLENU, HVALILE SE KAKO ĆE ŽIVETI DRUGAČIJE, KAKO NEĆE PRISTATI NA TAJ ROPSKI, POSLUŠAN ODNOS ŽENE PREMA MUŠKARCU KOJI JE GOSPODAR NAŠIH ŽELJA. KAD RAZMIŠLJAM O TIPIČNOM JUGOSLOVENSKOM BRAKU, PITAM SE ZAŠTO MLADI LJUDI, KOJI SU ČESTO I OBRAZOVANI, SVOJIM ZAJEDNIČKIM ŽIVOTOM PRETVORE JEDNO DRUGO U MALOGRAĐANE?" 

        SONJA SAVIĆ, SA SVOJE 23 GODINE, DANAS JE NESUMNJIVO JEDNA OD NAJTALENTOVANIJIH GLUMICA U JUGOSLOVENSKOJ KINEMATOGRAFIJI. ONA JE I GLUMOM I LIČNOŠĆU AUTENTIČAN PREDSTAVNIK NOVOG TALASA U DOMAĆEM FILMU, TALASA AUTORSKE SLOBODE I ZNANJA, ŠKOLOVANA I UPUĆENA U SVE TAJNE CELULOIDNE UMETNOSTI. A UZ SVE TO I DEVOJKA SA ŠARMOM I ŽENSTVENOŠĆU KOJI ZRAČE SA EKRANA, SENZIBILITETOM ŠTO FILMSKE KAMERE OTKRIVAJU U SVAKOJ NJENOJ ULOZI. Došla je u dogovoreno vreme u beogradski Studentski kulturni centar, gde često i nastupa u zanimljivim predstavama (upravo glumi u jednoj takvoj, sa kolegama iz zagrebačkog "Kugla glumišta"). Traperice, vesta, bez šminke, ništa posebno. I izgledom i ponašanjem slična je studentkinjama koje se tiskaju po kafićima ili pred nekim premijernim bioskopom. Da je nisam prepoznao, ne bih ni po čemu mogao zaključiti da je to Una, iz filma koji su naši puritanci odmah proglasili lakim žanrom, gotovo pornografijom, ne shvatajući da i takve filmove narod traži i rado gleda. Malo posle, u svom carstvu, sobičku u stanu svojih roditelja u Kursulinoj ulici, gde Sonja spava, uči uloge, sanjari, sluša ploče i vodi duge telefonske razgovore, pripovedala mi je o sebi, o svojim ulogama, o glumačkom pozivu koji neprekidno potrežnjuje čoveka novim spoznajama. Prvu ulogu odigrala je u filmu Zdravka Randića kad joj je bilo petnaest godina, ali nije bila oduševljena. To joj je pomoglo da upozna kako se snima film, a posle je, na Akademiji, sticala nova znanja.

        - Moja velika, prva škola glume bila je u dečjoj dramskoj grupi Radio Beograda. I danas sam im zahvalna za sve što sam tamo naučila, posebno Aniti Vrganović koja nam je otkrivala tajne glume.

        • Zašto se prihvatila uloge u "Uni"? Nije li to bio i veliki rizik, koji ju je mogao stajati karijere?

        - Ne krijem da mi je ta uloga najdraža, a bila mi je i najkorisnija, jer sam njome ispitivala svoje glumačke vrednosti. Da nije bilo Miše Radivojevića, koga izuzetno cenim, verovatno se nikad ne bih odlučila za tumačenje tog lika. U SUSRETIMA SA RADIVOJEVIĆEM, PRE POČETKA SNIMANJA, OTKRILA SAM NJEGOV AFINITET ZA ŽENSKE LIKOVE, SVET ŽENE, A I ZA MOJU LIČNOST. ZNALA SAM ZA NJEGOVO BAVLJENJE EROTIKOM I ČOVEKOVIM INDIVIDUALIZMOM NA FILMU, PROČITALA SAM SCENARIO - I ODLUČILA. ZNALA SAM I TO DA SE KOD NAS ZA NEUSPEH TAKVIH ULOGA KAKVA JE UNA "ODSECAJU GLAVE". MIŠA, RADE I JA SATIMA SMO RAZGOVARALI O PRIČI FILMA, RAZMIŠLJALI O MOGUĆIM REAKCIJAMA OKOLINE, ALI ODLUČILI SMO DA USTRAJEMO, SMATRAJUĆI DA SU SVE EROTSKE SITUACIJE NUŽNE, JER ĆE ONE POKAZATI DA SE I TO DOGAĐA MEĐU NAMA, DA TE ODNOSE NE TREBA SAKRIVATI...

        • Kod nas još nije raščišćeno pitanje o tome šta je pornografija, a šta erotika. Ima zlonamernih, ali i neznalačkih tumačenja. 

        - Da, često pitamo šta je pornografija. Ona prikazuje nemotivisani koitus između muškarca i žene. A u "Uni" motivacija je opravdana, čvrsta. Je li ona potpuno vidljiva u filmu, to je drugo pitanje. Mislim da se zaista ne može govoriti kako je "Una" pornografski film. Može se samo razgovarati o tome koliko je zanatski napravljena...

        • Kako se oseća glumica na scenama u kojima je naga, a takvih je u "Uni" bilo poprilično?

        - GLUMA JE, JEDNOSTAVNO REČENO, IPAK SAMO GLUMA, PREDSTAVLJANJE, TUMAČENJE NEKOG LIKA, RADNJE, A SVE ZAVISI I OD SHVATANJA SAME GLUMICE. MOŽDA SE NEKA GLUMICA OSEĆA PRIGUŠENOM, ZAKOČENOM, KADA TREBA DA IZRAŽAVA SVOJU PUTENOST ODEVENA DO GRLA, KAD SA GLAVOM PODIGNUTOM PREMA OBLACIMA GOVORI "BILO JE DIVNO". BILO MI JE MNOGO NEUGODNIJE DA SVOJU PUTENOST I PUTENOST SVOG KARAKTERA, KOJI SAM TUMAČILA U JEDNOM LIKU, LICEMERNOM NA ISTI NAČIN KAO I UNA, IZRAZIM LAŽNOM EMOCIJOM, NEGO DA SVOG PARTNERA STISNEM BEDRIMA, SEDNEM NA NJEGA I IZVIJAM SE TELOM. TAKVA JE REAKCIJA DANAS NE SAMO ISKRENIJA NEGO I MNOGO BLIŽA LJUDIMA I ŽIVOTU U KOME ŽIVIMO I GLUMIMO... Čim se u nekom filmu pojavi neka strastvenija scena, poneki kritičari odmah govore o pornografiji i u tom stilu. Naši ljudi danas gledaju i pornografske filmove, i dobro znaju kakav je to film. Pa možda "Una" i može biti neki pornić, ali mislim da to ipak nije. Ako bismo taj film gledali kao meki pornić, bio bi infantilan, smešan, onda bi oni prizori ostavljali gledaoce hladnim i mogli bi se svoditi na ovakve i slične komentare: može li se erekcija dogoditi za pet sekundi ili ne može, ili zašto ona ima čarape kad vodi ljubav? TREBA IMATI NA UMU DA NAŠI FILMOVI NASTAJU U KINEMATOGRAFIJI KOJA SVOJA DELA ČESTO SNIMA BRZO, SA MALO NOVCA I SA PRILIČNO IMPROVIZACIJA. BOJIM SE DA JE "UNA" POGREŠNO PREDSTAVLJENA GLEDAOCIMA I VEĆINA JE POGREŠNO GLEDA.

        • Kako ste Rada Šerbedžiju videli kao partnera u ovom filmu?

        - U prvoj sceni filma sluša se traka, saznaje se da Una i Mišel već uveliko vode ljubav, i ona mu kaže: "Svuci se i ti!" Ona je već obnažena pa zahteva i od njega da to učini. Pisac opisuje jednu generaciju koja se lako svlači i onu stariju, koja lako vodi ljubav, ali se ne svlači lako. Ta je starija generacija vrlo dobro obaveštena, zna mnogo toga, ali kada treba da izrazi osećaje, zaćuti, ne ume reći: toplo mi je, hladno mi je, volim te, ne volim te, već to iz čistog mira pretvara u neki intelektualizam. Što se tiče Šerbedžije, on se radikalno izbljuvao na sceni i na platnu, ne libeći se ni bala na ustima, ne libeći se ni svlačenja, ne libeći se agresivnosti, pa ni svojih emocija. Verujem da njemu nije nikakav problem slikati se go i sa svih strana, ako treba. On je veliki glumac, koji nema kompleksa kada tumači svoju ulogu.

        • Bio je to za vas ipak veliki izazov, jer vas vidimo i u mnogim scenama sa seksualnim aktom...

        - Najpre sam se dvoumila smem li uopšte prihvatiti tu ulogu. Na Akademiji sam učila da je u slikarstvu osnova potez, u matematici broj, a u glumi - radnja. Sve što čovek doživljava, čini, preduzima, proživljava, to je radnja. Radnja je uzeti čašu, zapaliti šibicu, svući se, leći u krevet, zagrliti muškarca, radnja je i privući mu glavu na svoje grudi, gurnuti ga nogama, jer to on voli, radnja je i kada te nešto dotakne izmedu nogu, što izaziva trzaj tela, radnja je i koitus. I kad sam sve to naučila, meni je bilo mnogo teže.

        • Mogu li se glumci, partneri u ljubavnom filmu, u najintimnijim scenama, zaljubiti jedno u drugo, kako se to događa u Holivudu, i ne samo tamo?

        - Ako partneri osete međusobnu privlačnost, to se i ne dogodi u studiju, to je sigurno. Kada se snima i ljubavna scena, svaki se kadar najpre mora pripremiti, iščitati, kako se to kaže. Reditelj govori: ti ćeš tamo stajati, prići mu pa ga zagrliti, pa ćete se svući i goli krenuti kraj kamere u taj ugao, na krevet, ovde, kamera vas snima odavde... Pa se onda mi zagrlimo, kamera je spremna, a onda ti neko pljesne rukama, klapa ta i ta, pa povici, ide kadar taj i taj, pa se opet prekine, moramo sve ponoviti, nije bilo dobro svetlo... i tako neprestano nešto, prekidi pa ponovo snimanje. Ne znam, možda do zaljubljivanja i može doći, ali tada se sasvim pouzdano gubi profesionalizam. Onda si zaljubljen, onda te ne zanima ni klapa, ni stop, ni kadriranje, nego čekaš samo taj trenutak snimanja da osetiš dodir čoveka koji ti se sviđa. Da li se to moglo dogoditi u Uni? To zaista ne znam. Trudim se da volim ljude sa kojima snimam, ali mislim da ne bih mogla dopustiti da zaboravim na svoju profesionalnost, ni za trenutak, naročito na snimanju. Ne želim izneveriti svoju etiku, stalo mi je do nje. Ali to ne znači da se to i meni ne može dogoditi jednog dana...

        • Kad se snimala "Una", pričalo se da je postojala neka romansa između vas i glavnog junaka. Kad god se nešto snima, ispredaju se razne priče...

        - O tome me pitala i jedna novinarka, i odmah sam prekinula intervju!

        • Vi ste glumica, morate biti svesni da vaš život i rad prate i tračevi, tako je to u filmskom svetu...

        - Jasno je, tračeva ima. U početku, kad smo započeli raditi na "Uni", Miša i ja smo mislili da Rade neće uopšte prihvatiti tu ulogu. Kad je pristao, očekivala sam da će biti suzdržan, ali čim smo se sreli, upoznali, počeli raditi, pokazao se kao veliki profesionalac, drug, kolega. Družili smo se ta dva meseca, bilo je to pravo prijateljstvo. Nisam gledala mnogo njegovih predstava, gledala sam samo njegove filmove, ali oduševio me je kao čovek...

        • Kako gledate na odnos mladih ljudi i erotike?

        - MLADI SE LJUDI NA NEKI NAČIN VRLO RANO UPOZNAJU SA EROTIKOM, ČIM SE U SVOJOJ PORODICI POČNU BORITI ZA SVOJ IDENTITET. EROTIKA JE TAJ OTVORENI PROSTOR, PRVI KORAK OSAMOSTALJENJU, KAD SE SUKOBE SA RODITELJIMA ZATO JER ŽELE IMATI PRAVO NA SVOJ ŽIVOT, RASPOLAGATI SLOBODNIM VREMENOM, A TO ZNAČI I IMATI PRAVO NA LJUBAV, SEKS. RODITELJI VOLE "CENZURU", VOLE DA PROVERAVAJU SVOJU ŽENSKU DECU, GDE IDU, ŠTA RADE, SA KIM SE DRUŽE, SVE ZBOG STRAHA DA ĆE SA NEKIM SPAVATI. A MISLIM DA NIKAKVA RODITELJSKA CENZURA ŽIVOTA NEĆE POMOĆI, DEVOJKA ĆE, AKO ŽELI, OTIĆI U KREVET MLADIĆU, NIKO JE U TOME NEĆE SPREČITI.

        • Emancipacija naše žene razvija se presporo. Nakon udaje prihvata patrijarhalan odnos i odgoj, kuva, sprema, čeka muža, zarobljena je decom...

        - To je istina, tako završavaju mnogi devojački snovi. Mnoge moje koleginice iz srednje škole, sa fakulteta, bile su pune inicijativa, obožavale su Merlinku, Marlenu, hvalile se kako će živeti drugačije, kako neće pristati na taj ropski, poslušan odnos žene prema muškarcu koji je gospodar naših želja. ZAŠTO SU PRISTALE NA TO DA SE ODREKNU SVOJIH RAZMIŠLJANJA I POGLEDA, DA ĆUTE I TRPE? KAD RAZMIŠLJAM O TIPIČNOM JUGOSLOVENSKOM BRAKU, PITAM SE ZAŠTO MLADI LJUDI, KOJI SU ČESTO I OBRAZOVANI, SVOJIM ZAJEDNIČKIM ŽIVOTOM PRETVORE JEDNO DRUGO U MALOGRAĐANE?

        • Gledate svet oko sebe otvorenim očima, iskreno. Šta istražujete kao žena i umetnica, koja vas tajna života uzbuđuje?

        - Nisam pročitala mnogo knjiga, ali one koje jesam, pisali su muškarci, koji su bili usamljeni i koji su prezirali stvarnost oko sebe. A o ženama da i ne govorim. ONE SU ZA NJIH MRLJA, SVE ŽENE POSTAJU MRLJA, SA NJIMA MUŠKARCI NE USPOSTAVLJAJU NIKAKAV KONTAKT. IPAK, DIVILA SAM SE TIM PISCIMA. KAKO SU STIGLI DO TE SAMOĆE? TAKVIM BIĆIMA PRIJATELJI OSTAJU JEDINA UTEHA, ALI PRIJATELJI ISTOG POLA, A OVAJ DRUGI POL NJIMA JE, MUŠKARCIMA, SAMO MESO I TOPLINA! POČINJEM VEROVATI DA TAJ INDIVIDUALIZAM U ŽIVOTU DANAS, U SVETU U KOME ŽIVIMO, ZAISTA POSTAVLJA ZAHTEV ZA SAMOĆOM. A KAKVA SAM JA? JEDAN PISAC, TAKOĐE MUŠKARAC, PASKAL, PORUČUJE: KAD VIDITE NEKOG ČOVEKA, MOŽETE GA NAZVATI NJEGOVIM ZANIMANJEM, KAO NJEGOVIM PRAVIM IMENOM. I TAJ ČOVEK KOGA MOŽETE PREPOZNATI PO TOJ NJEGOVOJ KARAKTERISTICI, KOJA ĆE GA PRATITI CEO ŽIVOT, PROMAŠEN JE ČOVEK. Bila bih srećna da se preda mnom pojavi princ iz bajke, kako smo nekad čitale u lepim knjigama za decu. Ja sam Devica u horoskopu, one su racionalne, mislim da sam i ja takvog karaktera. Taj moj princ bio bi moje ogledalo, morao bi prihvatiti svakodnevni dijalog sa mnom, da mi neprestano izražava pažnju i začuđenost, bliskost. Znam da tog princa još moram čekati...

        • Na vaš pogled na svet verovatno je uticao i odgoj. Šta je u tome za vas bilo presudno?

        - Kad su posredi mladi ljudi, mnogo toga što oni čine, posmatraju, posledica je njihovog odgoja. Moji su roditelji bili vrlo tolerantni, nisu se nikad mešali u moje odluke, nastojali su me i na taj način učiti samostalnosti u odlučivanju, nisu mi sugerisali šta da obučem, nisu se ljutili kad bih nešto razbila u kući. NE ŽELIM DA ŽIVIM PO NEKIM PRAVILIMA, DA BUDEM SNOB, SALONAC, KOJI SVAKI DAN IMA NEŠTO PROGRAMIRANO. MISLIM DA JE TAJ KOJI UNAPRED ZNA KAKO ĆE REAGOVATI TAKOĐE PROMAŠEN ČOVEK. A IMA MNOGO TIH PROMAŠENIH SALONACA OKO NAS, KOJI NE ZNAJU I NE ŽELE MISLITI, KOJI NEPRESTANO IZMIŠLJAJU NEKE KULISE SVOG ŽIVOTA, JER BEZ NJIH NE MOGU. TAKAV ME ŽIVOT NE ZANIMA, NE ŽELIM GA...

        • Razmišljate li o novoj ulozi na filmu, nakon ove u "Uni"?

        - PRE NEKE NOVE UNE, JEDNE SASVIM DRUGAČIJE PUTENOSTI, EROTIKE, RAZMIŠLJAM O ULOZI KOJA ĆE TAKOĐE BITI RADIKALNA, NA SVOJ NAČIN. VERUJEM DA IMAM U SEBI DOVOLJNO MOĆI DA STVORIM TAKVU ULOGU, ULOGU KOJA ĆE UZBUDITI BEZ SVLAČENJA I BITI TOLIKO EROTSKA DA ĆE NADMAŠITI I OVU IZ "UNE". ŠTA JE ZAPRAVO EROTIKA? TO JE NAŠA POTISNUTA ENERGIJA KOJU TREBA IZBACITI IZ TELA, A KAKO ĆEMO TO UČINITI, I NIJE BITNO...

        • Erotske scene u domaćem filmu kritičari uglavnom smatraju "nalepljenim" mamcem za gledaoce, neukusnim, promašenim...

        - Bilo bi pošteno da ti naši kritičari i objasne ono što kažu, kritikuju, i ne samo kad je posredi erotski kadar. ŠTA JE ZA NJIH EROTIKA, MELODRAMA, ŠTA JE MEKI PORNIĆ, ŠTA PORNOGRAFIJA. NUŽNO JE POJASNITI SVOJE MIŠLJENJE, DA SE NE OSTANE U NEDOUMICI. EROTSKO NA FILMU RUŠI I TO NAŠE LICEMERSTVO, DVOLIČNOST, KOJA JE DUBOKO UKORENJENA MEĐU NAMA. KRIJEMO ISTINU KOJU SMO DAVNO SHVATILI, KOJU JE ČOVEK SPOZNAO JOŠ NA POČETKU SVOG OPSTANKA, DA JE PUTENOST OSNOVA SVEGA. Meni je priča o "Devojci O" jedna od najvažnijih koje sam spoznala. Da, to je šokantan film, ali on ulazi duboko u našu svest, upućuje na to kako se mogu istinski upoznati čovek i čovek, da ne kažem muškarac i žena. TO JE TEK OTKRIVENI PUT NA KOME LJUDI TREBA DA SE BORE PROTIV PRVOG NEPRIJATELJA ČOVEKA OVOG DOBA, STRAHA OD STVARNOSTI.

        • Spomenulii smo već da je uloga u "Uni" mogla i narušiti vašu glumačku karijeru. Koja vam je scena ipak bila najteža, najneugodnija?

        - Ne, nijedna mi scena nije bila neugodna, nisam imala razloga da se osećam neugodno. Naprotiv, to mi je dosad najizazovnija i najlepša uloga. Znate, bilo mi je mnogo teže snimati scene na ulici u "Šećernoj vodici", recimo onaj kadar kad treba da kažem: "Fuj, drkadžijo, nemoj da ti iščupam to malo brkova ispod nosa"... nego sve one scene u kojima sam bila naga i glumila koitus. U MOJOJ LIČNOSTI, UZA SVE ONO PROFESIONALNO, GLUMAČKO, POSTOJI I NEKI NABOJ HRABROSTI. KAO ŠTO SAM REKLA, NIJE ME UPLAŠILO TO ŠTO ZBOG ULOGA POPUT UNE NAŠI KRITIČARI, I NE SAMO ONI, SEKU GLAVE. ODLUČILA SAM DA JE SNIMIM, PA NEKA MI ODSEKU GLAVU! Naprotiv, mnogi me hvale, svidela im se Una, a ono što mi se događa iza leđa, i ne zanima me.

        • Na kraju da vas upitam kako vidite svoju budućnost, godine koje su pred vama, uloge...

        - KROZ UMETNOST PRE STIŽU PORUKE I SPOZNAJE O ISKRENOSTI NEGO U ŽIVOTU, PA JE TAKO I NA FILMU. SVE OVO ŠTO SE DOGAĐA U NAŠOJ SREDINI, I NAŠ FILM, I POZORIŠTE, "Zabranjeno pušenje", "Plavi orkestar", Lepa Brena, SVE SU TO AUTENTIČNI ODRAZI NAŠEG POSTOJANJA, ZNACI O NAŠIM EMOCIJAMA I STAVOVIMA. TREBA IH PRIHVATITI, PODRŽATI, I RAZUMETI, JER I MI SE U NJIMA PREPOZNAJEMO SA SVOJIIN RAZMIŠLJANJIMA, OPREDELJENJIMA, EMOCIJAMA... Ni sama ne znam šta da kažem za sebe, gde bih se svrstala. Ja sam suviše mlada za velike reči i odluke. Sad imam neki put pred sobom, naznačila sam ga u svemu što sam do sada radila, pokazala. Ne znam hoću li na tom putu negde skrenuti ili se zavući u neko sklonište. A i ne bi bilo dobro bežati sa tog puta.

        (Razgovarao: Boris Gaj, Erotika, novembar, 1985)

         SONJA SAVIĆ: Ovo je rodovska zajednica - Nema opstanka

        "(…) TAKO SAZNAJEM DA SAM BILA LJUBAV NEČIJEG ŽIVOTA, A TAJ NEKO ŽIVI SA DRUGIM. ILI DA SAM JA SVETA ŽENA, ŽENA KOJA SEČE VENE ZBOG NEKOG TREĆEG ČOVEKA. ŠTO SAM STARIJA, SVE MANJE RAZUMEM".

        "MOJ ŽIVOT JE POTPUNO UNIŠTEN I RAZOREN. OVDE, AKO NEMAŠ DEBELU ZALEĐINU, OVO JE RODOVSKA ZAJEDNICA - NEMA OPSTANKA".

        "NE STIDIM SE SUZA. ONE ČESTO NAVIRU ZATO ŠTO JE TO TAJ, VEROVATNO, PRELAZNI PERIOD, KADA SE POLAKO PRETVARAŠ U TU STENU (…). ZNAŠ ONOG KLINCA ŠTO JE DOŠAO U MANASTIR I VIKAO - OČE, JA VOLIM LJUDE! JA VOLIM LJUDE! A JA SAM ZAISTA TOLIKO VOLELA LJUDE. BOŽE, KOLIKO SAM IH VOLELA..." 

        "JA SAM BILA SREĆNA KAD SAM PRONAŠLA LJUDE KOJI SU JEDNAKO NESREĆNI KAO JA".

        "DOK SAM BILA MLADA, ČESTO SAM ZAMIŠLJALA KAKO ĆU IMATI BRAK I PORODICU SA ČOVEKOM KOGA BESKRAJNO VOLIM I KOME ĆU SE POTPUNO POSVETITI. IMALA SAM VELIKU LJUBAV. OD KAKO JE ON OTIŠAO IZ MOG ŽIVOTA, KADA SAM IMALA 20 GODINA, SEBE SMATRAM UDOVICOM".

        "JE L' SMO SAD SVI ODJEDNOM SVE ZABORAVILI? JE L' SAD TREBA DA MI SEDI SINDI PRED EKRANOM I DA KAŽE - U DEMOKRATIJI ŠTA NAROD HOĆE, TO TREBA DA SE PUŠTA? DA LI JE, MOŽDA, NEKA VELIKA SIVA SENKA IZNAD SVEGA TOGA KOJA UBACUJE ČIPOVE PRIMITIVCIMA DA BI ZADRŽAO SVOJE MESTO (...)? I ONDA ĆE REĆI - GLE, KAKO JE NERVOZNA! HAJDE, VI BUDITE 15 GODINA U OTPORU"!

        "AKO JE NEGDE BILO OTPORA, ONDA JE TO U SRBIJI! EVO, JA SAM PRIMER! OD 1987. PA DO 2003. GODINE NEMAM DODIRA SA REŽIMOM"!

        "(...) SUKNJA OD SKAJA I SAKO NA GOLO TELO NISU SE PRE MENE NOSILI, BOJILA SAM TUŠEM NOKTE U CRNO, ZATO ŠTO TAKVOG LAKA NIJE BILO. I JOŠ NEŠTO: DO 45. GODINE JA JOŠ NISAM DOBILA OZBILJAN HONORAR ZA SVOJ RAD. MADA, U STVARI, U ALTERNATIVI I NE MOŽE DA SE OČEKUJE NOVAC".

         INTERVJU SONJE SAVIĆ IZ 2006. GODINE

        • Godine kada ste odrastali zovete "nesrećne osamdesete".

        - OD POČETKA SVETA JE TAKO DA DOK GOD STVARNOST OKO SEBE NE UGLEDAŠ KAO APOKALIPSU NISI ODRASTAO. MOŽDA JE GENERACIJA 80-IH PREVREMENO ODRASLA. TO JE ČUDNA GENERACIJA KOJA JE MLADOST DOŽIVELA NA SASVIM DRUGI NAČIN NEGO GENERACIJA PRE I POSLE NJE. Zahvaljujući inter-rejl putovanjima u inostranstvo, dobrim komunikacijama među gradovima na relaciji Ljubljana-Zagreb-Beograd i radu muzičkih i pozorišnih vaninstitucionalnih grupa. MNOGIH OD TIH LJUDI VIŠE NEMA, ALI MI SMO SE TADA, BEŽEĆI OD STVARNOSTI I TUGE - DOBRO ZABAVLJALI. USPEH 80-IH JE U TOME ŠTO JE STVORILA VESELU SREDNJU KLASU KOJA JE NA TRENUTAK ZABORAVILA NA POLITIKU, DA BI SE ONDA U 90-IMA SVE SRUŠILO.

        • Zašto je ta generacija bila nesrećna?

        - ZATO ŠTO, OBJEKTIVNO REČENO, NIJE IMALA BUDUĆNOST I MI SMO HTELI SAMI DA JE STVORIMO. SVI SMO MI PROŠLI OZBILJNE ŠKOLE, ALI NIKO OD NAS NIJE HTEO BITI NI LAŽNI EKONOMISTA, NI LAŽNI PRAVNIK, NI LAŽNI POLITIČAR – NITI LAŽAC UOPŠTE. MI SMO HTELI DA SE BAVIMO NAŠIM STVARNIM EMOCIJAMA I DA KROZ TE KREACIJE IZAZOVEMO NEKI BUNT. NAJBOLJE JE DA SE POGLEDAJU UMETNIČKI RADOVI IZ TOG PERIODA - AKO NISU SPALJENI - I ONDA ĆE SE SHVATITI ZAŠTO SMO BILI NESREĆNI. SHVATILI SMO TEŽINU LAŽNE DRŽAVE.

        • Stvarnost oko vas doživljavali ste kao laž?

        - Apsolutno. Filmski rad Joce Jovanovića Zdrav i mlad kao ruža, neverovatno moderan film iz ranih sedamdesetih, upravo govori o tom problemu individualca koji je bio zakonom zabranjen. U tom smislu MI SMO KORISTILI ANDERGRAUND – PROLAZE I ZAVUČENE RUPE, OKUPLJALI SMO SE PO NEVAŽNIM MESTIMA DOK "OZBILJNIJI" LJUDI IZ ISTE GENERACIJE NISU SHVATALI ŠTA SE DOGAĐA. Naći rupu u mapi vremena i u nju uskočiti shvatili smo još sa 14 godina. Rasli smo sa uverenjem: država je izdala pojedinca. Danas kada bi ljude pitali koji je bio slogan evropskog studentskog pokreta krajem šezdesetih, teško da bi znali odgovore. E pa pošto je država izdala pojedinca divno je da se grupa nekih pojedinaca uspela povezati: te mlade ljude mogli ste prepoznati po krombi kaputima i po koraku. Oni kao da su plesali po zemlji i kao da su hodali po vodi. BILI SMO POTPUNO IZGUBLJENI, A NAŠA INICIJACIJA NIJE BILA SPONTANA, VEĆ INTUITIVNA.

        • Koja su to bila generacijska okupljališta?

        - U Beogradu je to bila Pivara, jedno vreme SKC, u Zagrebu je postojao Kulušić, u Ljubljani DKC. U Pivari je započeo Laibach i pozorišna grupa Sestre Scipion Nasice, a Dragan Živadinov je kroz beogradsku off-scenu postao ono što je u Ljubljani danas. U Zagrebu je postojalo Kugla glumište, u Sloveniji su se rodile prve komune sa Markom Breceljom i slovenskim zen pesnikom Feom Volaričem i demonstracije studenata sa cvećem u nosu. Ideja o Noje Sloveniše Kunstu rodila se u jednom stanu blizu Slavije u Beogradu, ali oni su kasnije izgubili moje simpatije jer se pokazalo da njihov stvarni san nije bila umetnička država već – dežela. Naš san je bio i ostao: iskrenost i čistota. 

        • Kakva je bila estetika pozorišne i muzičke off-scene u 80-ima?

        - Nas je okupirala estetika koja bi se mogla nazvati "ružno je lepo": cela generacija se poigravala stripom, multimedijalnim intervencijama, miksanjem svetla, zvuka i pokreta. U centru te estetike bilo je Kugla glumište, pa bendovi Haustor, Šarlo Akrobata, Ekatarina Velika… Kuglina škola je bilo okupljalište kreativnih ljudi i takvih bendova koji međutim nisu bili kreativni za mejnstrim i državne fondove koji su dodeljivali neki smešan novac za kulturu. Želja te generacije bila je da preko granice dopre do pravih mecena jer nam je bilo jasno da u tadašnjoj Jugoslaviji nema para za kulturu. Tako je Kugla dva puta otvorila Kasel, pa sajam umetnosti u Antverpenu što je u to vreme bilo fenomenalno, a prelepa knjiga mogla bi se napraviti od tih Kuglinih dopisivanja sa Evropom. Njihova predstava Željezni džez koja je trajala tri sata i pedeset minuta, mogla se u to vreme uporediti sa Bobom Vilsonom. Nju su radili Vladimir Dajković Ajk i Željko Zorica, a sa njima i jedan od najboljih scenografa kog sam ikada upoznala Miljenko Sekulić Sarma, a koji je četrdeset dana kovao metalnog orla sa dve glave od metar i po u nekoj fabričkoj hali sa radnicima uz vinjak i salamu. Svi smo se mi tada poigravali sa masovnim hipnozama i taj je orao simbolizovao monumentalizam totalitarnih režima.

        • Vi ste tada u Pivari radili predstavu Magbet…

        - Taj Magbet bio je sastavljen od minimalističke muzike, neki prelepi ljudi izlazili su iz đubreta zelene močvare u betonskom zdanju Pivare… Radila sam komad Ne ja Samuela Beketa i Levoruku ženu Petera Handkea i ti tekstovi jako dobro govore o zatvorenosti, o autizmu, o tome da su se mladi ljudi nalazili po sobama, pronalazili hladne prostore u koje niko drugi neće da uđe, sa dve gajbe piva i dva dobra zvučnika… MENJATI NOĆ ZA DAN NEKADA JE ZNAČILO NEŠTO SASVIM DRUGO NEGO DANAS, JER U SOCIJALIZMU NOĆ NIJE POSTOJALA ZA RADNI NAROD. IAKO SAM ZAVRŠILA AKADEMIJU I UPOZNALA NEMAČKO GRAĐANSKO POZORIŠTE I PETERA ŠTAJNA SA TIME SE NE MOŽE UPOREDITI ONO ŠTO SU MI U GLAVI URADILI BOB VILSON I KUGLA GLUMIŠTE. Sećam se Kuglinih predstava Bela soba i Meki brodovi na Adi Ciganliji 1976. godine u okviru BITEF-a. BILE SU TO SNAŽNE SLIKE, A JA SAM BILA ŠOKIRANA DA TAKVO NEŠTO UOPŠTE POSTOJI.

        • Vašu glumačku klasu na pozorišnoj akademiji zvali su klasom "visokog rizika".

        - BILA JE TO GENERACIJA KOJA SE BORILA ZA DANAŠNJE VREME JER NIJE ŽELELA BITI U NEKOM EPSKO-LIRSKOM PALANAČKOM ZAKAŠNJENJU. DRŽAVNO POZORIŠTE ZVALO ME JE U SVOJ ANGAŽMAN, JA SAM SLOVILA KAO NEKA NADA BEOGRADSKOG TEATRA, ALI I MOM PROFESORU BILO JE JASNO DA OD TOGA NEĆE BITI NIŠTA. TADA MI JE JEDAN MLADIĆ NAPISAO PISMO: "MORAŠ SE ODLUČITI HOĆEŠ LI POSTAVITI CRTU IZMEĐU ŽIVOTA I PROFESIJE. AKO POSTAVIŠ CRTU IMAĆEŠ MNOGO OBOŽAVALACA, A AKO JE IZBRIŠEŠ MALO ĆE TE LJUDI VOLETI. NAJVAŽNIJE JE DA SE ZAPITAŠ U KOJOJ ĆEŠ OPCIJI BITI SREĆNA." TO BRISANJE GRANICE IZMEĐU ŽIVOTA I UMETNOSTI BEZ SUSRETA SA KUGLOM TEŠKO DA BIH MOGLA SHVATITI.

        • Tada se rodila i alternativna pozorišna grupa Nova osećajnost.

        - Sa Novom osećajnosti radila sam predstavu Ona će doći ili faza jedne ljubavi, ali ono što je važno je da se u Pivari tada slivala kolotečina koncerata iz Zagreba, Istre, dolazio je ljubljanski teatar… Beograd je tada bio centar off-scene sa "decom iz mešovitih brakova", ali od toga je braka danas ostao samo beogradski pašaluk. Kada sam 1990. godine sa Darkom Rundekom radila predstavu Ne u Mostaru, koja je bila provokacija nacionalizmu, Aca Popović mi je vikao: "Idi, Sonja, idi farbaj sa tim tvojim Hrvatima…".

        • Sredinom 1991. godine vi ste živeli u Njujorku i kada počinje rat odlučili ste se vratiti u Beograd. Zašto?

        - Ne možeš se ne vratiti i ne videti šta se događa sa roditeljima i prijateljima, dok ti se izbezumljenom u Njujorku čini neverovatnim da ponovo gledaš tenkove i mrtva tela koja plivaju Savom i Dunavom. Kao i uvek, "drugovi" su bili brži. Te 1991. godine šest meseci bile su prekinute veze Beograda sa svetom, a iz zemlje se nije smelo izaći. Vratila sam se iz Njujorka gde smo konačno uspeli pronaći fondaciju Joko Ono koja bi finansirala naše buduće projekte… NIKADA NISMO IMALI LOVE, ŽIVELI SMO ISCRPLJENI SA PUNO NEUZVRAĆENE ENERGIJE. UZVRAĆALA JE PUBLIKA U PUNIM DVORANAMA, ALI MI SMO NEPRESTANO PUTOVALI SAMI. TO JE BILO ZATO ŠTO NAM JE DRŽAVA UZELA SVE. JA SAM TADA SNIMILA PETNAEST FILMOVA I ZARADILA UKUPNO PET HILJADA DOLARA. MI SMO BILI TRISTA POSTO BOLJI OD MEJNSTRIMA I TRISTA POSTO LOŠIJE PLAĆENI. BILI SMO GENERACIJA NEISPLAĆENIH HONORARA…

        • Glumili ste u ukupno četrdeset filmova, od kojih kako kažete, ni jedan nije bio pravi.

        - MI SMO STALNO GOVORILI KAKO NEKA DRUGA LICA TREBAJU STATI PRED KAMERU. ODRASLA SAM NA FRENKU KAPRI, FRICU LANGU, KJUBRIKU, NIKOLASU REJU I TO SU MOJI KRITERIJUMI. NISAM SNIMILA NI JEDAN PRAVI FILM AKO GOVORIMO O BUNTU ALTRUIZMA GENERACIJE IZ OSAMDESETIH… Ono što je vredelo bili su ti multimedijalni projekti Nove osećajnosti i Kugle. Lutke od gvožđa koje se pune novinama i obavijaju gazom, Željko Zorica koji po njima slika kako on već zna, crteži na staklima, autorska muzika na podlozi be bapa i Art of Noise, Roland Kirk, dupli saksofon, šest plus dva razlajana buldoga na posterima, komentari na Brčko-Banoviće i represiju oko nas… BILA JE TO POBUNA PROTIV BESKONAČNOG OPISIVANJA PROŠLOSTI I DOKAZIVANJA STVARNOSTI KOJA SE NIJE ODIGRALA. PROTIV CEREMONIJALNIH I TOTALITARNIH ZABAVA U OVOJ ZEMLJI, KOJI SU VLADALI POZORIŠTEM, KINEMATOGRAFIJOM I ČITAVOM KULTUROM. TA SLOBODA MLADE GENERACIJE IZ OSAMDESETIH BILA JE IZMIŠLJENA VERA DA ĆE SVET JEDNOG DANA BITI IGRA.

        • Kako je beogradska off-scena doživela 90-te u Srbiji?

        - Prvo smo u zimu 1991. godine napravili Poslepodne sa gospodinom Kapoteom i Zločin i kaznu gde smo pričali o "neizbalansiranim unutrašnjim nivoima" masovnih ubica jer se posle Vukovara u Beogradu nije smela izgovoriti reč "ubistvo". Kasnije sam radila emisiju Supernauti na televiziji Art i to je bio nešto kao domaći Monti Pajton; jednako smo se poigravali sa svetskom levicom i hipi pokretom, kao što smo provocirali srpski militarizam i "vikend ratnike"… U to vreme napravili smo i Prvi srpski tehno vodvilj superreal koji je govorio o trista hiljada intelektualaca koji su odbili da idu rat i emigrirali iz Srbije. OTKRITI STVARNOST KAO MIT, MIT SMESTITI U DOBRU STRIPOVSKU PRIČU, STVORITI JEZIK PREMA MITU I NAPRAVITI DOBRU MUZIKU – BILA JE MATRICA OFF-SCENE U 90-IMA. Bila je to neka vrsta plemenite indiferentnosti, a Supernauti su bili pokušaj odbrane beogradskog andergraunda koji su tih godina svi pokušali pogasiti.

        • Rekli ste da danas živite od ljubavi mrtvih prijatelja?

        - U to vreme umro je Milan Mladenović iz Ekatarine Velike, Ivica Vidović bubnjar Šarlo akrobate umro je nešto ranije i znao je da će umreti jer je radio ono što je znao da ne sme - miksao je brze sa sporim drogama. Margita Stefanović iz Ekatarine Velike, žena koja je diplomirala arhitekturu i muzičku akademiju umrla je u centru za izbeglice. Miomir Gruić Fleka koji je osnovao "podrum" beogradske likovne akademije koji je krajem 80-ih ušao na popis 200 najznačajnijih evropskih kulturnih okupljališta, oslepeo je i umro u najvećoj bedi, a Pavle Vujisić umro je ispod savskog mosta. Neću reći da su to bili neporočni ljudi, ali istorija umetnosti je istorija psihodeličnih stubova. U mom filmu Šarlo te gleda zabeleženo je kako je propao novi talas i kako su umirala braća iz mladosti.

        • Rekli ste za sebe da ste potpuni dekadent. Zar nije danas najveća avangarda raditi u sistemu kog nema nego biti van njega?

        - MOJA JE ŽELJA ODUVEK BILA VRATITI AKADEMSKU NORMU U RASPADNUTU SREDINU. Kada sam 1998. godine režirala Godoa od koga sam kasnije napravila multimedijalni film, radila sam sa mladim ljudima i naučila ih sve što sam sama naučila. Učila sam plesačice glumački pokret i sedela noćima uz kompjuter sa nekom decom koja su lepila muziku na glumačku snimku. NAPRAVILI SMO POTPUNO ČISTU ARTIFICIJELNU PREDSTAVU U ZEMLJI BEZUMLJA KOJA NE ZNA FORMULISATI NI HOLIVUDSKI STANDARD, A KAMOLI BEKETA. JA SAM ŽIVOTNI DEKADENT JER STVARNOST I JA NEMAMO DODIRNIH TAČAKA. Danas je nacizam u modi, što znači da moraš da si nasmejan, zdrav, obučen i napumpan silikonima, dok ja jedem komad hleba razdeljen na četiri dela.

        • Da li biste ovo životno i umetničko iskustvo još jednom ponovili?

        Da. Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. Zato govorim o Indošu, Zlatku Buriću Kići, Rundeku, Ivici Vidoviću… Susret sa tim ljudima smatram najvećom kvalitetom mog života. Čitava generacija onih koji su sledili ovakve učitelje završila je kod Vukovara sa bombom pod trbuhom. Bilo je to samoubistvo jedne mladosti.

         SONJA SAVIĆ, DRAMSKA UMETNICA: Ispovest (NIN, oktobar, 1998. godine)

         NISAM POLUDELA

        Roditeljima sam rekla: "Skinuću se gola na filmu!" Pogledali su me belo i pitali: "U čemu je razlika između javno piti vodu i skinuti se go?" Kao, jednako je glupo.

        "OVO JE SRBIJA! SHVATITE GDE ŽIVITE!", bila je poruka Sonje Savić, kojom je na nedavnoj premijeri svog autorskog dela "Čekajući Godoa", pokušala da objasni razloge kašnjenja početka predstave.

        - REKLA SAM ONO ŠTO JE NOTORNA ČINJENICA, BEZ PREDUMIŠLJAJA. SIĐEŠ DA KUPIŠ CIGARETE, PA IMAŠ PROBLEM. O ČEMU MI PRIČAMO?! PLATIO - NE PLATIO, NADRLJAO SI. KAD PRIĐEŠ "MAŠINI" U SRBA MORAŠ DA ZAKASNIŠ SAT I PO. Sticajem okolnosti meni tata nije kupio mašine.

         Mislim da je predstava bila ozbiljna. Odigrali smo klasičnu pantomimu koja je potpuno nestala sa ovog tla. Najsloženiji glumački zadatak u našem pozorištu do sada je odigrala Tanja Bošković, pevajući uvodne songove u "Kabareu". Ja sam videla: čovek je dobio sto hiljada maraka da napravi "Salomu". I to je promašena predstava - preskupa scenografija, bačene pare... Raditi mit o Salomi na takav način...? "Godo" je dogurao do cifre od 8.000 maraka. Jedva smo skupili te pare za 15 ljudi. Proizveli smo 74 minuta glumačke matrice, 74 minuta digitalne tonske matrice i 27 minuta kompjuterske matrice. Naš rad se ne naplaćuje, a sat ubacivanja materijala u mašinu košta 80 maraka?! A mi smo se borili za tehnološku revoluciju!

        Zanimljivo je da se naš komad događa na desetogodišnjicu smrti Semjuela Beketa, reformatora gutenbergovske epohe. Taj period se završava dramom "Čekajući Godoa" 1952. godine. Od tada praktično počinje nova informatička medijska revolucija. Ona ima sva znamenja likova Semjuela Beketa. U tom smislu napravili smo komad "Čekajući Godoa", da ova, srpska civilizacija shvati da je izgubila rezoluciju Gutenberga, koja je koliko-toliko bila upisana u naše pretke, a da još nije svesna informatičke medijske revolucije. Individualna odgovornost u ovoj sredini apsolutno nije osvešćena, a propala je i reforma individualne odgovornosti u svetu, čemu se vesele naši načelnici i militantni tipovi - "Ojsa, ojsa - naše je!" Pozorište se beskonačno bori protiv tabua i svi sledeći dramski ljudi treba da prave nove rezolucije skidanja predrasuda.

         DECA KREDITA

        MOJ ŽIVOT JE PREDUG I POLAKO SE LIŠAVAM ČINJENICA, POŠTO SAM SHVATILA SLIKU SVETA. KAD SE TO DOGODI, JEDVA ČEKAŠ DA BACIŠ SITNICE IZ SEBE.

        Dete sam iz srednje klase, od oca južnoslovenskog inžinjera i majke sudije. Kao mala cičala sam gledajući Purišine filmove, jer je slikao predele Ovčarsko-kablarske klisure, iz kojih potiče moja majka. Sentimentalno sam vezana za te filmove, jer razumem vokaciju iz koje je Puriša izveo taj popartovski revijalni kod za razbijanje ideoloških odnosa.

        Moji su, po starom seljačkom običaju, smatrali da dete treba od ranog detinjstva odvajati iz kuće. Da se samo oblači, prinosi i odnosi. Tako sam rano odmaknuta od kuće - vrtić 25. maj, kalemegdansko dvorište... U četvrtoj godini doktor je rekao: "Ravna stopala! Radi balet ili gimnastiku!" Moja baka, brđanka, otkrila je Kapetan Mišino zdanje, i do osme godine išla sam kod Jelene Katić, u prave, lepe mermerne sale sa ogledalima. Posle sam, do četrnaeste, statirala u radio-dramama - ko statira, leti ide na more. Bili smo deca američkog kredita, koja putuju na more, završavaju fakultete...

        U meni postoji miks tri beogradska kraja u kojima sam živela: Dorćola, Čubure i Neimara, sa svim svojim specifičnostima. Ljudi su prosto bili povezani među sobom, još kao vrlo mladi. To su bile intelektualno-boemske ekipe. Recimo, poznavala sam Margitu Stefanović, Milana Mladenovića, Šapera, Nebojšu Krstića, Čavketa. Ljudi su se sretali po beogradskim sobama, nekoj vrsti klubova. Gledao se Pazolini, slušao se džez. Družila sam se sa '57. godištem i proživela njihov pubertet. Da bih negde oko četrnaeste, definitivno počela da otkrivam Beograd - SKC i njegove klubove: razni sešni, konceptualni performansi...

        BILE SU TO DIONIZIJSKO APOLONIJSKE VEČERI I NOĆI OVOG GRADA, KADA JE BIO OSLOBOĐEN MALOLETNIČKIH BANDI I TOG MANGUPSKOG FAZONA DA PONIŽAVA NOVE LJUDE KAKO BI POSTALI DEO ZAJEDNICE. U TOM SMISLU, BILA JE TO MIRNODOPSKA ERA, IZMEĐU 1975. I 1986. GODINE. POSLE NJE DOLAZI DO DEFINITIVNOG POVRATKA DIVLJIH RURALNO-LOVAČKIH NASLEĐA I NEOSVEŠĆENIH PRINCIPA SVESTI.

        Potpuna transendentacija džeza stigla je u Beograd preko Vlajka Lalića, pesnikovog sina, a perkusioni kod sa Ivanom Vdovićem Vdom. Vlajko je preminuo '89., a Vd '92. Bili su to veliki umovi u mojoj mladosti. Godine 1977. događa se nešto neviđeno: formira se grupa "Šarlo Akrobata". Ona će obeležiti ne samo našu generaciju. Mladi ljudi su izveli lingvističku reformu, bez koda visokoškolstva, militantnog obrazovanja. Milan Mladenović, Šarlo Akrobata i Ivan Vdović, formulisali su vreme sadašnje kod Južnih Slovena: "I niko i nikad, i niko kao ja, kao ja..." Ta istina prodire do njihove generacije, pre nego što će svaki od njih napuniti 23 godine.

         SPOZNAJA U TOALETU

        U PRVA DVA RAZREDA U GIMNAZIJI NISAM SE BILA SNAŠLA U NOVOM OKRUŽENJU. UPALA SAM U RAZRED 22 MEDIOKRITETA, KOJI SU SVAKI ČAS DIZALI RUKE. NA PRVOM ČASU LATINSKOG REKLA SAM DA NISAM SPREMNA - "NISI SPREMNA!?" I PROFESORKA MI JE UPISALA JEDINICU. POVREDIO ME JE TAKAV AUTORITARAN ODNOS. JA NISAM ODRASTALA U TAKVOM DUHU.

        POSLE DRUGOG RAZREDA PROFESORKA KNJIŽEVNOSTI VIŠNJA ĐORĐEVIĆ POSAVETOVALA ME JE DA UPIŠEM AKADEMIJU. POKLOPILO SE DA I MOJI DRUGOVI IZ RADIO BEOGRADA KONKURIŠU TE GODINE NA AKADEMIJU. Oni su '59. godište, ja sam '61. "Bolje sa nama nego u Gimnaziju!" "Bolje!" Osetila sam se poniženom kad sam izašla sa prijemnog, ali bila sam primljena. Ponovo sam se osećala kao u osnovnoj školi "Sveti Sava", imala sam šta da učim.

        ČASOVI MINJE DEDIĆA, APSOLUTNOG DRAMSKOG GENIJA, DAN-DANAS MI ODZVANJAJU I VRAĆAJU SE KAO POTPUNO OSMIŠLJENI KODOVI. Sećam se kad nam je čestitao Novu 1981. i rekao nam: "Vodite računa o tome da ćete vi biti umetnici 21. veka!" Pomislila sam: "Šta on tu nas... Umetnici 21. veka?!" Jednom u toaletu, sine mi: "Pa da, on je sabrao cifre! šezdeset prvo godište plus 40 jednako je 2001!". O, kako je jednostavno kad se gleda sa kraja!

        Beskrajno hvala FDU, kao i svim mojim učiteljima pažnje, volje i fizičke. Zahvaljujući njima moj duh je preživeo u neverovatnim uslovima. Zapravo, cela moja mladost se pokazuje kao izuzetno bogata i samosvojna. Moji bliski drugovi sa klase: Bule Goncić i Zoran Cvijanović, bili su radikalni ljudi. Slušali smo "Toking heds" kod Cvije na Topčideru, kad se ovde malo znalo o Dejvidu Birnu. Taj tip je vorholovski upotrebio rokenrol. Saopštio je sociološke istine u skraćenim formama - to su rimovani govori u pratnji cimbala koji stoje na začetku grčke tragedije. Dakle, ŽELIM DA PODIGNEM MERMERNU PLOČU SVIM SVOJIM PRIJATELJIMA IZ MLADIH DANA. PROSTO, DA SE NE ZABORAVI DA JE JEDNOG TRENUTKA OVDE POSTOJALA SLOBODA.

         ZLATNA ARENA

        GODINE 1982. U SUSRETU SA MIŠOM RADIVOJEVIĆEM, POTOM SA KARANOVIĆEM, KREĆE MOJA KARIJERA U JUGOSLOVENSKOJ KINEMATOGRAFIJI. TO JE PERIOD FILMSKIH RADNIH ZAJEDNICA, od kojih je jedino preživeo Bojan Maljević. Autorski deo je sahranjen. Na sceni nema nikog od ljudi koji su pisali istoriju južnoslovenskog filma.

        Moje iskustvo sa Radivojevićem je ogromno. On je genije. Koliko god da sam naučila od profesora na Akademiji, toliko sam o filmu naučila od Miše Radivojevića. Kaže: "Ličiš mi na nekoga!" Pa mi pokaže svoju fotografiju kad je imao četrnaest godina. U to vreme sam bila svojeručno ošišana, sva flagmatična. Neko prepoznavanje se desilo. Tražio je glumce za svoj film "Živeti kao sav normalan svet". Verovatno nije sreo frika koji je toliko odan filmu, kao što sam to bila ja. MOŽETE ME SMATRATI ŽRTVOM DRAME: JA SAM, KAO U INDIJI, IZABRANA DA SA OSAM GODINA OKREĆEM OČI GLEDAJUĆI MESEC. KAD OD ČETVRTE GODINE RADITE PERCEPTIVNE VEŽBE, U PETNAESTOJ STE SPREMNI DA IH IZUČAVATE, A U DVADESETOJ ZAVRŠAVATE SA PEDAGOZIMA KAKVE SAM IMALA, VI STE UŽASNO OZBILJNO SHVATILI DRAMU. TAKO SERIOZNI, ISPITAVŠI SEBE, SPREMNI STE ZA AUTORE POPUT ŠIJANA ILI MIŠE RADIVOJEVIĆA.

        VRHUNAC TIH FILMSKIH ZAJEDNICA BIO JE IZMEĐU '81. I '85. U DVE I PO GODINE IMALA SAM SVOJ FILMSKI USPON. NA PULSKOM FESTIVALU '84. POJAVILI SU SE FILMOVI: "BALKANSKI ŠPIJUN", "DAVITELJ PROTIV DAVITELJA" I "ŠEĆERNA VODICA". SLEDEĆE GODINE POJAVILA SE "UNA", POTOM "ŽIVOT JE LEP". "UNA" JE DOŽIVELA SKANDAL NA FESTIVALU U NIŠU. "KO JE UVRSTIO OVAJ FILM U PROGRAM?!", PITALA JE ŠPELA ROZIN. NISU UMELI DA PROČITAJU ŽANR I FILM NIJE OTIŠAO U PULU.

        Bojan Maljević je "Šećernu vodicu" proglasio propalom investicijom. Međutim, čovek iz "Atomskog skloništa" je video film i on je stigao u Pulu. U konkurenciju 11 filmova ulazi i Šijan i "Balkanski špijun". Imala sam dve epizode i jednu glavnu ulogu, u "Šećernoj vodici". Te, '84. bila sam na letovanju na Lastovu, čitam: "Ne valja Šijanov 'Davitelj'...!" Kad, odjednom, Zlatna arena Bati Stojkoviću i Sonji Savić! Auuu, kakva je to sprdnja? Ja pobelela. Tapšu me po ramenu - rešena penzija i socijalno. Sa Arenom se dobija status slobodnog umetnika.

         IZDAO ME DRAGI

        SVAKA MLADA GLUMICA MORA DA ODIGRA SOPSTVENI LIBIDO. NISAM HTELA DA IGRAM HEROINU, HTELA SAM DA IGRAM PRINCIP KURVE, ULIČARKE. EVROPSKA ŠKOLA GLUME SMATRA DA AKO NE OTKRIJEŠ LIBIDO U SEBI, NE SUOČIŠ SE SA NJIM, NE MOŽEŠ IĆI U TRANSCENDENTALNU FAZU.

        Roditeljima sam rekla: "Skinuću se gola na filmu!" Pogledali su me belo i pitali: "U čemu je razlika između javno piti vodu i skinuti se go?" Kao, jednako je glupo. Pri tom, nosila sam radničke košulje, nisam se šminkala i ljudi me nisu povezivali sa mojim likovima iz filmova. Videvši me kako zaista izgledam, često su mi pripisivali da sam propala. Kad su posle "Une" videli kako izgledam, kažu: "Pa ti dođeš k'o sestra!" NIJEDNOG MOMENTA NISAM ŽELELA DA BUDEM BEOGRADSKA SNOB-RIBA. SAMO SAM POKUŠALA DA PREDSTAVIM ONO ŠTO SAM VIDELA OKO SEBE, ŠTO JE JEDNAKO LEPO KOLIKO JE I DEGENERISANO.

       

        Seks je bio nerešeno pitanje, erotika je bila prilično potisnuta u Južnih Slovena. Dugo sam pričala: "Pogledajte šta crnkinja peva svom čoveku, a šta naša žena?!" Sve naše narodne pesme baziraju se na kletvi: "Izdao me dragi!" Mi smo, valjda, prva generacija koja se karala kad joj se htelo. Možda zato nije zakasnila. Lično jesam zakasnila, moram priznati. Seks je usledio posle dvadesete. To svom detetu neću dozvoliti - trljaće se kad mu se bude trljalo!

        Bule Goncić i ja smo četiri godine vežbali pantomimu u kostimima. Prvi put smo se svukli goli pred Mišom Radivojevićem. Oboje smo ljubitelji nudizma, a bila mi je frka da skinem haljinu na nudističkoj plaži među frikovima. Bila sam nezadovoljna svojim fizičkim izgledom, a i oni su bili preslobodni za mene. Pokušali su da mi podmetnu Zlatnu arenu, a da ne kažu da je "Una" u montaži. Rekla sam to novinarima i pri tom se slikala do pola gola. To je bilo prvi put da pionirka preživi kao gola. Inače, MOJU GENERACIJU PRATI TO RAZBIJANJE TOTEMA, MITOVA I PREDRASUDA.

         ULOGA UDBE

        KAO MLADA GLUMICA ZATEKLA SAM NAJBOLJU GENERACIJU GLUMACA. DEO MOG OGROMNOG SEMIOTIČKOG OBRAZOVANJA I SVE ONO ŠTO JE SUBVERZIVNO U MOJOJ GLUMI, POTIČE OD CICE PEROVIĆA, RADMILOVIĆA, NEDE SPASOJEVIĆ, ALIGRUDIĆA... OD REDITELJA POPUT ŽIKE PAVLOVIĆA, ŽILNIKA, MAKAVEJEVA, SAŠE PETROVIĆA... TO SU SVE LJUDI KOJI U SVOM BIĆU IMAJU KATEGORIJU IMAGINACIJE. MATA MILOŠEVIĆ JE DOLAZIO NA NAŠA PREDAVANJA, NAŠ PROFESOR JE DOVODIO SVOJE PROFESORE. MI SMO GENERACIJA KROZ KOJU SE MNOGO SVETOVA PRELOMILO, I MI SMO IH AKTIVIRALI.

        ALI, TO NISU BILE ULOGE ZA KOJE SAM SE JA SPREMALA. ČITAV TAJ PERIOD SMATRALA SAM POGUBNIM, TEŠKIM I DEPRESIVNIM. PARALELNO SAM POKUŠAVALA U POZORIŠTU ONO ŠTO NISAM MOGLA NA FILMU. SAD KAD POGLEDAM, IMALA SAM MNOGO BOLJE ULOGE OD OVIH KOJE SE DANAS NUDE. OBIČNO SAM DOBIJALA ZADATKE KOJE DRUGI GLUMCI NISU MOGLI DA REŠE. MORATE DA SE BAVITE MASKOM I UGLOM PREMA OBJEKTIVU. TO JE TA PANTOMIMA, GLUMAČKA PISMENOST.

        TAD SAM SMATRALA DA SU TO ZAČECI, DA JE SVE TOLIKO JADNO. SAD VIDIM DA JE TO, ZAPRAVO, BILO BOGATO I AKTIVNO. Sedamdesetih je Beograd bio grotlo, izvor energije. Imput je i sretanje sa drugim gradovima, to daje jedno lepo nadigravanje; kad dođu iz "Kulušića", ili iz CKD-a iz Ljubljane, pa mi odemo kod njih... TO JE NAJBOLJE ŠTO JE UDBA PRIREDILA JUŽNIM SLOVENIMA, ŠTO SE U TOJ DECENIJI ODREKLA SVOJIH CENTARA U IME CENTARA NOVIH, MLADIH GENERACIJA.

        Pazite, sve slobodne teatarske scene ugasio je Ljubiša Ristić. Nisam htela da budem potpisnik KPGT, potpisnik sam "Pivare". Onda nas on zove na sastanak, da se odreknemo potpisništva, jer "Pivara" prelazi u druge ruke. Tako se ugasila pronevera "Crne ruke" i "Karmine burana", neki jeziv dug na sudu. Zatim, događa se gašenje druge slobodne scene SKC-a, od strane Vučelića i Ristića: '78. Ristić dolazi sa svojim pozorištem i slobodnu scenu pretvara u partijsko-ideološku.

         SREĆA MIRE FURLAN

        Ljudi iz "Kugla glumišta" stvarali su katarzične dramske pričice koje su, eto, uticale bar na mene, ako ni na koga drugog u Južnih Slovena. I to žešće: "Afera gigant", "Bela soba", "Meki brodovi"... Bilo mi je lakše, jer je još neko u Jugoslaviji osećao da živi na planeti. Ali, Tito je izgledao beskonačan i znali smo da ako odlučimo da živimo, činićemo to uprkos zakonima koji vladaju.

        KAO OPISMENJENI SOCIOLOG SHVATIŠ DA MORAŠ DA BIRAŠ IZMEĐU EKOVE ARHIVE I FUKOOVIH PROBLEMATIČNIH GRUPACIJA. STICAJEM OKOLNOSTI ŽIVOT ME JE ODVEO U PROBLEMATIČNE GRUPACIJE. SAMO MEĐU NJIMA BILO JE INDIVIDUALISTA. TAMNI LJUDI ANDERGRAUNDA, TO SU ČUVARI OVOG GRADA. ONI SU MU DONELI SVU LIBERALNOST KOJU POSEDUJE.

        GODINE 1985. POŠTO JE "PIVARA" ZATVORENA, RADIMO PREDSTAVU "ŽELEZNI DŽEZ". ZA MENE, TO JE JEDAN OD NAJVAŽNIJIH DRAMSKIH SKRIPTOVA, DO DANAS. "GOSPODINE CEKIĆU, PO VAŠEM IZGLEDU BI SE REKLO DA U VAŠEM DŽEPU NEMA ZVONKOG ZVUKA KOVANICA. SEDITE, GOSPODINE CEKIĆU. MOJA TRUPA 'KAČINSKI' ZABAVLJA NAROD, TRAŽIMO JUNAKA ZA OVU GODINU... KAKO GA NE PREPOZNAJETE? TO JE BRANKO CEKIĆ, ČOVEK KOJI JE OKRETAO REKE I POMERAO PLANINE! ON JE DOKAZAO DA JE ČOVEK JAČI OD KONJSKE SNAGE!" TU PREDSTAVU SMO RADILI NA ČETRDESETU GODIŠNJICU PRUGE BRČKO-BANOVIĆI.

        ZORAN TADIĆ SNIMA U ŠIBENIKU "OSUĐENE" I TO JE MOJ POSLEDNJI RAD U JUGOSLOVENSKOJ KINEMATOGRAFIJI. TO JE VREME KAD NAŠA GENERACIJA POČINJE DA ODNOSI PREVAGU NAD STARIM GLUMAČKIM PLEMENOM. Dugo smo bili kalfe i tihi na snimanjima. Mira Furlan je bila u toj ekipi i bila je jako srećna, jer je počela život sa Goranom Gajićem. Rekla je da je napokon pronašla svog čoveka. To je očito bilo istina, jer oni i danas žive zajedno.

        Godine '89/90. radio se film "Kako je propao rokenrol", moj najdraži film iz osamdesetih. Bez obzira što tehnološki ne stoji dobro. Gajić je režirao te priče zajedno sa Kostom Bunuševcem i Kojom - Zelenim zubom na planeti dosade. Godine '92. radila sam sa Dragojevićem u filmu "Mi nismo anđeli". Kasnije će doći do našeg sukoba koji nije bio smišljen. Kolega nije shvatio u kojoj meri je ispao producentski reditelj. Sa "Ranama" je zeznuo producente, sad oni zezaju njega. U prilici je da vidi kako izgleda život izvan institucija. Želim mu mnogo uspeha u individualizmu, bez "Kobra trejda". Svakako, hvala mu na "Ranama".

         SUPERNAUT

        Bila sam u Americi, da poslednji put vidim svoje južnoslovenske prijatelje. Zajedno smo gledali ratne prizore na Plitvicama. U junu '91. rešila sam da se vratim, mada su me američki prijatelji ubeđivali da ostanem, jer počinje rat u mojoj zemlji. Rekla sam: "Jebi ga, baš zato!"

        Preuzela sam dramatizaciju "Zločina i kazne", radila sam predstavu zajedno sa Plestinom. TAJNA HRIŠĆANSTVA NIJE TAKO JEDNOSTAVNA I DOSTOJEVSKI SE MNOGO POTRUDIO DA BI JE OBJASNIO. PROBOJ U HRAMOVE MI SMO IZVRŠILI '87. GODINE. BILO JE IZ ČISTOG SRCA, MADA JA TO TADA NISAM MOGLA DA IZGOVORIM. ŽELELA SAM DA STUDIRAM BOGOSLOVIJU, KAKO BIH SPAJALA DRAMSKE MOTIVE SA RANIM HRIŠĆANSTVOM, ALI IGUMAN STUDENICE NIJE MI DAO BLAGOSLOV. REKAO MI JE: "TI ODMAH HOĆEŠ NA PRAMAC BRODA, IDI U POTPALUBLJE!

        Počinjem i saradnju sa Điletom Markovićem, na Art kanalu, 13 emisija od po četiri sata. U njoj smo postavljali neka ključna pitanja, recimo: Jesmo li zaista hrišćanska civilizacija? Da li je prihvatanje krvne žrtve hrišćanski čin? Šta je duhovnost Vizantije? Dotakli smo sve tabu teme i provocirali ljude da govore sa nama u kontakt programu. Đile je svakako veliki slikar na tlu Balkana, poznavalac sinteze savremenog slikarstva i vizantijske perspektive. To se baš slilo u tog čoveka. Pri tom je i jeziv lingvista.

        Najstrašnije zime '93/94. sedeli smo u hladnoj sobi, pogledali se i rekli: "Dobro, šta se ovde dešava?" Naš ortak je izmešao tri šibice i rekao: "Kome crkva, kome narod; kome banka, kome stranka?!" To je začetak poslednje dramske formulacije, po tim azilantskim sobama eksjugoslovenske generacije. Isformulisali smo poslednju rezoluciju, nastale su pesme "Supernauta": "Hip, hip, hipnozis", "Ponor", "Vergl" "Jednorog", "LsDB". Neko će nekad shvatiti šta je ispevano u tim sobama.

        "Ubistvo na ivici grada" je naš rokenrol mjuzikl posvećen Kafki i Orvelu. Naše gutenbergovsko-lingvističko pamćenje smestili smo u te songove, koje ću ja i dalje razrađivati. Šesnaest puta izveli smo predstavu, i posle svake dobijali po 80 dinara. Niotkuda pomoći, nemaš da jedeš, a odvajaš za rad. Bilo je to provlačenje kroz iglene uši, jer je folk tradicija drmala ovim prostorima.

         PUNI OTROVA

        MLADE GENERACIJE SU OKRENUTE PROTIV NAŠE KOSMOPOLITSKE, JUDEOHRIŠĆANSKE GENERACIJE - TRADICIONALIZMOM, MAČIZMOM, RATNIČKIM PRINCIPIMA. NEKO JE TO IZVEO I MENI JE TREBALO PET GODINA DA PRESTANEM DA SE BOJIM MLADIH "ĆELAVACA". KAD ME VIDE, VIČU: "ENO JE! ŽENA KOJA SE NE ŠMINKA!" KLINCI - "TIGROVI". MLADI PSIHOTIČARI UNIŠTENIH ŽIVOTA. U IME BESMISLA. A MI SMO SKLANJANI KAO NARODNI NEPRIJATELJI. KO JE TO PODMETNUO? ISTI ONI KOJI SU SEDAMDESETIH PROGONILI INTELEKTUALCE, A U OSAMDESETIM ZATVARALI SLOBODNE SCENE.

        UŽASNO SMO ZATROVANO PLEME. PUNI SMO PREDRASUDA JEDNI PREMA DRUGIMA, PUNI OTROVA, PUNI PROMAŠENOSTI. OVO DRUŠTVO JE GREŠNO: SVE ŠTO JE BILO INTELEKTUALNO-POSEČENO JE, SVE ŠTO JE BILO SAMOSTALNO - ZABRANJENO JE. OSTAJE NAM NIVO PROPOVEDANJA, ŠTO JE STRAŠNO.

        ZADOVOLJNA SAM, POSLE SVEGA, JER SAM OSTALA EMOTIVNA. PRIZNAJEM, BILA SAM NA GRANICI DA POLUDIM, DA NE MOGU DA VLADAM SOPSTVENIM NERVIMA. DUBOKA, NAJDUBLJA MOGUĆA DEPRESIJA U KOJOJ NE VIDITE UZROK BOLA. CRNA RUPA.

        IMALA SAM RAZUMEVANJE U SVOJOJ GENERACIJI. UVEK SE POJAVLJIVALA GRUPA LJUDI KOJA ME JE VODILA ILI PRIHVATALA. ZNAČI, NAJBITNIJA SU TA PRIJATELJSKA UTOČIŠTA. E, SAD, HRABRO JE IZDRŽATI DO 37., A NE UDATI SE. JA SAM BILA SPREMNA ZA BRAK, ALI KAD SE NIJE OSTVARIO SA ŽELJENIM ČOVEKOM, NIJEDAN DRUGI NIJE MOGAO DA ME KUPI. SUŠTINSKA VODILJA U MOM ŽIVOTU BILA JE LJUBAV. NO, KAO DA SAM SE U DUHOVE ZALJUBLJIVALA, BILO DA SU PRIJATELJI ILI LJUBAVNICI (BOŽE ME PROSTI, TO SMEŠNO ZVUČI IZ MOJIH USTA).

        (LJUBIŠA STAVRIĆ, Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia, All Rights Reserved)

         SONJA SAVIĆ, GLUMICA I REDITELJKA: Beket je napisao Godoa u 47. godini, u potpunoj besparici, što znači – za mene još ima nade

        Stogodišnjica rođenja Semjuela Beketa, važnog pisca svetske dramske književnosti, bila je povod da Sonja Savić, glumica i rediteljka, uradi eksperimentalni film Čekajući God(A). Film je kombinacija step drame, komedije del arte, burleske i video arta, oba čina Beketove drame Čekajući Godoa prenosi u celini, i traje 78 minuta.

        Sonja Savić je zvezda domaćeg filma. Igrala je u tridesetak filmova. Debitovala je krajem sedamdesetih, kao tinejdžerka u filmu Leptirov oblak, da bi osamdesetih, filmovima Živeti kao sav normalan svet, Una, Šećerna vodica, Davitelj protiv davitelja, Balkanski špijun, Čavka, postala velika glumica osobenog izraza. Na jednom Pulskom festivalu dobila je Zlatnu arenu za tri filma, mada su neki članovi žirija tvrdili da u njima ne igra ista glumica. Za ulogu u filmu Život je lep nagrađena je na festivalu u Veneciji. Devedesetih godina ređe snima (Mi nismo anđeli, Uvod u drugi život, Ni na nebu ni na zemlji, Urnebesna tragedija), počinje da se bavi režijom (Prvi srpski tehno vodvilj, Supernaut Beograd andergraund, Plej), i osniva alternativnu scenu Pogon u Domu omladine Beograda. U ovom veku snimila je dva filma u Sloveniji – Hleb i mleko i Od groba do groba, i dva u Srbiji – Jug-jugoistok i Žurka.

        • Naslov vašeg filma napisan je na tri načina, kombinacijom tri jezika i dva pisma: u prvom reč "čekajući" je na latinici, a "God(A)" na ćirilici, u drugom su pisma upotrebljena obrnuto da bi se napisalo "Waiting for Bog(A)" s tim što je slovo "A" okrenuto; samo je treća verzija cela na francuskom. Koja je od raznih metafora koje nudi ovakav naslov vaša?

        - Meni je ovde bitno slovo A. U prvoj verziji ono je anarholiberalno, ono je, znači, dozvola čoveku da bude pojedinac, a pojedincu ličnost, dok okrenuto A u drugoj verziji izgleda kao esnafski šestar i znači da NA ZAPADU LJUDI JESU STIGLI DO POJEDINCA, ALI U PIRAMIDI MOĆI ON NEMA PRILIKU ZA INDIVIDUACIJU. MOGUĆE DA JE DO KRAJA SVOG ŽIVOTA NEĆE NI DOBITI. Početak Beketovog teksta pomerili smo na kraj prvog čina zbog replike: nemamo ovde više šta da tražimo, ni bilo gde drugde. Lik Poca je slika malograđanskog kapitalizma sa kraja prošlog veka, on je čovek sa novim imenom, mogao bi biti dobar tajkun. Kod intelektualca Lakija stvari se nisu promenile. Vladimir je slovenska duša, neko ko se brine, a Estragon, samo mu ime govori – ljutica. Važan mi je ovaj film i zato što sam sa Beketovom jednočinkom "Ne ja" počela zvanično glumačku karijeru. Film je dobio poziv za festival INAT u Puli, ali moguće da nećemo imati novac da ga prebacimo na DVD što je forma u kojoj se konkuriše. BEKET JE NAPISAO GODOA U 47. GODINI, U POTPUNOJ BESPARICI, ŠTO ZNAČI – ZA MENE JOŠ IMA NADE. ČEKAJUĆI GOD(A) SNIMLJEN JE OD HONORARA KOJI SAM DOBILA ZA FILM JUG-JUGOISTOK, AKO SE HONORAR OD 1.000 EVRA ZA GLAVNU ULOGU MOŽE NAZVATI HONORAROM, a najviše zahvaljujući dogovoru sa Petrom Jakonićem, koji je montirao Jug-jugoistok, da montira i God(A). Time je Petar Jakonić koautor ovog filma.

        • U filmu imate četiri uloge: reditelj, koreograf, glumite jedan lik, a ostalima ste pozajmili glas?

        - Imam i petu! Tri plesača sam naučila da glume! Oni su kod mene, u Pogonu, nekoliko godina, i mislim da se može reći da su ovim filmom diplomirali. Radili smo predstavu Čekajući God(A) za Pogon i ostali zajedno. MIZANSCEN SMO UIGRALI DO FORME PLESA – TAKO JE NASTALA KOREOGRAFIJA. CEO HOLIVUDSKI FILM SE TAKO RADI, MOGLA BIH DA NAVODIM PRIMERE OD ČARLIJA ČAPLINA I BASTERA KITONA PA NADALJE. IZ BEKETOVIH PISAMA SE ZNA DA JE ŽELEO DA SNIMI FILM. ČAK JE USPEO DA URADI JEDAN MALI FILM UZ POMOĆ REDITELJA ČIJEG IMENA NE MOGU DA SE SETIM, SA BASTEROM KITONOM. Zato u našem filmu Estragon ima lik Bastara Kitona. Da se vratim na koreografiju: ja se bavim telom odmalena, scenski pokret na fakultetu mi je predavala Ana Denis, a nisam imala pojma da je ona prvi asistent Marsela Marsoa! Sada je profesor u Barseloni na Akademiji za scenski pokret, kod nas nije mogla da ostane zbog levičarenja po Americi. Umela je da mi kaže: "Zapamti, Sonja: gde ima da se radi, tu ostani."

        • I, da li ste je poslušali?

        - ZAŠTO LOŠE PROLAZIM U GRADU U KOM ŽIVIM, U ZEMLJI IZ KOJE POTIČEM – POJMA NEMAM. DA NIJE BILO SLOVENIJE, NE BIH PREŽIVELA DEVEDESETE, A MOGUĆE DA ISTO VAŽI I ZA POSLEDNJE GODINE. JAN CVITAN ME JE ZVAO ZA HLEB I MLEKO, DOBIO JE ZLATNOG LAVA ZA TAJ FILM KAO DEBITANT U VENECIJI, A ZATIM SAM IGRALA I U NJEGOVOM SLEDEĆEM FILMU, OD GROBA DO GROBA, ZBOG KOGA JE U SAN SEBASTIJANU PROGLAŠEN NAJPERSPEKTIVNIJIM MLADIM REDITELJEM. PROŠLE GODINE ZBOG TOG FILMA PROGLAŠENA SAM GLUMICOM GODINE U SLOVENIJI. Preko Ministarstva spoljnih poslova stigla mi je nagrada: neki kristal i tri diplome. Diplome sam uzela, a kristal sam ostavila Ministarstvu ne bi li uvidelo da se još nekom odavde dešava da izvan Srbije dobije nagradu osim ona tri-četiri člana koji su, navodno, svetski ljudi. Iznenadila sam se kad su me se 1996. godine setili u Sarajevu. Tada sam tamo zahvaljujući Senadu Pećininu, uredniku "Dana", imala premijeru svog prvog videa. Eto, neki kružok intelektualaca koji je radio za vreme rata hteo je da vidi šta to radi Sonja Savić. Iznenadila sam se i kad su me u Hrvatskoj stavili na neke liste, među deset stranih filmova bila je i Una. Govorili su mi naša lijepa, lijepa, lijepa Sonja Savić. A OVDE? OVDE SAM SVE VREME POKUŠAVALA DA ODRŽIM URBANU KULTURU, ALI TO NIKO NE PRIMEĆUJE. ZNAM I DA SE REFORMA KOSTIMA, ŠMINKE I MIZANSCENA NA FILMU OSAMDESETIH MOŽE PRIPISATI SONJI SAVIĆ, PA OPET NIKOM NIŠTA. SUKNJA OD SKAJA I SAKO NA GOLO TELO PRE MENE SE NISU NOSILI, BOJILA SAM TUŠEM NOKTE U CRNO ZATO ŠTO TAKVOG LAKA NIJE BILO. ZASLUŽNA SAM I ZA NOV MIZANSCEN, POSTAVKA TELA MORA DA BUDE PRECIZNA, TAČNO DA SE ZNA DOKLE ĆE RAME DA TI IDE NAZAD, ŠTA RADIŠ SA BOKOVIMA DOK SEDIŠ, KAKO ĆE BLUZA DA TI PADNE SA RAMENA. ALI, NIKO TO NE PRIMEĆUJE. I JOŠ NEŠTO: DO SVOJE 45. GODINE JA JOŠ NISAM DOBILA OZBILJAN HONORAR ZA MOJ RAD. Mada, u stvari, u alternativi ni ne može da se očekuje novac.

        • A zašto onda insistirate na alternativi? Zašto radite u Pogonu, a ne, na primer, u nekom pozorištu?

        - Zato što mi treba slobodna scena. Davno, davno, mislila sam da će Beograd biti pun slobodnih scena, ali sad ih nigde nema. Zato čuvam Pogon, iako su i njega hteli da pretvore u nešto drugo. Nikad me niko nije pozvao da radim nešto lakše. Pamtim neke pozive da radim u pozorištu, pokušala sam da idem na probe, i zatim izjavila da nisam bila zadovoljna atmosferom. Odbila sam ponude u Narodnom, dva puta sam zvana u Jugoslovensko dramsko pozorište, drugi put za Putujuće pozorište Šopalović, Vladica Milosavljević je dobila tu ulogu. Drago mi je što sam u Beogradskom dramskom pozorištu igrala Zločin i kaznu, zato što smo sa scene rekli klekni, poljubi zemlju i reci ubio sam. To mi je bio važan komad. Izgleda, znači, da sam do sada igrala samo u Beogradskom dramskom, mada su očekivali da ću biti velika zvezda beogradske scene. Ne mogu da kažem da volim svoje uloge, mislim da još nisam dobila ulogu u kojoj bih mogla da se iskažem. Mislim da sam sada, u 45. godini zrela za neke veće uloge, mada ne znam šta bi to bilo. Volela bih da dobijem sredstva da napravim samo, zaista samo još jedan mjuzikhol, savremeni, sajber mjuzikhol, koji bi prerastao u klabing. Ali ovaj grad izgleda nema afiniteta prema meni. I vrlo često čujem da sam ekscesna ličnost, mada u radu nikad nisam bila ekscesna, pitajte koga hoćete.

         FILM "SONJA" DRAGANE KANJEVAC O ČUVENOJ GLUMICI SONJI SAVIĆ (1961–2008), FILM JE O NEPONOVLJIVOJ POJAVI KAKVA JE BILA SONJA – O ČUDU OD DETETA, O BUNTOVNICI, O GLUMICI KOJA JE UVEK BILA VIŠE OD GLUMICE.

        OSAMDESETIH GODINA 20. VEKA SVOJOM POSEBNOM POJAVOM IZVRŠILA JE DESANT NA JUGOSLOVENSKU KINEMATOGRAFIJU; POSTAJE URBANA IKONA JUGOSLOVENSKE GENERACIJE 1980-IH, KOJU NA PRAGU ZRELOSTI DOČEKUJE KRVAVI RASPAD ZEMLJE I KULTURNOG PROSTORA. Iako vrlo popularna 80-ih kao glumica u kultnim filmovima kinematografije bivše Jugoslavije, poslednjih se godina povukla iz javnog života i bila je veća zvezda u Sloveniji gde je snimala sa slovenačkim rediteljem Janom Cvitkovičem filmove "Hleb i mleko" za koji je on dobio "Zlatnog lava" za najboljeg debitanta u Veneciji 2001. godine, a zatim i film "Od groba do groba", koji je postigao veliki uspeh na međunarodnim festivalima.

        U devedesetim godinama bira život izvan institucija, kritički društveni stav i bavi se eksperimentalnim pozorištem i videoumetnošću. Iako se slovenački film vraća nakon 2000. godine u regionalnu kinematografiju, u kojoj je Sonja ostavila veliki trag, u isto vreme traje njena lična drama ogorčenja i izolacije, koja okončava preranom smrću u septembru 2008. godine. Mediji su tada izveštavali kako je preminula od posledica predoziranja heroinom. U Mostar je Sonja Savić dolazila još kao tinejdžerka - kao članica Dečje i omladinske grupe Radio Beograda koju je vodio Bata Miladonović. Nakon godina pauze, na pozorišne daske se vratila projektom "Ne!" (saradnja Mostarskog letnjeg festivala i MTM-a) realizovanim u Mostaru 1990. godine, po muzici i u režiji Darka Rundeka. Bila je velika motorna snaga tog projekta. Zanimljivo je da se Sonja tada, sećajući se svojih početaka sa Mostarom, odrekla svog honorara. Volela je ovaj grad. Sarajlijama je ostala u sećanju po svom dolasku u ovaj grad čim je mogla – jednim od prvih autobusa koji je nakon rata iz Beograda išao za Sarajevo. O Sonji, čudesnom čoveku i glumici, o filmu kao svedoku jednog talenta i života, razgovarali smo sa autorkom filma "Sonja" Draganom Kanjevac iz Beograda.

        • Ko je bila Sonja Savić? Kako je ona predstavljena u ovom Vašem filmu?

        - LIČNOST I POJAVA SONJE SAVIĆ JE ZAISTA VIŠESLOJNA. ONA JE BILA, I LJUDI JE PAMTE, KAO FILMSKU ZVEZDU, KAO ČUDO OD DETETA, KAO URBANU IKONU GENERACIJE BIVŠE JUGOSLAVIJE 1980-IH I, NARAVNO, KAO FILMSKU ZVEZDU BIVŠE JUGOSLOVENSKE KINEMATOGRAFIJE. BILA JE BORAC PROTIV POLITIČKOG VRHA, BORAC ZA PRAVDU, BORAC PROTIV RATA..., SVE JE TO BILA SONJA SAVIĆ. Naravno da smo se u filmu bavili njenom filmskom karijerom po kojoj je ona najpoznatija, ali je ipak naglasak u filmu na toj njenoj neponovljivoj ličnosti i karakteru.

        • Po čemu je ona bila tako neobična? Na vest o njenoj smrti, uglavnom se pisalo o njenom talentu koji niko nije sporio, ali na neki se način naglašavala i njena neprilagođenost, možda i nemogućnost sredine da prihvati jedan takav talenat.

        - To je sigurno tačno. ONA JE PRVO BILA POTPUNO IZVANSERIJSKA LIČNOST I IZVANSERIJSKI TALENAT. ONA JE POTPUNO DRUGAČIJE I IZGLEDALA I GOVORILA I MISLILA OD OSTALIH. TO JE ZAISTA U NJENIM MLADIM DANIMA BILO VRLO PRIMEĆENO. ONA JE BILA I DETE-GLUMAC, A KASNIJE I NA AKADEMIJI KO GOD JE IMAO PRILIKE RADITI SA NJOM, SVI SU JE PROGLAŠAVALI ČUDOM. MEĐUTIM, STICAJ RAZLIČITIH OKOLNOSTI JE DOVEO DO TOGA DA TAKAV IZVANSERIJSKI TALENAT NIJE BIO MOŽDA DO KRAJA PREPOZNAT I ISKORIŠĆEN. I INAČE U SVAKOM DRUŠTVU JE TEŠKO LJUDIMA KOJI PREVIŠE ODSKAČU, DA BUDU PRILAGOĐENI. UVEK SU ONI TI KOJI PREDVODE, ONI SU TI KOJI SU AVANGARDA, ONI DOLAZE PRERANO I NE BIVAJU SHVAĆENI. SONJA JE BILA JEDNA OD TAKVIH LJUDI. SA DRUGE STRANE, MOŽDA JE I RAZLOG ZA TAKVU JEDNU SUDBINU BIO I RASPAD JUGOSLAVIJE, ODNOSNO RASPAD JEDNOG TAKVOG PROSTORA U KOJEM JE SONJA PREDSTAVLJALA NEKOGA I NEŠTO, U KOJEM JE ONA ZAISTA BILA VELIKA ZVEZDA. TAKOĐE, NJOJ JE TAJ PROSTOR PUNO ZNAČIO. Ona se paralelno sa svojom filmskom karijerom vrlo posvećeno bavila alternativnim teatrom i njeni glavni saradnici na takvim projektima bili su ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Pri tome mislim na zagrebačku kultnu alternativnu grupu Drugo ruište; zatim, Sonja je sa Darkom Rundekom 1990. godine u mostarskim pećinama spremala veliki projekat koji se zvao 'Ne!' i znalo se na šta se odnosi to 'Ne!'. Međutim, oni, naravno, nisu mogli sprečiti neke stvari. Neue Slowenische Kunst su takođe bili ljudi sa kojima je ona sarađivala i koji su bili njeni istomišljenici u umetničkom smislu. Tako da je raspad Jugoslavije njoj mnogo možda teže pao nego nekim ljudima koji su bili ukorenjeni isključivo u lokalnim sredinama. Ona je to naglašavala, ali, naravno, u situaciji u Beogradu i Srbiji koja je bila izuzetno nepovoljna za bilo kakvo umetničko pa i ljudsko delovanje.

        • Sonja Savić je bila generacija Ekatarine Velike, a njena članica Margita je takođe imala neobičan život i slično, nesrećno završila kao Sonja Savić. Koliko su taj njihov talenat i ta njihova neobičnost doprineli bržoj smrti?

        - SIGURNO JE TAKO ZATO ŠTO TAKO KVALITETNIM LJUDIMA NIJE TEŠKO ŽIVETI – TEŠKO IM SE PRILAGODITI U NEKOM REALNOM ŽIVOTU. Dosta stvari se povezuje sa Ekatarinom Velikom zbog toga: osim što su bili ista generacija i što su deo tog nekog novog talasa, povezuje ih se i po tom tragičnom završetku i po načinu na koji su završili. SONJA JESTE BILA DEO NOVOG TALASA, ALI ONA JE IPAK BILA PREDVODNICA. Ona se pojavila nekoliko godina pre svih njih u jugoslovenskoj kinematografiji i ona je na neki način utrla put nekom ozbiljnijem tretmanu njenih vršnjaka u oblasti muzike, pozorišta, pa tako i Ekatarine Velike. Oni jesu imali iste boljke, da tako kažem, i mnogi spominju poroke, i to jeste tačno. TO JE JEDNO SLOŽENO SOCIOLOŠKO PITANJE - KAKO JE DO NAJTALENTOVANIJE DECE TIH 1980-IH, DECE IZ DIVNIH KUĆA, DECE KOJA SU BILA OBRAZOVANA - MARGITA JE IMALA DVA FAKULTETA - KAKO JE DROGA DOŠLA BAŠ DO NJIH. TO JE ZANIMLJIVO DRUŠTVENO PITANJE I NIJE SAMO NJIHOVO LIČNO PITANJE.

        • Ima li o tome u ovom filmu govora? Bavite li se malo sa tim?

        - Bavimo se na neki način. Postoje naznake. Mi nismo želeli postavljati nikakve teze u filmu niti nametati publici ikakve zaključke. Mi smo tu otvorili neka pitanja i povezali smo ličnu sudbinu i Sonjinu i sudbinu njene generacije sa jednom opštom društvenom klimom. Takođe smo na neki način otvorili pitanje kakva je to sredina, i koja je odgovornost jedne sredine koja ne odgaja i ne vodi brigu o svojim najboljim članovima.

        • A to se do danas nije promenilo?

        - Nažalost, nije. NEGATIVNA SELEKCIJA HARA I U OBLASTI KULTURE I U ČITAVOM DRUŠTVU. To je ono što ja znam i to mogu reći za Srbiju, ALI KAKO VIDIM NI OSTALI DELOVI SVETA NISU POŠTEĐENI OD TE POŠASTI.

        • Sonja Savić je imala bogat život i sigurno je bilo puno trenutaka koji su Vas mogli podstaknuti da napravite film o jednoj takvoj ličnosti. Postoji li ipak neki trenutak ili neki deo njenog života koji Vas je podstaknuo da napravite ovaj film?

        - Svi njeni trenuci su vrlo bitni. Ono što je mene podstaknulo da snimim film je prvo bilo lično poznanstvo sa Sonjom Savić. Ja sam nju upoznala privatno, a ubrzo posle toga pozvala sam je da bude moj gost u emisiji na tadašnjoj emisiji Art, na lokalnom kanalu kulture. Taj intervju se pretvorio u višesatno druženje i tako je nastalo naše prijateljstvo, saradnja koja se zasnivala više na mom poštovanju tog njenog rada, tako da sam ja njenu smrt i lično doživela. Ali naravno, i da je nisam poznavala, mislim da bi jedna takva ličnost apsolutno bila razlog i motiv da se napravi film.

        • Postoji li nešto što Vas je kod nje posebno fasciniralo? Je li to možda bilo njeno buntovništvo ili nešto takvo?

        - Apsolutno! U pravu ste, apsolutno. To njeno buntovništvo i ta njena spremnost da izrazi stav po bilo kom pitanju, pa čak i na njenu štetu, je bila zaista vrlo izražena crta njene ličnosti. Kao njen prijatelj, nisam uvek bila presrećna zbog toga jer kad izražava svoj stav, znala sam da to nekada nije dobro za nju. Međutim, SADA MI TO ITEKAKO NEDOSTAJE, VRLO ČESTO POMISLIM KAKO BI TO SONJA REKLA I KAKO BI NEKOM SVE U LICE SASULA, ZATO ŠTO VRLO MALO LJUDI TAKO NEŠTO ČINI. NEDOSTAJE TAKVA OSOBA KOJA ĆE SVAKOME SVE REĆI U LICE.

        • Može li ovaj film u tom smislu biti poruka i današnjim generacijama koje se generalno malo bune, malo govore svoje mišljenje, malo imaju svoga stava?

        - Ja se nadam. Moja se nada prvo zasniva na tome što sam bila prisutna projekcijama njenih autorskih videofilmova, koji se, naravno, spominju i u našem filmu. To je bio jedan deo njenog delovanja do kog je ona jako držala. Sonja se bavila režijom eksperimentalnih filmova i oni su veoma privlačili mladu publiku koja Sonju praktično uopšte nije ni poznavala jer su bili vrlo mali kad je ona igrala u jugoslovenskoj kinematografiji ili možda tada nisu bili ni rođeni. Mladi su bili privučeni upravo tom njenom oštrom mišlju, tom njenom kritičnošću. Iako ste u pravu da su sadašnje generacije vrlo ravnodušne, i to zato što je takav svet; DIKTAT SADAŠNJEG SVETA JE DA BUDETE RAVNODUŠNI, POSLUŠNI, DA SEDITE ZA RAČUNAROM, DA SE ŠTO MANJE BUNITE. Ja razumem mlade ljude što su takvi, ali oni žele nešto drugo. Ja sam imala mladu ekipu koja je analizirala ovaj film i kada su oni čuli iskaze Sonje Savić koje sam nalazila u raznim arhivima, bili su potpuno fascinirani, nisu mogli verovati da neko tako nešto može govoriti. Što se tiče kritičnosti i izražavanja svoga stava, mislim da Sonja apsolutno ima čemu naučiti i mlade i stare.

        • Možete li ispričati neki događaj iz njenog života koji bi opisao tu njenu kritičnost i spremnost da kaže u lice sve što misli?

        - Što se tiče njene kolegijalnosti i borbe za svakoga, jer ako radi na filmu, njoj su bitni svi koji rade na filmu, upravo su nam slovenačke kolege, ljudi koji su sarađivali sa njom u filmu Jana Cvitkoviča, gde je ona ostvarila veliki uspeh i mnogo doprinela slovenačkoj kinematografiji, ispričali jedan događaj. Upravo nam je glumac iz Cvitkovičevog filma 'Od groba do groba' Drago Milinović specijalno za film ispričao kako se ona pobunila – bio je neki problem sa scenografima koji nisu bili isplaćeni na vreme. Kaže Drago da je ona digla totalnu gužvu i jednostavno ucenila da ona neće raditi dok svi ne budu isplaćeni. Drago nam je ispričao da je on ćutao, držao se po strani i ona je bila ljuta na njega što je nije podržao. Nju su dosta poštovali jer je javno izražavala i stavove po pitanju rata i politike, ali uvek je to činila u svoje ime. Uvek je bila izvan bilo kakvih političkih stranaka koje bi je eventualno zloupotrebile, a ona nije bila osoba kojom se moglo manipulisati. Sećam se, kad je bila pozvana na osnivačku skupštinu organizacije Otpor, mlade studentske grupacije koja je posle izvela te naše Oktobarske promene, oni su je pozvali na svečanost i bila je tu. Međutim, nisu ni oni ostali pošteđeni njene javne kritike. Ona je nasred te osnivačke skupštine svakome ponaosob rekla, otprilike ovako: 'Ej, deco, vidim ja vi hoćete vladati. Jako skupe satove nosite i jako skupe cigarete pušite!' Eto, to vam je Sonja.

        • Hoće li biti ikakve šanse da i publika u BiH vidi ovaj film?

        - Ja ću učiniti sve. Mlada producentska grupa ljudi iz producentske kuće koja potpisuje ovaj film, Bastards Production iz Beograda, producent je Nenad Veličković, već sada kontaktira sa Sarajevo Film Festivalom i nadamo se, iako je to jedan veliki događaj i, koliko vidim, kriterijumi su visoki, nadam se da ćemo zadovoljiti kriterijume i da ćemo se možda i pojaviti na tom festivalu, a svakako ćemo gledati da i šira publika u Bosni i Hercegovini vidi ovaj film jer mislim da vredi, da bi to trebalo, jer to je svakako područje koje je Sonja smatrala svojim. Mi to nismo uključili u film, možda ćemo u seriju, ali mislim da je važno napomenuti: Sonja je posetila Sarajevo možda prvim autobusom koji je bio moguć iz Beograda za Sarajevo. Ona je to učinila na svoju ličnu inicijativu, pojavila se potpuno u svoje ime i zahvaljujući ljudima koji su se tu okupili. Bila je to jedna potpuno spontana poseta. Jednostavno je došla tu jer je imala potrebu kazati to što ima u svoje ime, da se na neki način ispriča i da kaže svoj stav o ratu u BiH, posebno da se obrati ljudima u Sarajevu. Više o tom dolasku u Sarajevo znaju Senad Pećanin i Miljenko Jergović.

         O Sonjinom dolasku u Sarajevo

         Miljenko Jergović: Bila je jedna retko ispravna žena

        - Ja Sonju nisam upoznao kada je prvi put dolazila u Sarajevo. Tad ju je upoznao Senad Pećanin. Sreo sam je kasnije, mislim samo nekoliko meseci kasnije, u Sarajevu, naravno. Nije ona došla izvinjavati se, to nikako. Došla je, da bi se, da tako kažem deklarisala na kojoj je strani i koji su njeni ljudi. Ničega se na taj način nije odricala, nego je jednostavno došla u Sarajevo upoznati ljude koje treba upoznati i deklarisati svoju pripadnost tom gradu. Nikada ni kod koga nisam doživeo nešto tako, pa mi je zato o tome teško i govoriti. Nema za takve stvari baš puno reči. Nažalost, nema reči. Jer da ih ima, sve bi bilo lakše i za objasniti i za doživeti. I verovatno ne bismo ni imali potrebe o ovome svemu danas govoriti. Zapravo, samo sam hteo reći da je Sonja Savić bila jedna retko ispravna žena. Zato je i došla u Sarajevo. Jer je smatrala da je tog trenutka to ispravna stvar. I danas se tome mogu samo diviti i žaliti što nismo svi bili kao ona.

         Senad Pećanin: Nije imala potrebu glumiti potresenost

        - Ne sećam se tačno da li je taj Sonjin dolazak u Sarajevo bio 1996. ili 1997., ali pre će biti da je bila 1996. godina. Autobusi koji su dolazili iz Srbije tada još nisu ulazili u Sarajevo u Federaciji, nego su stajali na Vracama. Sonja je došla sa mojim kolegom Draganom Kostićem, koji je tada bio urednik kulture u Vremenu, i tada je još nisam ni poznavao. Otišao sam po Kostića i tako upoznao i Sonju. Već nakon prve kafe bilo je kao da se poznajemo čitav život. Od tada smo postali jako bliski i ostali bliski do kraja njenog života. Bili smo u kontaktu, često sam putovao u Beograd i svaki put bismo se viđali, a i ona je često dolazila u Sarajevo. Bila je jednom na Sarajevo Film Festivalu, glumila je tada u nekom filmu, bila je na crvenom tepihu, a nalog producenta je bio 'dress code'. Ona je bila u večernjoj toaleti, a ja joj se namerno nisam hteo javljati dok ne završi film. Kad je završila projekcija u Narodnom pozorištu Sarajevo, javio sam joj se, a ona je onako u toaleti i štiklama počela preskakati preko stolica…

        Sonja pri dolasku u Sarajevo nije imala potrebu ni da glumi svoju potresenost niti osećaj nelagode. Ona je tako živela i nije imala potrebu ni za kakvom pozom kojom će se ona dodvoravati Sarajlijama. Bila je potpuno sva svoja i pronicljivi ljudi su vrlo lako mogli shvatiti kakva je ona osoba, koliko je osoba od integriteta, od svesnog životnog izbora koji ju je bacio potpuno na marginu, ali osoba koja zarad svojih uverenja, svog morala, svoje ljubavi prema umetnosti, svog pogleda na život i nije svet, nije pristajala na kompromise, nije bila oportunista. Iz tog razloga je živela jako teško, ali bila je srećna što ostaje verna svojim idejama, svom odnosu prema ljudima. Plenila je pažnju gde god da se pojavi. Ljudi su bili željni da stupe u kontakt sa njom, a ona je ljude koje vidi prvi put u životu osvajala svojom neposrednošću, otvorenošću, vedrinom. Bila je jednostavno zaista fantastična, jedinstvena osoba.

         Potresno svedočenje roditelja Sonje Savić

        Dan posle sahrane glumice Sonje Savić kiša je uporno lila nad Donjom Gorevnicom. Iz kuće njenih roditelja, Mikaine i Milovana, ljudi su ulazili i izlazili sa suzama u očima. Njih dvoje ih dočekuju u skromnom dnevnom boravku i trude se da ostanu pribrani. Oboje su stari. Sonja im je bila sve i njena smrt je nešto najgore što je moglo da im se dogodi, kažu u ispovesti za "Gloriju". Mikaina je sudija, a Milovan inženjer u penziji. I ruke i glas im podrhtavaju dok primaju saučešće. Svaki put kad izgovori Sonjino ime, Mikaina zaplače i ne može da zaustavi suze.

        Milovan i Mikaina Savić: "Plašila se da se nama nešto ne dogodi, a ona je ostavila nas"

        "Došla je kod nas za svoj rođendan. Bila je ovde od 14. do 16. septembra, a onda je otišla u Beograd. Tada smo je videli poslednji put! Bili su joj brat, snaha, njihova deca i Milovanove dve sestre. Išli su na kupusijadu u Mrčajevcima, zabavljali se, smejali, vozili na ringišpilu. Sve je izgledalo normalno."

         Išla ispred vremena

        Mikaina se ne seća da je bilo nekog lošeg predosećaja. "Ona se samo žalila da je bole noge i da ne može da stoji. Govorila je kako mora da smrša još tri kilograma. Lepo je izgledala, ali je stalno stremila nekoj idealnoj težini. Godinama je živela na đevreku ili krofni. Nije ni imala novca. Slabo je bila angažovana i mnogo je patila zbog toga."

        Nisu izbegavali da sa njom popričaju o toj temi! "Ne samo da se žalila meni i ocu, nego je i stalno plakala. REDITELJI SA KOJIMA JE OSTVARILA DOBRE ULOGE GODINAMA JE SE NISU SETILI, IAKO JE SONJA DOBILA "ZLATNU ARENU" U PULI, NAGRADU PUBLIKE U VENECIJI I MNOGOBROJNA DOMAĆA PRIZNANJA. Još pre završetka studija igrala je u filmu "Leptirov oblak" i teško je podnosila to što joj nisu nudili uloge. Snimila je oko pet kratkometražnih filmova. Sve što je zarađivala ulagala je u to. Ubeđivali smo je da ne troši novac, jer takve stvari nisu komercijalne i na njima ne može da ostvari profit, ali ona mi je govorila: "Mama, ja to jednostavno moram da ovekovečim". BILA JE VEOMA TALENTOVANA, ALI I OŠTRA NA REČIMA. Nije pripadala nijednom klanu, niti partiji. GOVORILA JE ONO ŠTO SU DRUGI MISLILI, A NISU SMELI DA KAŽU. POMAGALA JE SVIMA KOJIMA JE BILA POTREBNA POMOĆ. UVEK JE BILA ISKRENA I NIJE RAZMIŠLJALA O POSLEDICAMA. IŠLA JE ISPRED VREMENA, ali mi sada više nemamo ništa od toga. Mi smo izgubili sve."

         Kratka poruka

        Kada je posle rođendana Sonja otišla u Beograd, čuli su se sa njom telefonom. Sonja se plašila za njih. "Poslednja poruku koju nam je poslala bila je: "Stigla sam u Beograd". Kasnije nam se javila i telefonom. Dugo smo pričale, bila je dobro raspoložena. Govorila nam je da se čuvamo i idemo kod lekara, jer ona nema nikog osim nas. Mnogo se plašila da se nama nešto ne dogodi."

         Od čega je Sonja živela?

        "Godinama smo je mi izdržavali. Slali smo joj novac koliko smo mogli, jer smo oboje već dugo u penziji. Stanovala je u četvoroiposobnom stanu. Mi smo plaćali sve račune, zato što ona jednostavno nije imala od čega da izmiri te obaveze. Radovala se kad je snimila film sa Milutinom Petrovićem i kad je prošle godine počela da nastupa sa monodramom "Tajna venčane fotografije" Olge Stojanović. Posle premijere u Beogradu komad je izvodila širom Srbije. Sonja je ovom predstavom pokazala kako u malim gradovima i dalje ima svoju publiku. Sale su uvek bile prepune."

         Đak generacije

        SONJA JE U OSNOVNOJ ŠKOLI BILA ĐAK GENERACIJE. Milovan svedoči kakva je bila kao kćerka! "BILA JE VEOMA SAMOSTALNO DETE, I MI SMO TO POŠTOVALI. RANO JE POČELA DA IDE NA SNIMANJA, ZNAO SAM DA JE TAMO PUŠILA, ALI KOD KUĆE, PRED NAMA, NIJE. Često sam imao utisak kako je brzo porasla, jer sam, zbog posla, stalno bio na putu. Radio sam kao inženjer u "Progres Investu". Dolazio sam kući samo na nekoliko dana. Prepakovao bih kofer, a onda ponovo na avion. NISAM MORAO DA BRINEM, SONJA JE RADILA ONO ŠTO JE VOLELA I BILA JE VEOMA USPEŠNA U TOME. ALI VREMENA SU SE, NA NAŠU VELIKU ŽALOST, DRASTIČNO PROMENILA. SONJA JE POČELA MNOGO DA PUŠI."

        Primetili su da odskače od svoje generacije, ne samo po ocenama nego i po stavovima!

        "Nije to uopšte bilo teško. I sada, KADA JE RADILA MONODRAMU KOJA JE TRAJALA DUŽE OD JEDNOG SATA, GLUMILA JE BEZ IKAKVE BELEŠKE ILI SUFLERA. OSIM IZVANREDNOG INTELEKTA, IMALA JE I VELIKO SRCE. VOLELA JE SVOJE KOLEGE. DOK JE BILA POPULARNA, POMAGALA JE SVIMA KOJIMA JE BILA POTREBNA POMOĆ. MNOGI, SADA VEOMA POZNATI I PRIZNATI LJUDI IZ SVETA FILMA, NEDELJAMA SU SPAVALI I HRANILI SE U NAŠOJ KUĆI, JER NISU IMALI NOVCA. ALI KAD JE NJOJ TREBALO DA SE POMOGNE, NIKOGA NIJE BILO, MADA SU SVI ZNALI DA JE U BESPARICI."

        Otkada su se preselili u Donju Gorevnicu, nažalost, nisu je često obilazili. "Ona je s vremena na vreme dolazila kod nas. Ponekad bi ostajala pet-šest dana, ali je stalno žurila da se vrati u Beograd. Plašila se da će je neko pozvati da joj ponudi angažman, a ona neće biti tamo. Umela je da bude i veoma tvrdoglava. Sećam se da nije prihvatila ponudu za neke TV serije, govorila je kako neće da radi za Miloševićevu televiziju. Nismo je ubeđivali. Znam i da joj je Dejan Mijač ponudio neku pozorišnu ulogu, ali je i tu ponudu odbila. Nije volela klasična pozorišta, privlačile su je alternativne scene."

         Na sahrani samo jedna koleginica

        Od Sonjinih kolega na sahranu joj je došla samo jedna mlada glumica? Ne ljute se oni ni na koga, niti ima gorčine u Milovanovom glasu. "Niko nije došao osim mlade glumice Dare Rančić, kojoj je moja Sonja držala časove. Dok sam bio u Beogradu, javio mi se reditelj jednog filma i rekao mi da sedi u montaži i plače. Sada su nas zvali iz pošte da odemo i podignemo telegrame koji su stigli, jer ih ima toliko da poštar ne može da ih donese. Mnogi su nam saučešće izjavili telefonom i verujem da neke od njih sada grize savest. ZAHVALJUJUĆI NAMA IMALA JE OD ČEGA DA ŽIVI, ALI ONA JE PATILA ZBOG TOGA ŠTO SMO JE MI IZDRŽAVALI, JER JE MNOGO VOLELA DA RADI. BILA JE VELIKI PROFESIONALAC. NIKADA NIJE ZAKASNILA NA SNIMANJE."

        Ne ustručavaju se da progovore i o tome što su Sonju često dovodili u vezu sa drogom! "Znamo da je uzimala "dijazepam", i još neke antidepresive, ali morala je, nije joj bilo lako. CELA JAVNOST MISLI DA JE BILA TEŽAK NARKOMAN. I DA JE KONZUMIRALA NARKOTIKE, SIGURNO NIJE JEDINA IZ TE BRANŠE, ALI SAMO SU NAŠU SONJU RAZAPELI NA KRST. MNOGE NJENE KOLEGE SU UMRLE ZA KAFANSKIM STOLOM, ALI NIKO NIJE NI SPOMENUO DA SU BILI TEŠKI ALKOHOLIČARI. KOLIKO JA ZNAM, I ALKOHOL JE POROK. OD ČEGA JE ONA MOGLA DA SE DROGIRA KAD JE OD NAS TRAŽILA NOVAC DA PREŽIVI? ZAŠTO JE NAŠA ĆERKA JEDINA KOJOJ SE I POSLE SMRTI ZAVIRUJE U PRIVATNI ŽIVOT KAD SU SVE DRUGE SLAVILI?"

        Sonjini roditelji svedoče kako nije istina da je stan u kome je živela bio prazan ili u haosu kako je pisano. "Sonja je imala jedan visoki dušek na kome je obožavala da leži i čita, ili gleda televiziju. Imala je radnu sobu gde je montirala svoje filmove na kompjuteru. Živela je skromno, ali ona je bila jednostavna devojka i nije tražila mnogo. Niko nas nije pitao da li nam treba pomoć, gde ćemo i kada da je sahranimo. Ali nama više ništa i ne treba, mi smo izgubili sve što smo imali."

       

         Prijatelji i kolege nisu znali za sahranu

        Njene kolege, kulturni i javni poslanici ne kriju tugu zbog tragičnog odlaska ni, najblaže rečeno, zbunjenost zbog činjenice da nije ispraćena onako kako, shodno svojim velikim umetničkim dostignućima, zaslužuje.

        Oko 500 osoba okupilo se kod porodične kuće Savića u Donjoj Gorevnici kod Čačka odakle su po običaju u ovom kraju pešice otpratili Sonju na njeno poslednje putovanje. Po velikom pljusku okupljeni meštani i rodbina u povorci su se polako kretali do seoskog groblja gde je Sonja sahranjena u porodičnoj grobnici Savića sa svojim precima.

        "Dugujemo joj to", rekao je jedan od meštana i prijatelja porodice Savić, "zaslužila je da je ovako isprati selo koje je toliko volela". Govorio je potom kako je Sonja bila vezana za Donju Gorevnicu gde je često odlazila kao mala, kasnije kao devojka i družila se sa vršnjacima. U nekim kasnijim godinama, veli on, kada je vodila borbu sa načinom života koji je sve teže podnosila, to selo je bilo njeno često utočište od spoljnog sveta. Po viđenju pomenutog meštanina film "Una" iako joj doneo profesionalni uspeh je za njenu nežnu prirodu bio isuviše veliki teret.

        Na sahrani Sonje Savić u Donjoj Gorevnici nije bilo nikog od njenih kolega, niti bilo koga od poznatih ličnosti. Njena majka je bila ljuta na medije i ogorčena na način na koji su pojedini preneli vest o Sonjinoj smrti. U jednoj rečenici je negirala da je Sonja živela u praznom stanu sa jednim dušekom, govoreći da je vodila normalan i uredan život. Sa druge strane, ovdašnja (kulturna) javnost ističe njene velike umetničke domete i svojevrsnu zbunjenost dešavanjima vezanim za sahranu kao i pisanjem nekih medija.

        Darjan Mihajlović, reditelj i član gradskog veća Beograda smatra da je zaslužila da njeni zemni ostaci počivaju među velikanima. Međutim, po njegovim rečima to od grada niko nije tražio, a procedura je takva da na zahtev porodice, prijatelja ili neke institucije se odobrava, odnosno donosi odluka o sahrani zaslužnih u Aleji velikana. "Bila je vrsna glumica. Dobro sam je poznavao, sarađivao sa njom. Zajedno smo, svojevremeno, sa pozorišnom trupom "Torpedo" nastupali u raznim mestima širom negdašnje Jugoslavije. Strahovito mi je žao što je sve ovako kako je", kaže Darjan, dodajući da su juče ujutro nastojali da urade šta se može, obzirom da su za Sonjinu smrt saznali iz medija, ali bilo je kasno.

        Radoslav Zelenović: "OSTALI SMO BEZ ZAISTA VELIKE, VELIKE GLUMICE KOJA JE OBELEŽILA ČITAV JEDAN PERIOD U NAŠOJ KINEMATOGRAFIJI. BILA JE SIMBOL GENERACIJE."

        O njenom neobičnom načinu života, kontroverznim izjavama, hrabrim potezima, oni koji su joj bili bliski, govore kao osobenosti ili usudu velikih stvaralaca koji su ispred i izvan svog doba.

        Svetozar Cvetković: "SONJA JE BILA I VAN OVOG VREMENA I VAN PROSTORA. BILA JE SUPERIORNO INTELIGENTNA I SUPERIORNO TALENTOVANA. DANAK TE SUPERIORNOSTI JE ŠTO JE OTIŠLA NA STRANU KOJA VODI PUTEM BEZ POVRATKA".

        Voja Brajović: "NAJBLAŽE REČENO, NEPOŠTENO JE JEDNOJ TAKVOJ ŽENI, KOJA JE BILA PAMETNIJA OD SVOG VREMENA, PRIPISIVATI OPSESIJU NEZADOVOLJSTVOM. TAKVIM PRIČAMA UMANJUJE SE NJEN TALENAT, POTENCIJAL I DOSTIGNUĆA. A GDE GOD DA JE SAHRANJENA BIĆE ZAPAMĆENA KAO VELIKI, MALO JE REĆI, ZASLUŽNI, ČOVEK I UMETNIK."

        Srđan Dragojević: "Na svoju veliku žalost, samo sam jednom imao prilike da radim sa Sonjom i to je bilo zaista nezaboravno iskustvo. SONJA JE IMALA JEDINSTVENU POJAVU, JEDINSTVEN NAČIN GRAĐENJA LIKA I INTERPRETACIJU, TAKO DA NIJE BILO ŠANSE ZAMISLITI NEKOG DRUGOG U ULOZI U KOJOJ BI ONA BRILJIRALA. TAKAV DAR IMA JAKO MALO GLUMACA. Dajem vam ovu izjavu iz poštovanja prema Sonji, no sa strepnjom da se njoj, ogorčenom protivniku establišmenta i estrade, nikako ne bi dopala ova posthumna idolatrija i ljigava medijska eksploatacija, od koje se, izgleda, ni u smrti ne može pobeći."

        Svetislav Bule Goncić: "TO JE TRAGEDIJA JEDNOG ŽIVOTA... Dugo sam radio sa njom. Poznajemo se još od detinjstva. Išli smo zajedno i u školu, fakultet. TA NJENA TRAGEDIJA JE DUGO TRAJALA, CELA TA NJENA NESREĆA. ONA JE BILA OSOBA SA JEDNOM NEIZMERNOM SNAGOM KOJA NAŽALOST ODE. Njena smrt je tragedija za sve nas, pritom ne mislim samo na glumu nego mislim na tragediju kao gubitak jednog života i prijatelja."

        Miša Radivojević: "SONJA JE UGRAĐENA U MOJE FILMOVE KAO NAJDRAGOCENIJA, ZLATNA, OPEKA. VEROVATNO DA TI FILMOVI NE BI NI PRIBLIŽNO VREDELI TOLIKO BEZ NJENOG UČEŠĆA U NJIMA. ONA JE BILA GENIJALNA GLUMICA I TO JE NJENA TRAGEDIJA JER NIKOME NE TREBAJU GENIJALNI GLUMCI. GENIJALAN GLUMAC JE SKORO NEUPOTREBLJIV, A KADA GA UPOTREBITE, ON U SREDINI U KOJOJ ŽIVI, U KULTURI, IZAZIVA OTPOR, REVOLT, LJUBOMORU, ZAVIST."

        Bora Drašković: "TO JE JEDAN ZAISTA POSEBAN DAR, JEDNA GLUMAČKA LIČNOST DRUGAČIJA OD SVIH KOJE SMO IMALI I, VEROVATNO, KOJE ĆEMO IMATI – u to sam se mnogo puta uverio radeći sa njom na filmu "Život je lep". ONA JE OSOBA SA IZUZETNIM OSEĆANJEM ZA RITAM I IAKO SMO RADILI U DOSTA TEŠKIM USLOVIMA, JER JE BILA VEOMA LEDENA ZIMA I JER SMO KROZ MRAZ MORALI DA PUTUJEMO NA MESTA SNIMANJA, NJOJ TO NIJE NIMALO SMETALO. SVAKI DAN JE POTVRĐIVALA RAZLOGE ZBOG KOJIH JE I IZABRANA ZA TU ULOGU, A OSIM TOGA JE I VEOMA MUZIKALNA. Film "Život je lep" je sastavljen od niza različitih pesama koje je ona morala da otpeva. Bebi Dol je snimila osnovu, a Sonja je pevala na plejbek, ali potpuno savršeno, rekao bih, bez ikakvih zaustavljanja i ponavljanja - KAO ŠTO JE UŠLA U LIČNOST KOJU JE IGRALA U FILMU TAKO JE UŠLA I U PEVANJE I MUZIKALNOST BEBI DOL."

        Gordana Bjelica: "Poznajem je od njene sedamnaeste godine, kada je tek upisala akademiju. PRERANO JE NESTALA, A PREMALO OSTAVILA IZA SEBE. NISU IMALI RAZUMEVANJA ZA NJU, ZBOG NJENOG HIPERSENZIBILITETA. ŽAO MI JE ŠTO JE MORALA DA UMRE DA BI JE LJUDI PRIMETILI. SONJA JE BILA SUVIŠE DOSTOJANSTVENA I PONOSNA DA OD NEKOGA TRAŽI POMOĆ, NIJE IMALA RUKU SPASA, BILA JE USAMLJENA... OVO JE SAMO JOŠ JEDNA OPOMENA NAŠEM DRUŠTVU."

        Stanko Crnobrnja: "ONA JE BILA PROSTO KAO NEKI ANĐEO IZ TOG DRUGOG SVETA KOJA JE HODALA MEĐU NAMA I ZATO JE IZAZIVALA TOLIKU TURBULENCIJU. TAJ BURNI NAČIN ŽIVOTA JE PROSTO BIO NJEN PRAVAC, OČIGLEDNO JE BIO NJEN PRAVAC I BILO JE PITANJE OKOLNOSTI U KOJIMA ĆE TA NESREĆA DA SE ODIGRA"

        Mira Banjac: "Pametna, prepametna, ISIDORA SEKULIĆ KAŽE: "ČOVEKOV ŽIVOT MOŽE BITI KRATAK, ALI TRAG OD ŽIVOTA MOŽE DUGO TRAJATI". SONJA SAVIĆ, APSOLUTNO IZUZETNA OSOBA. IZUZETNA U SVEMU. ONA JE ISTRČALA MARATONSKU TRKU ISPRED SVOG VREMENA, ONA JE UNELA NEKU NOVU ESTETIKU U MIŠLJENJU NAŠEG POSLA. U odnosu prema društvu, koje je uzgred budi rečeno, ostalo dužno njoj, u svakom slučaju je ostalo dužno. SONJA SAVIĆ SE NIJE MIRILA SA KONVENCIJAMA, MRZILA JE UTABANE STVARI I VOLELA JE DA PORUŠI ONO ŠTO JOJ NE TREBA. TO JE SKUPO LICE NAŠEG FILMA. Te velike oči, ta usta k'o trešnja... ONA JE ZA MENE OSTALA DEVOJČICA. TAKO KRHKA, A SA JEDNOM EKSPLOZIJOM U SEBI. TO JE NEVEROVATNA SIMBIOZA. Ona je tako tiho vrištala. Ona je tako teško gurala svoj kamen ka vrhu, u tišini. Imala sam sreću i čast da se sretnem sa njom, direktno, u jednom filmu. Dao Bog za njenu uspomenu u dobrom filmu, u Balkanskom špijunu, gde smo imali dve-tri žestoke dramske scene. Ona mi je tada rekla, a ona je bila ime: "MIRO, JA ĆU DOĆI KOD TEBE DA MI TE SCENE URADIMO, DA MI NE ČEKAMO PRED SNIMANJE, JER JA HOĆU DA BUDEM DOSTOJNA TEBE. NEĆU DA ME SE STIDIŠ I NEĆU DA SE MUČIŠ SA MNOM. DA MI RAVNOPRAVNO URADIMO TO ŠTO MORAMO DA URADIMO." I TAKO JE I BILO. TO LICE KOJE NOSIM... KAO SRNA. KAO JEDNA SRNA. I POSLEDNJE LICE KOJE SAM VIDELA U VRATIĆE SE RODE, JEDNU IZUBIJANU, OČAJNU ŽENU, SELJANKU, JEDNU ZAPUŠTENU OSOBU, JEDNO RASPAMEĆENO BIĆE... JA SAM BILA ZAPANJENA. NE JA, SVI! ONA JE POTPUNO SEBE PONIŠTILA. ALI, POTPUNO I DO KRAJA. TO MOGU SAMO VELIKI I PRAVI. BILA JE VELIKA I PRAVA. Znate, ta praznina koja će ostati, koju mi malo-malo evo shvatamo, su nenadoknadive stvari. Mi radimo dalje, pokušavamo da trajemo u teškim vremenima. ONO ŠTO OSTAJE, SAMO TO VREDI. OSTALO JE NAŠE DUBOKO POŠTOVANJE, MOJA LIČNA, VELIKA LJUBAV, PREMA TOJ PAMETNOJ, OBRAZOVANOJ I JAKOJ ŽENI, U TELU JEDNE UPLAŠENE SRNE. NA VEST O NJENOM ODLASKU, O NJENOM ODLASKU NA TAKAV NAČIN, NISAM BILA IZNENAĐENA... BILA SAM PORUŠENA I ZNALA SAM: ONA MOŽE DA ODE SAMO TAKO... SAMO TAKO. I OTIŠLA JE SAMO TAKO... NEPONOVLJIVO."

         SONJA SAVIĆ: Moderna Yugoslavica (Ivana Momčilović)

        SONJA SAVIĆ – PRVA MODERNA GLUMICA JUGOSLOVENSKE KINEMATOGRAFIJE I SCENE – BILO JE MIŠLJENJE VELIKOG BROJA STUDENATA GENERACIJE FDU-A KOJOJ PRIPADAM, DAVNE 1986-1990. Čak su i najveći dogmati holivudske B-produkcije, zahvaljujući svom velikom vođi, profesoru Nebojši Pajkiću, dopustili sebi makar i krišom, u mraku, "Davitelja protiv davitelja", za koji je, istina, profesor lično napisao "scenario". SONJA JE MISLILA BRZO, GOVORILA TEČNO, "REČI SE NIKADA NISU DOSAĐIVALE U NJENIM REČENICAMA", KRETALA SE JOŠ BRŽE, UMELA JE DA PO SOPSTVENOM PRIZNANJU "CELU REČENICU BEZ MUCANJA I PLJUCKANJA SASPE U KADAR", A I DA, POVRATNO, FILMSKU BRZINU, RITAM, REZ, FRAGMENAT, STRUKTURU JAZZ IMPROVIZACIJE KOJU JE NOSILA U ŽILAMA PRENESE U SCENSKI POKRET, NA SCENU, U SVOJU NOVU I DO TADA NIKADA U NAS VIĐENU POJAVNOST NA NJOJ. MISLILA JE, I NE SAMO INTERPRETIRALA ULOGE, UKLJUČUJUĆI I SVOJU ŽIVOTNU, ULOGU GLUMCA U SVETU, NAJBLIŽA ONOM DIJALEKTIČKOM TEATRU BERTOLDA BREHTA, PO KOME JE BUDUĆNOST POZORIŠTA U FILOZOFIJI: DISTANCI I KONTRADIKCIJI I NIKADA VIŠE NE U FASCINACIJI I IDENTIFIKACIJI SA SVETOM I DRUŠTVENIM ULOGAMA U NJEMU. Osim čuvenog "znamo se iz bioskopa?", kojim je na sebi svojstven način "razstiđivala" svoju mnogobrojnu publiku i obožavaoce prilikom slučajnih susreta i "produženih pogleda" koje su joj upućivali na ulici, Sonju se početkom osamdesetih godina moglo istinski upoznati i van bioskopa, u Pivari, pozorištu Nova osećajnost, gde je kao već gigantna filmska zvezda tražila svoje sporedno nebo: u asketizmu i izolaciji tipičnoj velikim atletama duha, sa krevetom od gajbica za jogurt, pri gvozdenoj disciplini prekovremenog rada, u susretu sa modernizmom Beketove poetike i traganju za scenskim sazvežđima klasične drame i minimalizma, primera radi, jednog Pola Pinjona.

        Sa naivnom verom da je drugo ime za ono istinski novo, nikada viđeno i genijalno, što je tada i tu u svom svom materijalnom bljesku pred nama inkarnirala Sonja Savić – upravo akademija filmskih i scenskih umetnosti u Beogradu i njen pedagoški modernizam – veče provedeno "u društvu" Savićeve iz Beketove duo-drame "Ne Ja", 1981. godine. POZORIŠTA NOVA OSEĆAJNOST, DIREKTNI JE RAZLOG UPISIVANJA ČITAVIH NEKOLIKO GENERACIJA NA FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU. ALI IPAK, NEKOLIKO GODINA KASNIJE, SVIMA KOJI SU SE KRETALI NA RUBOVIMA SCENSKOG I FILMSKOG EKSPERIMENTA POSTAĆE JASNO KOLIKO JE SONJA VEĆ TADA BILA ISPRED, ODNOSNO IZAŠLA, DA BI NA KRAJU I SASVIM ISPALA IZ SVOG VREMENA.

        Možda upravo na način svog nesumnjivog direktnog pretka Antonina Artoa, ili "rođake" po glumi, Gordane Kosanović, tada već onovremenske u svakom smislu: no, ISPOSTAVIĆE SE DA KROZ LED I MEĆAVU IDEOLOŠKOG RAZVOĐA I METEŽA JEDNE VEĆ SUROVO TEATRALNE EPOHE, ZAPOČETU ARTOOVSKU MODERNU "POZORIŠTA SUROVOSTI", SONJA, "DVOJNIK POZORIŠTA", ALI I FILMA, NIJE MOGLA DA PRTI SAMA, OKRUŽENA ČAK I MNOGOLJUDNOŠĆU NESUMNJIVOG VLASTITOG GENIJA. U VREMENIMA U KOJIMA SU SE AVETI TRADICIONALIZMA I KONZERVATIVIZMA ANCIEN REGIME-A NEPRESTANO TUKLE SA AVANGARDOM "MODERNIH VREMENA" I NJENIM REAKCIONARNIM DERIVATOM POST-MODERNOM, DA BI IH NA KRAJU I SASVIM DOTUKLE, SAMA U "PUSTINJI REALNOG", MUTNI IDEOLOŠKI MULJ KRAJA OSAMDESETIH I POČETKA DEVEDESETIH PREŽIVELA JE NA KRILIMA DUHA JUGOSLOVENSKOG INTERNACIONALIZMA, NAJMODERNIJE TEKOVINE JEDNE OPSKURNO ARHAIČNE I ATAVISTIČKE EPOHE. NJENE IZJAVE "VEROVATI U IDEJU 1991., JESTE VEROVATI DA JE JOŠ MOGUĆE PREVOZITI SE NEVIDLJIVIM PREVOZNIM SREDSTVIMA, A NE TENKOM" ILI "BILO JE NAJTEŽE PROĆI RAT, A NIKOGA NE UBITI. NE UBITI, A PROĆI RAT ZNAČI PRONAĆI PARADOKSALNI IZLAZ", KAO I "POSVEĆENO ONIMA KOJI SU SA BOMBOM POD TRBUHOM UMIRALI KOD VUKOVARA - PRVI PROGLAS O MASOVNIM UBICAMA VUKOVARSKOG FRONTA", IZGOVORENE U OBNEVIDICI, IZMEĐU SUMRAKA I PRASKOZORJA DVE EPOHE, BILE SU I OSTAĆE, IZMEĐU OGROMNOSTI DRUGIH, NAJBLISTAVIJI PRIMERCI NEPRISTAJANJA I POBUNE KAO LIČNOG, INTELEKTUALNOG ČINA, ONOG JEDINOG DOSTOJNOG ŽIVLJENJA.

        Okačena na aufinger, kao meso na koski, krikom koji je zaposedao ne samo nju, kroz prozore jednog beogradskog podruma u centru grada, u proleće 1992. godine, odašiljala je svoju poruku svetu na otvaranju kreativnog pogona Svetokret: "Svetokret: Zagreb-Ljubljana-Beograd! Svet-Okret! Svetokret! Život životu i smrt smrti. Smrt ratu!", da bi se ista bujica reči ubrzo slila i u džingl i špicu istoimene emisije na radiju B92. Da nije bilo Sonje na licu mesta, nikad se ne bi sastali na "slobodnoj, umetničkoj teritoriji post-Jugoslavije", u studentskom belgijskom gradu Luven-la–Nevu (Louvain-la-Neuve), proleća 1993. godine, predstavnici Kugla glumišta (Hrvatska), Rdečeg pilota (Slovenija) i mnogobrojni oni koji su verovali da se duh internacionalizma ne sahranjuje kašikarama. Moderna za sva vremena, umrla je baš tako, kao istinski moderni proleter: u ogoljenom stanu, više gladna nego sita, bez prihoda i prava na minuli rad (i pored 50 snimljenih filmova i gotovo istog broja neinstitucionalnih predstava), po sopstvenom priznanju "zaboravljena" i nikada svojom voljom, istinski integrisana u bespoštednu logiku tržišta i njegove bezidejnosti. 23. septembra započela je rad na novom, večnom komadu, "Neimenljivo", gde sa Beketom u glas, tamo gde sada zajedno jesu, upravo uvežbava:

        "Na meni je, treba nastaviti, ne mogu da nastavim, treba nastaviti, dakle nastaviću, treba izgovoriti reči, dokle ih ima, treba ih reći, sve dok me ne pronađu, sve dok mi ne kažu, čudna muka, čudna greška, treba nastaviti, možda je to već i učinjeno, možda su me i odvele na prag moje priče, to bi me začudilo, ako se i otvori, to ću biti ja, to će biti tišina, tu gde jesam, ne znam, neću nikada znati, u tišini ne znamo, treba nastaviti, ne mogu da nastavim, nastaviću." Semjuel Beket, iz romana "Neimenljivo", 1949.

VOLIM TE AKSANIJE (TV film, Jugoslavija, 1972)

Žanr: Drama

Režija: Soja Jovanović  

 

LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVIĆA (Jugoslavija, 1977) [Drugarica iz diskoteke]

Porodica Trajković gradi mostove. To je činio deda, zatim sin, a očekuje se i od unuka Budimira. Za njega su, međutim, mostovi prokletstvo, jer se porodica stalno seli od mesta do mesta, što ometa njegov ljubavni život, koji već vode svi njegovi drugovi. U jednom pokušaju porodice da se skrasi, momčić doživljava, prvi put, potpunu ljubav koja mu pomaže da sasvim odraste i donese odluku kada se pred porodicom Trajković pojavi sledeći most...

Žanr: Komedija

Režija: Dejan Karaklajić 

LEPTIROV OBLAK (Jugoslavija, 1977) [Lila]

Kraj detinjstva, prva ljubav i nesporazumi koji izgledaju nerešivi. Komična priča o šesnaestogodišnjem dečaku kome se čini da se sve ujedinilo protiv njegovih snova - i porodica, i prijatelji, i svet iz samoposluge u kojoj je zaposlen. Sam sebi liči na leptira koji beži pred teškim kišnim oblakom.

Žanr: Komedija

Režija: Zdravko Randić

LUDE GODINE (Jugoslavija, 1978) [Lidija]   

Neupućeni u pravu prirodu seksa, dvoje mladih dolaze u sukobe sa patrijarhalnim shvatanjima u kući, školi, ulici. Osuđene na sazrevanje pre vremena, ne mimoilazi ih dodir kriminala.

Žanr: Ljubavna drama

Režija: Zoran Čalić

LIČNE STVARI (Jugoslavija, 1979) [Sonja Savić]

Devojka odluči da postane glumica i u njoj se prepliću snovi i želje, filmovi i stvarnost. Između zadnjeg dana gimnazije, kad se mladom čoveku čini da može sve, i prvog dana na fakultetu, kad je sudbina na neki način već određena, grozničavo se uživa sloboda u sećanju na prošlost i pripremi za budućnost.

Žanr: Socijalna drama

Režija: Aleksandar Mandić

DRUŽINA ZORE RIĐOKOSE (TV serija, 13 epizoda, Jugoslavija/Švajcarska/Zapadna Nemačka, 1979) [Zlata]

"Družina Zore Riđokose" je televizijska serija iz 1979. godine. Danas se smatra jednom od najboljih serija za decu, u koju stale sve zgode i nezgode koje sa sobom donosi detinjstvo. Roman "Crvena Zora i njena družina" napisao je Kurt Klaber pod pseudonimom Kurt Held posle boravka u Senju zajedno sa suprugom pre Drugog svetskog rata, a prvi put je objavljen 1941. godine. Tamo je upoznao Branka Babića, dečaka iz družine siročadi koju je predvodila crvenokosa devojčica Zora. Susret ga se toliko opčinio da je u toj deci našao inspiraciju za svoj roman, a on i njegova supruga, dečja spisateljica Liza Tecner, čak su i planirali da usvoje Branka, ali su i sami imali problema sa obnavljanjem dozvola boravka u Švajcarskoj, pa im je plan propao, a autor je, da bi roman uopšte mogao objaviti, promenio prezime u Held. Roman je ipak doživeo jedno izdanje u bivšoj Jugoslaviji, 1952. godine, u izdanju novosadskog izdavača Bratstvo-jedinstvo na ćirilici. Kurt Held je postavio uslov, da ako se knjiga ikada bude ekranizovala to mora biti u Jugoslaviji, u Senju. Istoimena TV serija u 13 nastavaka snimana je 1978. godine u Senju kao jugoslovensko'nemačko-švajcarska koprodukcija, u režiji Frica Umgeltera. Radnja se odvija u Senju tridesetih godina 20. veka, a Kurt Held je priču izgradio na istinitim likovima i događajima. Četrnaestogodišnja Zora vođa je družine siročadi koji sami sebe nazivaju uskocima, po čuvenim jadranskim moreplovcima i borcima protiv nepravde, i skrivaju se u tvrđavi Nehaj iznad Senja. Družina živi od sitnih krađa, ali kradu samo od bogatih. Nakon što 12-godišnjem Branku umre majka, susedi ga, nakon što su obavili pogreb, pošalju baki na selo. Baka je okrutna starica, čudakinja, koja Branka drugi dan otera od kuće da se snalazi kako zna i ume. Branko ubrzo upada u nevolje i završi u zatvoru iz koga ga izvuče Zora, pa se priključi Zorinoj družini koju čine Nikola, Đuro i Pavle, sve odreda deca bez roditelja. Uporedo sa pričom o sudbini Branka i Zore teče priča o sukobu lokalnih moćnika – bogatog veletrgovca Karamana i korumpiranog gradonačelnika – sa siromašnim ribarom Gorjanom, jedinim zaštitnikom siročadi. Glavna junakinja je četrnaestogodišnja Zora, koja je kao izbegličko dete iz Albanije stigla u Senj, predvodnica dečje bande koja hara gradom i krade "ono što im je potrebno da prežive", usput podmećući nogu gradskim moćnicima.

Žanr: Komedija

Režija: Fric Umgelter

ZVEZDE KOJE NE TAMNE (TV serija, Jugoslavija, 1980) [Sonja]

Zvezde koje ne tamne je televizijska serija iz 1980. godine, po scenariju i u režiji Stanka Crnobrnje. Uloge tumače Sonja Savić i Rajko Prodanović. Emitovana je na radio-televiziji Beograd od 1980. do 1981. godine. Prvi put je prikazana 30. septembra 1980. godine. Ovo je prva serija ovakvog karaktera kod nas i vrlo je eksperimentalno orjentisana. Sonja i Rajko su vodeći likovi i nosioci vrlo interesantne radnje. Oni preuzimaju niz komičnih, zanimljivih i interesantnih fantastičnih putovanja na kojima sreću i upoznaju brojne značajne zvezde, poznate ličnosti i upoznaju nas sa istorijskim događajima, na vrlo poseban i nesvakidašnji način.

Žanr: Komedija

Režija: Stanko Crnobrnja

LAGANI POVRATAK (Kratki film, Jugoslavija, 1981)

Žanr: Kratki film

Režija: Nedeljko Despotović

+ŽIVETI KAO SAV NORMALAN SVET (Jugoslavija, 1982) [Nataša]

Priča o životnim problemima mladića iz provincije koji upisuje muzičku akademiju. Radoš dolazi iz provincije u Beograd da se upiše na odsek za kompoziciju Muzičke akademije. Pun je ideja i želi da stvara muziku za "čovečanstvo". Lepa koleginica ga opseda, a on se bezuspešno udvara drugoj. Stanuje u sobici u potkrovlju i u čestoj besparici stanarinu gazdarici plaća u naturi.

Žanr: Komedija

Režija: Miloš Radivojević

ČETVRTAK UMESTO PETKA (TV film, Jugoslavija, 1982) [Devojka]

Četvrtak umesto petka je jugoslovenski TV film iz 1982. godine. Režirao ga je Stanko Crnobrnja prema svom scenariju.

Žanr: Porodični

Režija: Stanko Crnobrnja

KOŽE (TV Serija, Jugoslavija, 1982) [Safija]

Veoma popularna TV serija opisuje život u malom bosanskom gradu Štavniku u periodu između dva svetska rata...

Žanr: Drama

Režija: Aleksandar Jevđević

VERENICA (Kratki film, Jugoslavija, 1982)

Žanr: Kratki film

Režija: Dragan Ćirjanić

NEŠTO IZMEĐU (Jugoslavija, 1983) [Tvigica]

Tokom posete Beogradu mlada Amerikanka uvučena je u ljubavni trougao. Priča o mladoj Amerikanki i njenoj sentimentalnoj vezi sa dvojicom Jugoslovena. Tokom šest nedelja, troje junaka, zatečenih u svetu punom protivrečnosti između Istoka i Zapada, traga za vlastitim identitetom. Radnja se odvija u Njujorku, Beogradu, Dubrovniku i Istambulu...

Žanr: Drama, Ljubavna drama

Režija: Srđan Karanović

ŠEĆERNA VODICA (Jugoslavija, 1983) [Branka Đurić "Dečka"]

Ružna devojka odluči plastičnom operacijom poboljšati svoj život. Devojka, studentkinja tehničkog fakulteta, koju zbog njenog izgleda zovu 'Dečka', nikako ne može da se iskaže kao devojka i ima velike probleme u svojoj okolini. Sve svoje nevolje i ispade ona opravdava svojim ružnim izgledom - velikim nosem i ogromnim stopalima. Misleći kako sve svoje traume može rešiti jednim potezom, ona se odlučuje na promenu i odlazi na plastičnu operaciju.

Žanr: Komedija

Režija: Svetislav „Bata“ Prelić

KARLOVAČKI DOŽIVLJAJ 1889 (TV film, Jugoslavija, 1983) [Milica]

Karlovački doživljaji 1889 je jugoslovenski film iz 1983. godine. Scenario je napisao Filip David po delu Veljka Petrovića.

Žanr: Drama

Režija: Miloš Miša Radivojević

UVEK SA VAMA (TV serija, Jugoslavija, 1984) [Debela devojka]

Uvek sa vama je eksperimentalna televizijska serija emitovana u periodu od 1984. do 1986. godine. Premijerno je prikazana 10. februara 1984. godine. Scenarista i reditelj je Stanko Crnobrnja. Emitovana je u okviru emisije Petkom u 22.

Žanr: Komedija

Režija: Stanko Crnobrnja

NEŠTO IZMEĐU (TV serija, Jugoslavija, 1984) [Tvigica]

Tokom posete Beogradu mlada Amerikanka uvučena je u ljubavni trougao. Priča o mladoj Amerikanki i njenoj sentimentalnoj vezi sa dvojicom Jugoslovena. Tokom šest nedelja, troje junaka, zatečenih u svetu punom protivrečnosti između Istoka i Zapada, traga za vlastitim identitetom. Radnja se odvija u Njujorku, Beogradu, Dubrovniku i Istambulu...

Žanr: Drama, Ljubavna drama

Režija: Srđan Karanović

DAVITELJ PROTIV DAVITELJA (Jugoslavija, 1984) [Sofija Mačkić]

Povučen i osećajan cvećar zadavi svakoga ko se izruguje njegovom cveću. Pera Mitić je osećajan, povučen beogradski cvećar. Uglavnom je prijateljski nastrojen prema mušterijama i prolaznicima, ali ima jednu veliku manu, ne može se nositi sa izrugivanjem i svakoga ko ismejava njegovo cveće on jednostavno zadavi. Popularna rok zvezda, Spiridon Kopicl postaje telepatski povezan sa cvećarem pa se i sam počinje baviti davljeničkim hobijem. Između dvojice davitelja naći će se jedna nevina, ne baš simpatična devojka i poletan, ali staromodan inspektor koji igrom slučaja otkriva neobične sklonosti glavnih protagonista.

Žanr: Komedija

Režija: Slobodan Šijan

KAMIONDŽIJE OPET VOZE (Jugoslavija, 1984) [Anđelija]

Zabavne peripetije dvojice vozača, Paje i Jareta koji odlaze u penziju. Ovo je drugi deo urnebesne komedije nastao prema popularnoj seriji Kamiondžije o zgodama dvojice vozača hladnjače. Dva stara prijatelja, vozača, odlaze u penziju. Naradili su se i umorni, jedva čekaju dan kada će moći ostvariti svoje snove: Paja - život u čamcu na Savi, a Jare - čeprkanje u vrtu iza kuće. Ali, snovi su jedno, a stvarnost, kao i uvek, nešto sasvim drugo... Čitava priča o krađi Pajinog broda u seriji je potpuno drugačije postavljena što je režiseru omogućilo da u prvi plan postavi dvoje mladih glumaca, Sonju Savić i Svetislava Goncića.

Žanr: Komedija

Režija: Milo Đukanović

BALKANSKI ŠPIJUN (Jugoslavija, 1984) [Sonja Čvorović]

Bivši informbirovac Ilija dobije poziv iz milicije. Inspektor mu traži informacije o podstanaru koji je dugo radio u Parizu, a sada hoće da otvori krojačku radnju. Iako u miliciji ne saznaje ništa konkretno, Ilija odluči da na svoju ruku ispita slučaj: kupi foto-aparat, magnetofon, dvogled. Paranoidni Beograđanin počinje da veruje kako je njegov podstanar zapravo tajni špijun. "Balkanski špijun" priča o čoveku punom straha, čija uverenja i revnost više ne trebaju nikome te tako svi njegovi postupci postaju groteskni i smešni. Beograđanin Ilija Čvorović (D. Stojković) bivši je staljinista koji je zbog svojih uverenja nedužan proveo nekoliko godina na Golom otoku. Pritisnuti lošom ekonomskom situacijom, Ilijina žena Danica (M. Banjac) iznajmi sobu podstanaru, povratniku iz Francuske, Petru Jakovljeviću (B. Todorović) koji u Beogradu namerava da otvori krojački salon. Ilija je pozvan na rutinski razgovor u policiju, kratko ispitivanje u vezi novog podstanara, međutim taj kratki, rutinski sastanak u Iliji izazove sumnju te u podstanaru počne da gleda agenta stranih sila, koji ima zadatak da ruši državu i njen poredak. Načetih nerava, slabog srca, izgubljen u vremenu i prostoru Ilija postaje paranoičan, a svoje sumnje u podstanara uskoro počne da deli sa svojim bratom (Z. Lepetić) blizancem koji mu pristigne u pomoć. Danonoćno Ilija Čvorović prati podstanara fotoaparatom, dvogledom i magnetofonom te u svoje sumnje uspe da uveri i suprugu Danicu, ali ne i ćerku... Satira "Balkanski špijun" delo je srpskog dramskog pisca Dušana Kovačevića, jednog od najpopularnijih savremenih srpskih komediografa koji kroz satiru i komediju donosi sliku društvene stvarnosti te je često upoređivan sa najvećim srpskim komediografom, Nušićem. Iliju Čvorovića tumači uvek vrhunski Danilo Bata Stojković koji već samom svojom pojavom i jasnom mimikom izaziva smeh. Dramske se situacije uglavnom odvijaju na verbalnom nivou, glavni glumac izgovara tirade paranoidnih uverenja koje su prekidane naivnim pitanjima njegove supruge.

Žanr: Komedija

Režija: Božidar Nikolić, Dušan Kovačević

UNA (Jugoslavija, 1984) [Una]

Jedan romantično zamišljen intervju namenjen studentskom listu u potpunosti je izmenio život dvoje ljudi, studentkinje Une i uglednog profesora. Ona je lepa i inteligentna, ali nedorasla komplikovanim odnosima u koje je upala, dok je profesor čovek čija su predavanja o masovnim medijima najslušanija na fakultetu. Međutim, njegove teze nisu naišle na odobravanje u birokratskim krugovima na univerzitetu. Prodekan fakulteta spletkom uspeva da Unu uvuče u igru sa profesorom. Tako se jedan bezazlen intervju pretvara u dosije životnih, filozofskih i ideoloških stavova kontroverznog profesora, a zatim u zlonamerni izveštaj o njegovom životu, ponašanju, delovanju i kretanju... Ovaj film je ekranizacija istoimenog romana Mome Kapora.

Žanr: Drama

Režija: Miloš Radivojević

Formula 1 (TV serija, Jugoslavija, 1984)

Žanr: Komedija, mjuzikl

Režija: Stanko Crnobrnja

U srcu moje plavuše (TV kratki film, Jugoslavija, 1984) [Plavuša]

Žanr: Kratki film

Režija: Radoslav Ognjenović

ŽIVOT JE LEP (Jugoslavija, 1985) [Pevačica]

U seoskoj kafani ukršta se mali svet ljudi koji su se sticajem okolnosti, neki prisilno, a neki dobrovoljno, u njoj zatekli. Tu su sezonci, siledžije, penzioneri, domaćice, dame sumnjivog morala, muzikanti... Ali i lokalni politikanti i moćnici, koji situaciju svojim postupcima dovode do usijanja, što na kraju kulminira tragedijom.

Žanr: Drama

Režija: Boro Drašković

ZADATAK (TV film, Jugoslavija, 1985) [Marija]

Žanr: Drama

Režija: Saša Vojković

GOSPOĐICA JULIJA (TV film, Jugoslavija, 1985) [Julija]

„Gospođica Julija“ je jugoslovenski film iz 1985. godine. Režirao ga je Milenko Maričić, a scenario je napisao Milenko Maričić po delu Augusta Strindberga.

Žanr: Drama

Režija: Milenko Maričić

CRNA MARIJA (Jugoslavija, 1986) [Anja]

Poznata rok grupa posle smrti svog vođe zapada u kreativnu i finansijsku krizu iz koje ih može jedino da izvuče nova hit ploča. U vremenskom škripcu, bez stvaralačke inspiracije, okreću se jedan protiv drugog. Kroz sukobe, uzajamna optuživanja i preispitivanja, grupa uspeva da stekne novi identitet. Nameće se novi vođa koji snagom svoje autorske ličnosti uspeva da ih izvuče iz teškoća. Na velikom dobrotvornom koncertu grupa doživljava veliki uspeh i preporođena, kreće u novi život...

Žanr: Drama

Režija: Milan Živković

NOĆ PUNOG MESECA (TV serija, Jugoslavija, 1986) [Sonja]

SEKULA I NJEGOVE ŽENE (Jugoslavija, 1986) [Spasenija]

Ljubavni jadi mladog seoskog kovača i ženskaroša. Seoski momak, kovač jakih mišića i mekog srca, sve ima, ali sreće nema. Kroz njegovu kuću prolaze mnoge žene, ali se zadrže tek toliko da rode još koje dete, a onda beže iz života u koji su nakratko zalutale. Tu su smerna i bolešljiva seoska udavača, plesačica trbušnog plesa, veterinarka i konačno, estradna zvezda. Kovač se iskreno zaljubljuje u ovu pevačicu krupnih očiju i tanka struka, a ona sanja mnogo novca u dekolteu, svoju ploču i naslovne stranice u novinama...

Žanr: Komedija

Režija: Dragoslav Lazić

MAJSTOR I ŠAMPITA (Jugoslavija, 1986) [Sofija Marković "Šampita"]

Mlada novinarka "Šampita" istražuje kako se u maloj privredi obrće veliki novac. Naleti na majstora, vlasnika butika za obuću. Znajući da je slab prema devojkama ona ga zavodi. Majstor ukrade od svoje žene devize da bi iznajmio ljubavno gnezdo za sebe i novinarku. Međutim, novinarka slučajno nabasa na taj novac, odnosi ga u redakciju kao sumnjiv i sprema se da napiše članak. U opštu zbrku se umešaju majstorova žena i njene prijateljice i posle niza peripetija sve se razjašnjava u bolnici...

Žanr: Komedija

Režija: Svetislav Bata Prelić

TELEFONOMANIJA (TV kratki film, Jugoslavija, 1987) [Dragana]

Telefonomanija je kratki film reditelja Milutina Petrovića snimljen kao njegov diplomski rad na Faklutetu dramskih umetnosti u Beogradu 1987. godine. U pitanju je urbana priča o grupi mladih ljudi koji sve svoje vreme provode kraj telefona. Oni pozivaju svoje prijatelje da četuju i šire tračeve, a na kraju kraj telefona i umiru.

Žanr: Komedija

Režija: Milutin Petrović

OSUĐENI (Jugoslavija, 1987) [Sučeva kći]

Film ulazi u svu nesnošljivost koja vlada ljudima naročito kada su osuđeni jedni na druge. Film Zorana Tadića prema scenariju književnika Pavla Pavličića za naše je prilike redak izdanak žanrovskog filma, trilera sa naglašenim socijalno-kritičkim nabojem. Uz odličnu Tadićevu režiju, uverljivosti filma doprinose i odlična glumačka ostvarenja. Nakon izdržane trogodišnje zatvorske kazne Rade, uz pomoć uslovno puštenog zatvorenika Ive, zarobljava sudiju, sudijinu ćerku i njenog momka, zamenicu javnog tužioca i glavnog svedoka optužbe i odvodi ih na ujakovo imanje u napuštenom zaseoku. Namera mu je da od njih dobije potpisane izjave o vlastitoj nevinosti i montiranosti procesa tokom kog je osuđen, jer je kao pokretač i vođa štrajka u svom preduzeću tražio ostavku vlade. Iz tih političkih razloga nameštena mu je pronevera u skladištu nakon koje je zatvoren. Kad dobije izjave, zatražiće novac i pasoše kako bi on i Ivo mogli napustiti zemlju, a taoce će zauzvrat pustiti. Međutim, ne odvija se sve po planu.

Žanr: Triler

Režija: Zoran Tadić

ČAVKA (Jugoslavija, 1988) [Nada, učiteljica]

Dirljiva priča o prijateljstvu dvojice dečaka Čavke i "Profe" iz različitih socijalnih sredina. Poreklo nije moglo pokvariti njihovo prijateljstvo mada većina odraslih to stvarno želi. Međutim Čavki - beskućniku nema mesta u gradu - "Profa" ostaje sam... Jedino što će ga u budućnosti grejati je uspomena na Čavku... Ono što je zajedničko za obojicu je što su iz razorenih porodica i željni topline. Oni druguju uprkos zabranama odraslih, stvarajući svoj svet malih tajni i radosti.

Žanr: Dečji film

Režija: Miloš "Miša" Radivojević

BRAĆA PO MATERI (Jugoslavija, 1988) [Anica, Bracina devojka (strina)]

Isprovociran, Veselin na maturskoj svečanosti ubije svog vršnjaka. U zatvoru dobije pismo od polubrata, političkog emigranta iz Austrije. Počinje dopisivanje i polubrat mu priča o Dalmatinskoj Zagori krajem tridesetih godina kad je rođen iz braka majke Srpkinje i oca Hrvata, koji se 1941. godine pridružuje ustašama i gine. Posle rata majka se udaje za prvoborca iz srpskog sela i rađa se Veselin, a njega i dalje prati obeležje da je sin ustaše. Beži preko granice i pridružuje se ustaškom pokretu u Austriji. Kroz te kontakte njihovi odnosi evoluiraju: od nepoverenja i odbojnosti pripadnika dva različita sveta i sistema, do onoga što ih vezuje, a to je da su braća po materi i da se svaki na svoj način ogrešio o zakone društva.

Žanr: Drama

Režija: Zdravko Šotra

TAMNA STRANA SUNCA (SAD, Kanada, Jugoslavija, 1988) [Alenova devojka]

Tamna strana Sunca (en. The Dark Side of the Sun) je koprodukcijski film iz 1988. godine, koji je režirao srpski režiser Božidar Bota Nikolić, a scenario su napisali Endrju Horton i Željko Mijanović po priči Nikole Jovanovića. Film je snimljen 1988. godine, ali je zbog izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji film ostao nezavršen. Premijerno je prikazan tek 1997. godine.

Žanr: Drama, romansa

Režija: Božidar Bota Nikolić

KAKO JE PROPAO ROKENROL (Jugoslavija, 1989) [Bojana (segment "Do izvora dva putića")]

Omnibus od tri nepovezane priče kojima je poveznica Zeleni zub, alter ego Dušana Kojića. "Kako je propao rokenrol" je jugoslovenski omnibus film iz 1989. godine, koji čine tri nezavisna dela: Od izvora dva putića, Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi) i Ne šalji mi pisma. Od izvora dva putića: Mladić Koma je pokazao da sve može bolje da uradi od svog tate, makar pri tome morao da postane i "nindža". Ko mrzi narodnjake, naročito novokomponovane, otkriva se na kraju. Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi): Drakula je opet nastradao. Međutim, ovoga puta glogov kolac, srebrni metak ili krst nisu mu došli glave. Jedna plavuša uspela je da ga liši večnog života (momačkog) i bez pomoći izlaska sunca! Ne šalji mi pisma: Eva šije, Đuro svira. Ono što im ne da mira je Pismo. Ne samo da se ne zna ko ga je napisao, već se ne zna ni kome je upućeno. Kad se sve sazna možda će sve biti kasno za Evu i Đuru...

Žanr: Omnibus

Režija: Zoran Pezo, Vladimir Slavica, Goran Gajić

MASMEDIOLOGIJA NA BALKANU (Jugoslavija, 1989) [Slavka]

Stvari se naglo komplikuju. U posetu mladom doktoru nauka dolazi američki profesor Rajzer kod koga je Milorad, alijas Velimir, studirao... Istovremeno iz Amerike stiže i Klara (igra je Jasmina Ranković) sa detetom, malim Pepikom, sa kojom se Velimir, alijas Milorad, tamo oženio. Svi oni nameravaju da prisustvuju javnom predavanju koje je organizovao otac Života ne bi li svom sinu obezbedio neophodne reference za dobijanje mesta docenta na fakultetu...

Žanr: Komedija

Režija: Vuk Babić

BALKANSKA PERESTROJKA (Jugoslavija, 1990) [Slavka]

Osavremenjena komedija Branislava Nušića. Život i rad "malog privrednika", njegovi odnosi na poslu i u porodici, sve sagledano na način našeg velikog komediografa Branislava Nušića. II deo filma Masmediologija na Balkanu.

Žanr: Komedija

Režija: Vuk Babić

KLJUČEVI ARKANE (TV serija, Jugoslavija, 1991) [Voditeljka]

Nedeljna serija, posvećena fantastičnim i nadprirodnim svetovima, tarot kartama, vidovitosti, misticizmu i nadprirodnim pojavama. Emitovana je uživo na Kanalu 3 TV Beograda. Ovo je bio jedan od prvih udarnih termina serije u Srbiji posvećene ovim temama. Voditelji su bili Sonja Savić i Goran Sultanović. U to vreme, Sonja Savić i Goran Sultanović bili su poznati pozorišni i filmski glumci. Ni jedno od njih nije bilo direktno povezano sa profesijama tajnovitosti i nadprirodnih pojava. Ipak, Sonja Savić, kao domaćica serije, uspevala je da izbaci iz koncentracije i najmoćnije vidovnjake i mistike koji su se pojavili u emisijama. 

Žanr:  

Režija: Stanko Crnobrnja

MI NISMO ANĐELI (SR Jugoslavija, 1992) [Marta]

Jedna od najsvežijih komedija prve polovine devedesetih sa područja bivše Jugoslavije. Debitantski film Srđana Dragojevića je postmodernistička komedija. Iako je glavna potka radnje romantična ljubav, filmom se proteže kritika ondašnjeg društva i kataklizmički odnos prema sadašnjosti, a cela je priča uokvirena komentarima Anđela i Đavola. Osim odličnog Nikole Koje u glavnoj ulozi, treba spomenuti Sonju Savić, glumačku ikonu osamdesetih, i vrhunskog Mikija Manojlovića. Nikola (N. Kojo) je apsolvent svetske književnosti i velika je faca. Vozi preuređenu žabu, sluša Zapu, živi sa otkačenom cimerkom (S. Savić), opija se i menja žene. Tako se Nikola često budi u tuđim krevetima da sam ne zna kako je u njih dospeo, a imena tih žena uopšte se ne seća. Jedva punoletna maturantkinja Marina upozna Nikolu na nekoj žurci i završe zajedno. Osim što se zaljubila Marina je i trudna, ali Nikola se nje uopšte ne seća. Marina ne želi da pobaci, pa njena najbolja drugarica Buba preuzme na sebe zadatak da se Nikola zaljubi u prostodušnu Marinu. Buba smišlja niz neobičnih situacija, a tu su i Anđeo i Đavo, koji neprimetno promatraju protagoniste. Pošto "život nije roman" dve prijateljice prati izuzetno promenljiva "ratna sreća".

Žanr: Komedija

Režija: Srđan Dragojević

UVOD U DRUGI ŽIVOT (SR Jugoslavija, 1992) [Tatjana]

Mladi pisac u kreativnoj krizi nađe se razapet između svoje profesije i stvarnog života. Zoran Cvijanović je mladi pisac koji se našao u stvaralačkoj krizi. Njegova kriza u pisanju se odražava i na vezu sa njegovom devojkom (S. Savić). Pošto joj je bio vrlo naporan upoznaje se i sa njenim ocem, bivšim prpadnikom UDBA-e za vreme Tita koji mu prepričava svoju bizarnu životnu priču. Mladog pisca zatvorenog na usijanoj mansardi - razapetog između sveta i života kakav jeste i kakav bi trebalo biti, između kreativnosti i nemoći - posećuju osobe iz vlastitih priča.

Žanr: Psihološka drama

Režija: Miloš Radivojević

ŽIVOT I LITERATURA - DANILO KIŠ (TV kratki film, SR Jugoslavija, 1992)

Žanr: Kratki film, drama

Režija: Aleksandra Drulović

NI NA NEBU NI NA ZEMLJI (SR Jugoslavija, 1994) [Crvenokosa]

Radnja se odvija u Beogradu, danas. Priča o trojici prijatelja, tridesetogodišnjaka, koji, svako na svoj način, u vremenu koje im ne nudi mnogo, pokušavaju da osmisle život i pronađu nešto što se zove budućnost. Nezaposleni arhitekta radi "na crno", drugi se bavi švercom, a treći, magistar svetske književnosti čeka mesto asistenta i uzgred živi od kocke. Životna događanja potvrđuju njihovu moralnu i mentalnu osujećenost. Jedan će otići u Australiju, drugi će biti ubijen, a arhitekta će ostati prikovan za grad, kao i većina savremenika.

Žanr: Socijalna drama

Režija: Miloš Radivojević

OTVORENA VRATA (TV serija, SR Jugoslavija, 1995) [Zanosna plavuša (22. epizoda)]

Serija prikazuje život savremene građanske porodice u Beogradu, u toku devedesetih godina dvadesetog veka. Karakteristična je po velikom broju scenarista i reditelja.

22. epizoda Čiji si ti, mali? prikazana je 1995. godine. Scenarista je Biljana Srbljanović. Drugi naziv 22. epizode je Tri sudbonosna dana u životu Dragoslava Jakovljevića zvanog Draganče, koji započinju mirno i naivno da bi dobili iznenadan i neočekivan obrt.

Žanr: Komedija

Režija: Miloš Radović

URNEBESNA TRAGEDIJA (SR Jugoslavija, 1995) [Violeta]

Jedan lekar odlučuje da, u znak protesta zbog neljudskih uslova života i nedostatka lekova prouzrokovanih raspadom Jugoslavije i sankcijama, zatvori kliniku za duševne bolesti, u želji da bolesnike vrati kućama ili preda nekome ko bi ih bar privremeno prihvatio. Pošto jedan od bolesnika namerava da se "ženi", doktor, pod izgovorom da svi idu na svadbu, izvodi svoje pacijente na ulicu. Sa njima kreće i osoba koja "može da leti", a u stvari postoji samo u mašti pacijenata. Međutim, nevolje počinju već na prvom koraku van klinike. U slobodi, nenaviknuti na pravila igre društva "normalnih", bolesnici rade ono što požele, ne obazirući se na haos koji izazivaju...

Žanr: Socijalna drama

Režija: Goran Marković

IVAN (TV film, SR Jugoslavija, 1996) [Evina prijateljica]

Pavle i Eva su u savršenom braku i imaju sina Ivana koji je maksimalno pažen i voljen. Pavle mu posvećuje svo svoje slobodno vreme: idu na pecanje, u zabavni park, poslastičarnice, igraju šah... Sve je idealno, ljubav jednostavno lebdi u vazduhu. Jednog dana Ivan padne u školskom dvorištu i povredi se. U bolnici moraju da mu daju transfuziju pa Pavle i Eva odmah daju krv za voljenog sina. Kada se utvrdi da Ivan ima sasvim drugu krvnu grupu u odnosu na oca i majku, Pavla počinje da nagriza crv sumnje i njihovo porodično savršenstvo se ruši.

Žanr: Drama

Režija: Ratiborka Ćeramilac

TANGO JE TUŽNA MISAO KOJA SE PLEŠE (SR Jugoslavija, 1997) [Veronika]

Ivan Lepić kao poznati umetnik modni kreator nakon dugo godina se vraća u svoje malo rodno mesto, gde ga zavodi devojka Veronika ne bi li joj prepisao njegovu kuću. U malom mestu žive i ruske prostitutke koje su glavna atrakcija muškarcima koji tu žive. Među njima je i Maksim koji sa Oksanom planira da zajedno odu za Rusiju. Ovo je epitaf posvećen prvim žrtvama novoustaljenog poretka korupcije i preotimanja građanskih vrednosti kreativnog preobražaja sa strane ideološkog uma sa kraja veka. Ono što nam je svima zajedničko je to da imamo zavičaj. Ponekad živimo u njemu, a vrlo često se vraćamo svom zavičaju. Ivan Lepić, poznati modni kreator, slavan u Beogradu i Parizu, posle dugo godina vraća se u svoj mali grad gde je rođen. Slavni ljudi u zavičaju su često oni klinci za koje niko nije verovao da će nešto postići u šarenom svetu. A kada retko navrate u zavičaj, uvek su malo sumljivi.

Žanr: Drama

Režija: Mladomir „Puriša“ Đorđević

CESTA BRATSTVA IN ENOTNOSTI (TV dokumentarni, Slovenija, 1999)

Put bratstva i jedinstva... U ovom dokumentarcu se pored Maje Vajs, pojavljuju se i Sonja Savić, Esma Redžepova, Abdulah Sidran, Ilinka Todorovski, Vladimir Srebrov, Vlatko Stefanovski i majka Ramba Amadeusa. Priča se na slovenačkom, hrvatskom, sprskom, makedonskom, albanskom i bosanskom jeziku, ali je uglavnom sve razumljivo. Ovo morate videti ukoliko želite da vidite dokument jednog vremena kojeg bi bilo bolje da zaboravimo. Ali ako zaboravimo gde smo bili, ne bismo znali gde smo sada. Katarzično je to što i ovo sada možda ne izgleda tako loše.

Žanr: Dokumentarni

Režija: Maja Weiss

SENKE USPOMENA (SR Jugoslavija, 2000) [Blagajnica u bioskopu]

Glumac koji je nekada bio slavan i koji je igrao u mnogim filmovima i pozorišnim predstavama, živi svoje staračke dane monotono i jednolično, sve dok ne sretne jednu devojčicu koja želi da postane glumica. U susretima sa njom glumac oživljava svoje ljubavi iz mladosti. Film na dovitljiv način tematizuje dilemu koja je karakteristična za svakog čoveka: da li je nekad bilo bolje nego danas ili je dobro samo ono što je prošlo? Od snimljenog materijala napravljena je i mini televizijska serija od 4 epizode u trajanju od po 50 minuta, koja je emitovana na prvom programu RTS-a, i zatim reprizirana u više navrata, tokom niza godina.

Žanr: Drama

Režija: Predrag Velinović

KRUH IN MLEKO (Slovenija, 2001) [Sonja]

(Hleb i mleko) Ivan je izašao jedan dan ranije iz institucije za lečenje alkoholičara zbog štrajka doktora. Vraća se svojoj ženi Sonji i šesnaestogodišnjem sinu Robiju. Prvo veče prolazi odlično. Sledeće jutro Sonja ga šalje u prodavnicu po hleb i mleko. U povratku iz prodavnice Ivan naleće na Armanda, druga iz srednje škole. Svraćaju na piće u lokalni bar i kroz priču Ivan saznaje da je pre braka Sonja provela jednu noć sa Armandom... Glavni problem ove porodice je što biraju pogrešan način za iskazivanje ljubavi i osećanja koje osećaju jedni prema drugima. Ovo je film o ljudskim manama i okrutnim igrama sudbine. Nagrade: Zlatni lav u Veneciji, specijalna nagrada žirija i nagrada publike u Kotbusu.

Žanr: Drama

Režija: Jan Cvitkovič

VIRTUALNA STVARNOST (SR Jugoslavija, 2001) [Nina]

Maja Mandžuka, mlada glumica kojoj je ovo prva i glavna uloga na filmu, igra petnaestogodišnju devojčicu Senku iz bogate porodice koju roditelji upisuju u elitnu školu gde ona upoznaje narko dilera (Nikola Đuričko) u koga se zaljubljuje i tako ulazi u njoj do tada nepoznati svet. Senka je mlada i neiskusna devojčica koja i svog najboljeg prijatelja (Lazar Jokić) uvlači u narkomaniju. Ona čak poseduje svog ličnog telohranitelja, nema dovoljno slobode, ne razgovara sa majkom o svojim problemima, verovatno zato beži u drogu. Film je izuzetno važan zato što govori o temi koja je nedovoljno ozbiljno shvaćena.

Žanr: Socijalna drama

Režija: Ratiborka Duda Ćeramilac

DONAU, DUNA, DUNAJ, DUNAV, DUNAREA (Austrija, 2003) [Tamara]

(Dunav) Brod Dunav je na svom konačnom putu od Beča do Crnog mora, mladić se zakleo da ispuni želju žene na umoru...

Žanr: Drama

Režija: Goran Rebić

ŽURKA (Srbija, 2004) [Đina]

Film o mladim ljudima zatečenim u situaciji neobjavljenog rata koji se u leto 1991. godine polako zahuktavao, isto, kao i potraga za topovskim mesom po gradovima i selima Srbije. Najveći deo filma odvija se u kući na Fruškoj Gori u okolini Novog Sada. Kuća je zapravo velika nedovršena vikendica u kojoj Vera Pejin proslavlja svoj 24-ti rođendan. Za prisutne mladiće rođendanska zabava daleko od grada je, između ostalog, dobrodošlo sklonište od sve češćih talasa mobilizacije.

Žanr: Drama

Režija: Aleksandar Davić

DESPERADO TONIC (Slovenija, 2004) [Fatalna žena]

U primorskom gradu, snima se dokumentarac o događaju. TV ekipa dolazi u konfliktne situacije sa meštanima... Strocki je suočen sa izazovom koji bi mogao dovesti do kraja snimanja.

Žanr: Drama

Režija: Varja Močnik, Boris Petković, Hanna Antonina Wojcik Slak, Zoran Živulović

MOTION REPORT (Short, Srbija i Crna Gora, 2005)  

Žanr: Kratki film

Režija Verica Patrnogić

JUG JUGOISTOK (Srbija, 2005) [Sonja i majka Mikaina]

Nekada popularna glumica Sonja Savić, koja već 10 godina živi u Sloveniji, ponovo dolazi u Beograd da sa majkom i bratom Milošem iz Belgije, koga nikada nije videla, podeli nasledstvo. Sonja dobija histerični napad tvrdeći da joj je oteta ćerka Sofija i beži u nepoznatom pravcu. Miloš alarmira policiju i zajedno sa inspektorom Despotovićem kreće u potragu za njom. Oni pronalaze Sonju koja priznaje da je izmislila otmicu i da dete ne postoji. Despotovića nadležni obaveštavaju da dete zaista postoji i da je otac ministar spoljnjih poslova Srbije, i da Sonja ćuti o otmici kako bi njega zaštitila. Međutim, ministar saopštava Despotoviću da dete ne postoji, da ga Sonja godinama progoni i da je verovatno u službi onih koji žele da ga kompromituju. Više nije pitanje da li ste paranoični, već da li ste dovoljno paranoični.

Žanr: Triler, psiho-triler

Režija: Milutin Petrović

OD GROBA DO GROBA (Hrvatska/Slovenija, 2005) [Ida]

Pero je profesionalni govornik na sahranama u malom slovenačkom gradu. Ima poseban dar da svaku sahranu učini specijalnom. Pero ne može da odoli da svoje govore ne pretvori u duhovite lične ispovesti koje kod okupljenih ožalošćenih izazivaju suze iz sasvim pogrešnih razloga. Kod kuće, Pero pokušava da zaustavi očeve česte neuspešne pokušaje samoubistva. U međuvremenu pokušava i da osvoji srce lokalne devojke Renate, koja ispod nevinih plavih lokni krije tajne. U svim dnevnim srećnim i nesrećnim događajima Peru prati veran prijatelj i obožavalac Šuki. Iako vrlo sposoban da uživa u životu, Šuki često razmišlja o smrti i pravi planove za sopstvenu sahranu. Slaba tačka mu je Ida sa drugog sveta sa kojom mu se putevi stalno ukrštaju. Ostaje da se vidi da li će Pero i njegovi prijatelji uspeti u potrazi za intimnošću i ljubavlju u haosu koji predstavlja život. Učestvovao je na mnogim festivalima i uglavnom bio nagrađivan. Ovo je prvi slovenački film prikazan na festvivalu u San Sebastijanu. Glavnu žensku ulogu odigrala je srpska glumica Sonja Savić.

Žanr: Komedija

Režija: Jan Cvitkovič

PRINC OD PAPIRA (Srbija, 2007) [Eva]

Julija živi sa roditeljima koji je puno vole i pomalo zanemaruju. Jednog dana, ostavši sama kod kuće, Julija pušta u kuću sumnjivog anketara Nikolu. Nikola prvo pokuša da krade, a kad ga Julija u tome spreči, oni se sprijatelje. Na rastanku Julija pokloni Nikoli neke roditeljske stvari - mamine minđuše i tatin pasoš! Šest meseci kasnije Julija saznaje da je zbog očevog nestalog pasoša njena porodica u opasnosti, a shvata da je i ona sama kriva za to. Od tog trenutka, uz pomoć školskog druga Pegija i neobične bake Eme, Julija tajno radi na tome da pronađe Nikolu i vrati očev pasoš. Usput, Julija otkriva još mnogo toga o svojim roditeljima i društvu u kome živi.

Žanr: Avantura, drama

Režija: Marko Kostić

VRATIĆE SE RODE (TV serija, Srbija, 2007-2008) [Darinka, 3,6,12,15,18,21 i 25 epizoda]

Beogradski luzeri koji preživljavaju baveći se sitnim kriminalom, kuću u Barandi, koju nasleđuju od bogatog rođaka, vide kao spas od dugova i opasnih ljudi kojima su dužni.

Žanr: Drama, komedija

Režija: Goran Gajić

ZABRANJENA LJUBAV (Srbija, 2009) [Upravnica mrtvačnice]

Film govori o nekrofiliji. U ovom filmu svoju poslednju ulogu ostvarila je Sonja Savić.

Žanr: Drama

Režija: Momčilo Preradović