ALEKSANDRA JERKOV, REPLIKA MLAĐANU DINKIĆU O VLADI APV I RAZVOJNOJ BANCI VOJVODINE, 24.10.2012.

ALEKSANDRA JERKOV O AGROBANCI I BANKARSKOM ZAKONU

ALEKSANDRA JERKOV, O RAZVOJNOJ BANCI VOJVODINE, REPLIKA MLAĐANU DINKIĆU 24.10.2012.

ĐORĐE STOJŠIĆ, O AGROBANCI I BANKARSKOM ZAKONU, 24.10.2012.

ALEKSANDRA JERKOV O POKLANJANJU POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA, 23.10.2012.

BRANISLAV BOGAROŠKI - "SUČELJAVANJE" RTV1 - O BUDŽETU, FINANSIRANJU VOJVODINE

BRANISLAV BOGAROŠKI - "SUČELJAVANJE" RTV1 - USTAV, STATUT APV, KANCELARIJA U BRISELU

Bogaroški: "Ovde se evidentno, posle nekih šest godina probe pokazalo da Ustav nije dobar. Što se tiče predstavništva, ono je koštalo negde oko 52 miliona dinara i obezbedilo je investicije za oko 50 miliona evra.

BRANISLAV BOGAROŠKI - "SUČELJAVANJE" RTV1 - O USTAVU RS i STATUTU VOJVODINE

HA-DŽUN ČANG: 23 STVARI KOJE VAM NISU REKLI O KAPITALIZMU

Danas preživljavamo vrlo teško vreme. Ono verovatno ne izgleda tako teško iz perspektive studenta jedne vrlo povlašćene institucije kao što je LSE ili profesora povlašćene institucije poput Kembridža, ali svet prolazi kroz veliku traumu. Prošlo je više od četiri godine od čuvene propasti korporacije Lehman Brothers, koja je gurnula svetsku ekonomiju u najveću krizu od Velike depresije 1929.

Učinak u mnogim zemljama, naročito razvijenim zemljama poput Britanije, nije se vratio na pretkrizni nivo, čak ni posle četiri godine. To je veoma čudno, jer u proteklim kriznim periodima, recimo krajem osamdesetih i krajem devedesetih, pogođene zemlje uspevale su da povrate nivo dohodaka za par godina. Prošlo je dvaput više vremena i nema mnogo izgleda da će zemlje poput Velike Britanije vratiti dohotke na raniji nivo u narednih godinu-dve dana, pa tako počinjemo da razmišljamo o "izgubljenoj deceniji".

Nezaposlenost uporno ostaje visoka, uprkos tome što zvanične cifre neizbežno umanjuju razmere problema. Kad pogledate statističke podatke o nezaposlenosti, morate znati da se tu računaju samo ljudi koji su nedavno aktivno tražili posao. Dakle, ako ste ispali iz tržišta rada, obeshrabreni jer ste aplicirali 200 puta, bili dvaput pozvani na razgovor i niste dobili posao, zvanično ćete se voditi kao neko ko je svojevoljno nezaposlen, pa vas tako ne ubrajaju u statistiku o nezaposlenosti.

Iako procenat takozvanih "obeshrabrenih nezaposlenih" obično raste u krizno vreme, ovog puta je zanimljivo da su mnogi zvanično zaposleni, ali rade honorarno. Njima je potrebno i oni žele stalno radno mesto. Ako uračunate i te ljude, stopa nezaposlenosti, recimo u SAD, bila bi 16-17 odsto, umesto 8-9 odsto koliko navodi zvanična statistika. Naravno, ako pogledate države poput Španije i Grčke, nezaposlenost se bliži stopi od 25%, sa stopom od 50% kod mlade populacije. Možete li da poverujete? Svaka druga mlada osoba, a obično se podrazumeva da je to neko između 16 i 24 godine, nema posao.

U mnogim zemljama drastično je smanjena socijalna potrošnja, u ime smanjenja deficita i oporavka privrede. Tako su stvorene izrazito siromašne oblasti. U Britaniji se ponovo pojavljuju banke hrane, dakle ljudi gladuju. Ali u nekim zemljama, čitavo društvo dovedeno je do ruba propasti – Grčka, Španija, sve više i Portugalija, možda uskoro i Italija.

Čudna stvar sa mojim kolegama ekonomistima jeste to što preporučuju mere za guranje ljudi u provaliju, a kad izbiju nemiri, oni se čude. Jer imamo običaj da zaboravljamo da se iza ovih brojeva kriju pravi ljudi, koji moraju da jedu, da se leče, da školuju decu.

Dok se sve ovo dešava, malo je ko od bankara koji su izazvali ove probleme – to jest ne samo bankara, jer ima raznih vrsta finansijera – malo ko od njih je ostao bez posla, i većina njih još uvek dobija astronomske plate i dodatke.

Situacija je malo bolja u zemljama u razvoju, naročito u Indiji i Kini, gde je rast bio prilično brz. Ali čak i u tim zemljama primećuju se znaci usporavanja. Nije ni čudo, kad su se mnoge od ovih zemalja u velikoj meri oslanjale na izvoz u bogate države. Kina se provukla povećavajući državnu potrošnju na nekoliko godina, ali pošto se izvoz smanjuje, sve joj je teže da održi tempo rasta. Ljudi često ne znaju da rast u ovim zemljama ide dobro. Kineska privreda beleži rast od 10%, indijska 10%, ali postoje ogromne tenzije čak i u tim zemljama, jer se nejednakost primanja povećava, a siromaštvo još uvek vlada u mnogim područjima. Spoljni posmatrači ne znaju da ima na stotine i hiljade industrijskih štrajkova, demonstracija, nemira – razne stvari se dešavaju svake godine u Kini. U Indiji se obnavlja maoistička gerila – takozvani naksaliti, koji su bili vrlo jaki sedamdesetih, ali svi su mislili da ih više nema. A ovi ljudi kontrolišu mnoge oblasti u istočnoj Indiji, barem noću.

Dakle, čak i u državama sa velikim rastom imate ove socijalne tenzije, i mnogi smatraju da nešto mora da se uradi, jer smo izgubili sposobnost da kontrolišemo svoju ekonomiju i da je nateramo da radi za opštu dobrobit.

Ali kad pokušavate da govorite o ovim neophodnim reformama, većina ekonomista će reći da zapravo ne postoji alternativa tržišnom kapitalizmu, koji vlada svetom barem od početka osamdesetih. Uprkos činjenici da su mnogi, uključujući i Roberta Vejda, ukazivali da je rastuća nejednakost primanja u bogatim, razvijenim zemljama bila jedan od glavnih razloga za ovu finansijsku krizu, uprkos tome što – nasuprot trickle down teoriji – rastuća nejednakost nije proizvela veći rast, stalno slušamo kako ne bismo smeli da preplašimo "stvaraoce bogatstva".

Ovdašnja, britanska konzervativna vlada postavila je sebi kao prioritet brigu o "stvaraocima bogatstva", uprkos tome što su upravo ove banke porušile naš sistem. Govore nam da bi bez londonskog Sitija ova zemlja otišla dođavola, pa onda hajde da uvedemo neke kozmetičke propise i da se trudimo da im ne ograničavamo bonuse. Kažu – nije da se to nama sviđa, ali šta da radimo, tržišni kapitalizam nema alternativu.

Ovu knjigu sam napisao da pokažem da postoji nekoliko alternativa tržišnom kapitalizmu, i ona dovodi u pitanje neke od osnovnih pretpostavki, teorija i brojki koje obično uzimamo zdravo za gotovo kada razmišljamo o našim ekonomskim problemima. U duhu dr Susa, poglavlja sam nazvao "stvari", kao Stvar 1 i Stvar 2 iz "Mačka u šeširu".

Prva "stvar" je da ne postoji takva stvar kao što je slobodno tržište. Mnogima će ovo zvučati nelogično. Ljudi kažu – možda ne znam tačno šta je slobodno tržište, ali umem da ga prepoznam kad ga vidim. Možda ga je, poput slona, teško opisati, ali kad ga vidite znate šta je. Ali moje pitanje glasi – da li zaista znamo šta je to? Pokušavajući da odgovorim na ovo pitanje, navodim primer dečje radne snage.

Kada je otpočela industrijska revolucija, krajem 18. veka u Britaniji, dečja radna snaga je postala veliki problem. Naravno, siromašna deca su oduvek radila. Dakle, nisu osamnaestovekovni ljudi izmislili dečji rad, ali sada je problem bio to što su deca radila u vrlo nezdravim i opasnim uslovima. Naročito zato što su nove mašine omogućile da se stariji radnici zamene ovim fizički slabašnim bićima. To je izazvalo veliku zabrinutost. Godine 1819, grupa proreformskih britanskih poslanika pokušala je da uvede propise protiv dečjeg rada. Izneli su predlog u parlamentu i on je bio vrlo rudimentaran po današnjim merilima. Svodio se na to da vrlo mala deca ne bi smela da rade. Šta znači vrlo mala? Danijel Defo je rekao da deca treba da počnu da rade od četvrte ili pete godine, ali ovo su bili fini ljudi, pa su rekli da ne sme da radi niko mlađi od devet godina. Svoj deci do šesnaest godina, jer su od šesnaeste tretirani kao odrasli, trebalo bi omogućiti da rade, ali radno vreme bi trebalo da bude ograničeno. Na koliko sati dnevno? Dvanaest. U to doba, prosečno radno vreme bilo je petnaest sati dnevno, pa ovi klinci nisu mogli da se provuku sa 6-7.

Ovi propisi trebalo je da se primenjuju samo u fabrikama pamuka. Rad u fabrici pamuka smatrao se vrlo opasnim, tadašnji proces proizvodnje oslobađao je veliku prašinu, koju su radnici udisali, pluća su im stradala i umirali su. Ne znam da li ste gledali ekranizaciju romana "Sever i jug" na BBC-u, gde junakinja, devojka s juga, prvi put u životu odlazi u fabriku pamuka i kada se vrati kaže: "Videla sam pakao, i beo je kao sneg". Znači, pokušali su da regulišu rad u fabrikama pamuka, čak ne ni u rudnicima, samo u fabrikama pamuka – dakle minimum minimuma. Parlament je čak i to odbio.

Na kraju je zakon ipak prošao, ali ostatak parlamenta nije odobrio budžet za sprovođenje ovih propisa, pa su oni ostali samo mrtvo slovo na papiru. Ali čak je i takva minimalna regulacija sprečavana, sa obrazloženjem da podriva same osnove tržišne ekonomije, naime – slobodu ugovaranja. Protivnici su govorili – gledajte, ova deca hoće da rade, a ovi ljudi hoće da ih zaposle, u čemu je problem? Nije da su ti ljudi kidnapovali decu i držali ih kao robove. U pitanju je slobodan ugovor, zasnovan na međusobnom pristanku. Ako ga zabranite, uzdrmaćete same temelje tržišnog društva.

Danas bi retko ko u Britaniji i drugim bogatim zemljama, uključujući i najvatrenije pristalice slobodnog tržišta, imao nešto protiv regulacije dečjeg rada. Dobro, postoji jedan izuzetak – Njut Gingrič, koji je želeo da obnovi dečju radnu snagu i da uposli siromašnu decu na održavanju higijene škole, pod nadzorom jednog starijeg radnika. Ali većina ljudi smatra da bi dečji rad morao biti regulisan. Većina zemalja ga zabranjuje, osim raznošenja novina na nekoliko sati i slično.

Ali kad razmislite, ovo je izuzetno značajan propis, naročito u mnogim zemljama u razvoju, gde praktično polovinu stanovništva čine deca. Dakle, zabrana dečjeg rada u takvom kontekstu slična je kao kada bi britanska vlada rekla da od sutra niko sa ličnom kartom koja se završava neparnim brojem više ne sme da radi. To je izuzetno značajna uredba, ali danas je niko ne doživljava kao propis, jer su njene premise toliko potpuno prihvaćene – da deca treba da imaju detinjstvo i da se školuju i da ne smeju da rade – i ljudi prosto ovo više ne vide kao regulaciju.

Sloboda tržišta je kao lepota – nalazi se u oku posmatrača. Ako se slažete sa tim etičkim stanovištem, da se deci ne sme dopustiti da rade, nećete ni videti regulaciju. Ali ako se slučajno ne slažete, reći ćete – kakvo je ovo tržište rada? Polovini potencijalne radne snage strukturno je zabranjen ulazak na tržište rada. Poenta je da svako tržište počiva na brojnim propisima – šta sme da se prodaje i kupuje, ko može da prodaje i kupuje i kako se razmena može izvršiti – a tržište smatramo slobodim samo zato što potpuno odobravamo propise, i prosto ih više ne primećujemo.

Navešću vam primer. Ako razgovarate sa nekim profesionalnim ekonomistom, postavite mu provokativno pitanje da li zaista postoji slobodno tržište kao iz udžbenika. Odgovoriće vam da najverovatnije ne postoji, ali verovatno će dodati da je idealnom tržištu iz udžbenika najbliža berza. Da li to znači da bih ja mogao da sutra ujutru ušetam u zgradu Londonske berze, sa hrpom deonica svoje kompanije i da ih tamo prodam? Ne, nije mi dozvoljeno da prodajem, jer prvo moram da budem registrovan. Da li to znači da treba samo da napišem pismo i da kažem – želim da se registrujem i da prodajem deonice? Pa će mi oni reći – naravno, dođite sutra. Ne, potrebno je mnogo vremena i truda, treba da dostavite mnogo podataka o vašim računima, potvrde da članovi vašeg upravnog odbora nisu osuđivani u poslednjih tri, četiri, pet godina, u zavisnosti od berze. I tek nakon toga vas registruju. Da li onda to znači da nakon pet godina mogu da se pojavim i da prodajem deonice? Ne, ne mogu. Deonice mogu da kupuju i prodaju samo ovlašćeni brokeri.

Čak i kad prodaju deonice, postoje svakojaki propisi. Postoje "automatski prekidači", što znači da ako cena neke deonice padne ispod određene granice, trgovina se obustavlja, u uverenju da takva promena cene može da bude rezultat samo iracionalne panike a ne racionalnog proračuna. Ako čitava berza padne ispod određenog procenta, berze se zatvaraju na nekoliko dana, dok se ljudi ne smire. Tako da čak i berza, koju smatramo slobodnim tržištem, ima sve te propise.

Ali ako ste iskreni vernik u slobodno tržište, šta će vam ti propisi? Nekada kompanije nisu ni morale da otkrivaju svoje bilanse da bi prodavale deonice. Do 1900. godine, u ovoj zemlji, koja je tada imala najrazvijeniju berzu sveta, niste morali da objavljujete bilans stanja da biste bili registrovani na berzi. Te godine je uveden zakon koji je propisivao da kompanije moraju da pokažu bilans stanja na godišnjem sastanku deoničara, ali neko je zaboravio da doda da bilans treba da bude iz tekuće godine. Tako da su mnoge kompanije pokazivale bilanse iz prethodnih godina. Recimo, svake godine bi pokazivale bilans iz 1900. Nisu kršile zakon, dok taj zakon nije ispravljen 1928.

Ako delujete u tom okviru, možete da navedete čvrste argumente u odbranu slobodnog tržišta. Na kraju, ljudi poput Hajeka mislili su da treba da postoji konkurencija između valuta. Mogli biste reći da različite berze treba da se nadmeću, sa čvršćim ili slabijim propisima, pa ako jedna postigne najbolju kombinaciju regulacije i slobode, ona će preživeti, tako da država nema razloga da nameće ovakve ili onakve propise. Zašto da ne?

Pokušavam da kažem da je tržište u suštini politički konstrukt. Tržišni ekonomisti će uvek pokušati da vam kažu kako od određene tačke prelazimo u domen tržišta i da ne smemo dozvoliti da politička logika podriva ovu oblast. Stvorite nezavisnu centralnu banku, stvorite nezavisna regulatorna tela, pa čak i politički nezavisna tela za državne prihode, kako je Svetska banka preporučila nekim afričkim zemljama. Dakle, oni vole da predstavljaju svu regulativu kao politički motivisano mešanje u slobodno delovanje jednog prirodnog sistema, ali ako ne postoji način da se naučno definiše slobodno tržište, tržišni stav je politički kao i bilo koji drugi stav. Dakle, zaključak prve "stvari" jeste da je raskid sa iluzijom o objektivnosti slobodnog tržišta prvi korak ka razumevanju kapitalizma.

Druga "stvar" je još skandaloznija – da kompanije ne treba da se vode u interesu njihovih vlasnika. O čemu pričam? Zvuči nenormalno. Deoničari su vlasnici kompanija, a svi znamo da bi vlasnici trebalo bolje da se brinu o svom vlasništvu nego neko ko ga, na primer, iznajmljuje. Vlasnici imaju najveći interes u dugoročnom uspehu kompanije, pa samim tim ono što je dobro za njih mora da bude dobro i za kompaniju.

To je tačno, u slučaju da jedan pojedinac poseduje dugotrajnu materijalnu imovinu, ali to ne važi i za savremene kompanije. Jer to su društva sa ograničenom odgovornošću, što znači da ljudi rizikuju samo kapital koji su investirali u svoje deonice. Nekada ograničena odgovornost nije postojala, pa ste tada, kad vaša firma bankrotira, morali da prodate sve što imate – posuđe, odeću itd. Ako i nakon toga ne otplatite dugove, idete u dužnički zatvor. Dakle, društva sa ograničenom odgovornošću su noviji izum, iz 19. veka.

U savremenim kompanijama sa ograničenom odgovornošću, koje ponekad imaju desetine hiljada deoničara, uprkos tome što su zakonski vlasnici, deoničari su ponekad najmanje posvećeni dugoročnom uspehu kompanije. Zato što imaju najveću slobodu da je napuste. Deonice se lako prodaju, ali ako hoćete da se kao radnik zaposlite u drugoj kompaniji, možete računati na značajne troškove pronalaženja novog posla. Tako da nemate takvu slobodu da odete. Naročito u poslednje tri decenije, uz pojačanu finansijsku deregulaciju, "leteći" deoničari postali su još moćniji nego ranije. Na primer, u Britaniji je šezdesetih prosečan period posedovanja deonica bio oko pet godina – dakle kada kupite deonicu, u proseku je u vašem vlasništvu pet godina. Danas je taj period oko sedam meseci.

U medijima se spominje "kvartalni kapitalizam", što praktično znači znači da uprava vodi kompaniju imajući u vidu maksimizaciju profita u narednom kvartalu. Nije baš kvartalni, ali praktično ste pod pritiskom takozvanih vlasnika da napravite profit za dva, najviše tri kvartala. Kao rezultat toga, najamni menadžeri odlučuju da vode kompaniju u interesu maksimizacije profita deoničara.

Kako se to radi? Prvo se maksimizuje kratkoročni profit. Kako? Otpustite svakog ko vam padne na pamet, ne investirate, naročito ne u dugoročne stvari poput istraživanja i razvoja. Naravno, to izaziva probleme. Radnici su demoralisani, iscrpljeni, tehnologija zastareva. Ali da li se to vas tiče? Jer ovo će se odraziti na kompaniju za tri, četiri, pet godina. Kao najamni menadžer, verovatno ni nećete biti tu kad se to desi.

Pošto ste maksimirali profit, deoničari imaju sve veću zaradu kroz povećane dividende i otkup deonica – to je postupak kada kompanije kupuju svoje deonice da bi povećale cenu deonica, pa su deoničari zadovoljni. Ovaj podatak nije naveden u knjizi, zato što je objavljen kasnije, ali prema proračunu američkog ekonomiste Vilijama Lazonika, najvećih 500 američkih kompanija potrošile su 94% svoje zarade na dividende i otkup deonica, a slične britanske kompanije potrošile su 88%. Imajući u vidu da većina kompanija u bogatim zemljama poput Amerike i Britanije investira iz zadržanog profita, to znači da uopšte ne investiraju. Procenat profita koji je izdvajan za deoničare, čak i u Americi gde je to bilo najrazvijenije, nekada je bio između 45-50%. Znači, polovina profita se ulaže u mašine, istraživanje i razvoj itd, a druga polovina ide deoničarima. Danas je taj razmer 5% prema 95%. Nemate novca za ulaganje. Nije ni čudo da je kompanija kao što je General Motors bankrotirala.

Ljudi često ne razumeju koliko je istorijski značajan bankrot General Motorsa. Rekao bih da je to značajniji događaj od raspada Sovjetskog Saveza. General Motors je 1955. proizveo 3,5 miliona automobila. Iste godine, svih 12 japanskih proizvođača automobila, uključujući i Tojotu, zajedno su proizveli 70.000 automobila. Tojota je proizvela 35.000 automobila, dakle 1% proizvodnje General Motorsa. Pedeset godina kasnije, ova mala kompanija preuzela je General Motors, a dve godine kasnije General Motors je bankrotirao. Zato je Džek Velč, autor izraza "maksimizacija vrednosti deonice" rekao da je maksimizacija vrednosti deonice, citiram, "najgluplja zamisao na svetu". To je kao da Karl Marks osuđuje komunizam.

Eto, to su prve dve stvari. Naravno, ne mogu da govorim o svih 23, pa hajde da se skoncentrišemo na one uz koje mogu da pokažem neke lepe slike. Recimo, treća "stvar" – većina ljudi u bogatim zemljama zarađuje više nego što bi trebalo. Tržišni ekonomisti nam govore da ljudi zarađuju onoliko koliko vrede. Kažu da ne treba da se žalimo na nejednakost primanja. Činjenica da Bob Dajmond zarađuje 50 miliona funti odraz je tržišnih sila. On vredi 50 miliona funti, a vi zarađujete 15.000 jer vredite samo toliko. Mi smo prihvatili ovu logiku i mislimo da su siromašni ljudi, naročito u siromašnim državama, siromašni zato što nisu produktivni.

Da li je zaista tako? Ovo sam ilustrovao pričom o dvojici vozača autobusa, hipotetičkih vozača, ali dovoljno su realistični. Jedan se zove Ram, Indijac iz Radžastana. Vozi autobus u Nju Delhiju. Drugi se zove Sven. On je iz Stokholma, išao je u srednju školu, školovao se 12 godina i to je bilo to, pa je završio kao vozač autobusa u Stokholmu. Prema statističkim podacima Međunarodne organizacije rada, Sven zarađuje oprilike 50 puta više od Rama. Da li je to zato što Sven vozi 50 puta bolje od Rama? Pre svega, nije sasvim izvesno da se tako može izmeriti produktivnost vozača, ali čak i kad bi moglo, da li je moguće da neko vozi 50 puta bolje od nekog drugog. Pogotovo kad uporedimo dva vozača autobusa. Po toj logici, trebalo bi da je Ram veštiji vozač, jer mora da vozi po ovakvom putu.

Uz sve te silne krave, motore, bicikle, rikše i decu po ulici. Da li je Sven ikada morao da izbegne kravu? Možda mu je, ako vozi prigradski autobus, nekad na drum izleteo los, ali ne u Stokholmu. Međutim, uprkos tome, zarađuje 50 puta više. Zašto? Jednostavan odgovor je – protekcionizam. Kontrola useljavanja. Sven zarađuje toliko zato što deli tržište rada sa drugim ljudima koji su vrlo produktivni i koji su spremni da dobro plate ljude koji voze autobuse. Ako biste potpuno oslobodili imigraciju, verovatno bi 80, pa čak i 90 posto radne snage u bogatim zemljama bilo zamenjeno. Ne govorim samo o vozačima i čistačima. Govorim o bankarima, inženjerima, lekarima, ekonomistima – znam o čemu govorim, ja sam zamenio jednog Britanca pre 22 godine.

Da se razumemo, ne zagovaram potpunu liberalizaciju imigracije. Ne moram to da radim, ja nisam tržišni ekonomista pa ne moram da se zalažem za liberalizaciju svega postojećeg. Ali tržišni ekonomisti moraju ovo ozbiljno da shvate. Kada zastupaju liberalizaciju međunarodne trgovine, protoka kapitala, zašto ne zastupaju i liberalizaciju protoka ljudi? To potvrđuje moj prethodni argument da su tržišta politički konstrukti. Ne postoji ništa u ekonomskoj teoriji što nalaže kontrolu imigracije. To je političko stanovište.

Izvinjavam se, nisam vam pokazao Svenovo radno okruženje. Kao što vidite, svako ko ume da vozi pravo, može da obavlja njegov posao.

U svakom slučaju, ako je sve ovo tačno, iz ove priče proističu mnoge stvari. Pre svega, shvatate da siromašne zemlje nisu siromašne zbog svojih siromašnih ljudi, nego zbog svojih bogatih ljudi. Ako razgovarate sa nekim bogatim čovekom iz siromašne zemlje obično ćete čuti ovakvu žalopojku: "Pogledajte sve ove lenje, zatucane, bedne ljude. Stvarno srozavaju državu. Kad bi radili vredno kao Japanci, kad bi bili disciplinovani kao Nemci i inovativni kao Amerikanci, imali bismo sjajnu zemlju, ali pogledajte kakvi su". Onda vi njemu treba da kažete – jer obično se radi o muškarcu: "Možda ne shvatate, ali to je upravo vaš neuspeh, jer niste povukli zemlju za sobom. Zato je vaša zemlja siromašna, a ne zbog tih ljudi. Jer oni zaista mogu da se mere sa svojim kolegama iz bogatih zemalja". U stvari, mnogi od njih su mnogo kvalifikovaniji i produktivniji od svojih kolega u bogatim zemljama.

Zatim nam ostaju bogati iz bogatih zemalja. Mogu li oni da se tapšu po leđima i da kažu – samo mi zaista zaslužujemo to što zarađujemo? Mislim da ne mogu, jer ljudi često ne razumeju da visoka produktivnost ljudi iz bogatih zemalja presudno zavisi od činjenice da su rođeni u društvima naprednih tehnologija, dobrih institucija i kvalitetne infrastrukture, ili da su bar tamo emigrirali. Većina tih stvari je kolektivno akumulirana vremenom, a nije nešto što su ti pojedinci sami stvorili.

Voren Bafet je u jednom intervjuu devedesetih lepo ovo objasnio. Rekao je: "Bacite me usred Bangladeša, i šta ću ja biti? Biću poljoprivrednik. I bio bih vrlo siromašan poljoprivrednik, jer ne umem ništa da uzgajam. Dakle, čak i po bangladeškim merilima, bio bih siromašan. Ja sam bogat zato što sam slučajno rođen u ovoj zemlji, koja precenjuje moju finansijsku darovitost, pa smatram da je većinu mog novca zaradilo društvo, a ne ja". On je pametan čovek, on to razume.

Barak Obama je nedavno isto to pokušao da artikuliše kada je rekao – kada je neko uspešan, znači da je u životu imao nekog ko mu je u tome pomogao, možda nastavnika, možda državnu stipendiju, možda infrastrukturu, ali moramo da shvatimo da je naša produktivnost kolektivna. Ona nije čisto pojedinačno dostignuće. To znači da postoji dobar argument zašto bogati treba da plaćaju viši porez.

Ne razumem jednu stvar u ovoj zemlji: vi ste toliko uplašeni da ćete ostati bez svojih bogataša, uprkos tome što su isti ti ljudi izazvali ove nevolje. Okanite ih se. Stvarno, ako su im porezi toliko važni, zašto se svi ne presele na Jamajku? Porez na dobit na Jamajci je 5%. Zašto ne presele svoja preduzeća u Albaniju, gde je porez na dobit 10%? Ostaju ovde zato što ova zemlja pruža sjajne obrazovne institucije kao što je LSE, dobro, železnica je problematična, ali infrastruktura je inače pristojna, dobar pravni sistem itd. Sve su ovo kolektivno stvorene stvari, nije ih Ričard Branson stvorio. Nije ih stvorio ni Alan Šugar.

Sada ću preći na "stvar" broj petnaest – siromašni ljudi u siromašnim zemljama imaju više preduzetničkog duha nego ljudi u bogatim zemljama. Džordž Buš je jednom rekao da je problem Francuza to što nemaju reč za "entrepreneurship" (preduzetništvo). Moramo mu oprostiti što slabo poznaje francuski, jer je samo artikulisao ustaljenu anglo-američku predrasudu o Francuskoj kao nedinamičnoj i opuštenoj zemlji, punoj nesposobnih birokrata, nadmenih konobara i stočara koji spaljuju ovce.

Priča o ovcama je malo komplikovana, pa ću je sada preskočiti, ali u svakom slučaju, takva predstava o Francuskoj je pogrešna, kao što ću vam pokazati kasnije. Ali perspektiva iza ove izjave široko je prihvaćena: potrebni su vam preduzetnički nastrojeni ljudi za dinamičnu ekonomiju. Potrebni su vam ljudi koji žele da zarade novac, koji umeju da zarade novac. Prema ovom stanovištu, siromaštvo zemalja u razvoju pripisuje se nedostatku preduzetničkog duha u ovim zemljama.

Kada ljudi iz bogath zemalja posete neku zemlju u razvoju i vide ovakav prizor, kažu: "Znam zašto je ova zemlja siromašna. Pogledaj ove ljude kako piju jedanaesti po redu čaj tog dana i puše nargile. Ovde su potrebni aktivni ljudi preduzetničkog duha". Naravno, svako ko dolazi iz takve zemlje ili je u njoj bar boravio neko vreme, zna da se u zemljama u razvoju češće viđaju ovakvi prizori.

Milioni ljudi koji kupuju i prodaju sve što vam padne na pamet, i razne stvari koje niste ni znali da mogu da se prodaju i kupe. Navešću vam nekoliko primera. Do osamdesetih, u mojoj rodnoj Južnoj Koreji postojali su profesionalni čekači u redovima. Oni su bili popularni kod ljudi koji su tražili vizu u američkoj ambasadi, jer je tada samo ograničeni broj ljudi dnevno mogao da dobije prijavu za razgovor. Ko prvi dođe, prvi je i dobije, tako da je moralo da se ode rano ujutru.

Tako su neki preduzimljivi Korejci izmislili novo zanimanje – profesionalnog čekača. Ustanete u pola pet ujutru i dođete pred američku ambasadu. Oko deset do devet, neki tip u elegantnom odelu priđe vam i kaže: "Ovo mesto izgleda lepo, da li biste ga prodali?" Pa ako stojite negde na početku reda, mogli ste dobiti i 100 dolara, ako ne onda 50. Prodate mu mesto i zaradili ste platu za taj dan. Kada sam bio u Južnoj Africi, prijatelj me je odveo u restoran. Parkirao je auto, i odjednom se pojavio neki tip i rekao: "Ja ću da ti čuvam kola". I moj prijatelj mu je platio. Ja sam ga pitao: "Kako to misli da ti čuva kola?" A prijatelj mi je objasnio: "Kad kaže da će da čuva kola, u stvari misli – plati, ili ću da ti izbušim gume dok nisi tu".

Ima raznih, dovitljivih preduzetničkih planova u zemljama u razvoju. U stvari, kad sam pre par godina držao ovo predavanje, neko mi je dao još jedan zanimljiv primer iz Indonezije. U Džakarti je država uvela "brzu traku" gde mogu da se voze samo automobili sa najmanje troje putnika. Neki mladi preduzetnici muvaju se na ulazu u ovu traku, pa naiđe neki tip u "tojota lend kruzeru" i kaže "Ti i ti, upadajte". Zatim ulaze u brzu traku, na kraju puta ti ljudi izađu, on im plati, i svi su zadovoljni.

Ljudi će uraditi sve da prežive, zato što su očajni. Većina ljudi u tim zemljama su samostalni preduzetnici. S druge strane, većina stanovnika bogatih zemalja, nisu ni blizu tome da postanu preduzetnici. Mnogi ljudi rade za ogromne kompanije, koje zapošljavaju desetine hiljada ljudi. Rade usko specijalizovane poslove i tako ostvaruju preduzetničku viziju nekog drugog. Oni ne odlučuju šta će da rade, nego im se govori šta da rade. U stvari, ako uporedite brojke, stvar je jasna. Ako pogledate samostalno zaposlene, procenat je mnogo, mnogo veći u siromašnim zemljama. Verovatnoća da će neko iz Norveške biti preduzetnik, u smislu da bude samostalno zaposlen, trinaest puta je manja nego za nekoga iz, recimo, Benina. Zato što u Beninu 90 posto ljudi samostalno zarađuje. Ako pogledate ovu tabelu, videćete da Bušov komentar može da se opiše izrekom "smejala se kuka krivom drvetu".

SAD i Francuska su među državama sa najmanjim brojem samostalno zaposlenih na svetu. Francuska ima malo više preduzetničkog duha nego SAD, ali ne mnogo.

Ali ako u zemljama u razvoju ima toliko preduzetnika, zašto su siromašne? U knjizi dajem potpuniji odgovor, ali u suštini, poenta je da preduzetništvo nije individualni poduhvat. Treba nam mnogo kolektivnih institucija da bismo kanalisali preduzetničku energiju u neku produktivnu aktivnost. Naučna infrastruktura, korporativne institucije, pravni sistem, finansijski sistem. Kao što sam već pomenuo, naša individualna produktivnost u velikoj meri je kolektivna.

Svi ovi ljudi ispoljavaju preduzetnički duh do krajnjih granica, ali to ne daje nikakve rezultate jer su institucije manjkave, infrastruktura je loša, pravni sistem ne funkcioniše itd. Kad to shvatite, razumete zašto je takozvana industrija mikrofinansiranja dala toliko slabe rezultate u ekonomskom razvoju, uprkos svim očekivanjima.

Na kraju, u ovoj knjizi sam pokušao da dovedem u pitanje vladajuće uverenje da je ekonomija previše komplikovana za neekonomiste. To je vrlo zanimljivo, jer kad razmislite, ljudi imaju raznorazne čvrste stavove o najrazličitijim stvarima. Siguran sam da imate jasan stav o klimatskim promenama, gej brakvima, imigraciji. Ali koliko vas ima odgovarajuće kvalifikacije da sudi o tim pitanjima? Treba li svima diploma iz međunarodnih odnosa da bi mogli da zaključe da je rat u Iraku bio pogrešan? Da li ste završili klimatologiju, pa znate da treba nešto uraditi povodom globalnog zagrevanja? Imate li iskustva u ekonomiji rada, pa da možete da kažete kako nam je potrebna kontrola migracije, ili nam nije potrebna? Ne. Znači, u svim ovim pitanjima imate stav bez neophodne stručnosti, ali kada se radi o ekonomiji, onda kažete – ja nisam stručan. Neka se time bave ljudi iz Centralne banke, MMF-a ili Evropske komisije, jer ja ne znam ništa o ekonomiji.

Ovo je ogroman problem. Zašto imate tako čvrste stavove o svemu ostalom osim o ekonomiji? Tako se stvara prostor da vas ovi ljudi namagarče. Kao što pokušavam da objasnim u knjizi, 95% ekonomije je zdrav razum. Naravno, svesno se predstavlja komplikovano, upotrebom jednačina, grafikona i statistike, ali zapravo nije toliko teško. Naravno, postoje neki tehnički materijali, ali čak se i oni mogu objasniti razumljivim jezikom, možda ne do najsitnijih detalja.

Ovom knjigom želeo sam da podstaknem svoje čitaoce da nauče nešto o ekonomiji. Nije vam potrebno ogromno znanje. Potrebno vam je određeno osnovno ekonomsko rezonovanje, neke osnovne činjenice i onda možete da vršite aktivno ekonomsko građansko delovanje. Ali budući da se toliki ljudi boje ekonomije, postali ste prave žrtve svih ovih ljudi koji praktično šišaju ostatak stanovništva.

Zaista vam savetujem da se zainteresujete za ekonomiju. Ne kažem da ja imam monopol na istinu, mislim da bi bolje bilo da nema toliko prepotentnih koji misle da imaju sve odgovore. Dakle, molim vas, nemojte meni verovati. Jedino što mogu da vam kažem jeste da ako pažljivije pogledate sve ovo, videćete da mnoge stvari za koje ste mislili da su dokazane i opšteprihvaćene nisu takve. Mnoge stvari za koje mislite da su činjenice – nisu činjenice. Čak i počev od toga da pomfrit nije izmišljen u Francuskoj, da sat s kukavicom nije izmišljen u Švajcaskoj i da se panama šeširi ne prave u Panami. Ima mnogo stvari u ekonomiji za koje mislite da su tačne, ali nisu.

Ha-Džun Čang je profesor ekonomije na Kembridžu i autor knjiga: Kicking away the ladder, Bad Samaritans, 23 things they don’t tell you about capitalism.

Ha-Joon Chang, The London School of Economics, Peščanik

TODOR KULJIĆ: KLASNO DRUŠTVO BEZ KLASNE BORBE

Bezalternativnost kapitalizma kao kontekst istorijskog revizionizma

Od tada se neoliberalni trijumfalizam smišljeno neguje. Evropski kapitalizam je doživeo trijumf 1989, ali je iste godine počela i najnovija kriza kapitalizma. Čim je porazio svog neprijatelja pobednik je oslepeo. Svakom trijumfu nedostaje oprez. Čim je urušen istočnoevropski socijalizam, na zapadu Evrope je ukinuta socijalna država. Nestao je paranoidni strah od širenja komunizma, pa je Zapadna Evropa ukinula ustupke nezaposlenima i sirotinji. Čim je na srušenom Berlinskom zidu kapitalizam trijumfovao, socijalni kompromis je postao luksuz. Istorijski revizionizam postao je jedan od važnih osigurača bezalternativnog kapitalizma. Rezolucije Saveta Evrope o zločinačkom i totalitarnom karakteru komunizma (a ne socijalizma) jeste hegemoni okvir istorijskog revizionizma. Parolu "nikada ponovo Aušvic" Brisel postupno pretvara u dekret "nikada ponovo komunizam".

Godina 1989. je modifikovala istorijsku svest, počelo je "novo doba", pa je i nova sadašnjica tražila novu prošlost. Ponovo je procenjivano ne samo šta se zbilo nego i šta je važno od onoga šta se zbilo. Odnos prema fašizmu poslužio je mnogim zemljama kao mera odnosa prema nestalom socijalizmu. U antitotalitarnim rezolucijama saveta Evrope ukinuta je neuporedivost fašizma i holokausta zarad pravdanja bezalternativnosti kapitalizma. U raznim političkim liturgijskim performansima crveno je postalo isto što i mrko.

Najamnička inteligencija

Tvrdnja da su ključni akteri istorijskog revizionizma bivši levičari nije površni moralizam, nego signatura dubokih idejnih tektonskih promena s kraja 20. veka. Već time što je dojučerašnja marksistička stvaralačka inteligencija odmah prihvatila dogmu o bezalternativnosti kapitalizma, novo stanje je još više normalizovano. Međutim, nije nebitno ni to što su stari kritičari socijalizma ostali bez posla čim su marksisti konvertirali. U inflaciji poslecijalističkih antikomunista postao je neaktuelan M. Đilas. Došlo je do nove podele antikomunističkog rada u globalnim razmerama. Tržište i liberalna država su preko noći izmoralizovani zato što je nestala ranija ogromna moralna eksplozivna snaga marksizma, utemeljena na jednakosti, solidarnosti i internacionalizmu. Još više od toga, porastao je i prezir prema socijaldemokratskom kompromisu. Dakle, nije neoliberalizam postao normalnost zahvaljujući eksplozivnosti Fukujamine teze o kraju istorije, nego zato što su njegovu nenormalnost poništili upravo oni koji su ranije živeli od njegove nenormalnosti. Pokazalo se da se socijalizam nije oslanjao na organsku nego na režimsku najamničku inteligenciju. Zato je od tada ustoličena hegemonija neoliberalizma postala ogromna evropska sudnica, u kojoj se bez prisustva advokata suvereno propisuje razlika između legalnog i kriminalnog, između dobra i zla. Advokati levice (bivši komunisti) nisu se pridružili javnim tužiocima (neoliberalima), nego su i sami postali inkvizitori vlastite prošlosti. Naporedo s tim revizija prošlosti oktroiše se odozgo. Rezolucijama raznih parlamenata u Evropi socijalizam je bezostatno kriminalizovan kao totalitarizam. Dekretiran je okvir za novo čitanje prošlosti, nova osnova solidno profitabilne industrije komunističke prošlosti. Antikomunizam je postao visoko tiražna roba. Revizija prošlosti teče u atmosferi arogancije novca. Zato je teško i misliti antikapitalizam. Nema kritike temelja sistema, pa su intelektualci u klasnom društvu bez klasne borbe samo tehnolozi.

Rasuti otpor

Postupno je kapitalizam pretvoren u postulat kome je bila izlišna dalja normalizacija i moralizacija. Jednostavno, to je to. Međutim, od poslednje krize neoliberalizma počinju ovaj sistem da dovode u pitanje studenti i razne alternativne međusobno nepovezane grupe. Ali u Evropi još nema organizovane levice koja bi antikapitalizam pretvorila u hegemonu svest. Otpor je rasut i decentriran. Zato su i višestranački izbori još uvek u osnovi trka sa jednim konjem. A pluralna neoliberalna javnost nije filter uma, nego filter moći. Iako je sve očevidnija kumulacija rizika, nema kumulacije socijalnog bunta.

Nestabilnost je neprogresivna zato što se sve debate završavaju u bezalternativnosti (kapitalizma i EU) i zato što je od demokratije preostala procedura. Demokratija je fasada za smenu oligarhija. Ali bez alternative nema demokratije. Desničarski mitinzi su ventili šovinizma, a levičarskih mitinga, koji bi tražili bratstvo i jednakost, nema ni u snu. Bratstvo ne, jedinstvo da, ali nacionalno. A za ukras, može malo i multikulturalizma. Brisel pažljivo nadzire nove performanse i igrokaze i boduje stabilnost delova raskomadanog zapadnog Balkana. Ako hoćeš u EU, moraš slaviti nadziranu toleranciju kao istinsku demokratiju. A socijalna sigurnost? Nema je. Kako bi je i bilo kada se na sve strane deli moralna neoliberalna vakcina da je nezaposlenost odsustvo preduzimljivosti i da je siromaštvo dokaz nepreduzimljivosti, a ne eksploatacije. Politička ekonomija je iščezla, a bezalternativna jedina moguća neoliberalna ekonomija jeste humus revizionizma. Sa njene proceduralne osmatračnice socijalistička prošlost ispada nužno totalitarna.

Sudar dve nostalgije

Uprkos svemu antikapitalizam ne iščezava. Na periferiji je umotan u nostalgiju. Razne nostalgije su izraz neprogresivne nestabilnosti. To su romantične kritike. Na pomenute tektonske izmene epohalne svesti uticala je 1980-ih i idejna zasićenost realnim socijalizmom. Već deceniju kasnije zasićenost socijalizmom počela se preobražavati u nostalgiju za socijalizmom. I zasićenost i nostalgija su kolebljive i varljive svesti.

U situaciji kada beda i eksploatacija sužavaju demokratiju - ponos kapitalizma, javlja se i u Zapadnoj Evropi nostalgija, ali za regulisanim kapitalizmom iz 1970-ih, koji je bio pitomi pas u odnosu na današnjeg divljeg neoliberalnog vuka. Svedoci smo sudara dve nostalgije: one za socijalizmom i one za regulisanim kapitalizmom. U mreži rasutog nezadovoljstva ne sme se zaboraviti ni kritika kapitalizma zdesna, čije su poruke rasističke. Šta drugo radi Lepenova ćerka? Svaki desničar jasno razlikuju vrle produktivne nacionalne preduzetnike od globalnih antinacionalnih kaišara i nezaposlene sunarodnike od uljeza, stranaca koji ih ugrožavaju. Etnička segregacija unutar eksploatisanih klasa stalno se zaoštrava usled globalnih migracija. Etnizaciju socijalnog prati retradicionalizacija i reklerikalizacija. Kao da se na periferiji uz popove može izdržati više nejednakosti.

Lako je pojmljivo da je u novom moralnoteološkom sklopu otežana potraga za realnom alternativom kapitalizmu. Ako se katkad i stidljivo pominje alternativa kapitalizmu, reč je o slobodnolebdećoj kulturnoj himeri. Dovoljno je pomenuti domaće stanje. Na Balkanu je jugokomunizam odavno tvrdi sinonim izdaje nacionalnog interesa. U Hrvatskoj nema klasne borbe zato što je oslobođena hrvatska lisnica konačno u hrvatskom džepu. A čuva je hrvatska strojnica, koja je takođe o hrvatskom ramenu. I na drugim stranama je slično. Svuda je nacionalno "oslobođenje" blokiralo klasno. Nova revizionistička selektivna prošlost centrirana je oko vlastite nacije kao žrtve. U etnokratskom liberalizmu solidarnost je sužena na istu krv i na istu veru.

Verski rat na tržištu

Ali u restaurativnom udaru iz 1989. nisu samo obnovljeni nacija i vera, nego je i sam kapitalizam postao vera, religija ekonomije, kako je još pre sedamdeset godina zapazio Valter Benjamin? U novoj robnoj religiji dužnici su grešnici, krivica se meri novcem, nedužan je samo onaj ko raspolaže novcem, a dug, kreditni odnos i investiciono poverenje regulišu oproštaj grehova. Rečju, danas svi pojmovi imaju dvostruki ekonomski i religijski smisao: investicije nose iracionalnu nadu u spasenje, a motivi kapitala, koliko god bili svetovni, nose isti hilijazam akumulacije, gomilanja bez granica. Već žar ulaganja krije u sebi nadu spasenja. Marks je davno upozorio da je i samo hrišćanstvo teološki izdiferenciran kreditni sistem. Današnji globalizovani kapitalizam je svojevrsni verski rat na tržištu, a reklama je pretendovanje na pravovernost, istinsku veru i pravi kvalitet na tržištu. Globalizacija stvara moderno dužničko ropstvo, čiji su obrasci pravdanja preuzeti iz religije. Moralnu ekonomiju društva reguliše tržište. Ako je plaćen porez na profit, osigurano je poštenje kapitala. Plati porez pa nastavi sa eksploatacijom. Porez na profit čisti od greha bogate. To je patriotizam bogatih, moralni čin da ne može moralniji biti. I ovde je istorijski revizionizam važan osigurač koji demonizacijom socijalizma normalizuje neoliberalizam. Od slike prošlosti zavisi vizija budućnosti i pravdanje sadašnjice.

Američko-kineska napetost

U idejnom pogledu današnje stanje se pre može nazvati paralizom. Neoliberalizam jeste u krizi, ali je lišen alternative. Pobednik je još uvek slep zbog euforije, ali ni poraženi nije izvukao pouku. Otuda, uprkos krizi, nema subjekta promene. Zašto? Najčešći je odgovor da je nacionalizam oduzeo klasnim sukobima antagonistički potencijal. To svakako stoji. Čim su antagonizovane međunacionalne napetosti, odmah su pacifikovani klasni sukobi. Zato u poslehladnoratovskom dobu i imamo klasno društvo lišeno klasne borbe. Odsustvo ideološke ravnoteže snaga i slabljenje levice nije unazadilo samo marksizam, nego i socijaldemokratiju i socijalliberalizam. Prosto rečeno, rizično društvo nije kadro da traga za subjektom oslobođenja. Zašto? Kako zapaža marburški politikolog Frank Depe, najpre stoga što usložnjavanje "mozaičke levice" prati usavršavanje strategija samoregulacije kapitalizma za smirivanje klasne borbe. Centri klasne borbe sele se na periferiju kao i kapital. A sama levica nije razvila strategiju duge bitke za nametanje hegemonije vlastitih vrednosti u uslovima očuvanja ustavnosti i prava o čemu je pisao A. Gramši. Nema dovoljno produbljene kritike kapitalizma.

Da je ova paraliza eksplozivna svedoče i reči Erika Hobsbauma, koji je maja 2009. u intervjuu hamburškom nedeljniku "Štern" ocenio da smo u današnjem kapitalizmu svi na Titaniku, koji će naići na ledeni breg. Kritikujući radikalnu moralnu teologiju tržišta i globalizacije, britanski marksist je dodao da u budućnosti ne isključuje oružani rat SAD i Kine. "Krv će poteći, mnogo krvi", zaključio je nedavno umrli britanski marksist. Da li će se blatom i krvlju isprskana kola globalizovanog kapitalizma prevrnuti? Ako se to i desi, to svakako neće biti na izborima. Izbori su paravan kozmetičkih, a ne sistemskih promena. Jer kada bi izbori mogli nešto bitnije promeniti, bili bi sigurno ukinuti.

Kraj politike, a ne kraj istorije

Zato još jednom treba već pomenutog Fukujamu ispraviti. Slom evropskog socijalizma nije doneo kraj istorije, nego kraj politike. U kom smislu? Ako politika živi od alternativnog mišljenja onda je bezalternativnost neoliberalizma uništila istinsko političko nadmetanje. Nemački sociolozi H. Bude i A. fon Luke pišu o kraju sna o pravednom društvu, o nestanku socijalne svesti i o današnjem klasnom društvu bez klasne borbe. Uljuljkana u sigurnost koju joj daje Brisel, posednička buržoazija je provincijalizovana. Bogati se ne legitimišu kulturnom misijom. Ni pravdom, već mantrom o zaštiti ljudskih prava. Iza pluralizma koji brane EU, NATO i SAD krije se tvrda bezalternativnost. Ratovi su humane intervencije, a ne imperijalizam moćnih. I neke nove balkanske države našle su identitet u prljavom građanskom ratu, koji je nakon oslobođenja od Jugoslavije pozlaćen u raznim oslobodilačkim mitovima. Konstruisana je i nova prošlost. Revizionizam je dakle i Staatsraison.

Topla nacionalna i konfesionalna zajednica

Kada su u pitanju domaće prilike nije teško uočiti da je na čitavom bivšem jugoslovenskom prostoru nacija progutala klasu sa najmanje otpora. Svuda dominira bezalternativna desnica sa raznovrsnim nacionalnim ili verskim ključnim simbolima: od Majke Božje i pape u Hrvatskoj, preko vehabija u BiH do Dveri i Obraza u Srbiji. Slično je i kod drugih bivših bratskih republika. Svuda se nudi topla nacionalna i konfesionalna zajednica istovernika i sunarodnika. Manje je važno to što je ova topla zajednica smeštena u hladno kapitalističko društvo prepuno nesigurnosti i nezaposlenosti. Pluralizam je pobedio u bivšim socijalističkim državama, ali je cena bila hegemonija konfliktnog nacionalnog. Nije reč o tolerantnom samorazumljivom nacionalnom identitetu, nego o agresivnom. Istini za volju, kod nas nije lako ni povući razliku između normalnog nacionalnog samoviđenja s jedne i ekskluzivističkog i agresivnog s druge strane. Ne samo što je malo etničke tolerancije u novim osobenim uslovima poslesocijalističke represivne tolerancije, nego je naprotiv, obnavljanjem nacionalnog i verskog, kapitalizam, koji inače živi od kritike, skepse i nepoverenja, samo usavršio mehanizme zaštite od kritike. Nova internetom osigurana sveopšta dozvoljenost svakako oduzima sistemskoj kritici subverzivnu snagu, ali to nije jedina vakcina kapitalizma. Ima i drugih osigurača.

Na kraju se postavlja pitanje kako dovesti u sumnju bezalternativnost kapitalizma u čijem je jezgru istorijski revizionizam? Treba li čekati da ekološki destruktivni otpad i promena klime ugroze i kapitalizam u centru? Hoće li ona situacija kada pijaća voda postane luksuz biti spontani revolucionarni detonator koji će srušiti logiku profita? Neće. Treba raditi na tome da solidarna ekonomija i pravedno društvo postanu hegemone ideje ne čekajući da ih destruktivna akumulacija kapitala i konkurencija spontano izbace u prvi plan. Za to su potrebni intelektualci, ali i umešni aktivisti kadri da misao pretvore u parolu i strateški usklade razne vrste nezadovoljstva kapitalizmom. Šarolike pobune bez programa treba na novi način zgusnuti u revoluciju sa projektom.

Revizija prošlosti preko grobova

Kod nas revizija prošlosti teče i preko groba. Pre upotrebe smrt treba obraditi. Žrtva unosi smisao u prošlost, sa žrtvom nepregledni haos postaje jasniji. Politici nikada nije dosta žrtava. Vremenom se smisao grobova i spomenika menja, jer ovi podležu dekontekstualizaciji i rekontekstualizaciji. Nakon sloma Jugoslavije Titov mauzolej je izmešten iz svog izvornog konteksta pravdanja socijalističke i multinacionalne sadašnjice, pa je 1990-ih bilo i predloga da se ukloni. Ipak je ostao, jer Milošević nije hteo da se kocka sa antititoizmom. Antikomunistički i nacionalistički duh u građanskom ratu 1990-ih na novi način je uokvirio smisao Titovog groba detronizujući njegov značaj. Kuća cveća je danas snabdevena novim značenjima. Titov grob ne treba srpskom kapitalizmu, ali treba srpskom turizmu. Početkom 21. veka u "šoku tranzicije" buknule su nejednakosti i napetosti divljeg kapitalizma koje su podstakle titostalgiju, pa je i Titov grob postao simbol, doduše bezuticajni, obnovljene sumnje u kapitalizam. Sa protokom vremena prostor sećanja na svakog uglednika neumitno se sužava, pa i njihovi grobovi spontano i lagano gube izvornu simboliku. Grobovi nacionalnih lidera su otporniji zubu vremena od grobova klasnih heroja. Dugoročno gledano unosnije je braniti naciju nego sirotinju.

Tanatopolitički gledano i sudske rehabilitacije su važan činilac revizionizma: slučajevi kneza Pavla, Slobodana Jovanovića i proces oko D. Mihailovića koji je u toku. Ako je decembra 2011. u Beogradu s razlogom rehabilitovan knez Pavle, koji je potpisao pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu 25. 3. 1941, ispada da treba suditi vojsci i narodu koji su ga zbacili 27. marta. A antifašističku parolu "Bolje rat nego pakt" valja javno denuncirati kao veleizdaju. Čak je i "levičar" I. Dačić dočekao kosti kneza Pavla, a pre nego što je sastavio vladu išao kod patrijarha. Vlast se naravno pribojava radikalnog anti-antifašizma i pokušava da vodi dvostruku politiku. Prva je sezonski antifašizam, a druga je strukturna, ali banalna patriotizacija promašenog profašističkog kursa. Premda je povremeno bučan, antifašizam je još uvek epizoda, a anti-antifašizam je struktura. Kako drugačije nazvati politiku države koja je samo u poslednjih godinu dana iskazala posthumnu čast jednom šefu države i jednom predsedniku vlade koji se nisu borili protiv fašizma, nego su 1941. odmah pobegli iz zemlje?

Potraga za grobom D. Mihailovića i sudski proces na kom se odlučuje o njegovoj rehabilitaciji treba da budu krunsko svedočanstvo komunističkog nasilja nad srpskim rodoljubom, žrtvonošom nacionalnog oslobođenja? Markiranje ključne žrtve uvek je ubedljivije od bezlične martirologije. Ubistvo važnog pojedinca (S. Radića, kralja Aleksandra, D. Mihailovića) može čak biti osnova novog nultog časa: od tada je krenulo sve naopako. Eventualnom rehabilitacijom D. Mihailovića bio bi reakcentovan antifašizam. Partizanski antifašizam bio bi ozbiljno uzdrman. Kako bilo, autentični zemni ostaci bili bi impozantan simbolički "dokaz" Čičinog stradanja, a njegov grob bi se verovatno pretvorio u zavetno mesto sećanja na najveću srpsku žrtvu. mesto sećanja aktivira afektivni potencijal. To je moralna ekonomija groba. Grobovi imaju važno mesto u ekonomiji pamćenja. Intronizacija novih svetlih grobova markira izmenu istorijskog pamćenja. Neretko je to opredeljivanje za novi identitet. U tom smislu i monarhističke kripte nisu obične rake, nego grobovi koji dodatno emocionalizuju revizionističku polarizaciju na dželate i žrtve u Srbiji i njegovim pristalicama osiguravaju krupan simbolički kapital u političkoj utakmici.

Saopštenje podneto na međunarodnom okruglom stolu "Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam", održanom u Beogradu 12. i 13. oktobra 2012. Oprema teksta redakcijska. Danas.

PRONAĐITE ODGOVORNE ZA NAPADE U PANČEVU

     PANČEVO, 27. oktobar – Gradski odbor Lige socijaldemokrata Vojvodine u Pančevu, organizovao je danas protest ispred sedišta Policijske uprave Pančevo zbog kontinuiranih napada na njene prostorije u tom gradu.

     Okupljenima, među kojima su se nalazili i republički i pokrajinski poslanici LSV, obratile su se portparolka i narodna poslanica LSV Aleksandra Jerkov i predsednica Izvršnog odbora Gradskog odbora LSV Pančevo i članica Predsedništva LSV Marinika Čobanu, koje su ukazale na to da se u prethodne tri i po godine dogodilo 13 napada na LSV u Pančevu, a da ni u jednom slučaju nisu otkriveni počinioci. Čobanu je sve pozdravila opaskom da jedino tu, pred policijom može da im garantuje bezbednost, dok to tri ulice dalje, u prostorijama Lige u centru Pančeva ne bi bilo moguće.

     Više ne može ovako 

     – Pre bi se moglo desiti da vas neko nepoznato lice, iz nama potpuno nepoznatih razloga, nacilja kamenicom u glavu, i da za to ama baš nikada ne odgovara. To je još jedan od najmanje dvanaest razloga zbog kojih smo se danas okupili upravo ispred ove ustanove, jer to više ne može tako proći – istakla je ona. Podsetila je da su se u poslednjih petnaest dana dogodila tri ataka na sedište LSV u Pančevu, i da je ukradena i stranačka zastava sa jarbola visokog sedam metara. 

     – Tada nam je postalo jasno da nema više te prepreke koja će zaustaviti napadače na Ligu u Pančevu, jer nema nikakvog straha da će biti otkriveni. Znate, da biste proneli kroz grad ogromne merdevine i ukrali takođe ne malu zastavu sa sedam metara, morate da se osećate baš bezbedno. Kao što se osećaju bezbedno svi koji su do sad kamenovali naše prostorije, skidali nam i skrnavili tablu sa imenom stranke, oblepljivali grad plakatima koji pozivaju na linč naših aktivista i predsednika Nenada Čanka – navela je ona dodajući da sumnja da bi makar i jedan od sličnih napada na neku od stranaka vladajuće većine naišao na takvo ćutanje policije.

     Šta je sa vojvođanskom policijom?

     Aleksandra Jerkov je istakla da su Pančevo i Vojvodina mesta gde svako u svakom momentu treba da bude bezbedan, zbog čega se od policije zahteva da ne pravi razliku među građanima prema političkoj, nacionalnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi. 

     – Sedam godina zahtevamo policijsku upravu za Vojvodinu. Sedam godina nas zbog toga zovu separatistima – istakla je ona dodajući da niko ne zove separatistima građane Beograda iako imaju svoju policijsku upravu koja brine o njihovoj bezbednosti. Jerkova je napomenula da se menjaju ministri i vlade, ali da odgovor na zahtev za posebnom policijskom upravom za Vojvodinu uvek ostaje isti.

     – Zvanično, on glasi da ne možemo da je dobijemo jer je to separatistički, a mi to tumačimo tako da ne možemo da je dobijemo jer ne vredimo isto kao građanke i građani Beograda – istakla je Jerkova. Podsetila je i da Novi Sad godinama nema načelnika policije, da se u blizini škola puca, te da Novi Sad izgleda kao da je pod opsadom kada se u njemu održavaju utakmice. 

     Izložba otvorena bez Dačića

     Nakon protesta, okupljeni su otišli u prostorije Gradskog odbora LSV Pančevo, gde je otvorena izložba fotografija koje ilustruju sve napade na taj odbor u proteklih tri i po godine. Među eksponatima se nalaze i pojedine kamenice iz arsenala kojim su razbijani prozori na tim prostorijama. Marinika Čobanu je rekla da se odustalo od inicijalne ideje da ministar policije Ivica Dačić bude pozvan da otvori izložbu, jer je izvesno da mu ligaši ne bi mogli garantovati bezbednost u svojim prostorijama, uz opasku da mu opasnost ne preti od ligaša već od onih kojima je kamenovanje Lige postalo rutina.

Biro za informisanje 

Lige socijaldemokrata Vojvodine

PROTEST ISPRED ZGRADE POLICIJE U PANČEVU

     PANČEVO - Gradski odbor Lige socijaldemokrata Vojvodine u Pančevu, zajedno sa svojim narodnim i pokrajinskim poslanicima, održaće u subotu, 27. oktobra, u 11 sati, protest ispred sedišta Policijske uprave Pančevo zbog kontinuiranih napada na prostorije ove stranke, a koji se ni u jednom od dvanaest slučajeva nije završio otkrivanjem počinilaca, rekla je na konferenciji za novinare predsednica Izvršnog odbora Gradskog odbora LSV Pančevo i članica Predsedništva LSV Marinika Čobanu.

     Ona je istakla da se pančevački ligaši obraćaju pančevačkoj i široj javnosti izuzetno zabrinuti zbog toga što ih neotkrivanje napadača na Ligu navodi na samo jedno pitanje: čiju bezbednost zapravo štiti policija u Pančevu?! Napadače ili napadnute?! 

     - Nakon jedanaest napada, kada su nam prostorije razbijane, provaljivane, šarane uvredljivim sadržajima i pretnjama, table sa nazivom stranke kradene, a grad ružio plakatima koji pozivaju na linč predsednika LSV Nenada Čanka, Skupština grada Pančeva je pre tačno nedelju dana jednoglasno osudila ove incidente. Međutim, ono što nije učinjeno po zaključku Skupštine grada je da Policijska uprava Pančevo podnese hitan izveštaj o svim dosad sprovedenim istražnim radnjama o ovim slučajevima, budući da je uviđaje redovno obavljala – naglasila je Čobanu.

     Ona ističe da se, nakon samo tri dana od osude pančevačke Skupštine, dogodio novi incident. Naime, u ponedeljak, 22. oktobra je sa jarbola na sedištu LSV u Pančevu ukradena zastava LSV. 

     - Činjenica je da je ovaj poslednji slučaj, koji je bio treći napad na naše sedište u poslednjih deset dana, morao biti unapred smišljen, pripremljen i ne za kratko vreme učinjen, jer zastavu sa sedam metara visine ne možete skinuti pogledom ili kamenicom. Sumnjamo da bi ovakvo ćutanje policije usledilo i nakon makar i jednog napada na stranke vladajuće koalicije ili neke crkve, na primer! Zato imamo i više nego direktan povod da upremo pažnju u Policijsku upravu Pančevo koja ili nesavesno ili nestručno obavlja svoj posao, jer to tako više ne može proći – napomenula je Čobanu.

     Ona je pozvala sve građane i građanke Pančeva, vladine i nevladine organizacije, da se pridruže ligašima na sutrašnjem protestnom skupu ispred pančevačke policije. 

     - Sada razbijaju i vređaju nas. Zato što im je dozvoljeno, zato što niko zbog toga nije odgovarao. Zato će sutra moći da dođu i na vaša vrata – zaključila je Marinika Čobanu.

(BILSV, 26.10.2012)

STOJŠIĆ: MOGUĆA CRNA DECENIJA

     NOVI SAD – Narodni poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine Đorđe Stojšić rekao je da poslanička grupa LSV neće podržati Predlog zakona o preuzimanju imovine i obaveza problematičnih banaka jer postoje određena rešenja koja su sporna. 

     On je podsetio da se na današnji dan pre 83 godine dogodio "Crni četvrtak", što je bio uvod u najveću ekonomsku krizu 1929. godine, koja je u SAD trajala skoro deceniju i dovela do mnogo većih društvenih i ekonomskih posledica, koje su bile i uvod u Drugi svetski rat. 

     - Ono što se danas dešava u našem finansijskom sektoru mislim da bi moglo da nas uvede u nešto slično što se tada dešavalo. Ukoliko se na pravi način ne budu sagledali problemi, nećemo imati crni četvrtak ili petak, nego jednu crnu deceniju. Problemi koje ovaj zakon tretira su mnogo dublji i nastali su prevashodno kao posledica onoga što su problemi privrede koja trenutno nije u mogućnosti da uredno i blagovremeno vraća kredite koji su uzimani u toku protekle decenije – istakao je Stojšić. Upozorio je da trenutno u bankama imamo oko 30 odsto MPO plasmana ili kredita koji ne mogu da se vrate, dok je u Agrobanci taj procenat nešto veći. To znači da bi i Agrobanka i mnoge druge banke mogle da se nađu pred izazovima da nisu u stanju da isplaćuju depozite onima koji u tim bankama štede. 

     Predloženi zakon rešava jedan slučaj

     - Po nama, ovaj zakon koji se našao pred narodnim poslanicima delimično rešava jedan pojedinačni slučaj, ali nije deo paketa mera koji bi proaktivno odgovorili na krizu koja bi mogla vrlo brzo da eskalira i u drugim finansijskim institucijama. Kao što dobro znate, neke strane banke pokušavaju da izađu iz Srbije. Ukoliko se ne izađe sa jasnom strategijom za ove probleme, bojim se da nećemo moći za svaki pojedinačan slučaj da donosimo lex specijalis koji vrlo površno tretira ovu problematiku – naglasio je Đorđe Stojšić. On je upitao i da li su Zakon o agenciji za osiguranje depozita, Zakon o osiguranju depozita, Zakon o stečaju i likvidaciji banaka adekvatni da se izbore sa ovakvom problematikom. Pomenuo je da je u Skandinaviji reformisan bankarski sistem još devedesetih godina, te da su oni na vrlo temeljan način preispitali kako funkcionišu finansijske institucije i da danas nemaju problem sa funkcionisanjem istog. 

     Stojšić je upozorio da Zakon o stečaju kod nas skoro da uopšte ne funkcioniše. Tako danas imamo situaciju da je dobar deo privrede blokiran i da preduzeća ne mogu da posluju, a ne postoji ni naznaka da će se u višegodišnjim stečajnim procesima ti postupci i završiti. 

     Udaljavamo investitore u finansijski sektor

     On je istakao da je poslanička grupa LSV podnela nekoliko amandmana na ovaj Predlog zakona, a tiču se čudnog načina tretiranja bivših akcionara.

     - Nije jasno definisano šta znači indirektno učešće države u kapitalu banaka čija se imovina, odnosno obaveze preuzimaju, tako da bi to moglo da znači da neko ko želi da investira u finansijski sektor u Srbiji, to sigurno neće učiniti jer sutra ta ista finansijska institucija može da ostane i bez aktive i bez pasive, a da neko prethodno nije konsultovao akcionare. I kao što znamo u slučaju Agrobanke, uslediće arbitraže i tužbe i siguran sam da oni koji su investirali svoja sredstva neće ćutati nego će pokušavati da budu obeštećeni – rekao je Stojšić i napomenuo da se u zakonskom predlogu kaže da se preuzimanje obavlja bez pristanka akcionara, deponenata i drugih poverilaca, odnosno dužnika banaka koji učestvuju u preuzimanju. On ističe da je to u suprotnosti sa Ustavom koji, na neki način, definiše da je privatna svojina neprikosnovena, kao i u suprotnosti sa Zakonom o privrednim društvima koji, takođe, vrlo jasno definiše šta su organi upravljanja u privrednim društvima. 

     - Tako da ovakav predlog otvara prostor za različita rešenja u budućnosti koja ne mogu biti dobra ni po deponente finansijskih institucija koje su u problemu, niti po one koji su investirali u banke u Srbiji. Mislim da to u ovom trenutku nije dobro, pogotovo što nam je i kreditni rejting snižen, što smo imali narušavanje nezavisnosti Narodne banke Srbije zbog načina na koji je biran guverner – istakao je Stojšić. Osim toga, u Predlogu zakona ne postoji jasan kriterijum kako će se deliti tzv. bespovratna pomoć. Prema njegovim rečima, ukoliko je cilj da se u budućnosti smanjuje deficit, odnosno da se aktuelna vlast ponaša fiskalno odgovorno, deljenje bespovratne pomoći nije put kojim treba ići. 

     RBV je ekonomsko pitanje, ne političko

     Kada je u pitanju Razvojna banka Vojvodine, narodni poslanik LSV je naglasio da bi to moralo da se posmatra kao ekonomsko pitanje, a ne kao političko. Kako je rekao, u Vojvodini je pretežno poljoprivredna delatnost, a način finansiranja poljoprivrede iziskuje izvore sredstava. Ukoliko bi se postupilo u skladu sa predlogom Ministarstva finansija, RBV bi bila brzopleto ukinuta, bez ideje koja bi institucija zamenila funkciju onog što je trebala ona da radi. 

     - Moram podsetiti da je finansijski sektor u Novom Sadu nekada postojao. Te banke su privatizovane, dok je Komercijalna banka u Beogradu proglašena za stratešku i privatizacija nije sprovedena na takav način. Tada se vodilo računa isključivo o tome da se napuni budžet, a ne šta će biti za četiri ili pet godina. Tako da problemi koje imamo danas u finansijskom sektoru nisu stvoreni preko noći, nego je to posledica višegodišnjih poteza raznih vlada – istakao je Đorđe Stojšić. Dodao je da banka, koja bi preuzimala imovinu i obaveze RBV, verovatno mogla da bude ili grčka ili italijanska, što u ovom trenutku ne bi dalo najbolje rezultate.

 (BILSV,  24.10.2012)

VOJVODINI OD TURIZMA 112 MILIONA DOLARA

     NOVI SAD – Liga socijaldemokrata Vojvodine podržala je juče Izveštaj o poslovanju Turističke organizacije Vojvodine za 2011. godinu, ukazujući istovremeno da bi u narednom periodu trebalo razmotriti povećanje stredstava koja se izdvajaju za nju. 

     Kako je tokom rasprave u Skupštini AP Vojvodine ukazala poslanica LSV Nataša Lalić, Turistička organizacija Vojvodine dobija 25 miliona dinara godišnje već nekoliko godina, ali pored toga uspeva da obezbedi sredstva iz različitih donacija i kroz projekte, čime uspeva da ujednači prihode i rashode. Lalićeva je ukazala i da ne postoje jasni statistički podaci o tome koliki je devizni priliv od turizma od AP Vojvodine, ali da prema nekim podacima on okvirno iznosi otprilike oko 112 miliona dolara. 

     Nedostaje Zavod za statistiku

     – To ne postoji iz prostog razloga što AP Vojvodina nema Zavod za statistiku. Tih 112 miliona dolara, koji su negde indirektno izračunati kao devizni priliv od turizma Vojvodine, jesu izračunati na osnovu Zavoda za statistiku Republike Srbije, proporcionalno broju noćenja u Vojvodini i u kompletnoj Republici Srbiji – navela je ona dodajući da ta suma nikako ne može biti zanemarljiva. Kada je u pitanju broj turista, prema rečima Lalićeve, on iz godine u godinu raste, a stalno se menja i procentualan odnos broja domaćih i inostranih turista.

     – Vojvodina biva sve atraktivnija za inostrane turiste, što nam negde govori o tome da se jasno dobro radi na promovisanju turističke ponude AP Vojvodine. Ne postoji neki prioritetni segment turizma koji se može izdvojiti, ali definitivno ruralni turizam jeste nešto što je izuzetno atraktivno u celoj AP Vojvodini – ukazala je ona apostrofirajući pri tom salaše. Dodala je da bi taj vid turizma u ruralnim sredinama mogao biti kako sekundarni, tako eventualno i primarni izvor prihoda.

     Razvijati turizam i na lokalu

     Lalićeva je ukazala i na to da Turistička organizacija Vojvodine  redovno sarađuje sa Turističkom organizacijom Srbije, ali i turističkim organizacijama gradova i opština, koje od 45 lokalnih samouprava postoje u čak 37. Dodala je da bi tamo gde turističke organizacije ne postoje na lokalu, trebalo raditi na njihovom osnivanju, ali i da ne bi trebalo dozvoliti da ih lokalne samouprave, pod različitim izgovorima, zatvaraju. 

     – Navešću primer Banje Vrdnik, gde se za godinu dana povećao ležajni kapacitet za 100 odsto, sa 200 oni sada imaju 500 ležajeva u svojoj ponudi – navela je Lalićeva. Podsetila je i da je, demografski posmatrano, AP Vojvodina konglomerat različitih naroda, a samim tim i različitih kultura, te da je kao atraktivna kao turistička ponuda u Evropi.

(BILSV, 26.10.2012.)

STOJŠIĆ: PRESTATI SA VREĐANJEM POKRAJINSKE ADMINISTRACIJE

     BEOGRAD – Vlada i Narodna skupština Republike Srbije nisu prihvatile ni jedan od deset amandmana Lige socijaldemokrata Vojvodine na Predlog zakona o preuzimanju imovine i obaveza određenih banaka radi očuvanja stabilnosti finansijskog sistema.

     Rasprava se tokom najvećeg dela doticala Razvojne banke Vojvodine i Odluke o pokretanju i načinu sprovođenja postupka emitovanja dugoročnih hartija od vrednosti radi jačanja finansijskog potencijala Razvojne banke Vojvodine, koju je juče usvojila Skupština APV, a ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić, kao i veliki broj poslanika DSS koristili su raspravu da bi napadali i vređali pokrajinsku administraciju. Na to je u jednom trenutku reagovao i poslanik LSV Đorđe Stojšić, koji je upozorio da se diskusija umesto o zakonu koji je na dnevnom redu, pretvorila u diskusiju o tome da li Vojvodina uopšte treba da ima Razvojnu banku ili ne i da li je vojvođansko rukovodstvo mudro ili ne, istakavši pri tom da ne vidi razlog za takvo ponašanje svojih kolega. 

     – Mislim da je vrlo nekorektno da se cela Skupština AP Vojvodine, koja je donela odluku da se banka dokapitalizuje, naziva kockarima, narkomanima i tako dalje. Mislim da to iz više razloga ne bi trebalo da se čini – naveo je Stojšić.

     Voditi računa o posebnim namenama

     Najžučnija rasprava vođena je o amandmanima podnetim na član 4. predloga zakona, a Stojšić je tom prilikom ukazao da je Liga svojim amandmanom želela da u zakon unese obavezu da u slučaju preuzimanja celokupne ili dela imovine i obaveza banke za posebne namene i banke pod administrativnim upravljanjem, banka preuzimalac može biti isključivo banka sa većinskim državnim kapitalom. Kako je naveo, reč je o bankama koje su stvorene kako bi finansirale razvojne projekte i ulagale u određene grane privrede koje inače u komercijalnim bankama, po komercijalnim uslovima ne mogu da dobiju dovoljno povoljne uslove za kredite koji su im potrebni.

     – Upravo iz tog razloga, u budućnosti, ukoliko bi banka preuzimalac bila privatna banka, posebna namena tih sredstava plasiranih u takve projekte bi se izgubila – naveo je Stojšić. Rekao je i da mu nije jasno zbog čega je amandman LSV odbijen, s obzirom da Agrobanka nije bila banka za posebne namene. 

     – Ali ukoliko se u budućnosti stvori situacija da to mora da se radi, ne vidim zbog čega bi se prenosila na neku privatnu banku, jer se onda time obesmišljava postojanje bilo koje banke za posebne namene – zaključio je Stojšić.

     Poštovati važeće zakone 

     On je u nastavku rasprave ukazao i da je LSV protiv toga da država koristi bespovratnu pomoć i sredstva za spašavanje Agrobanke ili bilo koje druge banke bez jasnog kriterijuma, jer je tu reč o novcu poreskih obveznika. Dodao je da bi u budućnosti trebalo dobro razmisliti o načinu oporezivanja banaka i njihovih prihoda, jer se do sada dobit banak privatizovala, dok su se gubici socijalizovali na teret poreskih obveznika, te da bi bilo dobro ukoliko bi se od tih prihoda akumulirala sredstva u budžetu za buduće akcije slične ovom spašavanju Agrobanke. Takođe, Stojšić je upozorio i da se ne smeju derogirati postojeći zakoni, već da se prenošenje imovine i obaveze jedne banke na drugu može sprovesti u skladu sa njima, ali i da se to ne bi smelo sprovoditi bez odluka skupština akcionara tih banaka. 

     – Sutra bi od jednog problema mogli imati mnogo veći, kada akcionari tih finansijskih institucija budu tužili državu i pokušali da nadoknade štetu za ono što su uložili u tu banku, jer nije ispoštovana procedura na skupštini te banke – naveo je Stojšić. Upozorio je i da bi takav postupak u budućnosti mogao poljuljati poverenje budućih investitora koji bi ulagali u naš finansijski sistem, jer će oni strahovati od toga da se kompletna aktiva i pasiva banke u koju su uložili novac, ne prenese na drugu finansijsku instituciju bez toga da imaju pravo da se izjasne o tome kao akcionari dotične banke.  

 (BILSV, 26.10.2012.)

DINKIĆU, IMOVINU VOJVODINE OSTAVITE NA MIRU!

     NOVI SAD – Ministarstvo finansija i ministar Mlađan Dinkić od Skupštine Srbije očekuje da mu se dozvoli da mimo važećih zakona, Ustava i ovlašćenja, pred jasno definisanim kriterijumom uslova i pravila, na osnovu svoje slobodne procene, u budućnosti odlučuje da bilo koja od banaka koja u sebi ima određen deo državnog kapitala, može biti preuzeta od bilo koje druge banke, ako on oceni da ta banka predstavlja ozbiljnu pretnju za finansijski sistem i stabilnost. 

     Ovo je juče izjavila predsednica poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini Srbije Aleksandra Jerkov, komentarišući Predlog zakona opreuzimanju imovine i obaveza problematičnih banaka.

      Jerkova je ukazala i da će, ona banka koja bude preuzimala banku za koju je, na osnovu nejasnih parametara, ocenjeno da predstavlja opasnost, po Dinkićevoj zamisli dobiti i bespovratnu finansijsku pomoć države za to.

     Ovlašćenja mimo Ustava i zakona

     Aleksandra Jerkov je napomenula da postoji nekoliko problema u predloženom zakonu zbog kojih LSV neće biti u mogućnosti da ga podrži.

     - Prvo, ovde smo čuli da se ovaj zakon donosi zbog toga da bi Poštanska štedionica, uoči Nedelje štednje, preuzela Agrobanku. Međutim, to nije tačno. Da je to tako, mi bismo videli da te dve reči pišu u ovom zakonu. U ovom zakonu bi se eksplicitno pominjala Agrobanka i Poštanska štedionica – rekla je Jerkova. 

     Ona je navela i da na taj način Dinkić pokušava sebi da dodeli ona ovlašćenja koja ni po Ustavu, ni po zakonu ne može imati, a sudeći po iskustvima, ne bi ni smeo imati.

     Kao naredni razlog za neprihvatanje Predloga zakona, Aleksandra Jerkov je navela da ovom dokumentu nedostaju kriterijumi kada se može desiti da neka banka bude preuzeta od strane druge banke. 

     Jerkova je upitala šta znači ozbiljna pretnja za stabilnost finansijskog sistema i kakva je to pravna kategorija? Šta to znači? Je li to ozbiljna, manje ozbiljna ili neozbiljna pretnja? 

     Upitala je i koji uslovi u tom slučaju treba da budu ispunjeni, kako se to procenjuje i ko to procenjuje. 

     Budući da postoji Zakon o bankama koji na vrlo precizan način definiše banke, zbog čega ista takva kategorizacija nije upotrebljena u ovom zakonu.

     - Nepostojanje ovih jasnih i zakonom utvrđenih kriterijuma posebno je opasno imajući u vidu da je gospodin Dinkić ličnost koja je trenutno ministar finansija, jer nas iskustvo koje imamo sa njim, posebno kad je u pitanju reforma bankarskog sektora, upozorava da treba da sumnjamo ili u njegove dobre namere ili u njegove sposobnosti. Jedno od ta dva je u prošlosti nedostajalo – naglasila je predsednica poslaničke grupe LSV.

     Kome idu državne pare?

     Jerkova je upozorila i da ne postoje jasni kriterijumi za dodelu bespovratnih finansijskih sredstva, odnosno državnih para, koja se mogu dati i privatnim, domaćim ili stranim bankama prilikom preuzimanja državnih, pokrajinskih ili banaka posebne namene. 

     To je nešto što otvara prostor za ozbiljnu i veliku korupciju, posebno zbog nepostojanja kriterijuma. Ona je podsetila na guvernera Radovana Jelašića koji je, kada je prestao da bude guverner, počeo da radi u jednoj privatnoj stranoj banci.

     - Naravno, gospodine Dinkiću, treba da shvatite da ne možete deliti, nuditi, prenositi, preuzimati, poklanjati tuđu imovinu. Dajte počnite da poklanjate svoje, da delite svoje, preuzimate svoje, a našu imovinu da ostavite na miru. Govorili ste o Razvojnoj banci Vojvodine, o tome kako Vlada Vojvodine suludo troši pare. Da su građani Vojvodine želeli da Vi odlučujete o njihovim parama, Vi biste za početak makar prešli cenzus u pokrajini – zaključila je Aleksandra Jerkov.

     Politička avantura

     Aleksandra Jerkov je Dinkiću rekla i da ne spori njegovo i mišljenje Ministarstva finansija o tome šta treba raditi sa RBV.

     - Ja ne sporim da RBV jeste u izvesnim problemima, ne sporim da te probleme možda i nije moguće rešiti na način na koji to Vlada APV predlaže. Ali, ono što ja sporim je način na koji gospodin Dinkić danas ovde govori o Vladi Vojvodine, način na koji pokušava da razreši problem sa RBV – naglasila je ona. 

     Jerkova je ukazala i da je Dinkić sugerisao predsedniku Vlade APV Bojanu Pajtiću način na koji ovaj problem treba rešiti, ali to Vlada APV nije prihvatila i da se odlučila za drugi put.

     - Njihov zahtev za dokapitalizaciju se nalazi pred Narodnom bankom Srbije, guvernerka će u danima koji dolaze odlučiti pozitivno ili negativno o tom zahtevu i tu se uloga Ministarstva finansija u ovom trenutku završava. Ne sporim pravo na zabrinutost, ali sporim način na koji diskreditujete Vladu APV, RBV i način na koji motivišete ovom prilikom sve one koji, kojim slučajem, drže novac u toj banci, da u istom trenutku taj novac iz banke povuku. Ako je to cilj, onda ste izuzetno uspešni – ukazala je ona.

     Budući da je ministar poručio da ne želi da građani plaćaju "političke avanture pokrajinske vlade", Jerkova je upitala i da li su avanture bile ulaganja u železare, Fijat, topionice...

     - Što se tiče kriminala, a ljude iz Vlade Vojvodine ste u jednom momentu, verovatno u žaru govora, nazvali kriminalcima, mislim da treba da potražite u svojoj stranci odgovore, jer ste prethodne četiri godine u istoj toj vladi učestvovali – zaključila je Aleksandra Jerkov repliku Mlađanu Dinkiću.

(BILSV,  24.10.2012)