MERI ŠELI - ZAČETNIK NAUČNE FANTASTIKE I SAVREMENOG HORORA

     Meri Volstonkraft Šeli (Mary Wollstonecraft Shelley, rođena je 30. augusta 1797., a umrla 1. februara 1851. u Londonu) je engleska književnica koja spada u klasike svetske literature. Njeno najpoznatije delo jeste roman Frankenštajn (ili Moderni Prometej), napisan u stilu gotske fantastike i horora, koji se smatra začetnikom naučne fantastike i savremenog horora. 


     Meri Volstonkraft je bila ćerka britanskog pisca i filozofa William Godwina i u to vreme poznate feministkinje Mary Wollstonecraft. Majka joj je umrla 11 dana posle njenog rođenja. Njen otac se 1801. venčao sa Mary Jane Clairmont, udovicom sa dvoje dece. Sa deset godina Meri je napisala svoju prvu knjigu, jednu ličnu veziju stare dečije knjige Mounseer Nongtongpaw. U svojoj 16. godini upoznala je Percy Bysshe Shelley, sa kojim se tri godine posle, nakon smrti njegove žene, venčala. Meri Šeli je imala troje dece od kojih su dvoje vrlo rano umrli.


     Njena književna priča počela je, prilikom boravka na Ženevskom jezeru 1816., u takozvanoj godini bez leta, kada je zajedno sa suprugom Persijem Šelijem i drugim velikim engleskim romantičarskim pesnikom, lordom Bajronom, odlučila da, iz opklade, upusti u neravnopravno ogledanje sa ovim majstorima pera u pisanju priče strave i užasa. Zbog kišovitog vremena, njih troje su po ceo dan pisali strašne priče od kojih je 1818. nastao njen roman Frankenštajn ili moderni Prometej. Ime "Frankenstein" je Mari verovatno uzela od dvorca Frankenstein, koji je videla na svom putovanju kotlinom Rheine. Meri Šeli po svoj prilici nije ni slutila da će iz njenog pera ne samo izaći najbolje delo, nego i da će ono predstavljati prvi autentični temelj jednog novog žanra — naučne fantastike.

     I uistinu, kada dve godine kasnije bude obavljen roman Frankenštajn ili moderni Prometej (čija će prerađena verzija izaći 1831), naučna fantastika dobiće svog prvenca, izniklog iz tradicije gotskog romana. lako središnja zamisao na kojoj počiva roman može savremenom čitaocu izgledati sasvim prostodušna i svakako ne previše naučna (galvanizacijsko oživljavanje konglomeratski sklopljenog ''čoveka'' od delova mrtvaca), njena žanrovska jedinstvenost i izuzetnost ogledaju se u pionirskom nastojanju da se elemenat fantastičnog objasni iz perspektive ''nauke''.


     Na ovom obrascu nići će svekoliko SF zdanje, a roman Meri Šeli doživeće ogromnu popularnost i ostvariće izuzetan uticaj među kasnijim žanrovskim stvaraocima.


     Prema motivima ovog dela, o kome je napisan veliki broj kritičkih studija, biće snimljeni mnogi filmovi (zanimljivo je da se samo jedan među njima u celosti drži predloška Meri Šeli), a čudovišna tvorevina doktora Frankenštajna (koja je u laičkoj svesti takođe dobila ime ''Frankenštajn'') postaće jedan od najtrajnijih simbola SF žanra.


     Mary je bila veoma načitana žena, što se u mnogim motivima njenih romana oslikava. Smrt njenog supruga bila je takođe povod pisanju romana Poslednji čovek (The Last Man, 1826). U svojim romanima obrađivala je kako svoje tako i doživljaje iz kruga svojih prijatelja. Ovo je još jedan SF roman, koji je ostao u senci Frankenštajna, iako je u žanrovskom pogledu možda podjednako značajan.


     Posredi je Poslednji čovek, čija se radnja zbiva 2073. i u kome je reč o doživljajima poslednjeg preživelog pripadnika ljudske vrste posle jedne globalne epidemije.


     I ovim delom biće uspostavljen jedan trajan žanrovski obrazac čije će varijacije pisati mnogi kasniji SF autori, kojima je put utrla Meri Šeli.


     Mary Shelley je umrla kao uvažena književnica 1851. godine u Londonu.


     Meri Šeli u predgovoru za svoj roman kaže: ''Za događaj na kojem se ovo književno delo zasniva dr Darvin i neki od nemačkih fiziologa pretpostavljaju da nije nemoguć. Nemojte misliti da pristajem i na najmanji stepen ozbiljne vere u takvu jednu zamisao, pa ipak, preuzimajući to kao osnovu za ovo delo mašte, nisam smatrala da samo tkam seriju natprirodnih užasa. Događaj od kojeg zanimljivost priče zavisi oslobođen je hendikepa da bude puka priča o avetima ili opsenama. Priču preporučuje novina situacije koju razvija i, ma koliko bila nemoguća kao fizička činjenica, pruža mašti tačku sa koje može da opiše ljudske strasti obuhvatnije i nadmoćnije nego ijedna druga koja daje uobičajene odnose stvarnih događaja.''

ELZA LANČESTER KAO MERI ŠELI

     ''Nastojala sam da sačuvam istinu o osnovnim principima ljudske prirode, ali se nisam ustručavala da unosim novine u njihovom spajanju. Ilijada, tragični grčki ep – Šekspir u Buri i Snu letnje noći – i naročito Milton u Izgubljenom raju potvrđuju ovo pravilo. I najskromniji pisci, koji teže da pruže ili da dobiju zabavu iz svog rada, mogu bez predrasuda na prozno delo primeniti slobodu, ili pre pravilo, čije je usvajanje rezultiralo sa toliko izvrsnih kombinacija ljudskih osećanja u najvišim delima poezije.''


     ''Okolnosti na kojima moja priča počiva izložene su u neusiljenom razgovoru. Ona počinje delom kao izvor zabave, a delom kao sredstvo za vežbanje nekih neisprobanih snalažljivosti uma. Drugi motivi se mešaju sa ovim kako delo napreduje. Ja sam u svakom pogledu ravnodušna prema načinu na koji će bilo kakve moralne tendencije koje postoje u osećanjima ili karakterima koje delo sadrži uticati na čitaoca. Ipak, moja glavna briga u tom pogledu bila je ograničena na izbegavanje slabljenja efekta romana u sadašnjosti i na izlaganje lepote unutarnjih osećanja, kao i na odlike univerzalne vrline.''

     ''Razmišljanja koja prirodno izviru iz karaktera i situacija junaka uopšte ne treba shvatiti kao deo mojih ubeđenja niti bi bilo opravdano iz dela izvesti zaključak da se njime stvara bilo kakva filozofska doktrina. Razlog dodatnog interesovanja autora je to što je ova priča nastala u veličanstvenom predelu gde je i radnja uglavnom smeštena, i u društvu na koje se ne mogu požaliti. Provela sam leto 1816. u okolini Ženeve. Vreme je bilo hladno i kišovito, pa bismo se uveče skupili oko plamena vatre i povremeno zabavljali jedni druge nekim nemačkim pričama o duhovima koje su nam slučajno pale u ruke. Te priče su u nama pobudile nestašnu želju da ih imitiramo. Dva moja prijatelja (priča iz pera jednog od njih bila bi daleko prihvaćenija od strane publike nego bilo šta čemu se ja ikada mogu nadati da ću stvoriti) i ja smo se dogovorili da svako od nas napiše priču zasnovanu na nekoj natprirodnoj pojavi. Vreme je, međutim, iznenada postalo vedro, i ta dva moja prijatelja me ostaviše na putovanju među Alpima i izgubiše, u veličanstvenim prizorima koje oni pružaju, sve pamćenje na svoje vizije duhova. Sledeća priča je jedina koja je dovršena.'' 

     Savremenost moralnih dilema, životnost karaktera i aktuelnost teme (u svetlu pokušaja kloniranja ljudi i drugih naučnih prodora) čine ovo delo nezaobilaznim štivom.