IZGUBILI SMO INDUSTRIJU, VIŠE NEMA RADNIČKE KLASE, POSTALI SMO KOLONIJA

POŠTOVAN PAR NA ČELU POŠTOVANE DRŽAVE... OD DANAS NI JOVANKE VIŠE NEMA

     Udovica bivšeg predsednika SFRJ Jovanka Broz preminula je u u Beogradu u 89. godini.

 

     Jovanka Budisavljević Broz bila je udovica jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Bili su u braku od 1952. do njegove smrti 1980. godine.

 

     Kao neposredan svedok cele turbulentne epohe u istoriji Balkana, ona je uvek predmet ogromnog regionalnog medijskog interesovanja.

 

     Jovanka se međutim držala u ekstremnoj povučenosti i retko je davala intervjue. Mnogi su mislili da je njen povučen život posledica velikih problema kroz koje je prošla od smrti supruga kada je cela njena imovina nacionalizovana i kada je stavljena u kućni pritvor. Izvešteno je da živi u skromnim uslovima, a tek je 6. jula 2009. godine, posle gotovo 30 godina, dobila lična dokumenta – ličnu kartu i pasoš koji su joj uručili ministri Ivica Dačić i Rasim Ljajić. Tada se Jovanka Broz zahvalila ministrima unutrašnjih poslova i rada i socijalne politike i uz smeh napomenula da je veoma srećna, jer sada može da putuje.

 

     Jovanka Budisavljević je rođena 7. decembra 1924. selu Pećanima, u Lici. Sa 17 godina je stupila u Savez komunističke omladine Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata bila je ranjena u nogu i razbolela se od tifusa. U 21. godini je dobila dva Ordena za hrabrost, a takođe je i nosilac Partizanske spomenice 1941. Josipa Broza Tita je upoznala prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine.

 

     Kako je tačno mlada partizanka postala žena jugoslovenskog komunističkog vođe nije sasvim jasno. Prema jednoj verziji, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je zatražio od svojih podsekretara da mu pošalju grupu proverenih devojaka za rad u Maršalovom kabinetu. Od oko 50 kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Ovu verziju je potvrdio general Đoko Jovanić, koji je bio na čelu jugoslovenske Kontra-obaveštajne službe, prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu.

 

      Druga verzija tvrdi da je Jovanku odabrao Ivan Stevo Krajačić, tadašnji poverenik NKVD-a za Jugoslaviju, odakle verovatno potiče priča koja prikazuje Jovanku kao sovjetskog špijuna.

     Treća verzija potiče od bivšeg generala JNA Marjana Kranjca, koji je govorio da je Jovanka dodeljena Maršalu već 1945. godine kao higijeničarka zadužena za kontrolisanje hrane i čistoće i zdravlja osoblja. Posle smrti velike Titove ljubavi Davorjanke Paunović 1946. godine, Jovanka je, prema Kranjcu, postala Titova lična sekretarica.

 

     Milovan Đilas, jedan od vodećih članova i ideologa komunističkog revolucionarnog pokreta, daje više detalja o Jovanki tokom ovog perioda u knjizi "Druženje sa Titom". Prema njemu, odnosi sa Titom su bili izuzetno teški za nju.

 

     Tačan datum njihovog venčanja je takođe predmet debata. Ono što je neosporno je da je za Jovanku konačno otkriveno da je više od obične sekretarice, barem u užem Titovom okruženju, kada je Tito imao problema sa žučnom kesom 1951. godine. Tajno venčanje desilo se 15. aprila 1952. u vili Dunavka u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjenim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom. Međutim, njeno zvanično otkrivanje kao prve dame se odigralo godinu dana kasnije tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.

 

     Prema Đilasu, Jovanka nije imala uticaja na Tita prilikom donošenja odluka i vreme je najviše provodila brinući o domu i svom suprugu. Međutim, general Kranjc, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije, iako nije ponudio dokaze u prilog takvim optužbama. Ni Đilas nije bio bez kritika prema Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljne, a najviše su se ticale njenog držanja.

 

     Odnosi u bračnom paru su počeli da se narušavaju ranih 1970-ih. Njihov odnos je postao tema oštrih političkih rasprava. Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga od raznih agenata - smatrala je deset od jedanaest njegovih državnih sekretara (ministara) za nekakve agente. Njeni protivnici su tvrdili suprotno, da je ona ta koja radi protiv svog supruga.

     Prema izveštaju iz 1988. godine napisanog za Predsedništvo SFRJ, između 1974. i 1988, najviši jugoslovenski forumi su na 59 sastanaka raspravljali samo o Jovanki. Ovaj proces je započeo sam Tito 21. januara 1974. godine kada je naredio Savezu komunista Jugoslavije da osnuje specijalnu komisiju koja će proučavati "slučaj drugarice Jovanke".

     Tih godina je Jovanka bila optuživana da je sovjetski špijun, za odavanje državne tajne, šurovanje sa srpskim generalima, za postavljanje i smenjivanje najviših funkcionera, učestvovanje u zaveri protiv Aleksandra Rankovića, planiranje državnog udara sa ciljem uzurpiranja Maršalove uloge...

 

     Mnogi veruju da je ona žrtva ambicija raznih političara koji su uspeli da manipulišu ostarelog Maršala protiv svoje supruge. Prema Ivu Eteroviću, fotografu koji je imao višedecenijski pristup vladajućem jugoslovenskom paru, glavni krivci za razlaz Tita i Jovanke su Stane Dolanc i general Nikola Ljubičić.

     Do polovine sedamdesetih, Jovanka je postala još udaljenija od Tita, koji je u tom vremenu bio skoro potpuno pod uticajem Staneta Dolanca i Mitje Ribičiča.

     Razlaz se odvijao u etapama. Tokom 1975. godine nije bila prisutna na nekim Titovim inostranim posetama, a počele su da kruže glasine da se često svađaju. Aprila iste godine Tito je napustio njihovu rezidenciju u Užičkoj 15 i sam se preselio u Beli dvor.

     Jovanka je kao prva dama SFRJ poslednji put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške. Kasnije tog leta je uhapšena pod sumnjivim okolnostima. Nije bilo zvaničnog objašnjenja za njeno hapšenje, koje je navodno naredio sam Tito. Nije se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog života. Na kratko se pojavila u javnosti tokom Titove sahrane početkom maja 1980. godine. U svim državnim objavama i novinskim izveštajima je bila navedena kao Titova udovica. Iako je stanje između supružnika spomenuto, zvaničan razvod se nikad nije desio.

     Godine pritvora, siromaštva...

     27. jula 1980. godine, ni tri meseca od Titove smrti, ljudi iz tajne službe su upali u njen stan u Užičkoj 15. Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor.

     U decembru 1985. godine u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, Jovanka je opisala kako se sve izdešavalo.

     Od tada Jovanka je živela povučeno. Retko se pojavljivala u medijima, samo ponekad u štampi koja je prenosila njene ispovesti. U centar pažnje Jovanka Broz vratila se 2009. kada je javnost saznala da živi u relativnom siromaštvu bez ijednog dokumenta. Jula 2009. godine ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić uručio joj dokumenta - ličnu kartu i pasoš.

     Kao neposredan svedok cele turbulentne epohe u istoriji Balkana, njen život je predmet ogromnog regionalnog medijskog interesovanja. Jovanka Broz se retko pojavljivala u medijima, a poslednjih meseci veliku pažnju su privukle njene ispovesti. 

     U februaru 2013. godine Jovanka Broz je bila prijavila pljačku kuće na Dedinju u kojoj je živela i iz koje su bile odnete brojne dragocenosti.

     23. avgusta njeno zdravstveno stanje se naglo pogoršalo i ona je tog dana u polusvesnom stanju primljena u Urgentni centar u koji su je dovela dva rođaka. Od tada se nalazila u Kliničkom centru Srbije pod lekarskim nadzorom. Vest o tome da je Titova udovica primljena u Urgentni centar postala je udarna u regionu, a mediji iz susedstva su danima pratili njeno zdravstveno stanje.

     Konstatovan joj je rak kože, ali glavni problemi su došli od pluća, koja su bila u lošem stanju, pa je bila priključena na aparate za veštačko disanje.

     Dolanc, nemački špijun koji je razbio Jugoslaviju

     Žarko Jokanović, autor feljtona koji je potresao Balkan, za Nedeljnik otkriva sva saznanja o životu i sudbini Jovanke Broz, o tome zašto je smetala Titovim generalima, kako je uklonjena iz javnosti, o mučnom životu u izolaciji, o "višku" srpskog nacionalizma za jednu Titovu suprugu, kao i zašto Jovanka misli da se oni koji danas vode državu ne razlikuju od onih koji su došli posle Tita.

     "Svoj život ume da sažme u dve rečenice: 'Bog mi je dao divan život pored Tita. Ali, koliko godina mi je bilo lepo - još više godina sam bila progonjena, mučena i zlostavljana'. Tita i dalje voli i s ljubavlju i razumevanjem priča o njemu. Nikad mi nijednu ružnu reč o njemu nije rekla. Imam utisak da je to jedna od onih ljubavi za sva vremena", kazao je Jokanović.

     Jovanka dosta argumentovano govori i o poslednjim godinama Titovog života, kad je on praktično bio kidnapovan i sa oružjem na čelu odvojen od nje: "Tito je jednostavno bio primoran da se razdvoji od mene. I on je dobro znao kakvim zlikovcima je okružen i da je to jedini način da mi spase život, jer oni su bili spremni na sve. Toliko sam ja njima smetala, i Tito je to dobro znao. On je mene tako spasao od tih neljudi i tih zlotvora."

     Ona je kao glavne razbijače Jugoslavije označila upravo one kojima je i sama smetala i koji su bili njeni najveći dušmani: Staneta Dolanca (za koga je imala dokaze da je bio u Hitlerjugendu i da je bio nemački špijun) i Nikolu Ljubičića.

     Prema Jokanovićevim rečima, Jovanka Broz je veoma upoznata sa aktuelnim zbivanjima u zemlji, vrlo je analitična i svestrano sagledava situaciju u kojoj se nalazimo.

     "Njoj su mnogi svašta obećavali - i niko ništa nije ispunio (ako izuzmemo Ljajića, zahvaljujući kome je popravljeno grejanje u prizemlju kuće, ali ne i na spratu, i Dačića koji joj je dao dokumenta). Milošević joj je obećao da će joj renovirati kuću, ali je slagao. Tadić je tri puta poručivao da će je posetiti - ali nikad nije došao. Dačić je bio - i ona mu je tražila da preduzme mere da krivično odgovara Ognjen Grković koji joj je pretio ubistvom, ali tu ništa nije urađeno.

     Što se Nikolića tiče, pozdravila je njegov nalog da se otvori Titov sef, ali je veoma razočarana što tom činu nisu prisustvovali naslednici ili njihovi advokati, pa se ni mesecima nakon toga ne zna šta je tu pronađeno. Niko nije reagovao. Ali, koliko je meni poznato, ona je to direktno u lice i rekla Dačiću i Tomi Fili, koji je bio sa njim kod nje, i Dačić zna taj njen stav. Jovanka je ovako opisala taj dijalog: 'Hapsite tog Ognjena Grkovića, tog ubicu koji mi je pretio da će me ubiti.' A Fila kaže: 'Ne znamo gde je, pobegao je.' A ja sam rekla: 'Nije pobegao - znam ja gde je'", priča Žarko Jokanović za Nedeljnik.

     Jovanka nikada nije bežala od svog porekla i od srpstva kome pripada. I to je umela i da demonstrira i kada je 1952. godine Titu koji je ležao operisan u bolnici recitovala srpske junačke pesme u desetercu (ni sama ne zna koliko tih pesama zna napamet, baš kao i pesama najpoznatijih srpskh pesnika). U inat svima stavila je Karađorđevu sliku u dvor i na pitanje Edvarda Kardelja, da li je to istina, odgovorila je: "Da. Istina je. A koga biste vi stavili?"

     Jokanović za Nedeljnik navodi da mu je Jovanka ispričala i kako je u svojoj kući u Lici, kao sedamnaestogodišnja devojka, na početku rata organizovala sastanak na kome su se vođa partizana i vođa četnika dogovorili o zajedničkoj borbi protiv fašista.

     "Često je Tita zavitlavala kako je ona uspela da pomiri četnike i partizane, a on nije uspeo da se dogovori s Dražom i da naprave sporazum o zajedničkoj borbi. On joj je ispričao da je nakon jednog sastanka s Dražom, kad su odlazili iz tog mesta, eksplodirao jedan most i da je to Draža imao nameru da ih pobije, pa posle toga više nije bilo razgovora. Jovanka je kasnije tu priču proveravala kod Rodoljuba Čolakovića - koji joj je ispričao istovetnu verziju", govori Jokanović. "Što se tiče Krcuna, ispričala mi je sledeće: "Krcuna sam cenila jer je bio vrlo duhovit. Bio je jedan od najpametnijih u tom vremenu i jedan od tih boraca za prava Srbije. I on to nije krio. Jednom smo išli brodom, putovali za otok Vis, a Krcun zapeva pesmu 'Oj, vojvodo Sinđeliću' i sedne blizu Tita. A svi viknu: 'Ne sme se ta pesma pevati.' A on je i dalje pevao. On je imao smelosti da kaže štošta."

     Ona je naslutila da će se dogoditi krvavi raspad Jugoslavije.

     "Upozoravala je na to, pisala pismo Centralnom komitetu, apelovala - ali je proglašavana neuračunljivom, ludom, željnom pažnje. A ona je samo dobro videla i znala kuda sav taj razdor u rukovodstvu oko Tita vodi. Naravno, nisu je poslušali. Ti ratovi su joj vrlo teško pali, a posebno progon Srba iz Hrvatske za vreme Oluje. To joj je vratilo neke stare slike, oživelo neke stare rane, i to je i dan danas boli".

     IMALI SMO SVE UZ NJIH... Danas smo na dnu.

SIRIMAVO BANDARANAIKE 1916-2000 - PRVA ŽENA PREMIJER

     Sirimavo Ratvate Dijas Bandaranaike (engl. Sirimavo Ratwatte Dias Bandaranaike, Balangoda 17. april 1916—Kolombo 10. oktobar 2000) je bila političar iz Šri Lanke (bivšeg Cejlona). Funkciju premijera Cejlona i Šri Lanke obavljala je u tri navrata: 1960—1965, 1970—1977 i 1994—2000. Bila je prva žena premijer na svetu. Predvodila je svoju Partiju slobode Šri Lanke.

     Rođena 1916. kao Sirimavo Ratvate u jednoj od najbogatijih porodica "rajskog ostrva" Cejlona, 1940. udala se za Solomona Dijasa Bandaranaikea, vodećeg političara Ujedinjene nacionalne stranke. Kada je njen suprug ubijen 1959. godine, samo tri godine nakon što je postao premijer, do tada povučena Sirimavo pretvorila se u "politički dinamo", osvojivši vlast na izborima 1960. i postavši 20. jula 1960. prva žena premijer na svetu, šest godina pre Indire Gandi, u susednoj Indiji.

    U četrdesetak godina svoje političke karijere, tri puta bila je na čelu šrilankanske vlade, sprovela je neke radikalne reforme u društvu, a širom sveta postala je poznata kao jedan od vođa Pokreta nesvrstanih, obezbedivši svojoj zemlji važno mesto na svetskoj političkoj sceni. Dva meseca pre smrti povukla se sa položaja premijerke na koji ju je postavila predsednica države, njena ćerka Čandrika Kamaratunga.

     Dana 26. septembra 1959. njen suprug i premijer Šri Lanke, Solomon Bandaranaike, ubijen je u atentatu. Jula 1960. Sirimavo je predvodila pobedničku Partiju slobode na izborima. Postala je premijer Šri Lanke 20. jula 1960. U politici bila je sklona socijalizmu. Nastavila je muževljevu politiku nacionalizacije važnih državnih preduzeća. Već posle godinu dana od izbora na vlast uvela je vanredno stanje u zemlji zbog pobune Tamila. Njima se nije dopala njena odluka da kao zvanični jezik uvede sinhaleski umesto engleskog, jer su smatrali da će time biti diskriminisani. Zbog nacionalizacije naftne industrije, Velika Britanija i SAD su uvele sankcije Cejlonu, a Sirimavo se okrenula saradnji sa Sovjetskim Savezom, Kinom i Pokretom nesvrstanih. Za vreme njenog drugog mandata izglasan je novi ustav po kome je zemlja dobila ime Šri Lanka, izašla iz komonvelta i postala republika. Uspela je da se održi na vlasti i pored pokušaja puča levičarskih oficira 1971. godine. Tada su joj u pomoć došle trupe iz Indije i Pakistana. Njen međunarodni ugled je rastao (samit nesvrstanih u Kolombu 1976.), ali je domaća ekonomska situacija postajala zabrinjavajuća. Izgubila je izbore 1977. i naredne godine provela u opoziciji. Optužena je za zloupotrebu vlasti u zadnjim godinama vladavine. Probleme sa Tamilima nije uspela rešiti. 1980. je izbačena iz parlamenta zbog zloupotrebe moći. Javni rad joj je bio zabranjen sedam godina. GPonovo je postala premijer 1994. u doba kada je njena ćerka Čandrika Kumaratunga postala treći predsednik Šri Lanke. Politička ravnoteža je u to vreme bila naklonjena predsednici, tako da je premijerka imala značajno manju vlast. Sirimavo Bandaranaike je preminula 10. oktobra 2000. na dan izbora na kojima je glasala.

 

     U njenoj biografiji se uvek spominje njen izlazak na međunarodnu scenu na Prvoj konferenciji nesvrstanih (tada još tzv. neutralnih) zemalja 1961. u Beogradu, kada je ušla u istoriju kao prvi nacionalni vođa koji je rekao da govori "kao žena i kao majka". Svesna da je za malu zemlju, poput njene Šri Lanke, ključno imati dobre odnose sa velikim susedom Indijom, negovala je dobre lične i političke odnose sa Indirom Gandi, sa kojom je delila san da se u siromašnim azijskim zemljama mogu uspostaviti pravedniji odnosi u društvu.

     Prva premijerka žena na svetu Sirimavo Ratvate Dijas Bandaranaike, legendarna političarka Šri Lanke je žena koja je od sramežljive domaćice postala prva predsednica vlade na svetu. Preminula je u 84. godini, nakon što je glasala na parlamentarnim izborima u svojoj izbornoj jedinici oko 40 kilometara udaljenoj od glavnog grada Kolomba. "To je veliki gubitak za nas, sa njenim odlaskom nestaje simbol ljubavi u narodu", prenele su agencije izjavu ministra transporta Fozija, njenog dugogodišnjega saradnika i političkog istomišljenika.

IVAN STAMBOLIĆ - UBIJEN NA DANAŠNJI DAN 2000. GODINE OD STRANE REŽIMA RATNOG ZLOČINCA SLOBODANA MILOŠEVIĆA

MESTO NA FRUŠKOJ GORI GDE JE 25.8.2000. UBIJEN IVAN STAMBOLIĆ

     Na današnji dan 2000. režim ratnog zločinca Slobodana Miloševića svirepo je ubio IVANA STAMBOLIĆA, POSLEDNJEG PREDSEDNIKA REPUBLIKE SRBIJE JUGOSLOVENSKI OPREDELJENOG!

     Ivan Stambolić (Brezova kod Ivanjice, 5. novembar 1936 — Fruška gora, 25. avgust 2000) je bio srbijanski političar, koji je 1970-ih i 1980-ih obavljao najviše državne i partijske funkcije, uključujući i funkciju predsednika Srbije.

     Stambolić je bio politički mentor Slobodana Miloševića, velikim delom ZASLUŽAN ZA NJEGOV USPON NA VLAST. Milošević mu je sve vreme tokom karijere bio NASLEDNIK NA UPRAŽNJENIM FUNKCIJAMA Nakon razlaza sa Miloševićem ZBOG NACIONALIZMA krajem 1980-ih Stambolić POSTAJE JEDAN OD NJEGOVIH NAJVEĆIH SUPARNIKA.

     Stambolić je upamćen kao ZAGOVORNIK KOMPROMISA I MEĐUETNIČKE TOLERANCIJE. U augustu 2000. godine ga je kidnapovala i ubila specijalna policija JSO po Miloševićevom naređenju.

     Nakon redovne smene partijskog rukovodstva u Srbiji januara 1986. godine Ivan Stambolić postaje predsednik SR Srbije, a Miloševiću daje odlučujuću podršku prilikom njegovog izbora za novog predsednika Predsedništva CK SK Srbije. Nakon dolaska na čelo CK SKS, Milošević ojačava partijski aparat, oko sebe okuplja lojalne saradnike i formira frakciju, koja se u proleće 1987. otvoreno sukobljava sa delom komunista koje predvode Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić. Ovaj period je obeležio Memorandum Srpske akademije nauke i umetnosti, koji je uznemirio jugoslovensku javnost. Nakon njegovog pojavljivanja u septembru 1986 godine, Stambolić je bio jedan od najoštrijih kritičara tog Memoranduma. Dan nakon objave memoranduma, predsednik SR Srbije Ivan Stambolić ga je nazvao RATNIM MANIFESTOM ZA SRPSKE KOMESARE.


     Usled naraslih međunacionalnih tenzija između Albanaca i Srba, Stambolić je u aprilu 1987. godine poslao tadašnjeg predsednika Saveza komunista Srbije Slobodan Miloševića na Kosovo da posreduje u sukobu. Umesto toga, on se stavio na stranu Srba, koristeći kontrolu nad medijima i partijsku mašineriju za podstrekivanje nacionalizma. Stambolić je nakon ovoga pokušao organizovati smenu Slobodana Miloševića preko beogradske organizacije Saveza Komunista, čiji je predsednik tada bio Dragiša Pavlović. Sukob između dve frakcije se sve više produbljivao. Milošević je već imao važne medije pod svojom kontrolom, koji su ga opisivali kao narodnog tribuna, te je na stranu Miloševića stao najveći deo javnosti. U međuvremenu se dogodio masakr u paraćinskoj kasarni koji je doveo do provale anti-albanskog raspoloženja širom Srbije i dao dodatnu podršku Miloševiću.

     "Bilo je vrlo ozbiljnih ljudi koji su imali izvesne rezerve prema Miloševiću, pa i sumnje u njegove namere. Sekretar za unutrašnje poslove Svetomir Lalović upozoravao me je da "čitava Srbija priča kako se u srpskom vrhu nesto događa." Čak mi i neki srpski akademici skreću pažnju sa vidnom zabrinutošću. Mole me da prevaziđem sporove sa Akademijom, jer, u suprotnom, može doći do potresa, u kojima ću, možda, baš ja biti prva žrtva."
(―)

     Osma sednica CK SK Srbije održana 24.9.1987. je predstavljala konačni razlaz Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića. Na osmoj sednici Partije, održanoj pred televizijskim kamerama, Miloševićeve pristalice su osvojile većinu i započele čistku, kasnije nazvanu "diferencijacija", čija je prva žrtva bio Pavlović, a posle njega i sam Stambolić. Na ovoj sednici Pavlović je razrešen svih partijskih dužnosti. Nekoliko meseci kasnije, Stambolić je usled negativne kampanje štampe i ogromnog pritiska javnosti, 14. decembra 1987. na sednici Predsedništva SR Srbije podneo ostavku i povukao se iz političkog života. Osmu sednicu mnogi smatraju uvodom jugoslovenske ratove 1990-ih.

     "Siguran sam u jedno - ni prvim ni poslednjim korakom nisam doprineo podizanju ovog strašnog oblaka što nam već nekoliko zamračuje sve vidike. Štavise učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da sprečim nacionalni brodolom. Za pohvalu - malo, za utehu - nedovoljno. Jedva savest da podmiri."
(―)

     Stambolić je od 1988. nadalje bio neprekidno pod prismotrom Državne bezbednosti Srbije. U januaru 1988. je, na predlog tadašnjeg Saveznog izvršnog veća SFRJ, izabran za direktora Jugoslovenske banke za međunarodnu ekonomsku saradnju – "JUBMES" — čiji je cilj bio da olakša izlazak domaćih preduzeća na strana tržišta. Aprila 1988. godine je doživeo tešku porodičnu tragediju: u saobraćajnoj nesreći kod Budve poginula je njegova dvadesetčetvorogodišnja ćerka pod sumnjivim okolnostima. Slobodan Milošević došao je na njenu sahranu, a Stambolićeva supruga Katarina je odbila da mu pruži ruku. Sam Ivan je kasnije dovodio u vezu Bojaninu smrt sa ishodom Osme sednice.

     Stambolić se oglašavao javnom životu 1991. godine, kada je pružio podršku antiratnim protestima, i 1992, kada je pružio podršku studentskom protestu. 1995. godine Ivan Stambolić odlučuje da javno progovori, "posle dugog ćutanja", i objavljuje knjigu 'Put u bespuće' koja se bavi događajima iz prethodnog perioda i kritikuje politiku Slobodana Miloševića: 

     "Kad se pogleda njegova politika danas vidi se da on od slovenačkog kontraudara, kad mu ne daju miting u Ljubljani, IDE IZ PORAZA U PORAZ. SVAKI NOVI PORAZ JE VEĆI. Ali, i svaki novi poduhvat je veći od prethodnog. Potire, zatrpava prethodni. ... I sve tako. Sve vreme TO JE JEDAN VELIKI GUBITNIK. Razume se, SA NJIM I SRPSKI NAROD."
(―)

     On je kritikovao Miloševića zbog SPAJANJA NACIONALIZMA I SOCIJALIZMA, nazivajući njegov poredak nacionalistički boljševizam i NACIONAL-SOCIJALIZAM. Aprila 1995. godine Stambolić u organizaciji Beogradskog kruga i zajedno sa pedesetak intelektualaca iz Srbije odlazi u opkoljeno i granatirano Sarajevo. U istom periodu, zajedno sa Miladinom Životićem, Mišom Nikolićem, Žarkom Koraćem, Rasimom Ljajićem i Nenadom Čankom, učestvuje u pokušaju stvaranja Socijaldemokratskog saveza Srbije.

     1997. godine, odlukom Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije, koja je tada nelegalno preuzela JUBMES banku, smenjen je sa položaja direktora. Stambolić nakon toga povremeno izlazi u javnost oštrim nastupima protiv Slobodana Miloševića.


     "Kada je cela stvar s ideološkom odbranom Jugoslavije bila potpuno ogoljena, najveći deo Armije, evoluirajući od komunizma i unitarizma, završio je u PRAVOSLAVLJU I VELIKOSRPSKOM NACIONALIZMU."

NACISTIČKI ZLOČINAC LASLO ČATARI UMRO U 99. GODINI OD UPALE PLUĆA

     Nacistički zločinac Laslo Čatari preminuo je u Budimpešti u 99. godini, saopšteno je danas. Advokat Gabor Horvat je rekao da je Čatari umro u jednoj bolnici u Budimpešti od posledica upale pluća.

     Tužilaštvo u Budimpešti je u junu sudu predalo tužbu protiv Čatarija, koji se teretio za deportaciju oko 15.000 Jevreja u koncentracione logore tokom Drugog svetskog rata.

 

     Prema tužilaštvu, Čatari je 1942. godine imenovan za šefa policije u Košicama u današnjoj Slovačkoj. Pošto su Nemci okupirali Košice 1944. godine, u tom gradu osnovan je geto, gde je između 15. i 22 aprila 1944. godine uz pomoć lokalne policije i žandarmerije smešteno hiljade Jevreja.

     Čatari je, prema tvrdnjama tužilaštva, doprineo torturama Jevreja koji su iz Košica deportovani u koncentracioni logor u Aušvicu.

 

     Od 1948. se skrivao u Kanadi pod lažnim imenom. 

     On je u Košicama 1948. godine u odsustvu osuđen na smrt, ali je pobegao u Kanadu gde se krio pod lažnim identitetom.

 

     Pošto su kanadske vlasti 1995. godine otkrile njegov identitet, Čatari je otišao u Mađarsku.

     Bio je na listi najtraženijih nacista centra Simon Vizental. Uhapšen je 18. jula 2012. godine  u Budimpešti na osnovu podataka koje je dao Vizental centar, a potom mu je određen kućni pritvor.