Blek je borac za slobodu i prava američkih doseljenika u ratu za američku nezavisnost. Blek, sa svojim nerazdvojnim prijateljima Roddyjem i profesorom Occultisom, proživljava mnoge uzbudljive avanture i izvršava teške zadatke…TVORAC LIKA: EsseGesse
GRAFIČKI TVORAC LIKA: EsseGesse
PREMIJERA: 3. oktobar 1954.
ŽANR: ratni, istorijski, (traperski) western
MESTO RADNJE: severoistok SAD-a
VREME RADNJE: Američki rat za nezavisnost (1775-1783.)
VERNI PRATIOCI: Roddy Lassiter i Profesor Occultis
NAJVEĆI NEPRIJATELJ: Šišmiš
OMILJENO ORUŽJE: gole ruke (!)
TIPIČNA UZREČICA: Jelenskih mi rogova!
Pustolovine plavokosog trapera Bleka jednostavno su i zabavno štivo sa klasičnom podelom likova na crne i bele, i čija je osnovna funkcija bila da se mladim čitaocima kroz zabavnu mešavinu teksta i slika usade neki osnovni kodeksi časti i morala. Borba protiv ugnjetača, uvek na strani potlačenog, budi pravedan, ne napuštaj nikad svoje prijatelje u nevolji, nada umire posljednja i ostalo u tom stilu. Tok radnje je gotovo uvek linearan i funkcioniše prema onoj dobro poznatoj formuli koja uključuje sledeće elemente: - zli Englezi ili "crveni mundiri" (kolonijalni ugnjetači), - hrabre patriote nemačkog, irskog, škotskog i francuskog porekla (heroji iz naroda), - zarobljavanje i prevara odnosno izdaja (zli momci igraju prljavo), - teška bitka, put ili potraga (naizgled bezizlazna situacija), i konačno – spaktakularna pobeda američkih patriota (pravda uvek pobeđuje). Serijal je nepretenciozno zamišljen i sproveden u delo, i jasno je da se autorima nikakvi nestvarni "viši ciljevi" nisu motali po glavama. Konačno, koliko god Blek jednostavan bio, ne sme se zaboraviti da je upravo on jedan od onih junaka koji su Italijane (i šire) "navukli" na western, koji će kasnije dugi niz godina biti noseći stub italijanske strip scene. Da tih davnih pedesetih godina nakon kataklizme Drugog svetskog rata nije bilo raznoraznih Blekova koji su probili led i postavili korene, koji su decu odvukli od tmurne stvarnosti očaravajući ih otvorenim prostranstvima Divljeg zapada, pričajući im o neustrašivim junacima sa pištoljima za opasačem, koji sami onako romantičarski kroje vlastitu sudbinu, budite sigurni da ne bi bilo ni 'ozbiljnih' Texa Willera, Kena Parkera i sličnih.
Za razliku od epizoda trojca EsseGesse (period od LMS 128 do LMS 292) i njihovog crteža, u kasnijim italijanskim i francuskim epizodama crtež je značajno drugačiji: kadrovi su krupniji i često se preko pola strane ističe Blek u nekim nemogućim situacijama, a uvode se i neke novine u scenariju: pojavljuju se ipak donekle drugačije teme (iako bez drastičnih promena), epizode imaju manji broj stranica, Blek po snegu ipak nosi neku jaknu i sl. Naravno, kvalitet tih epizoda nije nešto posebno bolji, iako su nastajale u drugom periodu. Blek ostaje plavokosi džin (lepo bi se uklopila i reč grmalj) koji ruši sve pred sobom, pomaže slabima u nevolji, ne ostavlja prijatelje na cedilu, i rešava slične veoma časne i iznad svega pogibeljne situacije.
Blek je kod nas izlazio prvo u Lunov Magnus Stripu, pa onda i u Strip Zabavniku. Posle raspada Jugoslavije u Srbiji su u Razonoda Stripu, pa onda i u Horusu izlazili većinom reprinti starih epizoda (uz tek nekoliko novijih), a pre nekog vremena je izašao još jedan reprint u izdanju novog izdavača Wizard Pressa, u Sloveniji je Bucik dogurao čak do 41. broja (plus jedan specijal), dok je u Hrvatskoj izašlo nekoliko epizoda u izdanju Porina, a danas je aktuelan Ludens, koji prati italijanske reprinte u izdanju IF Edizioni, i čija se izdanja dosta dobro prodaju (čak se i određeni broj primeraka objavljuje u skupljoj verziji, sa tvrdim koricama).
Blek je kao strip i na ovim prostorima zaista ostvario svoj cilj, jer je u Jugoslaviji bio veoma popularan među mlađim generacijama. Za razliku od Italije gde je oduvek najpopularniji Tex Willer, kod nas je to uvek bio Zagor, ali valja priznati da mu je Blek u svojim najboljim godinama neugodno duvao za vratom. Stvar je valjda u našem mentalitetu: krzneni prsluci, hipertrofirani bicepsi kao krajnji proizvodi nehumane snage, duga lovačka puška i dabrova kapa, očito su ostavili snažan utisak na žitelje ovih brdovitih prostora. Iako danas (Velikog) Bleka (Stenu) većina ljudi čita iz puke nostalgije, jer ga okoreli ljubitelji stripa smatraju udarom na inteligenciju, ne smemo preći preko činjenice da je Blek na jugoslovenskoj strip sceni između ostalog zauzimao značajno mesto iz tog razloga što su se pored stranih epizoda izdavale i epizode koje su po licenci radili domaći autori. Tim povodom, obavili smo razgovor sa jednim od najpoznatijih crtača iz Srbije - legendarnim scenaristom i crtačem Branislavom "Banetom" Kercom!Ko je, kada, i kako došao na ideju da se napravi jugoslovenski Blek?
- Tradicija licencnih stripova u produkciji jugoslovenskih izdavača je počela mnogo ranije nego što se uobičajeno misli. Uglavnom se svi vezuju za redovno pojavljivanje epizoda Velikog Bleka u Lunovom Magnus Stripu osamdesetih godina prošlog veka. Međutim, ta priča je startovala 1978. godine. Svetozar Obradović je iskoristio pauzu koju je dobio kada sam ja otišao u JNA da se poveže sa crtačem Brankom Plavšićem. Na inicijativu urednika Dnevnikovog izdavačkog odelenja Sretena Draškovića, izabran je Veliki Blek kao eksperiment. Problema za dobijanje licence nije bilo, pošto je ogromna Dnevnikova produkcija gutala sve što se proizvede i već je počela da opterećuje strane partnere. Epizode "Gužva u Bostonu" i "Blago Zelenih močvara" su premijerno objavljene u Lunovom Magnus Stripu u martu i aprilu 1978. godine. Prvobitna namera je bila da se povremenim objavljivanjem tzv. YU Bleka popune rupe koje bi se eventualno pojavile u produkciji. Ali, odziv publike je prevazišao očekivanja redakcije i uredništvo je, predvođeno Sretenom Draškovićem, preduzelo korake da se domaća produkcija učvrsti i pretvori u redovnu pojavu. Prva stvar koja je urađena je bilo poboljšanje ugovora sa stranim partnerom. Po tom ugovoru se Dnevnikova produkcija tretirala kao ravnopravna produkciji iz Italije i Francuske. Na osnovu toga, Dnevnik je, prvi u tadašnjoj Jugoslaviji, otvorio radno mesto "crtač stripa". Prvi koji je bio primljen u stalni radni odnos je bio Branko Plavšić i tako postao prvi "zvanični" profesionalac.
- Naravno da redakcija nije gajila iluzije da sa jednim crtačem i jednim honorarnim scenaristom može da izdrži tempo od jedne sveske mesečno. Pripreme za formiranje ekipe su počele tako što su obavljeni razgovori sa skoro svim tada relevantnim crtačima razbacanim kod različitih izdavača. Malo po malo, profilisan je mali, ali odabrani tim koji je postao jezgro produkcije. U januaru 1982. godine počele su da izlaze epizode koje su nastale iz pera Svetozara Obradovića, a na hameru Branka Plavšića i Sibina Slavkovića (potpisanog kao S. Žunjević). Kažemo hameru, jer je po ugledu na Marvel i DC Comics, Dnevnik kupio veliku količinu Schoeller hamera i na njemu bojom koju ne registruje reprokamera odštampao "formular" za crtanje i tako obezbedio da format svih crtača bude uniforman.
Zašto je pored svih Bonelijevih junaka izabran baš Blek?- Zato što je prodaja bila dobra. Pojedini brojevi su imali tiraž od preko 100 000 primeraka.
Da li ste morali da poštujete neka posebna (izvorna) pravila kada se radilo o scenariju i crtežu?
- Veliki Blek kojeg sam crtao je priča za sebe. Osnova rada na Bleku je bila sličnost sa italijanskom produkcijom. U to vreme (1981.) neko sa reputacijom autorskog crtača mogao je i da odbije da radi u uskim okvirima zadatog stila. Zato je bilo dogovoreno da se rade "specijalne" epizode, koje čak ni ne bi bile objavljivane u Lunovom Magnus Stripu, nego bi predstavljale osveženje za magazin "Strip zabavnik". Tako su nastale epizode od po 12 strana koje bi eventualno mogle da se spoje u velike epizode za neki kasniji LMS. Takođe je dogovoreno da, zbog slobodnog tumačenja likova i netipične priče, taj deo produkcije NE bude ponuđen vlasnicima licence. Prvu epizodu "Divlja mačka" je napisao Obradović kao širi sinopsis, a ja sam razrađivao temu i dijaloge u skladu sa svojom mesečnom normom i ritmom izlaženja. Lik Tigrice od Džajpura je Tozin ustupak pošto nisam mogao da zamislim da crtam strip bez atraktivnog ženskog lika. U toj epizodi držao sam se i još nekih nepisanih "pravila", ali su nesporazumi sa lektorima koji nisu dozvoljavali iskakanje iz stereotipa postajali sve češći. Pravo rečeno, često sam ih i nepotrebno izazivao prepravljajući ionako idiotske "psovke" (Kape mi dabrove!) u još idiotskije (Kape mi dabrove sa našivenim repom rakuna!) i prekomernom upotrebom uličnog jezika što ih je posebno izluđivalo. Do kraha je došlo kada je reč "krampača" zamenjena sa "muškobanja" i rešio sam da sledeću epizodu uradim samo pod uslovom da imam pravo na superviziju finalnog teksta. Zbog Obradovićeve prezauzetosti, preuzeo sam na sebe kompletan scenario i tako dobio priliku da Blekov lik skroz potčinim sebi. Prvo što sam uradio bilo je to da izbacim Profesora i Rodija iz priče jer sam želeo da strip oslobodim elemenata za dečiji uzrast. Kompromisno sam ih ubacio kao pasivne slušaoce priče o prvim danima Blekovog dolaska na američki kontinent i počeo da gradim lik Bleka suprotan od "dozvoljenog". U epizodi "Slomljeno srce" prvi put su se pojavili krv, scene sa otvoreno prikazanim seksom, žestoka kritika kolonijalnog osvajanja i istrebljivanja Indijanaca i vidljivo izbegavanje osnovnih Blekovih tema kao što su patriotizam, kolektivno herojstvo i agresivno moralisanje što je, naravno, zgrozilo konzervativni lektorski tim. Srećom, autoritet iznad njih je bio Drašković koji je imao osećaja za tadašnja savremena kretanja u stripu i koji je tolerisao ove sitne ispade. Počevši od Male Šape koja je praktično indijanska verzija Cat Claw, preko indijanskog poglavice obrazovanog na Oksfordu i Otava Tea, koji je omaž romanima Karla Maja do Poručnika Dedheda kojeg se nijedan horor film ne bi postideo, likovi u epizodi su sve samo ne uobičajen dijapazon nužnih prijatelja i predvidljivih negativaca. One manje "važne" uloge dodelio sam svojim prijateljima iz redakcije. Posebno mesto zauzima Branko Plavšić u ulozi trapera Brendija od koga je kasnije nastao Keli Brando. Plavšić je uglavnom i tuširao "svoj" lik, dok je Marinko Lebović bio "zadužen" za crtanje životinja.
- U toku produkcije, kroz tim YU Bleka su prošli mnogi crtači i scenaristi. Neki sa više, neki sa manje uspeha kod čitalaca, ali to nije uticalo na tempo koji je bio prilično ustaljen. Broj scenarista je bio u velikoj disproporciji sa brojem crtača. Pored Obradovića, scenarija za YU Bleka su pisali Petar Aladžić i Ivan Ilić. Kao crtači, na Bleku su se izređali mnogi crtači, čak i neki koji ni po kakvim kriterijumima ne bi trebali da budu tu, ali pravila produkcije su bila neumoljiva. Sa druge strane, neki kvalitetniji crtači su prešli na druge projekte i redakcija Dnevnika je imala problema da crtački tim osveži kvalitetnim kadrom. Od onih koji su održavali kvalitet treba istaći Pavela Kozu, Marinka Lebovića, Slavka Pejaka, Miodraga Ivanovića, Ahmeta Muminovića, Ljubomira Filipovskog... I ostali su imali svoje svetle trenutke, ali im je crtež varirao u zavisnosti od "dedlajna" koji su dobili, i često se dešavalo da im epizode imaju samo prihvatljiv nivo.
A da li su se, po vašem mišljenju, te epizode svidele publici?- Koliko ja znam, čitalačka publika nije pravila razliku između "naših" i "njihovih" epizoda. Tiraž nije varirao.
Kakva je bila atmosfera dok ste radili?
- Sjajna. Baš smo se lepo zabavljali.
Jeste li bili u dobrim odnosima sa svim tim ljudima sa kojima ste radili na projektu, i da li ste i dan-danas u kontaktu sa njima?
- Naravno. Uglavnom smo se razleteli na sve strane. Povremeno se čujemo i vidimo.
Imate li kakvu anegdotu u vezi sa YU Blekom?
- Pa, baš i nemam. Osim ako se zgranute face urednice i lektorskog tima računaju kao anegdote.
Kažu da pare pokreću svet... Kakva je bila finansijska strana čitavog tog projekta? Na koji se način plaćao rad, i što je najvažnije – koliko?
Нема коментара:
Постави коментар