Udovica bivšeg predsednika SFRJ Jovanka
Broz preminula je u u Beogradu u 89. godini.
Jovanka Budisavljević Broz bila je udovica
jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Bili su u braku od 1952. do
njegove smrti 1980. godine.
Kao neposredan svedok cele turbulentne
epohe u istoriji Balkana, ona je uvek predmet ogromnog regionalnog medijskog
interesovanja.
Jovanka se međutim držala u ekstremnoj
povučenosti i retko je davala intervjue. Mnogi su mislili da je njen povučen
život posledica velikih problema kroz koje je prošla od smrti supruga kada je
cela njena imovina nacionalizovana i kada je stavljena u kućni pritvor.
Izvešteno je da živi u skromnim uslovima, a tek je 6. jula 2009. godine, posle
gotovo 30 godina, dobila lična dokumenta – ličnu kartu i pasoš koji su joj
uručili ministri Ivica Dačić i Rasim Ljajić. Tada se Jovanka Broz zahvalila
ministrima unutrašnjih poslova i rada i socijalne politike i uz smeh napomenula
da je veoma srećna, jer sada može da putuje.
Jovanka Budisavljević je rođena 7.
decembra 1924. selu Pećanima, u Lici. Sa 17 godina je stupila u Savez
komunističke omladine Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata bila je ranjena u
nogu i razbolela se od tifusa. U 21. godini je dobila dva Ordena za hrabrost, a
takođe je i nosilac Partizanske spomenice 1941. Josipa Broza Tita je upoznala
prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine.
Kako je tačno mlada partizanka postala
žena jugoslovenskog komunističkog vođe nije sasvim jasno. Prema jednoj verziji,
odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova
Aleksandar Ranković je zatražio od svojih podsekretara da mu pošalju grupu
proverenih devojaka za rad u Maršalovom kabinetu. Od oko 50 kandidatkinja,
Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se
dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Ovu verziju je
potvrdio general Đoko Jovanić, koji je bio na čelu jugoslovenske
Kontra-obaveštajne službe, prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev
zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu.
Druga verzija tvrdi da je Jovanku odabrao
Ivan Stevo Krajačić, tadašnji poverenik NKVD-a za Jugoslaviju, odakle verovatno
potiče priča koja prikazuje Jovanku kao sovjetskog špijuna.
Treća verzija potiče od bivšeg generala
JNA Marjana Kranjca, koji je govorio da je Jovanka dodeljena Maršalu već 1945.
godine kao higijeničarka zadužena za kontrolisanje hrane i čistoće i zdravlja
osoblja. Posle smrti velike Titove ljubavi Davorjanke Paunović 1946. godine,
Jovanka je, prema Kranjcu, postala Titova lična sekretarica.
Milovan Đilas, jedan od vodećih članova i
ideologa komunističkog revolucionarnog pokreta, daje više detalja o Jovanki
tokom ovog perioda u knjizi "Druženje sa Titom". Prema njemu, odnosi
sa Titom su bili izuzetno teški za nju.
Tačan datum njihovog venčanja je takođe
predmet debata. Ono što je neosporno je da je za Jovanku konačno otkriveno da
je više od obične sekretarice, barem u užem Titovom okruženju, kada je Tito
imao problema sa žučnom kesom 1951. godine. Tajno venčanje desilo se 15. aprila
1952. u vili Dunavka u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjenim kumom
i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom. Međutim, njeno zvanično
otkrivanje kao prve dame se odigralo godinu dana kasnije tokom državne posete
britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.
Prema Đilasu, Jovanka nije imala uticaja
na Tita prilikom donošenja odluka i vreme je najviše provodila brinući o domu i
svom suprugu. Međutim, general Kranjc, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju
braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije, iako nije
ponudio dokaze u prilog takvim optužbama. Ni Đilas nije bio bez kritika prema
Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljne, a najviše su se ticale njenog
držanja.
Odnosi u bračnom paru su počeli da se
narušavaju ranih 1970-ih. Njihov odnos je postao tema oštrih političkih
rasprava. Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga
od raznih agenata - smatrala je deset od jedanaest njegovih državnih sekretara
(ministara) za nekakve agente. Njeni protivnici su tvrdili suprotno, da je ona
ta koja radi protiv svog supruga.
Prema izveštaju iz 1988. godine napisanog
za Predsedništvo SFRJ, između 1974. i 1988, najviši jugoslovenski forumi su na
59 sastanaka raspravljali samo o Jovanki. Ovaj proces je započeo sam Tito 21.
januara 1974. godine kada je naredio Savezu komunista Jugoslavije da osnuje
specijalnu komisiju koja će proučavati "slučaj drugarice Jovanke".
Tih godina je Jovanka bila optuživana da
je sovjetski špijun, za odavanje državne tajne, šurovanje sa srpskim
generalima, za postavljanje i smenjivanje najviših funkcionera, učestvovanje u
zaveri protiv Aleksandra Rankovića, planiranje državnog udara sa ciljem
uzurpiranja Maršalove uloge...
Mnogi veruju da je ona žrtva ambicija
raznih političara koji su uspeli da manipulišu ostarelog Maršala protiv svoje
supruge. Prema Ivu Eteroviću, fotografu koji je imao višedecenijski pristup
vladajućem jugoslovenskom paru, glavni krivci za razlaz Tita i Jovanke su Stane
Dolanc i general Nikola Ljubičić.
Do polovine sedamdesetih, Jovanka je
postala još udaljenija od Tita, koji je u tom vremenu bio skoro potpuno pod
uticajem Staneta Dolanca i Mitje Ribičiča.
Razlaz se odvijao u etapama. Tokom 1975.
godine nije bila prisutna na nekim Titovim inostranim posetama, a počele su da
kruže glasine da se često svađaju. Aprila iste godine Tito je napustio njihovu
rezidenciju u Užičkoj 15 i sam se preselio u Beli dvor.
Jovanka je kao prva dama SFRJ poslednji
put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera
Norveške. Kasnije tog leta je uhapšena pod sumnjivim okolnostima. Nije bilo
zvaničnog objašnjenja za njeno hapšenje, koje je navodno naredio sam Tito. Nije
se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog života. Na kratko se pojavila
u javnosti tokom Titove sahrane početkom maja 1980. godine. U svim državnim
objavama i novinskim izveštajima je bila navedena kao Titova udovica. Iako je
stanje između supružnika spomenuto, zvaničan razvod se nikad nije desio.
Godine pritvora, siromaštva...
27. jula 1980. godine, ni tri meseca od
Titove smrti, ljudi iz tajne službe su upali u njen stan u Užičkoj 15.
Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se
preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor.
U decembru 1985. godine u otvorenom pismu
poslanicima Savezne skupštine, Jovanka je opisala kako se sve izdešavalo.
Od tada Jovanka je živela povučeno. Retko
se pojavljivala u medijima, samo ponekad u štampi koja je prenosila njene
ispovesti. U centar pažnje Jovanka Broz vratila se 2009. kada je javnost
saznala da živi u relativnom siromaštvu bez ijednog dokumenta. Jula 2009.
godine ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić uručio joj dokumenta - ličnu
kartu i pasoš.
Kao neposredan svedok cele turbulentne
epohe u istoriji Balkana, njen život je predmet ogromnog regionalnog medijskog
interesovanja. Jovanka Broz se retko pojavljivala u medijima, a poslednjih
meseci veliku pažnju su privukle njene ispovesti.
U februaru 2013. godine Jovanka Broz je
bila prijavila pljačku kuće na Dedinju u kojoj je živela i iz koje su bile
odnete brojne dragocenosti.
23. avgusta njeno zdravstveno stanje se
naglo pogoršalo i ona je tog dana u polusvesnom stanju primljena u Urgentni
centar u koji su je dovela dva rođaka. Od tada se nalazila u Kliničkom centru
Srbije pod lekarskim nadzorom. Vest o tome da je Titova udovica primljena u
Urgentni centar postala je udarna u regionu, a mediji iz susedstva su danima
pratili njeno zdravstveno stanje.
Konstatovan joj je rak kože, ali glavni
problemi su došli od pluća, koja su bila u lošem stanju, pa je bila priključena
na aparate za veštačko disanje.
Dolanc, nemački špijun koji je razbio
Jugoslaviju
Žarko Jokanović, autor feljtona koji je
potresao Balkan, za Nedeljnik otkriva sva saznanja o životu i sudbini Jovanke
Broz, o tome zašto je smetala Titovim generalima, kako je uklonjena iz
javnosti, o mučnom životu u izolaciji, o "višku" srpskog nacionalizma
za jednu Titovu suprugu, kao i zašto Jovanka misli da se oni koji danas vode
državu ne razlikuju od onih koji su došli posle Tita.
"Svoj život ume da sažme u dve
rečenice: 'Bog mi je dao divan život pored Tita. Ali, koliko godina mi je bilo
lepo - još više godina sam bila progonjena, mučena i zlostavljana'. Tita i
dalje voli i s ljubavlju i razumevanjem priča o njemu. Nikad mi nijednu ružnu
reč o njemu nije rekla. Imam utisak da je to jedna od onih ljubavi za sva
vremena", kazao je Jokanović.
Jovanka dosta argumentovano govori i o
poslednjim godinama Titovog života, kad je on praktično bio kidnapovan i sa
oružjem na čelu odvojen od nje: "Tito je jednostavno bio primoran da se
razdvoji od mene. I on je dobro znao kakvim zlikovcima je okružen i da je to
jedini način da mi spase život, jer oni su bili spremni na sve. Toliko sam ja
njima smetala, i Tito je to dobro znao. On je mene tako spasao od tih neljudi i
tih zlotvora."
Ona je kao glavne razbijače Jugoslavije
označila upravo one kojima je i sama smetala i koji su bili njeni najveći
dušmani: Staneta Dolanca (za koga je imala dokaze da je bio u Hitlerjugendu i
da je bio nemački špijun) i Nikolu Ljubičića.
Prema Jokanovićevim rečima, Jovanka Broz
je veoma upoznata sa aktuelnim zbivanjima u zemlji, vrlo je analitična i
svestrano sagledava situaciju u kojoj se nalazimo.
"Njoj su mnogi svašta obećavali - i
niko ništa nije ispunio (ako izuzmemo Ljajića, zahvaljujući kome je popravljeno
grejanje u prizemlju kuće, ali ne i na spratu, i Dačića koji joj je dao
dokumenta). Milošević joj je obećao da će joj renovirati kuću, ali je slagao.
Tadić je tri puta poručivao da će je posetiti - ali nikad nije došao. Dačić je
bio - i ona mu je tražila da preduzme mere da krivično odgovara Ognjen Grković
koji joj je pretio ubistvom, ali tu ništa nije urađeno.
Što se Nikolića tiče, pozdravila je njegov
nalog da se otvori Titov sef, ali je veoma razočarana što tom činu nisu
prisustvovali naslednici ili njihovi advokati, pa se ni mesecima nakon toga ne
zna šta je tu pronađeno. Niko nije reagovao. Ali, koliko je meni poznato, ona
je to direktno u lice i rekla Dačiću i Tomi Fili, koji je bio sa njim kod nje,
i Dačić zna taj njen stav. Jovanka je ovako opisala taj dijalog: 'Hapsite tog
Ognjena Grkovića, tog ubicu koji mi je pretio da će me ubiti.' A Fila kaže: 'Ne
znamo gde je, pobegao je.' A ja sam rekla: 'Nije pobegao - znam ja gde
je'", priča Žarko Jokanović za Nedeljnik.
Jovanka nikada nije bežala od svog porekla
i od srpstva kome pripada. I to je umela i da demonstrira i kada je 1952.
godine Titu koji je ležao operisan u bolnici recitovala srpske junačke pesme u
desetercu (ni sama ne zna koliko tih pesama zna napamet, baš kao i pesama
najpoznatijih srpskh pesnika). U inat svima stavila je Karađorđevu sliku u dvor
i na pitanje Edvarda Kardelja, da li je to istina, odgovorila je: "Da.
Istina je. A koga biste vi stavili?"
Jokanović za Nedeljnik navodi da mu je
Jovanka ispričala i kako je u svojoj kući u Lici, kao sedamnaestogodišnja devojka,
na početku rata organizovala sastanak na kome su se vođa partizana i vođa
četnika dogovorili o zajedničkoj borbi protiv fašista.
"Često je Tita zavitlavala kako je
ona uspela da pomiri četnike i partizane, a on nije uspeo da se dogovori s Dražom
i da naprave sporazum o zajedničkoj borbi. On joj je ispričao da je nakon
jednog sastanka s Dražom, kad su odlazili iz tog mesta, eksplodirao jedan most
i da je to Draža imao nameru da ih pobije, pa posle toga više nije bilo
razgovora. Jovanka je kasnije tu priču proveravala kod Rodoljuba Čolakovića -
koji joj je ispričao istovetnu verziju", govori Jokanović. "Što se
tiče Krcuna, ispričala mi je sledeće: "Krcuna sam cenila jer je bio vrlo
duhovit. Bio je jedan od najpametnijih u tom vremenu i jedan od tih boraca za
prava Srbije. I on to nije krio. Jednom smo išli brodom, putovali za otok Vis , a Krcun zapeva pesmu 'Oj, vojvodo Sinđeliću' i sedne
blizu Tita. A svi viknu: 'Ne sme se ta pesma pevati.' A on je i dalje pevao. On
je imao smelosti da kaže štošta."
Ona je naslutila da će se dogoditi krvavi
raspad Jugoslavije.
"Upozoravala je na to, pisala pismo
Centralnom komitetu, apelovala - ali je proglašavana neuračunljivom, ludom,
željnom pažnje. A ona je samo dobro videla i znala kuda sav taj razdor u
rukovodstvu oko Tita vodi. Naravno, nisu je poslušali. Ti ratovi su joj vrlo
teško pali, a posebno progon Srba iz Hrvatske za vreme Oluje. To joj je vratilo
neke stare slike, oživelo neke stare rane, i to je i dan danas boli".
IMALI SMO SVE UZ NJIH... Danas smo na dnu.
Нема коментара:
Постави коментар