SEĆANJE NA ZORANA RADMILOVIĆA - 32 GODINE OD SMRTI

        21. jula 1985. godine, glumački svet ostao je bez čuvenog Zorana Radmilovića, koga je publika obožavala a kolege mu se divile, dok je on do samog kraja bio svoj zbog čega je bio naročito poštovan i voljen, kako za života, tako i posle smrti.

     Zoran Radmilović je bukvalno stvorio "svoju vlastitu scenu" koja će, zajedno sa nešto kasnijom takođe kultnom predstavom "Radovan III", trajati dve decenije.


     Iako je ostvario niz uspešnih uloga u pozorištu (stalni je član beogradskog Ateljea 212 od 1968. godine pa sve do smrti), na filmu, televiziji i estradi, sve su one ostale u senci njegovih "Kralja Ibija" i "Radovana III".


     Svakako ne treba zaboraviti i njegova druga sjajna ostvarenja, poput briljantne uloge Molijera u istoimenom komadu M.A. Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda. I danas se pamti njegova sjajna uloga Živote, u televizijskoj seriji "Priče iz radionice".

     Na velikom ekranu debituje 1962. godine u filmu Jovana Živanovića "Čudna devojka". Odigrao je više od dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima "Glineni golub" (1966), T. Janića, "Ram za sliku moje drage" (1968), Mirze Idrizovića, "Pogled u noć" (1968), N. Stojanovića, "Paviljon 6" (1978), L. Pintilie, "Srećna porodica" (1980), Gordana Mihića.

    Petar Kralj, Radmilovićev kolega, drug, kućni prijatelj... Poslednjih deset godina Zoranovog života stanovali su gotovo zajedno - u istoj zgradi. Glumili su u mnogo zajedničkih projekata. Pokrenuli su nekada veoma gledanu emisiju "Selom u pohode" u kojoj su glumci, književnici i slikari autobusom iz Beograda kretali put Čačka, Kraljeva, Kragujevca...

    - Zoki se setio da bi bilo zanimljivo da obiđemo malo meštane u provinciji. Sećam se tog oronulog autobusa kojim smo putovali. Kretao je ispred Skupštine... Zoran Radmilović je uopšte neiscrpna tema. Doživljavam ga kao specifičnu ličnost sa kojom sam imao sreće i da radim i da se družim. Nije on imao mnogo prijatelja - kaže Petar Kralj.


     Prijatelj iz zavičaja


Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se
Kad bežiš, pobegni naglo i plači kad si daleko
Kad već nisi to da možeš da ostaneš gde te vole
Onda učini to brzo, brže od suze iz njenog oka.


Požuri da te suza ne stigne i ne opeče
Pazi da te oko ne vidi i ne skameni
Juri da te ruka ne potraži, ruka snena
Stazi se svojoj jedinoj vrati, sebičnom sebi.


15. januar 1974. Zoran Radmilović, u bolnici


     Imao je jednog iz Zaječara, Miku Šćekića. Sa njim je bio u stanju da razgovara u dva-tri sata noću telefonom po dva tri-sata. Da se smeju i ko zna o čemu pričaju. On je tvrdio da je taj Mika njegova inspiracija. Ta vrsta duha koju je Mika posedovao ga je podsticala. Mika ga je zvao Nosonja i stalno je govorio: "Šta je sa onim čudom od nosa?", ili "Šta radi ono čudo od nosa?". Zoran je, od Mike, prihvatao sve vrste viceva. Umeo je običnu situaciju da izvrne u apsurd. 

     Nedavno sam bio u Kapetan Mišinom zdanju. Setio sam se 1969. godine. Studenti su štrajkovali zbog lošeg tretmana rudara u Kaknju. U dvorištu ima jedna soba gde su sedeli, održavali konferencije za štampu i štrajkovali glađu. Zoran im se pridružio i sa njima 48 sati štrajkovao glađu. Išli smo da ih obilazimo. Posle su nas zvali na raznorazna saslušanja. Na kraju sudija nije znao šta će, pa je napisao - išli su iz znatiželje.


     Oktobarska nagrada

     Kada je dobio Oktobarsku nagradu za Molijera, bio je nezadovoljan. Mislim da je smatrao da je tu nagradu trebalo da dobije za nešto drugo, ranije. Zaboravio ju je ispod stola u Srpskoj kafani. Pronašao ju je šef i doneo u Atelje. Zoran ju je kasnije držao u svojoj kuhinji zakucanu za zid ekserom iznad stola. Tako da je diploma Oktobarske nagrade visila unatraške. Sedmojulsku nagradu je dobio u bolnici, 20 dana pre nego što je umro. 

     Sam sebe je prisiljavao da bude kontraš. Da nikada ne ide niz dlaku. Da se u pozorištu ne povinuje ni malograđanskom načinu mišljenja, ni navikama. Uspevao je uvek da udara kontru i ismeva ono što svi smatraju opšteprihvaćenim. 

     Nije nam pričao da piše pesme. Samo ponekad, u njegovoj kući, umeo je da nam odrecituje ili pročita, onako uzgred, ponešto što je zapisao. Imao je jednu sobu koju je zvao radnička soba i tu niko nije smeo da ulazi. Voleo je da bude pomalo neobičan. Pravio je neke njemu svojstvene specijalitete. Na primer - kajgana od jednog jajeta za nas četvoro. Pozivao nas je na te njegove gozbe... Morali smo to onda da jedemo polako, sa malim viljuščicama, mrvicu po mrvicu...


     Predstava u kafani


     Bilo je mnogo stvari samo njemu svojstvenih. Svraćali smo u neki bife kod Kalenića. Neki gost je jednom, oko deset sati uveče, razbio izlog. Zaposleni, one žene, morali su da čekaju da dođe policija na uviđaj. On je njima glumio, peo se na sto, pravio predstavu... Onako iz svoje neke potrebe da zabavlja. Imao je običaj da, kada ispriča neki vic i neko se nasmeje, kaže: "Šta se smejete? Ja sam to sebi ispričao. Šta vi imate da se smejete?"


     Profesionalac


     Osim kada je tumačio Radovana i Ibija, u svim drugim predstavama bio je strog i tačan - uzorno precizan. Jednom u Ibiju, Taško i ja smo igrali šah i sekund kasnili na jednu scenu. On nas je tužio. Posle smo izašli na tabli... 


     Govorio je da je glumac mozaična ličnost. To je tačno, a takav je on bio, dobrim delom, i u životu. Ponekad je bio u stanju da sve izokrene, a u drugim prilikama da zapne veoma ozbiljno. Kao otac, bio je nežan. Nije "Radovan Treći" bio ono što je on mislio o pozorištu, niti ono što je on želeo u pozorištu. Radovan je bio jedna od igračaka, jer on je pozorište zaista shvatao gotovo sudbinski ozbiljno. Čitava njegova sudbina je takva da nema tu nešto mnogo smešnih stvari - mada ga ove novije generacije pamte kao Radovana Trećeg. Ljudima je lakše da ga tako gledaju, ali nije on bio samo Radovan Treći, nego veliki glumac.


     Uradio je ono što je želeo


     Zoran Radmilović od oca Momčila, sudije, i majke Ljubice, domaćice, rođen je 11. maja 1933. godine u Zaječaru. Deda po ocu Ričard Lang, bio je Nemac, železničar. Oženivši se Zoranovom babom Stevkom, prešao je u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Odatle potiču Radmilovići. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju 1963. U Ateljeu 212 počeo je da igra 1964. godine. Poslednji put na sceni Ateljea igrao je 9. juna 1985. godine. Umro je na današnji dan te iste godine. Urna s njegovim pepelom je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

     Detinjstvo i osnovna škola "zadesili" su ga tokom Drugog svetskog rata. Na samom početku, 1941. godine, oca Momčila, sudiju iz Zaječara, odveli su u zarobljeništvo. Ostao je, kao jedina muška glava u porodici, sam sa sestrom Mirom i majkom Ljubicom. Prisećajući se tih dana detinjstva, prvih nestašluka, daljeg školovanja u Beogradu i Zoranove odluke da upiše glumu, za Glas govori njegova sestra Mira Vicković: 


     - Bio je odličan učenik. Uvek je imao dobru memoriju. Kao i kasnije, kada je počeo da se bavi glumom - retko je uloge učio kod kuće. Pamtio je na probama. U pubertetu, tada se već otac vratio iz zarobljeništva, malo je popustio u školi. Počeo je da svira gitaru, izlazi sa društvom, bavi se sportom...


     Kao sin i brat

SPOMENIK ZORANU RADMILOVIĆU
U ZAJEČARU

     Bio je jako nežan i dobar sin i brat. Nije bio taj koji kaže - ja te volim, ali je bio toliko brižan i kao mali, kada oca nije bilo tu, smatrao je da je naš zaštitnik. Majka je, sećam se, često posle podne odlazila kod sestre. Stanovala je malo dalje od nas, a on, iako je imao svega desetak godina, uvek je odlazio po nju - da se ne vraća sama. 


     Bio je jako radoznalo dete. Sve ga je interesovalo. Nekako mu je sve i polazilo za rukom. Sećam se skijanja. Dobio je iz Nemačke skije od našeg kuma. Bio je lekar, Nemac. Skijao se sa Kraljevca, brda pored Zaječara. Vozio je bicikl, rolšue, plivao, igrao košarku...


     "Dobričin prsten" bez prstena


     Dragan Jovanović, koji je trebalo da donese "Dobričin prsten" Radmiloviću u "Metropol", gde se odražavala svečanost - izgubio ga je. Stavio ga u džep od pantalona, seo u taksi i ispao mu je. Opšti metež! Kako bez prstena da mu se uruči nagrada "Dobričin prsten"? Već su zvali Ljubu Tadića, koji je, čini mi se godinu dana ranije dobio prsten, da ga posudi organizatorima - samo da imaju šta na ceremoniji da predaju Zoranu. Ne znam kako na kraju dođoše do tog taksiste. Znam samo da ga je doneo na svečanost u "Metropol". Sedeo je sa nama kao počasni gost...


     Protivnik glume...


     Išli smo često sa roditeljima u pozorište. Zaječarsko pozorište, koje se sada zove po njemu, i onda je postojalo. Roditelji su bili ti koji su nas zainteresovali za pozorište. Prvi put se ozbiljnije zainteresovao za glumu u gimnaziji. Odnosno u trenutku kada je morao da se odluči u koju sekciju će da se upiše. Bila je likovna, literarna, glumačka... Milan Srdoč je vodio glumačku sekciju. Režirao je neku predstavu, mislim da se zvala "Odrpanci". Tada je Zoran prvi put igrao. Kada je završio gimnaziju otac je insistirao da studira prava. Da nasledi njegovu kancelariju. Zoranu je u glavi već bila gluma... 

     Na glumu se tada gledalo drugačije. Otac je bio krut, ozbiljan čovek. Kao mali je prešao Albaniju, u Francuskoj je završio fakultet. Verovao je samo u nešto određeno, sigurno. Zato je od Zorana tražio da završi prava i govorio mu: "Ma otkud ti znaš da si talentovan?". Zoran je upisao prava. Mučio se govoreći da mu je to suvoparno, da ne može on to. Kada je i otac to shvatio rekao mu je da ide da upiše bilo šta, samo ne glumu. Upisao je arhitekturu. Zadržao se tu oko godinu, dve dana. Onda je prešao na engleski.


     ... častio ceo Zaječar 


     Stanovali smo na Vračaru. Samo sam ja znala da je počeo da odlazi u KUD "Božidar Adžija". Potom u KUD "Lola". Tamo je radila Soja Jovanović. Ona je insistirala da konkuriše na Akademiju. Od 200 prijavljenih primili su 20. I njega. Tek tada je napisao pismo ocu, rekavši mu: "Ja sam ipak uradio ono što sam želeo. Moj život je na daskama". Kasnije se smejao tome što je napisao - moj život je na daskama. 

     Počeo je i da igra. Ubrzo je za ulogu Vuka Rsavca u predstavi "Beton i svici" dobio Sterijinu nagradu. Otac je posle toliko bio oduševljen I srećan. Za Zoranovog "Steriju" častio je ceo Zaječar. Nakon toga je redovno dolazio u Beograd na predstave. Za razliku od majke, za koju je njen sin uvek bio najbolji, otac je umeo i kritički da gleda. Shvatio je da je to Zoranov pravi poziv i da ne bi bio srećan kao pravnik.


     Pesme


     Ima pesama koje je pisao u bolnici kada je operisao meniskus, potom kamen u bubregu. To je sve bilo negde u periodu od sedamdeset i neke do 1985. godine. On nikada nama nije ni pokazivao ni čitao pesme. Niti je on to želeo da objavljuje. Posle njegove smrti našli smo te pesme. Kasnije, svi koji su pisali o njemu, želeli su da pročitaju pesme. I javno su čitane, hvalili ih i kritičari... Ali to je Zoran pisao samo za svoju dušu. Nikada nije voleo da bude atrakcija... 

     Koliko su samo ljudi gledali njegove predstave. A kada smo mu posle predstave govorili da je bio dobar, odmahivao je rukom odgovarajući: "Nemoj, molim te, to da mi govoriš". Nikada nije voleo da ga hvale. Pogotovo ne mi iz porodice. Uvek smo se smejali kada je odgovarao: "Za moju majku sam ja uvek najbolji". Sećam se, kod mene su u preduzeće dolazile nepoznate devojke koje su znale da tu radim i molile me da ih upoznam sa bratom. On se smejao. Bio je, što se kaže, narodni čovek, skroman. Njemu je gluma bila život. Ali nikada nije pričao o glumi, predstavama, kako je i gde glumio. O tome je pričao sa kolegama u pozorišnom bifeu.


     Moj narod me na balkon aklamira


     Zoran Radmilović, jedan od najvećih i najboljih glumaca sa ovih prostora, iza sebe je ostavio neporecivo sećanje na bezbroj fantastičnih uloga, među kojima posebno mesto ima kralj Ibi u istoimenoj predstavi Ateljea 212. Priča i analiza ove predstave naš je hommage Zoranu Radmiloviću.

ZORAN I ANA RADMILOVIĆ

     Predstava Kralj Ibi premijerno je izvedena 1964. u Ateljeu 212 i igrana je sve do 1978. Iako je od poslednjeg izvođenja prošlo nešto više od trideset godina, sintagma"kralj Ibi" gotovo svakog će asocirati na Zorana Radmilovića u crvenim helankama, "starkama" i vrećastoj haljini, sa nacrtanim crvenim kružićima na obrazima i šeretskim osmehom. Zahvaljujući televizijskom snimku predstave iz 1973., svako će imati takvu ili sličnu asocijaciju, iako se možda i ne seća "o čemu se tu radi" i zašto je ta predstava postala kultna. Prođe li neko danas pored Ateljea 212, ugledaće statuu Zorana Radmilovića kao Ibija, možda će se nasmejati i produžiti dalje, bez razmišljanja o tome zašto baš statua, zašto Ibi, zašto Zoran Radmilović. Doduše, on je ostvario niz značajnih uloga i u pozorištu i na filmu i na televiziji. Replike koje je on izgovarao pamte se i citiraju godinama, od serije Diplomci, pa do predstave Radovan III. Sasvim sigurno, njegov talenat i glumačko umeće visoko vrednuju i publika i struka, a dodamo li tome nekoliko anegdota iz njegovog privatnog života koje se takođe pamte i prepričavaju, možemo zaključiti da je njegova unikatna ličnost najvećim delom doprinela tome da uloge koje je tumačio mahom postanu kultne.

ANA RADMILOVIĆ I DINA RUTIĆ-RADMILOVIĆ

     Sećanje na avangardu


     Nije slučajno što se baš ispred Ateljea 212 nalazi statua Zorana Radmilovića u ulozi kralja Ibija. Atelje se od samog osnivanja profiliše kao avangardno pozorište, ne shvatajući avangardu samo kao kulturnoistorijsku epohu, već pre svega kao termin koji označava pojave koje idu ispred svog vremena, koje teže da donesu novine i šokiraju, koje ruše ili revalorizuju tradiciju. Postavljanje Žarijevog teksta Kralj Ibi zadovoljava obe pretpostavke o avangardi i avangardnom. Kako navodi Gordana Goncić u Politikinom Kulturnom dodatku od 8. maja 2010, ova predstava je nakon premijere "dočekana na nož", što je sudbina skoro svih avangardnih pojava. S godinama je postala omiljena i kultna. Šezdesetih i sedamdesetih bila je jedan od simbola kulturnog života Beograda, a kasnije se svela na nivo anegdote, replika koje su se okamenile i postale deo žargona, s ponekim insertom iz snimka predstave kao špicom za emisiju. Setimo se RTS-ovog Čitanja pozorišta, koje za špicu uzima scenu u kojoj Ibi pokušava da pročita pismo. Pitanje je da li mi čitamo pozorište kao Ibi pismo ili tako današnje pozorište čita ono što mu prethodi, prepoznajući avangardu u prošlosti, a tumarajući u sadašnjosti, od "revolucije" do Koka-kola Kose. Zato nam danas pomenuta statua deluje kao strano telo, anahrono, čak i nepotrebno ispred Ateljea kakav je danas.


     Retki su imali sreću ili privilegiju da premijerno gledaju Kralja Ibija u Ateljeu 212, a možda su najviše sreće imali oni koji su je gledali više puta i uživali u Radmilovićevim improvizacijama, zahvaljujući kojima je predstava trajala od jednog do tri sata. Ono što mi danas možemo gledati je televizijski snimak predstave iz 1973. godine, kada je ova predstava bila etablirana, a Zoran Radmilović već uživao popularnost i poštovanje. Možda je vladala nestašica boja za kosu i najlon-čarapa, ali se mogao gledati Kralj Ibi i slušati Dnevnik jedne ljubavi, pop-rok album koji je iste te godine postao platinast, dok bi danas verovatno služio za ukras u diskografskim radnjama, poput pomenute statue ispred Ateljea 212. Indikativno ili ne, te 1973. umro je Pikaso, a rodila se Svetlana Ceca Veličković, kasnije Ražnatović. Šta je kasnije bilo s kulturom (i popularnom i elitnom) uglavnom znamo. Uostalom, nekom ko za sebe zna od 1990. dozvoljeno je da bude nostalgičan i idealizuje vreme u kom nije živeo.


     Duh jednog vremena


     Prilikom pokušaja rekonstrukcije vremenskog i kulturnog konteksta u kome određeno delo nastaje, uvek se postavlja pitanje da li dela koja se stvaraju čine, konstituišu i opisuju određeni period ili je upravo duh vremena zaslužan za nastajanje i postojanje dela i njihov prijem. Onoliko koliko je duh vremena neuhvatljiv i teško objašnjiv, toliko je i teško dati odgovor na postavljeno pitanje. Kada je reč o predstavi Kralj Ibi, sigurno je da je posedovala mnoge elemente kojima je za sebe vezala naklonost publike i stekla kultni status – počev od izbora teksta i glumaca, do minimalističke scenografije, klovnovske kostimografije, upotrebe rekvizita i scenskog pokreta.


     Drama o samoživom tiraninu koji želi svu vlast za sebe, nemilosrdno ubija protivnike i podanike i ne vidi dalje od sopstvenog nosa, može biti neobično aktuelna u svakom vremenu. Dok čitamo Žarijevog Kralja Ibija, manje se smejemo nego dok gledamo tu predstavu u režiji Ljubomira Draškića. Zasmejaće nas igre rečima, hiperbole, poneka psovka i lascivni komentar, ali će prevladati ono osećanje apsurda i odsustvo apsoluta. "Ko je i šta Ibi", pita Taras Kermauner u studiji Infantilni demon (T. Kermauner, st. 196) i dalje navodi: "Ibi, ta luda mešavina avanturiste, periferijskog grubijana, neotesanog geaka debilca i zločinca, taj potplebejski deklasirani potproleter, taj lumpenproleter taj sirovi klipan, taj gargantuovski proždrljivac i nekadašnji kralj i plemić? Da li je to moguće?". Da li je moguće da je upravo tog Ibija igrao Zoran Radmilović, da li je moguće da nam je taj Ibi toliko drag i privlačan? Taksativno možemo navesti njegove mane. On je kukavica, oportunista, infantilan, pohlepan, oblaporan, svirep, sebičan, samoživ, neotesan, svadljiv, beskrupulozan. Šta je to što nas vezuje za Radmilovićevog Ibija? Nesumnjivo, u tekstu će nas privući i groteskni humor i igre rečima, udvajanja, preterivanja, ironični i sarkastični iskazi. Čini se, međutim, da nam Radmilović pruža nešto više od toga. Svakako, drama je prevashodno namenjena scenskom izvođenju i tako se njen potencijal u potpunosti ostvaruje ili teži svom ostvarenju. Pravo je umeće oživeti napisano i postaviti ga na scenu, igrati suvereno, ovladati tekstom i učiniti da vam drugi veruju. Uz sve to, položiti test vremena i trajati godinama, odnosno decenijama, istinski je podvig. Čini se da je Zoran Radmilović uspeo u tome. Štaviše, ne samo da je ovladao napisanim, već je i "dopisao" mnoge replike, čitave paragrafe. Improvizovati se može samo kada se osnove dobro poznaju, a improvizovati dobro može onaj ko je ovladao svakim elementom svoje igre i predloženog teksta. Pojedine replike koje Radmilović dodaje igrajući Ibija vrlo lako se mogu uklopiti u originalni tekst, pa čak i one koje se oslanjaju na savremene događaje kao što su slet ili Buba u uhu na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Radmilovićeve improvizacije nas osvajaju svojom aktuelnošću, bogatstvom modernog žargona i lascivnih aluzija, kojih je u predstavi mnogo više i koje su eksplicitnije nego u samom tekstu. Pozorište je kolektivni čin i sve nabrojane činioce predstave treba pripisati i drugim glumcima, a više od toga rediteljskoj zamisli. Međutim, evidentno je da najveće zasluge ima Radmilović. Namerno ili slučajno isticanje samo jednog glumca u prvi plan može biti mač sa dve oštrice. Delo može izgubiti na značaju i kvalitetu, a ego glavnog glumca postati jači od talenta. U vezi s tim se o Zoranu Radmiloviću pričaju mnoge anegdote, ali na kraju je najvažnije da li je predstava uspešna i vredna. Uostalom, Radmilović nije "ukrao" sve predstave u kojima je igrao. To važi samo za Kralja Ibija i Radovana III, a upravo ti tekstovi traže harizmatičnog i izuzetno darovitog glumca koji će tumačiti naslovne uloge. Radmilović daje i više od toga i baš zato se sam tekst i predstava toliko razlikuju, što je slučaj pre svega sa Radovanom III.


     Umetnost improvizacije

     Kao jedan od najbitnijih elemenata drame Kralj Ibi Kermauner izdvaja žarijevski jezik: "I tu je Žari izuzetno moderan: začetnik literarne ideologije lingvizma, skretanja pažnje sa sadržine na jezik, na ono čime je sadržina data. Autor ne upotrebljava jezik kao nesvesni instrument, nego ga reflektuje i prerađuje, transformiše: uglavnom deformiše, čini grotesknim. Već u osnovi piše na način dečje literature: kratke, razumljive, gotovo infantilne, prerazumljive rečenice. Ako negde ima traga visokog stila, onda je taj stil ironišući; inače imamo posla sa niskim stilom" (T. Kermauner, st. 219). Kao da je Radmilović navedene Kermaunerove zaključke intuitivno pojmio i prisvojio, jer svaka stavka je inkorporirana u njegovu interpretaciju i neizostavno nadograđena. Svoju improvizaciju prilagodio je tekstu. Tamo gde Žari preteruje, Zoran Radmilović preteruje još više. Žarijeva rečenica u prevodu Ivanke Pavlović "Ma, naoštriću je zube o vaše listove" (Žari, st. 10) u Radmilovićevoj verziji glasi "Uvrnuću vam muda". Kada predlaže da majka Ibi izigrava popa, dodaje da ionako samo "smrdi u slobodnom prostoru", gde vidimo parodiranje i ironizovanje visokog stila, a uz to i okamenjenih iskaza koji se čuju u svakodnevnom govoru. U istoj sceni, prilikom zakletve, Radmilović kao Ibi pominje i "poštenu inteligenciju", sintagmu koja se tako često moga čuti u to vreme. To je samo jedan primer, pored pomenutog sleta, u kom se osvrće, čini se gotovo razigrano i bezazleno, i na aktuelno političko i društveno stanje. Treba pomenuti i medveda, kog on naziva "tranzitnom mečkom", te zapovest "ne prekidaj kolonu, spavaj u maršu", kao i "biću u svom kabinetu", što uklopljeno u onakvu scenografiju i kostimografiju zvuči zaista tragikomično, ukoliko povežemo i uporedimo svetove i nivoe stvarnosti koji se u tom trenutku sudaraju ili pak poklapaju.

     Radmilović je osavremenio i žargonske izraze koji se koriste u tekstu, počev od "sad će da me skrate", preko "izelica i češatora", "sečenje glave i vrata orginal", "blesa gleda u nebesa", "mame ti", do "u Parizu hteli dupe da mi grizu".  Nižu se i rečenice pune pleonazama, hiperbola, preterivanja. Neko ih može smatrati sjajnim primerom katahreze, ali u ovom slučaju njihova upotreba je zaista odgovarajuća. Pomenimo samo "horizont vidika naših", "rečitost elokvencije", "...u apsolutnom smislu izraza reči"... Najbrojniji su oni iskazi koje možemo nazvati metateatralnim. Metateatralnost se često definiše kao izražavanje dramske samosvesti. Budući da u ovoj predstavi metri sasvim eksplicitno zamenjuju mačeve, da umrle ili ubijene likove publika vidi kako po završetku scene ustaju i odlaze, a oružje u sceni bitke predstavljaju klupčići vune, o metateatralnosti se može govoriti i na tom nivou. Ruši se svaka dramska iluzija i takvo rediteljsko rešenje je sasvim u skladu s tekstom. Odustaje se od verizma u svakom činiocu predstave, od kostimografije, scenografije, do načina igre, koji možemo smatrati burlesknim. Kao jedan od četiri bitna elementa izražavanja dramske samosvesti Zoran Milutinović navodi metateatralnu raspolućenost lika na deo koji ostaje u svetu drame i onaj koji istupa iz njega. Lako uočavamo da je to karakteristika i Ibija i Radovana koje tumači Radmilović.


     Reči kao slike

     Zahvaljujući i tim odlikama njegove igre, predstave neretko dobijaju sasvim drugačiji tok i prete da čitave istupe iz sveta drame. Brojne su replike koje Ibi/Radmilović upućuje kolegama na sceni, koje ponekad uspevaju i da mu uzvrate. Dovoljno je da ga jedna reč, gest ili pokret asociraju na pozorišni život i događaje, što je, uostalom, slučaj i sa svim njegovim improvizovanim replikama. U sceni govora na balkonu, Radmilović izgovara "On meni sve šapuće", misleći na Taška Načića, koji stoji pored njega, a zatim dodaje "muhu u uhu", aludirajući na Fejdoovu farsu Buba u uhu, postavljenu dve godine ranije u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i zaključuje: "Pređimo preko toga, kao da nije ni bilo". Na početku trećeg čina opisuje glumca Boru Stjepanovića rečima "ističe se mali", čime opisuje karakteristične osobine (mladog) glumca i težnju da na sceni osvoji sopstveni prostor, što Radmilović već uveliko čini. Elemente metateatralne raspolućenosti lika uočavamo i u rečenici majke Ibi "Nećeš da ideš kući oko pola šesnaest", koja je opet odgovor na Radmilovićevu improvizaciju. "Šta sad treba da kažem" ne zvuči iznenađujuće, niti neprofesionalno. Sasvim se uklapa uz "govori, dok nisam uništio ovu stolariju" (misleći na scenografiju) ili "to je iz neke druge predstave". Onda je sasvim očekivano da prilikom televizijskog snimanja predstave čujemo Radmilovića koji govori "snimaj ovo" ili "spusti pecaljku", misleći na mikrofon.

     Nabrojali smo samo nekoliko replika koje i danas mnogi citiraju ili nazivaju "legendarnim". Na osnovu snimka iz 1973, možemo zaključiti da je, kako predstava odmiče, improvizacija sve više i da se samim tim glumci na čelu sa Radmilovićem sve manje drže teksta. Očigledno je da su neke scene koje postoje u tekstu unapred izbačene ili skraćene. One pak ustupaju mesto dužim improvizovanim scenama, u kojima primećujemo da je dovoljna jedna replika za otvaranje mora asocijacija. Duže improvizacije javljaju se uglavnom na početku pojedinih scena ili činova, posebno onda kada je u tekstu naglašena promena mesta ili dramske situacije. Dve takve scene su posebno značajne iz više razloga. Pre svega, postale su kultne, često se citiraju, prepričavaju, funkcionišu i van konteksta same predstave. Postale su i deo popularne kulture i masovnih medija. Prevashodno mislimo na scenu na balkonu, u kojoj se Ibi, nakon preuzimanja vlasti, obraća narodu. Umesto da ih pozove na trku i deljenje nagrada, Radmilović kao Ibi se ovako obraća narodu: "Moj narod me na balkon aklamira, moj narod me opet izaziva. Da im održim jedan govor, a? Da to, ovako, sunem u masu, pa kako padne, a? Neka to krene od nama ka njima! Neka taj govor klizi, k'o po vodi. O, narode! Divan narod, divan. Divan, obožavaju me, prosto. O, narode moj! Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov. Šta će mi polovan narod! Zamenim to, pa kolќo dobijem, nije važno. O, narode! Moj narod je pretežno poljoprivredno-stočarsko-kafilerijskog tipa. (...) O, Bože, šta neće glava da nam pati. Samo da se ne zarati. O, narode! Kakvi glasovi, kakvi intenziteti... glasova. Kakva snaga intenziteta ... glasovnih mogućnosti...  u ovom trenutku... razvoja, je li. Neću da menjam narod, ipak. Neka ostane, taki je kaki je. Dobro, dobro, hajde sad, narode, pređimo preko toga, kao da nije ni bilo. Da im održim jedan govor, a? A šta je ovo do sad bilo?" 


     Demonska pilula

     U samo nekoliko minuta srećemo gotovo sve bitnije elemente Radmilovićeve improvizacije: političke aluzije, igre rečima, pleonazme, hiperbole, metateatralne iskaze. Oni se pojavljuju kao sveži, intrigantni, zanimljivi, izuzetno aktuelni i to je ono što pre svega osvaja publiku. Nikako ne treba zaboraviti neponovljiv način njegove igre. Ova predstava dozvoljava preterivanja, igru i rečima i pokretom, preglumljivanje. Ne samo da dozvoljava, u ovom slučaju i zahteva. Zoran Radmilović igra svim sredstvima. Glasom podražava govor deteta, viče, peva, maestralno nijansira svaku repliku. Trči, skače, pleše, služi se pantomimom, izraženom mimikom, pojačanim facijalnim ekspresijama. Sve to uklopljeno uz šminku i kostim uobličava jednu infantilnu, razigranu figuru, koja deluje bezazlenije i vedrije nego u samom tekstu. Provejava i ono demonsko, koje će se aktivirati tek na nekom drugom nivou recepcije. Ekipa predstave nas vodi od tragikomedije ka farsi, služeći se hiperbolom, groteskom, grubim humorom, karikaturalnim predstavljanjem likova, gegovima, lascivnostima. Elementi farse omogućavaju nam da lakše progutamo gorku pilulu demonskog i apsurdnog. Omogućavaju nam i da gotovo zavolimo Ibija, da nam bude privlačniji i zabavniji.

     Možda ne bismo toliko voleli Ibija da ga je neko drugi igrao, da je postojao drugačiji koncept igre. Zoran Radmilović je usvojio sve zakonitosti teksta i lika, nadogradio ih, prilagodio publici i vremenu. Publika traži komunikaciju sa umetničkim delom, umetnika osveštenog po pitanju aktuelnosti, sebe, drugih, kolektiva, umetnosti, nagona, želja i igre. Radmilović u liku Ibija sve to pruža. Zaigran je, zanesen, lascivan. Stalne aluzije na seksualni čin i defekaciju u skladu su s tekstom, u predstavi više bahtinovske, na neki način perverzno preporađajuće za publiku. Radmilović uspeva da probudi karnevalski smeh. Ironijskim otklonom, s druge strane, preispituje sve vrednosti. Zato su aluzije na aktuelno stanje u državi, društvu, umetnosti tako dobrodošle. Publika oseća život na sceni. Više nije bitno šta je originalni tekst, a šta improvizacija. Nije važno hoćemo li reći Zoran Radmilović ili kralj Ibi. Neraskidiva je veza između statue ispred Ateljea 212 i te dve figure, simbola naših demona ili preporađanja.
(Sandra Dančetović)


     Radovan Treći


     Jednom prilikom autor Kovačević je o svojoj drami rekao da je "Radovan" teška komedija o životu čoveka dovedenog u grad, u stan na dvanaestom spratu, tačnije u soliter koji je zapravo "vertikalna ulica". Kada došljak iz mirnog zavičaja, osvane bliži nebu nego zemlji, više je nalik ptici bez krila, a s obzirom da čovek nije ptica, tada mu jedino preostaje da promeni svoj život. Radovan pokušava da se prilagodi, privikne i prihvati sve ono što mu nikada neće biti blisko. Na taj način muči i sebe i okolinu neprestano ponavljajući da će se sutra vratiti u zavičaj, iako svi znaju da je to nemoguće.


     U kultnom komadu koji je napisan 1973. godine, zablistali su: pomenuti Zoran Radmilović kao Radovan, Maja Čučković u liku Rumenke, Mira Banjac kao Katica, Taško Načić u roli drskog kelnera, Caci Mihailović kao Jelenče, Milutin Butković u roli dede Svetislava i Tatjana Beljakova kao dugogodišnja trudnica Georgina.


     Zanimljiv je podatak da je u toj podeli "Radovan Treći" poslednji put izveden 1985., a 21. jula iste godine Zoran Radmilović je umro i predstava se više nikada nije igrala na sceni Ateljea 212. Jednom je pokušano da se "Radovan" vrati u beogradski pozorišni život, ali bez velikog uspeha. Naime, pre desetak godina reditelj Dejan Mijač je režirao pomenutu predstavu sa Vojom Brajovićem u naslovnoj roli. Izvedena je par put, ali nije naišla na dobar odziv gledalaca. Međutim, snimak predstave "Radovan Treći" u izvođenju Zorana Radmilovića i njegovih kolega, potukao je sve rekorde u prodaji DVD i VHS do danas. Gledaoci ga kupuju i prepričavaju poznate replike iz komada, pa čak i oni koji u to vreme nisi bili ni rođeni.


     Lik Radovana Trećeg, Dušana Kovačevića, u Radmilovićevom tumačenju predstavlja fenomen naših dana: radost prepoznavanja, radost bezganične moći smeha, radost poistovećivanja publike i glumca. Kao potvrda celokupnog njegovog glumačkog rada dolazi i nagrada za životno delo "Dobričin prsten" 1983. godine. Opshrvan teškom bolešću, Zoran umire 1985. godine u Beogradu. Ulica u kojoj je rođen u Zaječaru nosi njegovo ime.


     Pet reči koje rasteruju strah


     "Znameniti ljudi koji su pre pedeset, sto i više godina opisivali srpske zemlje kao da su bili vidoviti. Njihove reči važe i danas, bilo da je reč o našim naravima, ili o mestu u vremenu i prostoru." 
Ovako je veliki srpski glumac Zoran Radmilović govorio u Srpskoj kafani na ispraćaju 1980. godine.

     Neprevaziđen: Zoran Radmilović

     "A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom 'ostale strukture', da upotebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna. Treba samo reći - neću više tako! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih dve hiljade godina. I možda još dve - marš tamo! Znači, sve zajedno, pet reči. Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto, zna samo onaj koji je tako nešto ikad pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu je bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi on."

     Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo. Strukture to znaju i osmehuju se, tu i tamo i sa simpatijama! Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu?! Pokušavam, naime, ove noći s kraja 1980. da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan. Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj".


     Anu Radmilović, ćerka proslavljenog glumca


     Za Anu Radmilović, ćerku proslavljenog srpskog glumca, Zorana Radmilovića, njen otac nije ni kralj Ibi, ni Radovan Treći, ni pozorišna institucija. On je za nju samo njen tata. Kad je gledala kako glumi cara Dušana, jedva je došla sebi. Nikako nije mogla da shvati zašto joj ubijaju oca!


     Završila je glumu. Ali, nije mogla da izađe iz Zoranove velike senke. Kud god da kroči, to prezime je stizalo pre nje. Kao da su očekivali da i njoj izraste Zoranov brk, toliko su želeli da mu bude slična. Na diplomskoj predstavi je igrala - muškarca! Hodala je na štulama. I na kraju ipak sišla sa pozorišne scene.

     Zoran baš nije voleo novine, a ćerka mu je novinarka. Nije stigao da je pita šta želi da bude kad poraste. Ana kaže da je bila premala za to. Vodio je dnevnik o njoj, sve negde do bolesti. Zapisao je kako su bili u zoološkom vrtu, pa je ona svašta ispričala Dini, kako ga je spasla od zmije, pa su oslobodili nekog malog tigra i to se njemu jako dopalo. Eto, Mica ima mašte, kazao je. Zvao je Mica, Anica, Anka najčešće, tako da Ana, zbog Zorana, voli kad je neko zove Anka.

     Rođena je 1974. godine. Sa 11 je ostala bez oca. U Novom Sadu je završila glumu, pre toga Dvanaestu gimnaziju i Osnovnu školu "Sava Kovačević" u Beogradu. Sad je u Koče Kapetana, u rodnom gradu, u iznajmljenom stanu. Mama Dina (Dina Rutić), glumica koja je igrala u "Sutjesci", "Nizvodno od sunca", seriji "Banjica", stanuje na Dorćolu. Stalno se viđaju, a kad pričaju o Zoranu, smeju se. Sećaju se lepih stvari.


     Objavila je knjigu "Zalažem se za laž" sa Zoranovim beleškama, delićima njegovog dnevnika, intervjua. U Aninoj novoj knjizi koja čeka izdavača pojaviće se i priča o dečaku iz komšiluka koji je često dolazio da se igra sa njom. Zoranu to nije bilo pravo.

     Pitao je Dinu da li taj dečak želi da se useli kod njih. Dina mu je odgovorila da su oni samo deca, a on je onda Ani rekao: "Znaš, Mico, svi muškarci su pederi, moraš da se čuvaš. Eto, i mama zna da su svi takvi osim tvog tate." A Dina je dodala: "I Marlona Branda."


     Kad se Ana rodila, Zoran je imao 41 godinu. Da je živ, veruje da ne bi izlazio iz kuće i iz bade mantila i možda bi bio malo zaboravan.

     "Zalažem se za laž" Zorana Radmilovića

     Par priča, beleške, jedno pismo i neke pesme, sadržaj su neobične knjige "Zalažem se za laž" (izd. VBZ) jednog od najboljih srpskih glumaca Zorana Radmilovića, koju je priredila njegova ćerka Ana Radmilović.

     - O mom ocu su govorili i pisali njegovi prijatelji, kolege, kritičari, teatrolozi, oni koji su sedeli sa njim u kafanama… Anegdote o njemu su se prepričavale, i prepričavaju se, i tu više nikome i nije važno šta je od svega toga zaista bilo, a šta nikad nije bilo niti je moglo biti. Nije važno, jer on je još za života postao kao narodna pesma - pripada svima ili ne pripada nikome, njegove najpoznatije replike ponavljaju čak i oni koji se nisu ni rodili kada je on umro. Ova knjiga pak po prvi put daje izbor stvari koje je on sam pisao - kaže Ana Radmilović.


     Među tekstovima za koje Zoran Radmilović verovatno nikada ni slutio nije da će biti objavljeni su priče "Danski princ", "Otac je mrtav", "Rupa", "Priča o Ani (kad je Ana bila mala)", "Priča o Jeleni", "Istinita priča o jednom zaboravljenom i ostarelom glumcu", dve pesme Dini i dve bolničke pesme…


     Naljutila Gagu Nikolića

     - Kad sam u srednjoj školi počela da slušam svoje drugove kako stalno citiraju Zoranove replike, prvo sam bila ljubomorna, a onda sam počela da shvatam da je on u stvari jedna narodna pesma, da pripada svima, a ne samo meni.


     - Kad mi neko kaže detinjstvo pomislim na beogradsko dvorište u Save Kovačevića, u današnjoj Mileševskoj i na Cavtat. Pomislim i na Atelje, ali malo. Sećam se bifea, sećam se predstave "Propast carstva srpskog" gde on igra Dušana koji je na kraju mrtav, što je meni bilo strašno i sećam se "Psećeg srca" koje, naravno, uopšte nisam razumela, samo mi je bilo važno da je to on. 


     Svi u jednoj sobi


     - Prvo sećanje mi je naš mali stan. Ja sam stalno išla kod njih u krevet da spavam. To sam i posle radila, kad smo se preselili u veliki stan u Save Kovačevića. Tu su bile četiri sobe, tri spavaće i jedna dnevna. Svi smo sedeli u toj dnevnoj sobi jer je Zoran vikao: "Šta će ljudima ovoliki stan, treba da budemo zajedno, a ne da se tu otuđujemo u tim sobama." Ima nešto u sedenju u jednoj sobi.


     - Na vrhu solitera su živeli Branko Cvejić i njegova porodica. Mislim da nas je u jednom trenutku čuvao Voja Brajović. Naši su roditelji negde išli, ne sećam se gde, znam da nas je čuvao i da smo se zaljubile u njega. Tada se Gaga jako "naljutio" na mene jer mi je on bio prvi prijatelj i ja sam se onda predomislila i "vratila" Gagi. Moja drugarica iz dvorišta Sanela i ja smo se kačile na šipku za trešenje tepiha. Bila sam veoma spretna kad sam bila mala. Rasla sam na moru i stalno sam se nešto verala i kačila. Onda je Zoran to gledao i vikao: "Ana, dođi kući, Ana!" Slao je Dinu da dođe po mene jer je hteo da ona bude kao policajac i na kraju je ta šipka nestala. Platio je fizikalcima kod "Vuka" i oni su je isekli. Zbog toga su me upisali na ritmičku gimastiku, ali to nije bilo to jer nije bilo zabranjeno. Ja sam trenirala, ali nije mi bilo zanimljivo kao gelender.

     Raskinuta veridba

     - Moj deda Joža, mamin tata, umro je, nažalost, kad sam imala tri godine. Sećam ga se iz Cavtata. Tada se već bio povukao iz javnog života, farbao je barku, pecao je i bio uglavnom na moru. Baka mi je umrla kada sam išla u srednju školu. Ona je bila strog tip. Mi smo je zvali Ivka partizanka. Svi su je se kao mnogo bojali jer je bila onako "gvozdena", ali prema meni nije. Bila je, u stvari, jako duhovita. Volela je i Zorana.


     Tuča u Cavtatu


     - U Cavtatu, u taverni u kojoj smo stalno sedeli, Zoran je malo popio i počeo da priča kako mu Cavtat najviše odgovara da bude beogradski izlaz na more jer tu mu je i tazbina, navikao se, sve mu odgovara. Počela je tuča, napali su ga, drugi su skočili da ga brane, stradalo mu je i oko od srče.


     - Onog drugog deku, Zoranovog tatu, nisam upoznala. Umro je pre nego što ću se ja roditi. Nije hteo da uđe u partiju i postao je advokat. Bio je do kraja života advokat u Boru. Kupio je Zoranu stan kad je krenuo da studira. Nisu se baš na početku najbolje razumeli jer deka nije mogao da shvati što Zoran hoće da bude glumac, to je neozbiljna stvar, sin da mu bude cirkuzant, hteo je da bude ozbiljna osoba. A Zoran je želeo da otac vidi njegov uspeh.


     - Mojoj mami je Tito bio kum. Ona je bila na sletovima kao Titovo kumče. Zoran je uvek zezao za to. Bili su različitih načela, ali oboje ispravni ljudi. Ona je bila komunista, on antikomunista. Ali se ne sećam da je to iko ozbiljno shvatao. Možda je to bilo takvo vreme da niko ništa nije ozbiljno shvatao na taj način. I nikom nije smetalo.


     - Dina je vrlo duhovita, to volim kod nje. Celog života sam mogla sa njom da se smejem, dugo da pijem kafu, da gledam filmove i da komentarišem, to zaista ni sa kim ne mogu da radim kao sa njom. Pričala mi je kako su se upoznali ona i Zoran. Bila je mlađa od njega deset godina i verena. Njen verenik je bio neki ozbiljan tip, fizičar ili hemičar iz fine kuće. Posle su joj Zoran i njegov najbolji prijatelj Mika Šćekić iz Zaječara, čuveni Mika, pričali da je Zoran nju gledao dok je išla ka Filološkom fakultetu, studirala je književnost i rekao: "Ova mala će biti moja žena." Zoran je, inače, znao njenog oca. Ona je raskinula veridbu, udala se za Zorana, došla iz ogromnog roditeljskoj stana u mansardu i ostala tu.

     Bekstvo u ''Mlavu''

     - A moja prva ljubav je bio neki Vlada. Bio je grozan, nemiran, baraba u osnovnoj školi, imao je jedinicu iz vladanja. Ja sam mu se dopala i stalno me je maltretirao, uzimao mi torbu, udarao me. Prvo sam ga mrzela, a onda je počeo da mi se sviđa. Čak je Zoran doživeo da ga vidi na prvom rođendanu koji sam slavila za odeljenje, bilo je to u petom razredu. Vlada se pojavio sa igračkom-pištoljem i karanfilom ili ružama, ne znam šta je, ali neko crveno cveće je bilo, koje je gurnuo Dini u ruke. Ona ga je posmatrala zapanjeno. Pucao je iz tog pištolja, nevaljao. Zoran je rekao: "Ja ovo ne mogu da podnesem" i otišao u kafanu "Mlava". Dina je sedela sa nama. Onda mi je ljubav bio jedan student prava. Vodio me je u Prag, išli smo vozom kroz Evropu. Bila sam sa njim godinu i po dana, dve. Bila sam klinka, pred kraj srednje škole. On mi je prvo imponovao, pa je počeo da me nervira, jer sam bila neozbiljna. Družimo se i danas. Ja se družim sa svojim bivšima. Oni su mi drugovi i to najbolji drugovi. Imala sam jednu vezu pre nego što sam otišla na Kosovo, ali sad sam sama. Mislim da bi Zoranova reakcija na moje momke bila: "Ne dovodi mi više nikog." On uopšte nije voleo te muškarce. Voleo je da kaže: "Ovaj je peder, ovaj je budala, svi su smešni."

     - Zoran jeste pio, to nije tajna, sedeo je u kafanama, i to nije tajna, ali ja stvarno ne znam šta znači boem. Na današnjem jeziku to podrazumeva nekog ko samo terevenči. Zoran je mnogo radio, mnogo je čitao, učio, jer da nije bio takav, on ne bi bio to što je bio. Meni je u nekim trenucima smetalo kad se tako mnogo insistira na tome - pa bio je pijan, kao da je on bio neka zamlata beogradska, kafanska, a nije. Mislim da je prosto bio dobar i ispravan i napolju i u kući. Verovatno su to ljudi prepoznali, pa zato tako dugo traje. 

     Tatin lični Šiptar


     - Kad sam se u Prištini videla sa glumcem Enverom Petrovcijem, ispričao mi je božanstvenu priču da je Zoran baš u vreme kad je bilo gusto, kad su sedeli na mestima gde sede i neki krimosi i raznorazni svet, govori: "E, ovo je moj lični Šiptar." Enver mu je kazao: "Molim te, Zorane, nadrljaćemo, nemoj to da radiš!" On bi odgovorio: "Šta je, nek' mi neko priđe, sad ću da vas zakoljem sve." To je bio on.


     Drama na ekskurziji

     - Kad je Zoran bio bolestan, osećala sam da mu je loše i napravila skandal. Bili smo na ekskurziji, u četvrtom razredu, mislim da smo bili u Slanom, i ja sam napravila dramu kako je moj tata loše, kako hoću da se vratim u Beograd ili ću da se ubijem, kako je on bolestan. Mama i tata su se iznenadili kako ja to znam, a naravno da sam znala, iako oni to nisu izgovarali preda mnom.


     - Ali, kad sam došla, kad je Zoran legao u bolnicu, pred kraj, mene su poslali u Cavtat, a onda su me vratili, da ga vidim, znalo se da će da umre. Kad sam ga videla, kad je imao 12 kila sa krevetom, ja sam rekla: "To nije on." Bila sam onda ljuta na mamu što mi je kazala da je on loše i da možda neće izdržati. Kako da ne izdrži, on je moj tata, najjači na svetu, nema šanse, kako ona tako nešto uopšte priča! Mnogo sam ga volela.


     - Zoran je Dini praktično umro na rukama. Bilo mi je strašno. Prvo sam mislila da me lažu. Bila sam ljuta na nju, pa na njega. Mislila sam da me je izdao, da ne može da se ostavlja tako. I dan-danas možda ne mogu da se pomirim sa tim da ga nema. I kako nekog sretnem ko se njega seti, on ga oživi i onda nemam taj osećaj da je umro jer kao da je živ u narodu, u ljudima, u jeziku. Imam osećaj kao da je i mrtav stao iza mene više puta.


     Srpskog Oskara prodale za hranu 


     - Majka je prodala Zoranov "Dobričin prsten" zato što 1993. nismo imale para. Novinari su pisali da se to desilo u ovoj deceniji. Ja sam tada imala radnju u Zmaj Jovinoj i ispalo je da smo ga u to vreme prodale. To bi bilo skaradno. Ne znam ni kako su došli do mog telefona jer nisam se tada bavila nekim javnim poslom, nekako su me novinari nalazili, zivkali me i ja sam im rekla: "Ostavite nas na miru!" Verujem da će sad biti mnogo gore nego 90-ih jer ne znam šta ljudi više imaju da prodaju. 


     Spomen-ploča Zoranu Radmiloviću


     Na kući u kojoj je na Vračaru, u Mileševskoj 38, živeo jedan od najvećih srpskih glumaca Zoran Radmilović (1933-1985), tačno na 25 godina od njegove smrti, 21. jula 2010., otkrivena je spomen-ploča u čast slavnom glumcu.


     Otkrili su je Radmilovićeva ćerka Ana i predsednik opštine Vračar Branimir Kuzmanović, u prisustvu njegove sestre Mirjane Vicković, velikog broja kolega, poštovalaca, prijatelja, stanovnika Vračara i predstavnika medija.
  
     O Zoranu Radmiloviću govorili su članovi Ateljea 212, njegove kolege i prijatelji, dramski umetnici - Milan Caci Mihailović, Aljoša Vučković i Petar Kralj.


     Mihailović je podsetio da je na vest o odlasku velikog glumca tadašnji upravnik Ateljea 212 Ljubomir Muci Draškić rekao: "Moje pozorište je izgubilo generala glumačke vojske, glumčinu koji se rađa jednom u dva ili tri veka".

     Petar Kralj se priseća da su čudnom igrom sudbine, dva velikana ne samo ove pozorišne kuće nego i našeg teatra uopšte - Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić - otišli gotovo u isto vreme. Poslednji put su zajedno i zaigrali u predstavi "Tren 2" u Studentskom kulturnom centru, uz Mišu Žutića, Cigu Jerinića, i još neke koji su odavno najbolji deo glumačkog "nebeskog odreda": - Neverovatno je da je prošlo toliko godina od Zoranove smrti... Drago mi je da će uspomena na njega biti obeležena i spomen-pločom na zgradi. Toliko toga je ugradio u način glume, u mnogo čemu doprinoseći osobenom stilu Ateljea 212. Neki elementi njegovog shvatanja pozorišta i umetnosti, ne samo u "Ibiju" i "Radovanu", deo su današnjeg pojma glume. U ono doba Zoranov stil je bio hrabar, revolucionaran, gotovo prevratnički. Može se reći da je predstavljao neku vrstu malog zaverenika...


     Caci Mihailović

     "Ta praznina traje i četvrt veka kasnije", primetio je Mihailović. "Radmilović je bio jedinstven i neponovljiv, mi koji smo imali priliku da radimo sa njim, putujemo, sedimo za istim stolom i dočekujemo zore, svedoci smo da, gde je on bio, tu je bio uspeh, radost stvaranja, tu se događalo pravo pozorište", istakao je on.

     Mihailović je podsetio okupljene da je na platou ispred Ateljea 212 vrlo brzo posle Radmilovićeve smrti otkrivena bista velikog glumca, koja je nakon renoviranja preneta u gornji foaje, a na pjaceti publiku sada sačekuje Zoranov kralj Ibi.


     "Ustanovljena je nagrada 'Zoran Radmilović' za glumačku bravuru, u njegovom Zaječaru je pozorište Timočke krajine 'Zoran Radmilović', svake godine Zaječar je epicentar kulturnih dešavanja za vreme Dana Zorana Radmilovića, dodeljuje se 'Zoranov brk' i srebrenjak sa njegovim likom, a pre nekoliko godina Zaječar je otkrio spomenik svom proslavljenom Radmiloviću", naveo je Mihailović.

     On je završio svoje izlaganje o vrhunskom komičaru i neprevaziđenom majstoru improvizacije rečenicom, koju je francuski narod namenio svom Molijeru - "Njegovoj slavi ne nedostaje ništa, a našoj slavi nedostaje on".


     Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić 


     U ranu zoru, na beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici. 21. jula 1985, umro je Zoran Radmilović. Dvadesetak dana kasnije, 13. avgusta, završio se i život Slobodana Aligrudića, u smiraj dana, na peščanom žalu u Gradcu na moru. Zoran tek što je bio načeo 53. godinu, Alija (po tom nadimku su zvali i znali Aligrudića) nije dočekao ni 51. rođendan. Otišli su u leto kada se glumci, kažu, obično opraštaju od nas, da ne bi poremetili red u pozorišnoj sezoni. Žalosni je paradoks da su to učinili i oni koje je bio glas da preterano ne drže do reda.


     Kad je Alija došao u Atelje 212, Zoran je već bio u njemu, a uz Zorana Slobodan Perović, Vladimir Popović, Danilo Stojković, Milutin Butković, Bora Todorović, Petar Kralj. Ušao je u pozorište neobičnih glumaca, upravo zato što je i sam bio neobičan. Iz tog zbira neobičnosti, koje je mogla da okupi samo jedna Mira Trailović, rađalo se ono što je posle nazvano duhom Ateljea 212. Zoran je u ovom teatru ostao do kraja, Alija ga je napustio u punoj glumačkoj snazi, koju je potom preneo na film i na televiziju. U pozorištu su odigrali relativno malo uloga. Zoran je razlog nalazio u svojoj inertnosti i lenjosti: "Mrzelo me je." 


     U opisima je karakter Aligrudićev sav od protivrečnosti: plemenit, druželjubiv, duhovit, ciničan, bundžija, prznica, šarmantan, stidljiv, prek, topao, neurotičan, osećajan, gorak, setan, jogunast, stidljiv, nepoverljiv, isključiv, arogantan, mekan. Mnoge od tih osobina, ako ne i sve, pripisuju se i Zoranu. Ali, razgovor o protivrečjima njihove prirode prestaje onog časa kad počinje razgovor o njihovoj glumi. To je, pre svega, prostor njihove apsolutne slobode koju su, s promenljivom srećom, tražili u životu. Valja odmah napraviti ogradu: njihova glumačka sloboda nije ukidala slobodu drugima, naprotiv, drugi su njome dobijali. 

     Veli se da su Radmilović i Aligrudić autentični. U njihovim najuspelijim ulogama ta reč obuhvata različite oblike scenskog delovanja, a svi su oni prožeti snažnom akcijom da se lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno, neuverljivo. Formula je naizgled jednostavna: da bi gledaoce uverili u to što rade na sceni, morali su najpre uveriti sebe. To jednim delom objašnjava njihovu, posebno Aligrudićevu, probirljivost u pozorišnim poslovima.

     Kada je Radmilović samovoljno skinuo sa vlasti Žarijevog Ibija, odbacivši njegovu masku, ustoličio je novog kralja, provincijalca Radovana bez maske. Veliku dečju igru rata samo je produžio u rat manjih razmera. Nije bilo na beogradskoj pozornici takvog bojovnika. Radovan je naše gore list, ali po mnogo čemu, ne samo po kraljevskom imenu, duhovni sabrat Žarijevog Poljaka. Radmilović im je zajednička sudbina. I to je nepravda prolaznosti: onaj što je stigao da bude Šekspirov Malvolio, Selimovićev Ahmed Nurudin ili Bulgakovljev Molijer stoji u pamćenju kao lakrdijaš sa francuskih i naših strana. Ako je za utehu, neuporediv lakrdijaš. 


     Igra "skoro kao Radmilović". "Skoro" je visoka, najviša mera kvaliteta po kojoj se u našem pozorištu ceni glumački posao. Skoro kao Radmilović, skoro kao Aligrudić, skoro kao Perović, skoro kao Neda Spasojević, skoro kao Miloš Žutić... "Kakva podela!", rekao bi Ljuba Tadić, posle jedne setne šetnje beogradskim Novim grobljem.

     Poslednju, 299. predstavu "Radovana III" odigrao je Radmilović krajnjim naporom, devetog juna 1985. Pet dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. U kasno proleće 1985. Aligrudić je, već teško načet bolešću, odigrao krunu svoje glumačke karijere, Andriju Gavrilovića u Pekićevoj "Odbrani i poslednjim danima". Smrt se, i simbolično, stavlja na završetak njegove glumačke biografije.
(Feliks Pašić,  Atelje 212)


     Zoran nije samo Radovan


     Ana Radmilović, ćerka legendarnog glumca, o knjizi i filmu "Zalažem se za laž": Zoran je bio blag i jednostavan tata


     U Sećanju miliona ljudi, Zoran Radmilović upisan je kao nenadmašni Radovan Treći, čije replike i danas prepričavaju klinci koji pre 25 godina, u vreme njegove smrti, nisu ni bili rođeni. U sećanju Ane Radmilović, Zoran je bio blag i jednostavan tata, koji ju je tako pazio da i danas oseća "posledice" te razmaženosti.


     Dok je na Kosovu radila kao novinar, priredila je knjigu "Zalažem se za laž", sačinjenu od pesama, intervjua i dnevničkih zapisa svog oca. Tako je poštovaocima glumačke legende omogućila da upoznaju malo drugačijeg Radmilovića - ozbiljnog, zamišljenog, društveno angažovanog intelektualca. A upravo takvog će ga videti i gledaoci javnog servisa, koji je, prema Aninoj knjizi (u okviru serijala "Portreti"), snimio igrano-dokumentarni film "Zalažem se za laž".

     - Kada sam bila mlađa, smetala mi je identifikacija Zorana sa Radovanom - priznaje Ana Radmilović. Moj otac bio je jedan fin i obrazovan čovek i nije mi bilo jasno zbog čega su ljudi zapamtili samo tog Radovana. Kasnije sam, naravno, razumela: "Radovan III" je remek-delo; smešan je zato što je zapravo tragičan, a ta tragika je naša, poznata. I zato što je tako prepoznata, morala je biti prihvaćena.

     * Za mnoge glumce koji su bili nenadmašni u zasmejavanju publike važilo je mišljenje da su privatno teški, cinični, pa i mizantropi. Uklapa li se Zoran u tu sliku?
     - Stariji kažu da on jeste bio malo mizantrop, a malo više filantrop. Šalim se, ja sam bila premala da bih osetila njegovu težinu. Čula sam da je, kad je nešto režirao, bio nesnosan i strog. Nije dozvoljavao ljudima da piju i kasne, niti da rade bilo šta drugačije od onoga što je on radio. E sad, ja to nisam videla - ako su mene lagali, lažem i ja vas.

     * Koja je najupečatljivija slika iz vašeg detinjstva?
     - Najupečatljivija slika, zapravo slika koja se stalno ponavljala je: on leži na kauču, ima zeleni bade-mantil, a ja ležim nekako na njemu, i mi, kao, gledamo TV. On uglavnom "čantra" (njegov izraz) i ogovara one sa ekrana. Toliko me je upropastio da godinama nisam mogla neke stvari da shvatim ozbiljno, što može da bude problem, jer ljudi hoće i da se naljute.

     * Da li vam je nekada odmogla činjenica što ste ćerka slavnog oca?
     - Pa i jeste. Mada mi je mnogo i pomogla. Kad sam bila mlađa, neki su mi prečesto objašnjavali da je njih "baš briga što sam ja Zoranova", da ja "nisam ništa posebno što sam Zoranova", nemajući svest o tome da je on, pored toga što je Zoran Radmilović, meni tata, i da to nije lepo govoriti nekome, posebno ako taj tata nije živ. Osećala sam se kao da treba da se izvinim, da kažem "nisam ja kriva" i da se povučem.

     * On je pozivao umetnike da idu na Kosovo, gde ste vi kasnije radili kao novinar. Slučajnost ili...?
     - "Slučajnost" je sumnjiva. Zoran je imao ujaka u Lipljanu, nekog Batu koji je, po priči, bio mnogo duhovit i sjajan tip. I Zoran je umeo da ode dole "spačekom", da gleda manastire, zemlju, i to šezdesetih i sedamdesetih, kada to ne da nije bilo "in", već je predstavljalo jeres. Umetnike je pozvao početkom osamdesetih, revoltiran, verovatno, zainteresovanošću za moderno a nezainteresovanošću za naše probleme i Kosovo. Mesec pošto je Kosovo samoproglasilo nezavisnost, ja sam otišla kod Vučelića u "Pečat" i rekla mu da hoću dole, da vidim to, na petnaest dana. On me je pogledao i pitao: "Kad krećeš?", a ja sam rekla: "Sutra". Eto, to je bilo "prvo Kosovo", posle sam otišla na tri meseca a ostala godinu i po.

     * Šta je Kosovo - srce ili laž Srbije?
     - Kosovo je sve i svašta, i tamo ima trista čuda. Čula sam, dok sam živela tamo, da su neki ljudi dolazili na mesec-dva, a ostajali celi život. Na Kosovo se čovek vraća.

     * Gde ima više laži, u novinarstvu ili glumi?
     - U novinarstvu. Gluma nije laž, gluma je disciplina koja, kao i sport, od čoveka zahteva valjda više iskrenosti prema sebi nego ijedan drugi posao, ili umetnost. Glumac je uvek malo i psiholog, koji samog sebe analizira. Njegova igra nije laž (osim kad je šmirant - loš glumac). A novinarstvo, em nije umetnost, em polaže jako malo računa istini.

     * Kakav je vaš utisak - šta bi, kao društveno angažovan umetnik, Zoran danas mislio o ovoj zemlji?
     - Ne mogu da zamislim sa kim bi uopšte razgovarao. A opet, možda bi se baš angažovao i pokušao da pomogne. Bar nekome. Verujem da bi išao na Kosovo. Bez pompe. Verujem da bi išao kod seljaka koji su sami, koji nisu u enklavama. Recimo, kod neke četiri babe, jedinih Srpkinja u Đakovici, za koje su sad - što je genijalno, igrali predstavu glumci iz Mitrovice. Mislim da bi on bio taj koga ne bi mrzelo da ode i pije kafu sa te četiri babe.
(Marija Dedić)



     DRUŠTVO UMETNIKA: Sećanja na legendu


     Kolege slavnog glumca Zorana Radmilovića nakon dve i po decenije pamte i rado se sećaju svog velikog prijatelja, njegovog neverovatnog duha.


     Glumac ALJOŠA VUČKOVIĆ obožavao je Zoranov humor: - Zoran bi sada u ovoj situaciji kada se ispred zgrade u kojoj je nekada živeo postavlja spomen-ploča, rekao: Nemoj da mi se tu skupljate jer ste dobar cilj iz vazduha! Nemoj da mi se tu skupljate, nego marš kući, pa knjigu u šake i učite. Učite, učite, učite, kao što je Lenjin govorio.


     Veliki umetnik PETAR KRALJ vreme koje su proveli zajedno smatra neprocenjivim: - Zorana znam od početka njegove karijere u Beogradskom dramskom pozorištu. Dosta vremena smo provodili zajedno, najviše u kafani i to uglavnom na Vračaru.


     Sa druge strane CACI MIHAJLOVIĆ priseća se kakav je bio vizionar: - Zoran je bio jedinstveni čarobnjak koji je u tišini svog doma promišljao neke važne misli koje je, na sreću, ponekad i zabeležio.


     Glumica MIRA BANJAC veoma ga je cenila kao glumca: - Radmilović je posebna priča, s njim sam veoma malo radila, ali sam ga dobro znala. Nije bio vedar i zabavan kako su ga ljudi doživljavali, već zaista težak čovek, gotovo mizantrop. Često se povlačio u sebe, bio je mrzovoljan, u nekim situacijama čak i neprijatan, ali obrazovan i teatarski dobro obavešten.
(Moni Marković)


     O jednom brkatom tati

     Tridesetšestogodišnja ćerka glumačke legende Zorana Radmilovića, Ana Radmilović, iako je bila devojčica kada je on napustio ovaj svet, još se jasno seća njegovog duha i neizmerne ljubavi sa kojom ju je odgajao. Iako su ga mnogi doživljavali kao prekog čoveka, Ana tvrdi da je u svom domu bio topao i privržen otac i suprug koji se o svemu brinuo, zbog čega su se ona i njena majka, glumica Dina Rutić-Radmilović, osećale neizmerno sigurno. Iako je krajem protekle godine objavila njegove zabeleške u knjizi Zalažem se za laž, krajem ovog meseca na tržištu će se pojaviti Anino novo ostvarenje radnog naslova O jednom brkatom tati.

     - Moja druga knjiga pojaviće se u prodaji krajem avgusta i u njoj ću oživeti sećanja na svog oca sve do njegove smrti, kada sam imala svega jedanaest godina. Neću zalaziti ni u kakve senzacionalističke analize, već ću prostim rečenicama opisati naš odnos – kaže Ana i sa uzdahom konstatuje da nikada neće izbledeti bol zbog preranog odlaska voljenog brkatog tate.

     - Pamtim ga kao toplog čoveka, što se verovatno vidi u svim njegovim ulogama, jer ga na osnovu njih ljudi vole i posle dve i po decenije koliko je prošlo od Zoranove smrti. U svom domu je bio kao i svaki drugi čovek, a kakav je bio kada je radio, to ne mogu da kažem pošto svoje obaveze i poslovne brige nikada nije unosio u kuću. Sećam se njegovih priča kako ga mrzi da ide na predstavu, stalno je ponavljao da je mator čovek koji više ne može da izdrži taj tempo i kako je trebalo da upiše nešto pametno poput prava ili arhitekture, što mu je njegov otac savetovao – sa osmehom se priseća Radmilovićeva.

     - Moj otac je bio veoma pravičan čovek i za mene autoritet. Naučio me je šta je fer i zbog toga nisam želela da prekršim nijedan naš dogovor, ali nikada ga se nisam plašila. Ne sećam ga se kao prekog čoveka, ali i sama sam čula takve tvrdnje. On bi se ponekad povukao u svoju radnu sobu i pretpostavljam da su to bili periodi kada nije bio dobro raspoložen. Bio je brižan otac, a verujem i dobar suprug. Ponekad je umeo da bude posesivan, ali uvek se trudio da se pored njega majka i ja osećamo sigurno, što smo svakako i bile – priča šarmantna Ana koja je s ocem uvek delila svoje male tajne.

     - Bilo mi je smešno kako je reagovao na moje prijatelje i simpatije. Vrlo ozbiljno je tražio da mu odgovorim: ko je taj dečak, odakle su mu roditelji i kakav je. Bilo je tu ispitivanja koja mu, po mom mišljenju, nisu priličila, ali prosto je tako reagovao – objašnjava atraktivna brineta koja je samu sebe obmanjivala na dan kada je Zoran zauvek napustio njen život.

     - Kada je umro, nisam verovala da se to dogodilo. Mislila sam da me svi ljudi koji su dolazili u našu kuću da izjave saučešće lažu, čak sam bila sumnjičava i prema majci. Svi su raspredali o tome da li će biti sahrana ili kremacija, hoćemo li zvati sveštenika ili ne, a ja nisam shvatala šta će im sve to. Mislila sam da svi oni nisu u pravu. Međutim, ubrzo sam prihvatila istinu, ali u prvi mah želela sam sam da verujem u laž kako bih olakšala svoj bol – priseća se sa tugom Ana 21. jula 1985. godine, kada je njen otac zauvek utihnuo na Prvoj hirurškoj klinici gde je izgubio opaku borbu sa kancerom.


     - Činjenica da sam ćerka Zoran Radmilovića pomogla mi je na nekim mestima, ali uglavnom među običnim ljudima. Mislim da me je prezime čuvalo dok sam radila kao novinar na Kosovu ili sam prosto verovala u to da bih se osećala sigurnije. Međutim, bilo je strašno dok sam studirala glumu kada su ljudi očekivali da ličim na njega, što je bilo nemoguće jer sam prvo žensko, a drugo bila sam dete. To sam baš teško podnosila.