Kada govorimo o zaštiti ekosistema, saživotu sa prirodom, "povratku prirodi" i sličnim temama, neretko nailazimo na autore koji svoje teze baziraju na kojekakvim nejasnim teorijama koje se često isprepliću sa duhovnim i sl. Na kraju dobijamo "pitka štiva" koja vode ka fantaziranju o utopiji. Svaka analiza koja slučajno (ili namerno) zanemaruje klasni konflikt i karakteristike kapitalističke ekonomije, nije u stanju pomaći raspravu sa mrtve tačke. Bez definisanja osnovnih, bazičnih problema - koji su duboko instalirani u samu esenciju kapitalističkog načina proizvodnje - dobijamo diskurs koji zapravo ne vodi nigde jer se fundamentalni problemi ignorišu, a na njih se samo nastoje nasloniti novi slojevi reformizma.
Odbacivanje iluzija prvi je korak ka kvalitetnom razmatranju funkcionalnog i ostvarivog post-kapitalističkog društva. U tom kontekstu, najveća iluzija je ona koja daje ideju da kapitalistički model nije potrebno odbaciti (ili svrgnuti). Kako i sam Fred Magdof ističe, u ljudskom društvu postoje negativne karakteristike koje su bile na snazi još i davno pre implementacije kapitalizma, ali, kapitalizam te negativne osobine amplificira, podupire, nagrađuje ih.
Pritom jasno ističe i konture novog društva, zajednice koja živi u harmoniji sa prirodom, a politika i ekonomija su podređene demokratiji - pravoj demokratiji, ne farsi na koju smo navikli - u kojoj učestvuje kompletna zajednica. Da ne govorimo o nikakvoj utopiji, pred sam kraj teksta Magdof navodi i konkretan primer malih ribarskih zajednica u Venecueli koje žive u potpunoj autonomiji i samoorganizaciji.
Iako se u svom osvrtu najviše bavi odnosom zajednice i prirode, Magdof je takođe izneo izuzetnu kritiku kapitalističkog sistema, preciznu i objektivnu koja postaje bazična pretpostavka za dalje razmatranje i razmišljanje.
O autoru i tekstu
Fred Magdof je profesor na univerzitetu Vermont gde predaje nauku o zemljištu i rastu biljaka. Zajedno sa Džonom Belamijem Fosterom (John Bellamy Foster) je koautor knjige "Šta svaki ekolog mora da zna o kapitalizmu" (What Every Environmentalist Needs to Know About Capitalism, Monthly Review Press, 2011). Aktuealni tekst je pripremljen kao deo konferencije na temu "Sklad i ekološka civilizacija" ("Harmony and Ecological Civilization") koja je organizovana za grupu gostujućih kineskih akademika koji su zainteresovani za teme ekološkog Marksizma. Konferencija je održana u Institutu za Postmoderni Razvoj Kine (IPDC - Institute for Postmodern Development of China), Claremont, California, 27. i 28. aprila, 2012. Sponzori konferencije su bili kineski Centralni Biro za Kompilaciju i Prevod pri KPK i Kinesko Društvo za Dijalektiku Prirode.
Fred Magdoff: Sklad i ekološka civilizacija - iza kapitalističkog otuđenja prirode
Da istaknem odmah na samom početku da ja nisam filozof niti stručnjak za kinesku kulturnu istoriju. Moja pozadina je poljoprivreda, specifično - plodnost zemljišta i zdravlje, iz te pozadine sam otišao u ekologiju i ekološki pristup poljoprivredi i društvu.
Imajući tu pozadinu na umu, kada govorim o konceptu sklada u kontekstu ljudi, društava i okoline, poprilično razumem taj koncept.
Koncept se odnosi na sve ljude koji žive zajedno u miru, bez da jedna osoba eksploatiše drugu, svaka osoba može postići svoj puni ljudski potencijal u društvu u kojem svako ima zadovoljene sve osnovne materijalne i nematerijalne potrebe, oseća se sigurno, srećno i ispunjeno kao ljudsko biće.
Uz to, koncept se odnosi i na sklad između ljudi i okoline, kao i između ljudi i drugih vrsta sa kojima delimo ovu planetu. U tom konceptu ljudi bi trebali u potpunosti razumeti i ponašati se u skladu sa načinima da budu sjedinjeni sa prirodom i zavise od nje - ne samo za dobavljanje prirodnih resursa koji su neophodni za život, već da im priroda obogaćuje i čuva živote svojim biodiverzitetom i efikasnim funkcionisanjem prirodnih ciklusa.
Postoji jedna važna stvar kada govorimo o konceptu skladnosti koji sam upravo ukratko opisao. Sklad na ovom svetu, sklad između ljudi i ostatka ekosistema - nije ostvariv u kontekstu kapitalizma. Kapitalizam, sistem koji je do sada na snazi bio nekih 500 godina (trgovinski kapitalizam oko 250 i industrijski kapitalizam oko 250) - to je relativno kratko vreme u 150,000 godina istorije anatomski modernog čoveka - kapitalizam je pokazao da neguje specifične međuljudske odnose i metaboličke interakcije sa zemljom koje su štetne za postizanje skladnog postojanja. To je posledica osnovnih karakteristika samog kapitalizma i odnosa koji on stvara za vreme vlastitog funkcionisanja. Svrha kapitalizma nije zadovoljavanje ljudskih potreba i očuvanje okoline. Postoji samo jedna svrha i snaga koja goni ovaj sistem - snaga koja je odgovorna i za njegove dinamične i za krizne periode slabog rasta (stagnacije), a to je - akumulacija kapitala bez kraja. Kapitalizam ima niz osnovnih karakteristika i takođe potiče određene ljudske osobine i odnose.
Ovo su 10 ključnih aspekata kapitalizma:
1) Mora stalno da raste (u suprotnom je u krizi) i njegova osnovna logika i motivacijska snaga nalažu rast.
2) Ne postoje druge sile koje ga pokreću izuzev akumulacije sve veće količine kapitala.
3) Kroz stvaranje tzv. "eksternalija" (ili popratnih efekata) stvara štetu ljudima, ekosistemu i osnovnim uslovima za život koji su potrebni ljudima i drugim vrstama. Prema rečima Pola Svizija: "Što se tiče prirode, kapitalizam prirodu ne vidi kao nešto što bismo morali poštovati i uživati u njoj, vidi je samo kao sredstvo za stvaranje profita i dodatne akumulacije kapitala" (1)
4) Podstiče korišćenje neobnovljivih izvora bez ikakvog obzira prema budućim generacijama, kao da tim resursima ne postoji kraj, dok u isto vreme zloupotrebljava i obnovljive izvore kao što su izlov ribe u okeanima i šume.
5) Stvara ogromne nejednakosti u primanjima, bogatstvu i moći unutar i između država. Ne samo klasne, već i rasne, polne i druge nejednakosti ugrađene su u zakone kapitalističkog kretanja.
6) Potražuje i stvara rezervne vojske radnika koji su uvek nesigurno vezani uz ekonomiju, većina ih se drži u siromaštvu ili blizu siromaštva - tako da bi radna snaga uvek bila dostupna u vreme ekonomskog uzleta, u suprotnom se radnike otpušta kada ih poslovanje više ne treba.
7) Promovišu se nacionalne ekonomije, političke konkurencije i imperijalizam, odlazi se u ratove za dominacijom i pristupom resursima.
8) Podstiče i nagrađuje one specifične ljudske vrednosti koje su nužne za napredak ili samo egzistenciju u ovom posesivnom, individualističkom društvu: sebičnost, individualizam, nadmetanje, pohlepa, izrabljivanje drugih, konzumerizam - dok se u isto vreme ne dopušta potpuno izražavanje onih ljudskih karakteristika koje su nužne za skladno društvo (saradnja, deljenje, empatija i altruizam) (Empatija - sposobnost razumevanja emocija drugih ljudi i odgovarajućih načina reagovanja na opažene emocije. Altruizam je naklonost i ponašanje kojem je cilj pomaganje drugome u komE se ne očekuje neka vrsta nagrade od drugih. Egoizam i altruizam su dva suprotna svojstva, osobine, krajnosti koje se odnose na našu upućenost na nas same i na druge.)
9) Vodi u narušavanje zdravlja jer ljudi moraju operisati u hijerarhijskim društvima, gde mnogi rade u opasnim uslovima ili u poslovima koji su repetitivni i dosadni - dok su u isto vreme izloženi gubitku ili strahu od gubitka posla (postoji niz snažnih dugoročnih zdravstvenih efekata koje prouzrokuje gubitak posla.) (2)
10) Uništava zdrava društva da ljudi postaju sve više usamljeni, dok su autentične kulture zamenjene dominantnim nacionalnim i globalnim kapitalističkim kulturama. Ljudi postaju zavisni od zgrtanja više za sebe i svoje porodice, a sve manje se oslanjaju na međusobne odnose sa drugim ljudima.
Imperativ rasta kapitalizma zaslužuje posebnu pažnju jer se radi o jednoj od glavnih prepreka na putu prema usklađenom društvu ljudi i prirode. Sve veća akumulacija bez kraja znači da se stalno koriste sve veće količine resursa - bez prestanka - čak iako stalno pronalazimo nove efikasnije načine kako koristiti resurse.
Ekonomija koja raste uz jako slabu stopu od 1% godišnje udvostručiće se u 72 godine, ali, ona koja raste 2% godišnje - i dalje jako mala stopa - udvostručiti će se za 36 godina. A kada rastu 3 do 4%, ekonomije se udvostručuju svakih 24 i 18 godina. Kina je ostvarila rekordne stope rasta od 10% godišnje, što znači da se ekonomska proizvodnja udvostručuje svakih 7 godina! Ali, već sada koristimo resurse prebrzo od samo jedne planete koju imamo - brzo praznimo neobnovljive resurse, dok u isto vreme pogrešno i preterano koristimo resurse koji su teoretski "obnovljivi". Ukoliko se globalna ekonomija udvostruči u idućih 20 ili 30 godina, to će samo ubrzati put u ekološki, a verovatno i u socijalni, haos i uništenje.
Stoga možemo zaključiti da kapitalizam promoviše procese, odnose i ishode koji su upravo suprotni potrebama ekološki mirnog, pravednog i skladnog društva.
U otuđenoj ideologiji i praksi buržujskog društva, Marks i Engels su zapisali u knjizi 'Nemačka Ideologija': "Odnos čoveka sa prirodom je isključen iz istorije i zato je stvorena antiteza čoveka prema prirodi". Stoga je proleterima dat istorijski zadatak da stvore "postojanje" ovog sklada kroz jedan praktičan način, kroz revoluciju. (3)
Jedino na ovaj način proletarijat može ponovo ostvariti skladnu povezanost sa prirodom i sa vlastitom proizvodnjom.
Marks i Engels su se pozivali direktno na ranu fazu onoga što danas nazivamo ekološkom krizom, kada su zapisali: "Esencija ribe je njena voda - esencija jedne slatkovodne ribe je voda u reci. Ali, ta esencija prestaje biti esencija kada više nije u stanju biti pogodan medij postojanja - čim reka počne da služi industriji, čim se zagadi otpadom i kada njom počnu ploviti parobrodi, ili čim se reka počne preusmeravati u kanale gde samo jedan odvod može ribu lišiti njene esencije." (4)
Bez obzira na sve, za mnoge je uloga kapitalizma u uništavanju prirode nevidljiva. Stoga se ekološki i društveni antagonizmi i protivrečnosti kapitalizma često pogrešno dijagnostikuju.
Pojedini posmatrači smatraju da su mnogi od ovih problema nastali uzdizanjem industrijskog društva. Zato, takvo razmišljanje nalaže, svako društvo koje je bazirano na industrijskoj proizvodnji će nužno imati iste ekološke probleme.
Drugi pripisuju bezobzirnu eksploataciju prirodnih resursa i štetu okolišu na postojanje previše ljudi. Velika populacija, koja prelazi kapacitet planeta - tvrde oni - je krivac i na osnovu toga rešenje je smanjenje populacije planete što je brže moguće (što, naravno, nije jednostavno učiniti na human način). Neki ahistorični komentatori će reći da je problem u tome što su ljudi endemično pohlepni i gramzivi. Uz svega nekoliko važnih izuzetaka, ne-marksističke diskusije o ovim problemima uopšte ne spominju karakteristike i način delovanja kapitalizma, a pogotovo se ne bave dubinskom analizom istog. Ti ljudi su toliko usađeni u sistem da zaista smatraju da će kapitalizam, koga mnogi pogrešno nazivaju "tržišnom ekonomijom", trajati zauvek - čak iako znamo da ćemo uništiti planetu, jedino mesto ljudskog postojanja, druga vrsta ekonomskog sistema za te ljude je jednostavno nepojmljiva. Ekonomski, socijalni i istorijski kontekst je u potpunosti zanemaren.
Racionalna i korisna alternativna rešenja za svaki problem zavise od realističnih analiza i dijagnoza koje mogu odgovoriti šta stvara problem. Kada toj analizi nedostaje supstanca, ponuđena "rešenja" će najverovatnije biti beskorisna.
Na primer, imamo ljude koji su fiksirani na neobnovljive izvore kojih, prema njihovom shvatanju, ponestaje zbog "prenaseljenosti". Stoga, isti predlažu, kao jedno od "rešenja", naglo smanjenje rasta svetske populacije. Programi koji daju kontracepcije ženama u siromašnim državama se nude kao važno oruđe u rešavanju globalne ekološke krize. Ali, oni koji su zabrinuti oko toga da ima previše ljudi generalno ne raspravljaju o ekonomskom sistemu koji je tako destruktivan za prirodu i ljude. Takođe, isti ljudi ne kritikuju moralne implikacije i praktični problem koji proizlazi iz ogromne nejednakosti koju stvara kapitalizam. Ignorisana je čak i činjenica da samom kapitalizmu treba rast populacije kako bi mogao da raste.
Stoga, kritički aspekt gotovo uvek nedostaje pri diskusijama onih koji su zabrinuti oko populacije i kako ta populacija utiče na resurse i zagađenje okoline, dok pritom ignorišu činjenicu da najveću štetu okolini stvaraju bogati i njihovi životni stilovi kao i sistem akumulacije kapitala koji služi upravo njihove interese.
Istraživanje Svetske Banke procenjuje kako je 10% najbogatijeg sloja čovečanstva odgovorno za otprilike 60% upotrebe resursa i prema tome za barem 60% uzrokovanog onečišćenja (verovatno i više). Ti komentatori ne vide da jedno od njihovih "rešenja" - promovisanje kontracepcije u siromašnim zemljama ne vodi ni blizu prema adresiranju pravog problema. Ne treba ni napominjati da bi siromašni ljudi morali imati pristup zdravstvenim uslugama, uključujući i po pitanju stvaranja porodice. To bi trebalo biti osnovno ljudsko pravo. Prava žena po tom pitanju su osnovni indikatori ljudskog razvoja. Ali, kako ljudi koji su toliko fiksirani na sam broj populacije ne vide da je za najviše problema direktno kriva najimućnija klasa?
Uz ogromnu količinu resursa koje troše bogati individualci, odgovornost snose i vlade. Američka vojska je jedan od najvećih potrošača nafte, bakra, cinka, olova i drugih retkih resursa na svetu. Vojska je ujedno i najveći potrošač energije u SAD-u. (5)
Dok kapitalizam stvara većinu navedenih razloga i odnosa koje smo gore naveli, moramo biti svesni činjenice da su i dugo pre kapitalizma postojali negativni socijalni aspekti kao što su ratovanja, eksploatacije ljudi i resursa i ekološke štete. Ali, kapitalizam učvršćuje i ove probleme pretvara u sistematske dok u isto vreme stvara još i nove negativne aspekte.
Živeti u SKLADU sa Planetom
Jasno je da nema načina kojim se može postići prava skladna civilizacija uz ekonomski sistem u kojem odluke donose privatne osobe na osnovu toga koliko će se kapitala akumulirati, vodeći se vlastitom pohlepom i konzumerizmom.
U takvom društvu "socijalni odnosi postaju samo refleksija dominantne snage društvene kapitalističke ekonomije" (6). Hijerarhijska klasna struktura učvršćena je sa radnicima (uredski i industrijski), malim preduzetnicima (ovo uključuje poljoprivrednike i samozaposlene koji proizvode sami ili u malim grupama) i vlasnicima i upraviteljima velikih kompanija. Odnos radnika prema upravitelju ili vlasniku pokazuje razliku u bogatstvu i moći unutar radnog mesta i u spoljnom svetu. A radnik i njegov šef imaju različite interese. Šef nastoji da maksimalizuje profit, dok radnik nastoji da ostvari veću platu i bolje radne uslove. Pošto je to osnovni motiv kapitalizma i duboko je instaliran u sam DNA sistem, nije ga nikada moguće reformisati ili izmeniti da bi se postigli ciljevi održivosti, harmonije ili ekološke civilizacije. Kapitalizam, u svojoj esenciji, je anti-održiv, anti-harmoničan i anti-ekološki. Za Marksa kapitalizam stvara "nepomirljive podele" u metabolizmu prirode i društva, nameće se nužnost "obnove" ove esencije samog života - obnove koja traži usklađeniji socijalni poredak iza kapitalizma (7).
Niko ne može predvideti detalje buduće civilizacije. Ali, da bi ona bila ekološko i socijalno održiva, njena ekonomija će morati imati osnovni zadatak zadovoljavati sve osnovne ljudske materijalne i nematerijalne potrebe - za sve ljude. Kao i kod mnogih pred-kapitalističkih društava, ekonomija će se morati stopiti unutar ljudskih odnosa i biti kontrolisana od strane samih ljudi.
Takvo društvo će morati imati neke osnovne karakteristike. Moraće zaustaviti ekonomski rast nakon što se zadovolje osnovne ljudske potrebe. Takođe će morati promovisati, podupirati i nagrađivati pozitivne ljudske vrednosti kao što su kooperacija, deljenje, empatija i reciprocitet. I mora operisati sa poštovanjem prema prirodi - lokalno, regionalno i globalno.
Postoje ljudi koji veruju da sama priroda ima vlastita prava i kako "majka zemlja" (ili Pachamama, prema jeziku naroda Anda u Južnoj Americi) mora biti tretirana sa poštovanjem i kako se za nju mora brinuti, zato jer je to etično i pravedno.
Ali, čak i ako imate antropocentričan pogled, pogodovaćete od društva koje je zasnovano na očuvanju biološkog diverziteta.
Kako bi živeli zdravim, srećnim i zadovoljnim životima, sada i za generacije koje tek dolaze, ljudi moraju imati čistu vodu i vazduh, zdravu i plodnu zemlju, mudru i pažljivu upotrebu obnovljivih i neobnovljivih izvora. Degradirani ekosistemi moraju se regenerisati. Ljudi treba da imaju prostor gde mogu gledati i uživati u prirodnom svetu - parkovi, šume, močvare, jezera. Kada ljudi shvataju svu lepotu prirode i važnost njenog postojanja, žive emotivno ispunjenije živote i povezani su sa prirodnim svetom na jednom sasvim dubljem emotivnom nivou.
Čak je stvoren i termin za decu koja ne doživljavaju prirodan svet često (a u industrijalizovanim bogatim zemljama, ovo uključuje većinu) - "poremećaj deficita prirode". I pored činjenice da se neka deca adaptiraju na život u unutrašnjosti i sa svetom se povezuju primarno putem elektronskih naprava, mnoga deca pate od nedostatka vitamina D i slabog imunološkog sistema (što češće dovodi do oboljenja) do problema u ponašanju kao što su agresivnost (8). Zbog činjenice da smo tako zavisni od lokalnim, regionalnim i globalnim ekosistema, zaštita istih mora biti cilj društva koje teži skladu u najširem smislu.
Ekonomsko-političko-socijalni sistem koji je stvoren kako bi zadovoljio osnovne ljudske potrebe moraće imati demokratski način odlučivanja koji će biti zasnovan na društvima i saradnjama između više društava i regija.
Biće esencijalno za ljude da se priviknu na život u skromnijim standardima od onoga što se naziva zapadni standard srednje klase. Argument možemo pronaći i u istraživanju Svetske Banke gde se navodi da 75% resursa koristi 20% najbogatijih ljudi, otprilike 1,4 milijarde ljudi. Ali, i ove statistike su svakako konzervativne. Kako sam i objasnio u svojoj knjizi (koju sam napisao sa John Bellamy Fosterom) - 'Šta svaki ekolog mora znati o kapitalizmu': Važno je prepoznati kako je ova karakteristika (ogroman jaz između bogatih i siromašnih), pitanje klase i drugih forma socijalnih nejednakosti, kao što je nejednakost među državama. 2008. Amerikanci koji se nalaze u gornjih 20% po količini primanja, trošili su 4 puta više na odeću i 5 puta više na transport, nego oni u donjih 20%. U Kanadi, istraživanje je pokazalo da 10% najbogatijih ima čak 9 puta veći 'ekološki trag' od donjih 10% (9).
Ako gledamo iz globalne perspektive, nejednakosti su još i gore. Nedavno istraživanje je pokazalo da "2% bogatih individualaca ima preko pola globalnog bogatstva, dok 1% najbogatijih ima ukupno 40% svog svetskog bogatstva, dok donjih 50% stanovnika sveta ima svega 1% od ukupnog svetskog bogatstva" (10).
Usklađeno društvo mora promovisati jednakost. Nemoguće je da svi živimo kao zapadna srednja klasa, jer planeta to jednostavno ne bi izdržala. Nadalje, pravi demokratski sistem jednostavno nije kompatibilan sa uslovima u kojima nekolicina živi u luksuzu, dok većina živi u daleko lošijim uslovima. Kako bi uopšte ta nekolicina mogla živeti u tako visokom standardu ako bi se sve ekonomske odluke, uključujući one po pitanju investicija, plata itd. donosile demokratično i planski?
Ukoliko želimo takvo društvo, ne možemo imati grupu - bez obzira koliko ona mala bila - koja bi živela u bogatstvu. Takođe ne možemo imati ni društvo u kojem bi svako nastojao zgrnuti više fizičke imovine od svog suseda (11).
U jednom ranijem tekstu pristupio sam pitanju ekološke civilizacije počevši raspravu o osnovnim ekološkim konceptima (12). Istakao sam važnost snažnog ekosistemskog diverziteta, prirodnih ciklusa, samoorganizovanosti, samoregulacije i otpornosti kroz obnovljivost. Diskusija je tada skrenula u isticanje ovih detalja ka stvaranju osnovnih karakteristika koje bi obeležavale buduću ekološku civilizaciju.
Dopustite da vam dam samo jedan primer kako se može lako doći do promene kada se zajednicama da kontrola nad ekonomijom (samoregulacija). U Venecueli, mali ribari su imali mnogo problema zbog izlova ogromnih ribarskih mreža. Tehnika kojom mreže izlovljavaju sa dna ne samo da rezultuje velike ulove, već se i znatno oštećuje morsko dno i koralni život koji je toliko važan za stvaranje ribljeg fonda i u budućnosti. Državna vlast u Venecueli je zabranila pristup velikim kočaricama u teritorijalnim vodama, a ribarske zajednice su podstaknute da same počnu donositi odluke i da kolektivno upravljaju sa svojim resursima. Sada, ribarska zadruga sela Chuao - poznatog po kvalitetnoj čokoladi koja se dobija iz kakao drveća - kolektivno donosi odluke po pitanju kada i gde ribariti, koliko izloviti i koliko zadržati. Ne samo da su u stanju prehraniti svoju zajednicu, nego i prodaju ribu državnim tržnicama koje ribu distribuišu široj populaciji. Oni su ostvarili samoorganizovanost (važan stub ekosistema), kroz vlastite vrtove, ribu koju love, kakao i banane koje prodaju. Kontrolisanjem lokacije, kvantiteta, i veličine izlova ribe, zajednica se nalazi u usko povezanim, svesnim i planiranim metaboličkim odnosima (drugi važan stub ekosistema) u odnosu sa prirodnim svetom na način da se poštuju prirodni resursi koji će biti dostupni i idućim generacijama.
Napravimo zaključak, usklađena civilizacija potražuje ekonomiju i politiku koja je pod socijalnom kontrolom. U njoj zajednice ciljaju prema:
1) samo-regulaciji kroz smislene demokratske procese
2) samoorganizovanosti za osnovne životne potrebe (i pored činjenice da potpuna samoorganizovanost nije nužna ni poželjna)
3) ekonomskoj jednakosti u kojoj svako ima osnovne životne potrebe zadovoljene, ali ne preko toga
4) aplikaciji ekološke proizvodnje, življenja i transporta
Možemo još dodatno pojednostaviti problem koristeći ovu jednačinu:
Usklađena civilizacija = socijalizam (sa ekonomijom i politikom pod socijalnom kontrolom, što znači demokratska kontrola ljudi i radnika nad fabrikama, farmama i svim drugim mestima rada) + ekonomija koja radi sa ciljem proizvodnje dobara i usluga koje će zadovoljiti osnovne životne potrebe, dok u isto vreme se čuva priroda + materijalna jednakost + jednostavno življenje
Sve ovo zajedno naravno znači kultivisanje nove, skladne etike kao dela ekološke revolucije. Kao što je i rekao Dao De Jing (takođe poznat i kao Laozi): "Ljudi gladuju zato jer bogati uzimaju previše... Samo oni koji ne koriste život kao sredstvo uvećavanja mogu znati ceniti sam život" (13). Moramo pronaći način kako da se vratimo ovoj skladnoj, prirodnoj koncepciji u našim društvima.
Reference:
(1) Paul M. Sweezy, "Capitalism and the Environment", Monthly Review 41, no. 2 (1989): 8.
(2) For a few examples, see Daniel Sullivan and Till von Wachter, "Job Displacement and Mortality", The Quarterly Journal of Economics 124, no. 3 (2009): 1265–1306; Frances M. McKee-Ryan, et. al., "Psychological and Physical Well-Being During Unemployment", Journal of Applied Psychology 90, no. 1 (2005): 53–76; and Philip Oreopoulos, Marianne Page, and Ann Huff Stevens, "Intergenerational Effects of Worker Displacement", Journal of Labor Economics 26, no. 3 (2008): 455–83.
(3) Karl Marx and Frederick Engels, Collected Works, vol. 5 (New York: International Publishers, 1975), 55–58.
(4) Ibid.
(5)4 Daily Energy Report, "A Look at US Military Energy Consumption", June 8, 2011, http://oilprice.com.
(6) Harry Magdoff and Fred Magdoff, "Approaching Socialism", Monthly Review 57, no. 3 (2005): 19–61.
(7) Karl Marx, Capital, vol. 1 (New York: Penguin, 1976), 637–38; Capital, vol. 3 (London: Penguin, 1981), 949.
(8) Richard Louv, Last Child in the Woods (Algonquin Books, 2008).
(9) Fred Magdoff and John Bellamy Foster, What Every Environmentalist Needs to Know About Capitalism (New York: Monthly Review Press, 2011), 34–35.
(10) Ibid., 84.
(11) Thorstein Veblen, The Theory of the Leisure Class (New York: New American Library, 1953).
(12) Fred Magdoff, "Ecological Civilization", Monthly Review 62, no. 8 (2011): 1–25.
(13) P.J. Laska, The Original Wisdom of the Dao De Jing (Green Valley, AZ: ECCS Books, 2012), 98.
Prevodi: Marko K. (advance.hr)
Predgovor prevodu teksta: D. Marjanović (advance.hr)
Autor: Fred Magdoff
Naslov originala: Harmony and Ecological Civilization: Beyond the Capitalist Alienation of Nature
Direktan link na original: http://monthlyreview.org/2012/06/01/harmony-and-ecological-civilization
Datum objave originala: jun 2012
(monthlyreview.org)
Нема коментара:
Постави коментар