MORA SE MENJATI USTAV, ALI I SRBIJA

     NOVI SAD - Loš Ustav, kaže narodni poslanik i zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Bojan Kostreš objašnjavajući nekoliko aktuelnih problema, uz dodatak da taj akt Vojvođani i Vojvođanke poštuju iako ga nisu podržali.

     Ustav je i temelj novih sukoba između pokrajinske i republičke administracije povodom plana da se nekoliko neuspešnih poljoprivrednih preduzeća proda kompaniji Al Dahra iz Ujedinjenih Emirata. Ko je u pravu, prvo je pitanje Novog Magazina za Kostreša: "Obe vlade polaze od krivih pretpostavki, a to čine zato što su bile saveznice u lošem poslu pisanja Ustava Srbije koji je izvor svih problema".

     Ako ne objasnite konkretno, mnogi će se pitati šta to "onaj" autonomaš priča?
     Vrlo jednostavno - da Ustav Vojvodini garantuje delimično izvršnu, zakonodavnu, sudsku vlast i izvorne prihode, kako je bilo predlagano, a vojvođanski premijer se u poslednjem trenutku predomislio, poljoprivredno zemljište na teritoriji AP Vojvodine bilo bi deo fonda zemljišta koji pripada Pokrajini i koja njime gazduje. Vlada Srbije racionalno želi da dovede investitore u ta vrlo loša poljoprivredna preduzeća i ne treba sumnjati da će najavljene investicije biti realizovane. S druge strane, imamo činjenicu da je posle poklanjanja NIS-a, posle pokušaja da se preuzme Elektrovojvodina, preuzimanjem poljoprivrednog zemljišta Vojvodina ekonomski razvlašćena i da je umesto lokomotive koja treba da vuče Srbiju u Evropu postala manje razvijena od većih delova Srbije.

     Kada je Liga branila Vojvođansku razvojnu banku mi to nismo činili zato što ona dobro radi, iz aviona se videlo da ne funkcioniše kako treba, ali branili smo pravo da Vojvodina ima razvojnu banku, da može da je osnuje i upravlja njome. Tako je i sada.

     Šta je tu novo, osim što je poljoprivredno zemljište u pitanju?
     Ništa novo, i vlada Mirka Cvetkovića koju smo podržavali i sve pre nje imaju jedinstven odnos, a to je da Vojvodina ne treba da upravlja svojim ekonomskim resursima. Ne vidim kako će situacija biti razrešena dok se ne otkloni suština problema.

     A to je promena Ustava?
     Da, preciznije, promena odnosa centralne vlasti prema Vojvodini.

     Promena Ustava je komplikovan posao za koji nema ni političke volje, realno ni vremena. Šta nam treba činiti?
     Mi društveni i politički dogovor o tome da li Vojvodina treba da ima autonomiju i da li ona treba da bude zasnovana na do sada postignutom stepenu prava ili na evropskim standardima i kojima od njih. Moramo da postignemo konsenzus o mnogim pitanjima koja su vezana za državnost Srbije i njeno uređenje, a autonomija Vojvodine je samo jedno. Inače će stalno biti nesporazuma na relaciji Beograd - Novi Sad koji će blokirati pokrajinsku administraciju i izazvati revolt građana i građanki. Nikada u Vojvodini nije bilo više separatizma nego danas, a da nema nijedne političke organizacije koja separatizam zagovara.

     To zvuči kao optužba unitarista.
     Ljudi su očajni i to je poruka koja se mora poslušati. Kad razgovaram sa prijateljima u Beogradu uvek uzimam za primer Crnu Goru. Na referendumu 1992. većina stanovnika Crne Gore bila je za zajedničku državu sa Srbijom. Petnaestak godina kasnije 55 odsto stanovnika bilo je za nezavisnu Crnu Goru, a danas daleko više. Zašto? Političari u Beogradu moraju biti svesni da Srbija nije krompir koji je svuda isti kad ga presečete, da je Srbija i prema svom etničkom sastavu i prema kulturno-istorijskom nasleđu, ekonomiji, raznolika i da kvalitetna država omogućava da se raznolikosti razvijaju i sabiraju u jedan novi kvalitet.

     Konsenzusa o rešenjima nema ni u Vojvodini?
     Nema. Ako ugrubo definišemo stanje postoje tri stava, jedan je ekstremni - da autonomiju treba ugasiti; deo partija, političara i građana smatra da ovaj nivo autonomije treba razvijati; a treći kao LSV, da treba vratiti autonomiju iz 1974. jer je neprihvatljivo oduzimanje stečenih prava, posebno posle državnog udara, nasilnog rušenja vojvođanskog rukovodstva.

     Na sednici Skupštine o kosovskoj rezoluciji, izrekli ste nekoliko surovih činjenica, ali kao da vas niko nije čuo.
     Još kada je donošen Ustav pitali smo kako je moguće da se južnoj srpskoj pokrajini, kako nacionalisti vole da je zovu, nudi suštinska autonomija, iako je većina stanovnika tamo podigla oružanu pobunu, ignorisala državu i na kraju proglasila nezavisnost, ali ne i Vojvodini gde ljudi poštuju Ustav i zakone Srbije, lojalni su građani, poreze plaćaju više nego drugi. A to neopisivo nepoverenje i stavljanje u podređenu poziciju izazivaju frustraciju u Vojvodini, pa će se na kraju pokrajinska administracija potpuno obesmisliti. Evo, danas ministarka Kalanović kaže da vojvođanska administracija ništa ne radi da se u Vojvodini bolje živi! A ja, izvinite, pitam kako da radi kad joj se ne daju nikakvi alati? Znate li da su Vojvodinavode i Vojvodinašume, čim su prešle u pokrajinsku nadležnost, počele da ostvaruju mnogo bolje finansijske rezultate nego dok su bili u sastavu Srbijavoda i Srbijašuma. Ako mi u Vojvodini stvaramo prihod logično je i da ga trošimo, da nam se kaže koliko košta država Srbija i mi ćemo to da platimo, platićemo i više. Ali, potpuno je obrnuto, Vojvodini se izvuče sav novac, oduzmu joj se svi mehanizmi za razvoj, a onda se optužuje za samoupropašćavanje.

     Kako regionalizacija i decentralizacija, koje su i deo evropske agende, mogu da pomognu?
     Srbija se mora menjati. Hajde da ostavimo autonomiju Vojvodine po strani, ljudi iz Zapadne Srbije i Šumadije isto idu u Beograd po novac i po mišljenje, a ja ne vidim zašto neko ko je deo centralne vlasti bolje zna šta je potrebno Kragujevčanima nego oni sami? Država Srbija treba da zadrži deo nadležnosti i elemente državnosti, ali oni moraju biti primereni XXI veku, a ne XVIII.

     Srbija ima problem sa prihvatanjem različitosti i političare koji ne shvataju da stara rešenja ne daju nove rezultate, ali kako se budemo približavali EU moraćemo da menjamo rešenja. Bojim se samo da ne upadnemo u novu grešku, da Vojvodina, pa i Beograd koji je u izvesnom smislu grad region, čekaju institucionalan razvoj ostalih krajeva.

     I paljenje vojvođanske zastave obnovilo je ustavne nejasnoće. Šta ćete uraditi?
     Šta može Liga da učini? Da ргоtestuje i da se ljuti. Vojvođanska zastava je ustavna kategorija, nije Čankova krpa, kako vole da je zovu desničari. Svidelo se to kome ili ne, paljenje zastave Srbije, ali i Vojvodine, Beograda, Novog Pazara... jeste atak na državu Srbiju i morali bi da reaguju policija i pravosuđe. Oni ne reaguju, država se opet povlači pred nasilnicima kao i 6. oktobra zabranom gej parade u Beogradu i tako daje za pravo dripcima koji paljenjem zastave, spiskovima nepodobnih organizacija, medija i pojedinaca pokušavaju da stvore društvenu klimu u kojoj je fizički obračun sa drugačijima normalan. Pitanje je kratkog vremena kada se to može pretvoriti u uličnu pravdu horde, imamo iskustva u tome. Suštinsko je pitanje dokle će država tolerisati nasilnike, a ako ih ne smatra nasilnicima to mora da kaže.

     Mislim da će Srbija uskoro imati još jedan veliki problem, da će se pocepati na prozapadnu i proistočnu i u zavisnosti od toga imaćemo reformu društva. Čeka nas turbulentno vreme, a sve će biti jasnije ako se stvarno opredelimo da Srbija bude deo EU - onda ne može biti paljenja zastava, spiskova, uništavanje autonomije je neprihvatljivo. Ako se odlučimo da budemo, kako se to kaže, ruska gubernija, onda je ovo samo početak.

     Nemate poverenja u deklarativnu opredeljenost vlasti za EU?
     Političko opredeljenje demonstrira se postupcima, a ja nisam zadovoljan efikasnošću politike koja je vođena u prethodnom periodu. Daleko od toga da nije bilo pomaka, borba protekle vlade protiv organizovanog kriminala učinila je da danas nema organizovanog kriminala koji može uzdrmati državu. Tu je Cvetkovićeva vlada, da budem precizan Miodrag Rakić u čijim je rukama to bilo, efikasno suzbila organizovan kriminal i hapšenje Darka Šarića koje se najavljuje posledica je tog rada. Ne mogu da ne pomenem da je ta vlada uhapsila sve haške begunce.

     Rekli ste nedavno da je ova Vlada više uradila za nekoliko meseci nego prethodna za mandat.
     Moram, na moju veliku žalost, to da potvrdim, ali ne daje se ocena na tri meseca, već za čitav mandat. Ova Vlada ima dva velika posla koja je počela - borbu protiv korupcije i pitanje Kosova - i u zavisnosti od toga kako će ih rešiti, ljudi će se opredeljivati. Mora se imati mnogo odvažnosti da se pitanje Kosova iz mita prevede u nešto što će se konkretno rešavati, inače ćemo dovesti u pitanje naše evropske integracije.

     Koliko je prelazak Aleksandre Jerkov u DS i osam članova Lige u Zrenjaninu u SNS oslabio LSV?
     Da krenem od Zrenjanina - oni od maja nisu članovi Lige. Aleksandre Jerkov što se tiče, mislim da je pogrešila. Nije prijatno kada ode neko prepoznatljiv, ali to nije uzdrmalo LSV. Čudno je, međutim, što smo nekoliko dana vest nacionalnih medija zato što je otišlo devetoro ljudi od 30 hiljada, ali nema nas kada postavljamo pitanja o spiskovima, lustraciji, zemljištu. Liga nije u milosti medija u Beogradu, niti vodećih stranaka.  

     Interesantno je i to kako demokrate i naprednjaci pokušavaju da predstave da se Liga raspada i gasi, iako to nije tačno. Malo ko zna da je na pokrajinskim izborima DS osvojio 212 hiljada glasova, SNS 183, a Liga 111 hiljada. Nekada su demokrate i radikali imali po 4-5 puta više glasova, sada nemaju ni dvostruko, što pokazuje da Liga polako postaje nezaobilazan politički faktor u Vojvodini i ja mogu samo da obećam da nećemo odustati.

     Najavili ste da ćete zahtevati produženje važenja Zakona o lustraciji. Šta očekujete sada, posle istorijskih pomirenja?
     To je važan ispit koji će pokazati da li u Srbiji zaista postoji svest o tome da se moramo suočiti sa prošlošću, da ljudi koji su radili protiv svojih građana, protiv svoje države i stabilnosti u regionu moraju odgovarati. Ako se kaže da lustracije ne treba da bude šalje se poruka da je to što su radili bilo legitimno, a devedesete se nisu dogodile same od sebe, to nije ni svetska zavera. Ako me pitate da li sam optimista, nisam, prošli put nas nije podržala ni vlada koju smo podržavali, ali moram da pokušam.

     Šta je u vašim rečima o Kosovu izazvalo frustraciju u Skupštini?
     Svi se zaklinju da Srbija neće priznati nezavisnost Kosova, a šta to znači? Da je KiM sastavni deo Srbije? Ako jeste, onda su i građani KiM njeni građani, hoće li milion i po Albanaca biti upisano u birački spisak i hoće li se država potruditi da izađu na izbore? I da imamo poslanike iz redova Albanaca koji se parlamentu mogu obratiti na svom maternjem jeziku, da ministar vojske ili prosvete, pravde bude kosovski Albanac? 

     Kada sam to govorio u Skupštini izazvalo je veliku frustraciju, iako se to nije primetilo u televizijskom prenosu. Ja s tim nemam problem, ali hajde da se ne lažemo, ako je Kosovo deo Srbije moramo da ga prihvatimo onakvo kakvo jeste, ako nije deo Srbije hajde da to kažemo i nastavimo dalje priču. Isto tako, mora postojati iskrenost vezana za Vojvodinu, bacanjem problema pod tepih samo ćemo doći u situaciju da se jednom sapletemo o nju i čudimo šta nam se događa. 

(BILSV, 24.01.2013)