Noam Čomski, američki lingvista, filozof, istoričar i politički aktivista, poznat je po svom kritičkom stavu prema spoljnoj politici SAD-a i modernom kapitalizmu, a naročito prema kritici medija koji je izneo u svojoj knjizi "Proizvodnja pristanka: politička ekonomija masovnih medija" (1988).
1. 2007. se u američkoj štampi pojavio veći broj članaka i napisa o 'vojnom jačanju Narodne Republike Kine'. Pentagon je potvrdio da je Kina ojačala svoj potencijal sa 400 novih projektila, koji bi mogli nositi nuklearne bojeve glave. Došlo je do rasprava kako bi se utvrdilo - da li Kina želi da ovlada celim svetom, radi li se možda o pogrešnim brojkama ili je posredi nešto drugo? Nešto ipak treba razjasniti. Koliko nuklearnih projektila poseduju SAD? Otprilike 10.000. Kina ih ima 400 (ako ćemo verovati militaristima). To, dakle, dokazuje kako Kinezi žele osvojiti svet. Ako se pažljivo čita strana štampa, razlog zbog koga Kina jača svoje odbrambene snage nije toliko poznata agresivnost Pentagona, već to što je Amerika svakim danom sposobnija da locira i uništi ciljeve koje želi i to sa sve sofisticiranijom tehnologijom, ma gde god da se oni nalazili (čak i one pokretne). Ko, dakle, u ovom slučaju želi osvojiti svet? Naravno, Kinezi! Jer od onog trenutka kada smo mi zavladali njime, oni ga pokušavaju osvojiti. Princip: 'mi posedujemo svet' je jednostavan i može objasniti sve rasprave o spoljnoj politici SAD-a. (Mi posedujemo svet, 01.01.2008.)
2. Možemo li zaustaviti militarizaciju svemira? Izgleda da da. I to samo zato jer su SAD jedine koje insistiraju na tome. Ceo svet se protivi jer je preplašen. SAD su već daleko odmakle u tom poslu. Iako ostale zemlje i ne sanjaju o apsolutnoj premoći i nadzoru nad celim svetom, i zaostaju za Amerikom; bez sumnje će reagirati. Postoje mnogi međunarodni ugovori koji regulirašu svemirska istraživanja koje podržava ceo svet, a koje SAD pokušavaju osporiti. Kao npr. Ugovor o nad-atmosferskim prostorom (Outer Space Treaty), koji zabranjuje raspoređivanje oružja u svemiru. Taj su ugovor potpisale sve zemlje sveta, pa i SAD. Još niko nije pokušao postaviti bilo kakvu vrstu naoružanja u prostor iznad atmosfere. Svi su poštovali ugovor, jer kada bi ga neko prekršio, to bi se odmah otkrilo. Usvojen je 1999. na Opštoj skupštini UN-a, sa 163 glasa 'za', nijednim 'protiv' i 2 'suzdržana' - od SAD-a i Izraela. (Militarizacija svemira štiti interese i ulaganja SAD-a, 19.07.2001.)
3. Globalizaciju sprovode moćne vlade, posebno ona u SAD-u, koja je prisilila manje narode da potpišu trgovinske i druge sporazume, koje će njih doslovno ugušiti, a velikim korporacijama olakšati, dominaciju nad ekonomijama zemalja širom sveta, i to bez ikakvih obaveza ili odgovornosti prema njihovim narodima. (Profit iznad ljudi - Neoliberalizam i svetski poredak)
4. SAD još uvek imenuje vojne helikoptere po žrtvama genocida. Niko ni ne trepne na imena poput: Blackhawk, Apache ili Comanche. Zamislite kakva bi reakcija bila da je npr., Luftwaffe svojim vojnim helikopterima dodeljivao imena poput: Gipsy (ciganin) ili Jew (jevrej). Mislim da bi to ljudi itekako primetili. (Propaganda and the Public Mind: Conversations with Noam Chomsky and David Barsamian)
5. Ako je nešto krivo ili pravo za nas, onda je to krivo ili pravo i za druge. Iz te premise sledi da ako je pogrešno za Kubu, Nikaragvu, Haiti i dugi popis ostalih zemalja, bombardovati Vašington ili Njujork, onda je pogrešno i kada Vašington i Rumsfeld bombarduju Avganistan (pod maskom apsurdnih izgovora). Sve bi ih trebalo izvesti pred međunarodni sud za ratne zločine… ("O terorizmu", Noam Čomski u intervjuu sa Džon Bolenderom za Jump Arts Journal, januar, 2004.)
6. Pretpostavimo da je npr., Kina (koja ima veliki problem sa porokom pušenja) izgradila vojne baze u Kolumbiji, kako bi odande lakše vojno delovala i nadzirala polja duvana u Kentakiju i Severnoj Karolini sa namerom da hemijskim oružjem uništi američke nasade, koji su smrtonosni za mnogobrojan kineski narod… (N. Čomski ironizuje na temu rata protiv droge koji vode SAD u srednjoj i južnoj Americi.)
7. Za SAD je, naravno, najveća briga Iran i njegov uticaj u srednjoj Aziji. To je jedini razlog zbog koga su direktno pomagali Irak u poslednjoj fazi iračko-iranskog rata, a što je imalo uticaj i na sam ishod rata.
Vašington se nastavio aktivno dodvoravati Sadamu Huseinu, sve dok se uklapao u njihove planove. Ljubav između SAD-a i Sadama je pukla u avgustu 1990. Američki strah od Irana je uticao na odluku da se podrži Sadamov napad na šiitsko stanovništvo u južnom Iraku u martu 1991. SAD oduvek strahuju od uticaja Irana, kao šiitske države, na iračke šiite. A to je po njima, rečnikom koji se često koristi u poslednje vreme u uspešnim revolucijama - 'pretnja stabilnosti u regiji'.
Istina je nešto sasvim drugo: Iran bi mogao podstaknuti proces demokratizacije, koji bi podrivao diktature na koje se SAD uveliko oslanjaju, a koje drže u pokornosti stanovništvo celog Bliskog Istoka. Podsetimo, koliko je Vašington u podršci svom bivšem prijatelju bio 'eksplicitan'. Američka vojna komanda je iračkim pobunjenim oficirima zabranila pristup zarobljenoj iračkoj vojnoj opremi i oružju, dok se pod ledenim pogledom Normana Švarckofa odvijao pokolj šiitskog stanovništva. (Stabilnost – Sudbonosni trougao - The Fateful Triangle, 1999.)
(N. Babić)
izvor: http://www.chomsky.info/ | http://www.alternet.org
Нема коментара:
Постави коментар