::Roza Luksemburg (Rosa Luxemburg) i Karl Libkneht (Karl Liebknecht): njihova smrt značila je kraj nade u pobedu svetske revolucije
U januaru mesecu 1919. godine oteti su, podvrgnuti torturi i mučki ubijeni osnivači Komunističke partije Nemačke i vođe pobune Saveza Spartakista Karl Libkneht i Roza Luksemburg. Izvršioci zločina bili su Freikörpsi i vojni streljački odredi, a okrutna ubistva izvršena su po nalogu socijaldemokratske vlade na čelu sa Fridrihom Ebertom. Telo Roze Luksemburg bačeno je u kanal reke toliko iskasapljeno da ni kasnije, po pronalaženju, nikada nije tačno utvrđeno da li se radi o autentičnim ostacima, čak ni kad su svečano sahranjeni i kada je žrtvama podignut spomenik.
Ova mračna januarska katastrofa imala je tragične posledice po istoriju ne samo međunarodnog radničkog pokreta nego i po celu svetsku istoriju i na neki indirektan način ona je daleki uzrok teških dana koje i danas proživljavamo.
Lenjin i boljševici, kada su u jeku rata podigli Oktobarsku revoluciju, nisu ni jednog časa sumnjali da će se dići ceo svetski proletarijat i da će revolucija biti svetska. Samo kao svetska revolucija ona je imala nade u uspeh. To su pokazivali mnogi znaci, jer je do pobuna došlo svugde od Kube i Španije i od Meksika do Austro-Ugarske. Svuda su se u bazi stvarali saveti vojnika, radnika i seljaka i narod se odlučno bunio protiv krvave kasapnice Prvog svetskog rata, bezdušnog izrabljivanja i mučnog života. U našim krajevima došlo je do ustanka mornara u Boki Kotorskoj, koji je ugušen u krvi streljanjem mornarskih vođa. Zemlja koja je bila najbliža Rusiji i sa čijim su vođama ruski boljševici (pa i menjševici i socijalisti revolucionari) imali najprisnije veze, koja je bila industrijski razvijena i politički organizovana, a čija je radnička klasa bila teško pogođena ratnim gubicima, bila je Nemačka.
::Oktobarska Revolucija u Rusiji, napad na Zimski dvorac
I zaista topovi sa krstarice Aurora i pad Zimskog dvorca snažno su odjeknuli čitavom Nemačkom. Rat je naglo završen u novembru 1918. na zapadnom frontu, u Francuskoj, budući da je u Nemačkoj došlo do revolucije. Primirje je sklopljeno u željezničkom vagonu u Kompjenj, jer uprkos velikim gubicima Nemci vojno nisu bili sasvim poraženi. To će izazvati osećaj povređenosti ponižavajuće teškim uslovima Versajskog mira, koji će zemlju baciti na koljena i kazniti je kao agresora, dok se masama u Nemačkoj činilo netačnim i jedno i drugo, a ujedno su doživele kao veliku nepravdu oduzimanje prostranih pokrajina na istoku i na zapadu.
Sve to će biti uzrok druge, još veće i još krvavije katastrofe: izbijanja II svetskog rata. Ali, u novembru i decembru 1918. godine, nakon što je rat prekinut, a car poslat u duševnu bolnicu, cela se zemlja zatalasala pod crvenim revolucionarnim talasom. Od severa do juga zemlje planule su bune. Prvo pobune mornara i vojnika u Kilu, pa u Berlinu i u Minhenu. Plamen je bio veliki, ali kratkotrajan.
Nemačka je bila druga po redu zemlja u kojoj su revolucionarni mornari zavijorili zastavu sovjeta duž cele zemlje i u kojoj je izvršni komitet berlinskih radnika i vojnika imenovao socijalističku vladu u zemlji. Na trenutak se učinilo da su se ruska Februarska i Oktobarska revolucija slile u jednu u toj zemlji, jer čim je imperator abdicirao, izgledalo je da je stvarna vlast u prestonici prešla u ruke najradikalnijih socijalista. Nažalost radilo se o iluziji, koju je izazvala trenutna, ali potpuna paraliza dotadašnje vojske i državnog aparata, dotučenih dotad najstrašnijim dvostrukim slomom kao i iznenadnim izbijanjem revolucije.
Istorija nosi iznenadne bljeskove, kad revolucionarni plamen visoko sukne izazvavši skokove unapred, da bi potom pad bio još dublji. Ubrzo se pređašnji režim u republikanskom ruhu vratio na svoje staro mesto i za njega socijalisti nisu više značili ozbiljnu opasnost, jer na izborima raspisanim nakon revolucije radikalno krilo socijalista nije dobilo većinu.
::Revolucija u Nemačkoj, levičarski borci u Berlinu, 1918.
Socijaldemokrati su dobili 38% glasova, dok su odcepljeni revolucionarni socijalisti dobili svega 7,5% glasova. Još je manju pretnju za nemačke kapitaliste predstavljala tek osnovana Komunistička partija, čiji su lideri ubijeni.
Boljševička nada u svetsku revoluciju i u pobedu revolucionarnih snaga u Nemačkoj ostajala je žilava uprkos pogibije Roze Luksemburg i Karla Libknehta.
Isto tako nepokolebljivo uverenje pokazali su i nemački komunisti. U proleće te nesrećne 1919. godine bila je i u Bavarskoj proklamovana Sovjetska republika, koja je ugušena ubistvom njenog vođe, nakon čega se pobunio Minhen, središte kulture i umetnosti zemlje sa tradicionalno jakom opozicijom. Revolucionarno talasanje u Evropi time nije još bilo završeno i davalo je i dalje nade boljševicima: nakon Nemačke podigla se Mađarska, u kojoj je revolucija trajala od meseca marta do jula 1919. godine, ali i ona je bila poražena i izazvala veliki emigrantski talas.
Poraz revolucija u Evropi ostavio je Rusiju odnosno Sovjetski Savez izolovan i usamljen pa ga ni herojstvom izvojevana pobeda u građanskom ratu ni poraz strane intervencije neće uspeti spasiti od zastranjivanja. Nikad ni Marks ni niko drugi ko je pasionirano sledio nauk Kapitala i Komunističkog Manifesta nije računao na pobedu komune samo u jednoj zemlji i još tako užasno zaostaloj kao što je bila Rusija.
::Ustanak Spartakista, barikade u Berlinu, 1919.
Bila je to revolucija protiv Kapitala, kako ju je nazvao Antonio Gramsi, odnosno sve tragedije, svi neuspesi i mrlje na crvenoj zastavi, sva sramoćenja revolucionarnog pokreta, koja su se dogodila u dvadesetom veku prouzrokovao je neuspeh svetske revolucije, a njen prvi tragični poraz bilo je obezglavljivanje revolucionara u Nemačkoj, slom Spartakovaca i ubistva revolucionarnih vođa Lieknehta i Luksemburgove. Kažu da je i sam Lenjin toga bio itekako svestan, a Trocki nikad nije prestao propovedati i videti pobedu revolucije isključivo kao svetski fenomen.
Makar i u jednoj jedinoj zemlji, Oktobarska revolucija, ta prva pobeda u istoriji najbednijih nad kapitalom, obeležila je ceo XX vek oslobađanjem od životnih muka i robovskog rada ugnjetenih u vlastitoj zemlji i razbuktavši veliku nadu, kojom je obasjala svet i inspirisala kroz ceo vek porobljene.
Zemlja sovjeta podnela je i lavovski deo u antifašističkoj borbi u II svetskom ratu, položivši za pobedu nad fašistima dvadeset miliona života svojih građana i omogućavala sve antiimperijalističke i antikolonijalne pokrete Trećeg sveta uz udoban položaj radničke klase na Zapadu, jer se svetski kapitalizam bojao bastiona radničke pobede, koji je, uprkos svemu, predstavljao SSSR.
Ipak, razilaženja u shvatanju revolucije i njenih institucija između boljševika i nemačkih levih socijalista ispoljila su se veoma rano – u poznatoj polemici između Lenjina i Luksemburgove. Roza Luksemburg bila je protiv diktature proletarijata u Lenjinovoj interpretaciji, protiv raspuštanja ustavotvorne skupštine i za striktno poštovanje prava zbora i dogovora kao i političkog organizovanja. Ona je bila za proširenje, a ne za sužavanje prava izborenih Francuskom revolucijom.
::Roza Luksemburg, govor 1907.
Bez tih prava smatrala je da će radnička klasa biti sputana ludačkom košuljom i da je ukidanje demokratije i slobode parlamenta kobno i po samu radničku klasu. Ipak, čvrsto je stajala i ostajala na strani revolucije u burnim danima, koji su zahvatili Nemačku. Još i danas odjekuje i jednako je živ njen istorijski poklič: "Revolucija ili varvarstvo!"
Nažalost, u Nemačkoj će konzervativne snage odneti pobedu i 1919. i 1933. godine, a ta će pobeda dovesti na svetsku pozornicu varvarstvo. Dotad nezamisliva surovost i industrija rata i smrti krvlju će okupati svet. Propast Spartakovaca bio je u neku ruku najava svih nadolazećih katastrofa dvadesetog veka, njegovih ratova sa neviđenim razaranjima, a indirektno i najava konačnog sloma Sovjetskog Saveza, kao i današnje svetske tragedije levice. Da je pobedila revolucija u Nemačkoj, istorija dvadesetog veka poprimila bi sasvim drugi tok.
Koncepcije za koje se zalagali Spartakovci žive u radničkom pokretu i dan danas i predstavljaju ciljeve za koje se još uvek vredi boriti. A ti su principi revolucionarna spontanost, demokratija koja polazi odozdo, iz baze, gde se donose odluke u savetima. Revolucionarna tela i organi imaju se povinovati demokratski donesenim odlukama baze, a ne rezolucijama partijskog aparata.
Jednaka je i važnost proleterskog internacionalizma, koji lokalne manjine pretvara u ogromnu većinu. Oni koji nemaju, oni izrabljivani juče kao i danas predstavljaju nesumnjivu većinu. Veliku važnost treba pridavati svesti klase rada, jer bez nje nema pobede u klasnoj borbi.
Spartakovci su se takođe opredelili protiv privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, a smatrali su svojim glavnim zadatkom borbu za mir, protiv imperijalističkog rata i gajili uverenje da opšti štrajk svih radnika sveta može dovesti do pobede svetske revolucije. Njihov je krajnji daleki cilj bilo ostvarenje komunističkog društva, a taj san završio je njihovom fizičkom likvidacijom i bacanjem u kanal njihovih posmrtnih ostataka. Tako je san o svetskoj revoluciji završio jednog hladnog januarskog dana u Sprevi, a nad svet se nadvila buduća nesreća neslućenih razmera.
Roza Luksemburg, čije ime i danas inspiriše komuniste, revolucionare i autentične levičare širom sveta, rođena je u poljskom gradiću Zamošć 1871. kao peto dete siromašne jevrejske porodice.
Devojčica se u školi isticala neobičnom umnošću i uspela je, uprkos siromaštvu, studirati u Cirihu sa celom plejadom ličnosti, koje će odigrati važnu ulogu u radničkom pokretu, u revoluciji i u intelektualnim domašajima Evrope početkom dvadesetog veka.
Po završetku studija Luksemburg se bavila političkom agitacijom u Poljskoj, ali zbog progona morala je pobeći iz zemlje pa je od 1907. do 1914. predavala u Berlinu političku ekonomiju. Kada je izbio rat čvrsto je stala na antiimperijalističke pozicije i organizovala niz pacifističkih manifestacija, zbog čega je uhapšena po nalogu cara Vilhelma II. Iako je osuđena na robiju, kada je izašla iz zatvora 1916. godine sa Karlom Libknehtom nastavlja politički rad. Pacifistička delatnost Roze Luksemburg, Karla Libknehta, Klare Cetkin i Franca Meringa predstavljaju, uz glas Žan Žoresa u Francuskoj, koga su morali ubiti da bi otpočeli svetski rat, jedine svetle trenutke u opštem pomračenju razuma celih nacija, što je dovelo do sveopšteg pokolja u interesu imperijalista i njihovih slugu.
Žores i Luksemburgova pozivali su na generalni štrajk protiv rata, što će ih oboje doći glave. Smrt Roze Luksemburg osim sudbinskog gubitka za nemačku i poljsku revoluciju, značila je i gubitak izvanredne teoretičarke marksizma, koja je vrlo rano uvidela veliku žilavost kapitalizma, što ovaj crpi od imperijalizma, pa nije predviđala, za razliku od Lenjina i boljševika, njegov skori i munjevit kraj. Ipak, argumentovano se i neštedimice obračunavala sa socijaldemokratskim revizionizmom Bernštajna, a uz naglašeno nepristajanje na privatno vlasništvo, ima istorijsku zaslugu što nikad nije posumnjala da je jedina alternativa socijalizmu varvarstvo.
Kao poljska Jevrejka zazirala je od nacionalističkih pokreta pa je čak izrazila sumnju i u lenjinistički princip samoopredeljenja naroda, delom jer je doživjela krvavi uspon poljskog nacionalizma, a delom jer je smatrala da treba u svakom slučaju dati prednost klasnoj borbi i internacionalizmu.
Iza tragedije te retke žene ostala su pisma iz zatvora, dela Kapital i njegova akumulacija i Revolucija u Rusiji, polemika a Lenjinom i mnogobrojni napisi inspirativni i uvek aktuelni, pravi rudnik misli i stavova, a svakako da svojevrsni kuriozitet predstavlja i činjenica što ju je dao ubiti njen vlastiti učenik, predsednik socijaldemokratske vlade, Fridrih Ebert.
::Karl Libkneht i Roza Luksemburg
Saosnivač Spartakovaca ubijen zajedno sa Rozom, Karl Libkneht, bio je sin osnivača Nemačke socijaldemokratske partije, Vilhelma Libknehta iz Lajpciga. Pošto je završio pravo i političku ekonomiju i doktorirao, otvorio je sa bratom Teodorom advokatsku kancelariju u kojoj je branio osuđivane socijaliste.
Kao član socijaldemokratske partije bio je predsednik Socijalističke Internacionale, a zbog dela 'Militarizam i antimilitarizam' prvi put je uhapšen 1910. Potom postaje zastupnik Rajhstaga, a 1914. osnovao je sa Francom Merigom, Klarom Cetkin, Paulom Levijem i Leom Jogihesom Savez Spartakovaca. Uskoro je uhapšen i upućen na front.
Oslobođen zbog bolesti ponovo je uhapšen 1916. i osuđen za veleizdaju. Po izbijanju revolucionarnog pokreta u Berlinu 1918. pušten je iz zatvora pa je nastavio revolucionarno delovanje i rad. Ekspresionistički pisac Döblin posvetio je najlepše stranice svog dela liku narodnog vođe i Libknehtovim rečima na pogrebu žrtava revolucije 1918. Spartakovci izdaju novine 'Crvena zastava', a u novembru 1918. Libkneht proglašava Slobodnu socijalističku Republiku sa balkona Berlinskog dvorca, svega dva sata nakon što je Filip Šlajdeman proglasio Nemačku Republiku sa balkona Rajhstaga 31. decembra 1918.
Prvog januara 1919. osnovana je Komunistička partija Nemačke. Dana 6. januara Spartakovci su u Berlinu podigli ustanak na čelu kojeg su bili Karl Libkneht, Klara Cetkin, Roza Luksemburg i Leo Jogihes. Ustanak nije uspeo - vojska ga je okrutno ugušila - bilo je mnogo žrtava. Roza Luksemburg i Karl Libkneht oteti su 13. januara, a ubijeni i bačeni u kanal reke Spreve, verovatno 15. januara.
::Crveni karanfili na grobovima Roze Luksemburg i Karla Libknehta, groblje Zentralfriedhof Friedrichsfelde, Berlin
Tog hladnog januara nisu samo prestala kucati dva revolucionarna srca nemačkog naroda. Uništena su i dva sjajna uma, koja su umela razumeti i predvideti istoriju.
(Jasna Tkalec, 05.01.2013.)
Нема коментара:
Постави коментар