REHABILITACIJA NIKOLE KALABIĆA, KOLJAČA

     Jutros na trafici u Večernjim novostima vidimo bradatu facu i naslov: "Kalabiću vratiti ime i čast". U nadnaslovu piše: "Zahtev za rehabilitaciju komandanta Gorske garde". U podnaslovu reči unuke Vesne: "Komunisti nisu nikada sudili Nikoli." Dalje u članku unuka vapije: "Više od šest decenija borili smo se da dokažemo da nije izdajnik, koljač, pijandura, siledžija, gibaničar, prostak, kako ga je komunistička propaganda predstavljala." Unuka Vesna Dragojević ispunjena nadom zaključuje: "Očekujem da moj deda Nikola najzad bude rehabilitovan." Priznajemo, potresno je slušati ovakve ispovesti preživelih potomaka. Ali, kakve to veze ima sa istorijom, sa činjenicama? Ajde da zanemarimo kako ga je "predstavljala komunistička propaganda", i pogledamo lik Kalabića u četničkim i nemačkim dokumentima

     Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 1. juna 1943. godine

     Na primer, ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 1. juna 1943. godine beleži:"Pokušaj Kalabića, jednog od vođa pokreta Draže Mihailovića, da nam se približi, odbijen, a njegovi ljudi uhapšeni." Ubrzo je ipak uspeo da im se približi, pa imamo nemački dokument "o primirju" sa četničkim vođama kapetanom Nikolom Kalabićem i pukovnikom Jevremom Simićem od 27. novembra 1943. U sporazumu se kaže "primirje treba da stvori podlogu za zajedničku borbu protiv komunista". Da nije u pitanju samo primirje, vidimo iz stavke 4 sporazuma, koja propisuje obavezu da se četničke jedinice uključe u nemačko borbeno vođstvo prilikom većih borbenih dejstava. "Borbene zadatke četničkim jedinicama za ovo vreme određuje nemačko vođstvo", jasno stoji u dokumentu. Stavka 5 predviđa razmenu "štabova za vezu", dok stavka 6 reguliše "liferovanje nemačke municije za izvođenje zajedničkih borbenih zadataka". Ugovor je oročen do 31. decembra 1943. godine, a ostavljena je mogućnost produženja ako ga "četnici budu lojalno sprovodili". (Snimak originalnog nemačkog dokumenta dostupan je u Arhivu Vojnoistorijskog instituta u Beogradu, fond Nacionalni arhiv Vašington, T-77, rolna 882, snimak 5630907-8.)

     Nakon postignutog dogovora sa Nemcima, Kalabićevi četnici su u drugoj polovini decembra 1943. godine započeli akciju "čišćenja komunista" u selima južno od Beograda. Akcije su vršili tako da četnici okruže selo i pohvataju one koji su za partizane, a Nemci ih za to vreme ne diraju. Koordinatori "čišćenja" bili su pukovnik Jevrem Simić i kapetan Nikola Kalabić, komandant Korpusa gorske garde. Tada su počinjeni pokolji čitavih partizanskih porodica u Vraniću, Boleču i drugim podavalskim i kosmajskim selima, o čemu smo već pisali. Izgleda da su se Kalabićevi četnici dobro pokazali, jer je saradnja sa Vermahtom nastavljena i posle nove godine. Tako imamo Kalabićevu depešu od 16. januara 1944. godine kojom obaveštava generala Mihailovića da se četnici, nedićevci, Nemci i Bugari na Javoru zajedno bore protiv partizana: "Na Javoru kod Kušića i Katića još se vodi borba između komunista s jedne i četnika, poljske straže, Nemaca i Bugara s druge strane. Komunista ima oko 3500. Opkoljeni su i sada bi trebalo dotući ih." (Originalni dokument čuva se u Arhivu Vojnoistorijskog instituta u Beogradu, fond Četnička arhiva, kutija 276, broj registra 12/1.)

     Radi korektnosti prema činjenicama, moramo pomenuti da je nakon zajedničih borbi došlo do izvesnih nesuglasica između četnika i okupacionih vlasti, pa su početkom marta 1944. godine Nemci, Bugari i nedićevci poveli operaciju "Hajka" protiv Kalabića, nanevši četnicima ozbiljne gubitke. Nakon ove ozbiljne packe, četnici su ubrzo obnovili saradnju sa okupacionim vlastima, što se svelo na brutalan teror nad stanovništvom. Dnevnik Gorske garde sve to uredno beleži:

     Utorak, 11. april 1944: Danas u selu Dubani streljano šest lica komunističkih jataka i zapaljene su dve kuće komunističkih jataka.
     Sreda, 12. april 1944: Danas u Senaji streljani komunistički jataci i to: Spasoje i žena mu Natalija.
     Četvrtak, 13. april 1944: 1. i 3. bataljon na svojim reonima rade na prikupljanju žita za predaju našoj vojsci. U samu zoru, tj. noću oko 2 časa krenula je brigada za s. Dubanu radi blokiranja ovog sela zbog hvatanja komunista. Pri polasku streljali su četiri komunistička jataka.
     Četvrtak, 20. april 1944: Sa 1, 2 i 4. bataljonom oko 4 časa blokirano s. Vlaška i izvršen pretres sela. Pretres sela trajao je do 8 časova, a posle toga pred zborom seljaka likvidiran je Tihomir Avramović iz Vlaške, komunistički jatak koji je ranije bio aktivan komunista.

     Četnički teror kulminirao je 29. aprila 1944 godine, kada je Nikola Kalabić poveo Korpus gorske garde u napad na selo Drugovac kod Smedereva. Nakon borbe sa partizanima, četnici su zapalili selo, pobili preko 70 seljana u crkvenoj porti, napuštajući selo sa desetinama zaprežnih kola prepunih "plena".

     Tokom bitke za Srbiju, u jesen 1944. godine, Kalabićevi četnici su služili Nemcima kao pomoćne trupe u borbi protiv Narodnooslobodilačke vojske, koja se probijala sa jugozapada. Veoma je upečatljiv nemački dokument od 19. oktobra 1944. godine, dan uoči oslobođenja Beograda, kada komanda Armijske grupe F konstatuje da Nemci gube Srbiju, i izveštava da je usled približavanja Crvene Armije četnički vođa Dragoslav Račić "odlučio da povede borbu protiv okupatora, uprkos obeshrabrivanju od strane Kalabića, koji smatra takav potez preuranjenim." 

     Činjenice o Kalabićevoj službi okupatoru i zločinima protiv sopstvenog naroda danas su potisnute četničkom propagandom, koja se fokusira da ospori njegovu saradnju sa Oznom i izdaju Draže Mihailovića. Za ocenu njegove istorijske uloge, ovo poslednje je potpuno irelevantno. Ne znamo zna li Kalabićeva unuka Vesna za sve ove dokumente, ali u principu nije ni bitno. Ona ima jedno sećanje na svog dedu, koje joj niko ne može oduzeti, a istorija drugo. Unuka ne mora prihvatiti gledište istorijske nauke, ali ni nauka njeno. Što se tiče njenog zahteva "Kalabiću vratiti ime i čast", moramo konstatovati: ime mu niko nije oduzeo, a čast mu niko ne može vratiti, sve dok je pisane istorije i istorijskih arhiva. Naravno, mogu ga rehabilitovati, ali to neće ništa reći o Kalabiću, već samo o sudu, državi, njenim istoričarima i vladajućim vrednostima.