URUGVAJSKI PREDSEDNIK HOZE MUHIKA O ODRŽIVOM RAZVOJU: "NALAZIMO SE U ZAČARANOM KRUGU, MORAMO SE BORITI ZA JEDNU DRUGAČIJU KULTURU ŽIVLJENJA"

     Sitni poljoprivrednik, harizmatični senator, bivši vođa gerilske grupe Tupamaros (pokreta je dobio naziv po vođi ustanka Inka Tupak Amaru II, protiv Španaca u Peru-u) koji je za vreme diktature vojne hunte bio u zatvoru 14 godina, predsednik Urugvaja – Hose "Pepe" Muhica je na konferenciji Ujedinjenih Nacija o održivom razvoju u Rio de Žaneiru ('Rio+20') održao govor za koji nema potrebe dati bilo kakav komentar. 

     "Kao vladajući, ovde ćemo potpisati sve ono što od nas ovo jadno čovečanstvo očekuje. Međutim, neka nam se dozvoli da glasno postavimo nekoliko pitanja. Čitavo popodne se pričalo o 'održivom razvoju' koje je nužno kako bi ogromne mase izašle iz stanja siromaštva u kojem se nalaze. 

     Na šta mislimo pri tom? Na model razvoja i potrošnje koji imaju bogate zemlje? Još jedno pitanje. Šta bi se dogodilo ovoj Zemlji kada bi i ovdašnje domorodačko stanovništvo imalo jednaki broj automobila kao Nemci? Koliko bi nam kiseonika preostalo? Da li svet danas poseduje toliko resursa da 7-8 milijardi ljudi mogu održavati isti nivo potrošnje i razbacivanja kao bogate zapadne zemlje? Moguće, ali ne mislite li kako bi trebalo porazgovarati o tome? 

     Stvorili smo društvo, u kome živimo, koje je "dete" tržišta i konkurencije i koje je u materijalnom smislu, takoreći, eksplodiralo. Ali, ono što je zamišljeno pod imenom "tržišna ekonomija" pretvorilo se u "potrošačko društvo". Sa sobom nam je donelo globalizaciju koja je predviđala brigu o celoj planeti Zemlji. Vladamo li mi tom globalizacijom ili globalizacija vlada nama? Da li je moguće govoriti o solidarnosti, i kako smo svi jednaki u ekonomiji koja se temelji na nemilosrdnoj kompetitivnosti? Dokle seže naše poimanje bratstva? Pred nama su epohalni izazovi. Kriza koja potresa svet nije ekološka, ona je politička. Čovek danas ne vlada silama kojih je bio tvorac u prošlosti. One danas vladaju našim životima. 

     Mi ne dolazimo na svet kako bi se "razvijali" u ekonomskom smislu. Rađamo se i trudimo se biti srećni. Život je kratak i beži nam kroz prste i ni jedno materijalno dobro ne vredi koliko život, i to je temelj svega. To što nam život prođe radeći kako bi trošili sve više, moramo zahvaliti potrošačkom društvu. Ako se uspori ili zaustavi potrošnja, usporiće se ekonomija, a ako se uspori ekonomija nad nama lebdi duh stagnacije. Ali, upravo je hiperpotrošnja opasnost za našu planetu. Hiperpotrošnja proizvodi stvari koje kratko traju, jer ih treba prodati što više. Električna sijalica ne može trajati više od hiljadu sati. Postoje one koje mogu trajati sto hiljada, dvesta hiljada sati, ali se ne smeju proizvoditi, jer bi se ugrozilo tržište. I stoga mi moramo raditi i imati društvo sa stvarima za jednokratnu upotrebu.

     Nalazimo se u začaranom krugu. Ali, to je politički problem i navodi nas da shvatimo koliko je nužno da se borimo za jednu drugačiju kulturu življenja. Nije dovoljno vratiti se u pećine, ni praviti hvalospeve povratku na staro. Ne možemo unedogled biti vođeni zakonitostima tržišta. Mi moramo upravljati tržištem. I zato, moje skromno mišljenje je da je taj problem političke prirode. Antički mislioci su govorili: "nije siromašan onaj koji ima malo, nego onaj koji uvek želi više". 

     Mi moramo razumeti kako nedostatak vode i uništavanje okoline nisu uzrok problema, uzrok je način života i civilizacija koju smo izgradili. To je ono što moramo preispitati: našu kulturu življenja. 

     Ja dolazim iz male zemlje, koja je dovoljno bogata prirodnim resursima da bi živeli u njoj. Moja zemlja ima nešto više od tri miliona stanovnika, ali zato imamo 13 miliona krava koje su najbolje na svetu. Imamo 10 miliona predivnih ovaca. Moja zemlja izvozi hranu, mleko i meso. Naša polja su obrađena skoro u celosti (90%). Moji drugovi su se dugo borili za osmosatno radno vreme i sada rade 6 sati. Ali, onaj ko radi 6 sati, naći će drugi posao pa će tako raditi više. Zašto? Zato što mora plaćati rate kredita za motor, za dobar automobil. Plaća i plaća i na kraju je jedan stari reumatičar, kao što sam i sam, a život mu je iscurio kroz prste. Pitam se, da li je to smisao ljudskog postojanja? 

     Razvoj ne sme uništavati sreću. On mora služiti ljudima da bi bili srećni. Mora služiti Zemlji, međuljudskim odnosima, brizi za decu, prijateljstvu, da nas ne zakida za ono najosnovnije. Kada se borimo za okolinu, prva stavka u toj borbi se mora zvati: sreća svih ljudi."

(N. Babić, izvor: www.informarexresistere.fr)