FEJSBUK MENJA KONTROLU PRIVATNOSTI

     Najpopularnija društvena mreža "Fejsbuk" objavila je da uvodi velike izmene vezane za kontrolu privatnosti.

     Prema tim novinama, korisnici mogu jednostavnije odrediti šta se prikazuje na njihovim stranicama profila. Sadržaj koji se postavlja od sada će imati svoj padajući meni tako da korisnici mogu izabrati ko može da pregleda taj sadržaj, umesto da to rade na posebnoj stranici za podešavanje privatnosti.


     Pored toga, od sada će moći da odobravaju napise u kojima su označeni pre nego što se oni pojave na njihovim profilima. Ova opcija, nazvana "Pending Posts", korisnicima omogućava da uklone svoje ime sa fotografije, videa ili komentara pre nego što se oni pojave na njihovoj stranici profila. 


     Iz kompanije su saopštili da je mogućnost odobravanja oznaka bila najčešći zahtev korisnika. Ova društvena mreža je nedavno bila žestoko kritikovana zbog opcija za podešavanje privatnosti, koje su navodno bile previše komplikovane. Korisnicima je takođe dostupan prikaz svog profila onako kako ga drugi vide, a dostupna je i opcija za određivanje korisnika koji mogu da vide novoobjavljene statuse. 


    Korisnicima će biti ponuđen virtualni obilazak novih opcije na počenoj stranici.

KRIMINALCI JAČI OD INSTITUCIJA

     Zamenik predsednika Vlade Kosova i predsednik Srpske liberalne stranke Slobodan Petrović kaže da su "kriminalci na severu Kosova jači od svih institucija".


     On je dodao da je Priština prepoznala kandidaturu Srbije za članstvo u EU kao pravi trenutak za svoju akciju.


     "Uslov iz EU da Srbija ukine paralelne institucije na Kosovu nije nov, samo je ovog puta direktnije upućen, a i logičan je sled događaja nakon nedavnih dešavanja na severu Kosova", rekao je Petrović za Danas. On je rekao da građani severa Kosova na pogrešan način vide akcije Prištine i da to nije napad na njih. 


     "Zbog loše informisanosti, ti građani ne daju priliku Prištini da na pravilan način pokaže svoje iskrene namere. Nije tu samo Vlada Kosova, već i institucije EU. Građani severa Kosova trebalo bi da razmisle koliko gube, a koliko dobijaju time što mali broj ljudi stiče bogatstva u uslovima nedefinisanih odnosa", rekao je Petrović. 


     On je dodao da na severu Kosova vlast ne obavlja ni jedna institucija "što je dalo širok prostor delovanju kriminala i jačanju veoma moćnih pojedinaca" i da uzevši u obzir da je Srbija priznala misiju Euleksa "postojanje paralelnih institucija i nema neku veću svrhu, osim što građanima na severu Kosova daje lične dohotke". 


     "S druge strane, građani na severu imaju velikih problema sa infrastrukturom, vodom i zagađenjem olovom, a na tim pitanjima pomenute institucije ne rade ništa", rekao je zamenik predsednika Vlade Kosova. 


     Petrović navodi da je Srbija ulagala u paralelne institucije zbog toga što "vodi dvostruku politiku evropske integracije i očuvanje Kosova," iako postaje "vrlo jasno da paralelno dostizanje oba cilja nije održivo". 


     "Srbija otvoreno pokazuje pretenzije ka severnom delu jer ne pamtim kada je Beograd učinio nešto značajnije za kosovske Srbe južno od Ibra. Cilj ulaganja Srbije na sever je njeno opstajanje u životu Kosova, što ne bi bilo sporno da je transparentno i u saglasnosti sa EU i uopšte međunarodnom zajednicom na Kosovu. I plan Martija Ahtisarija predviđa da Srbija i te kako može da podrži obrazovni i zdravstveni sistem na Kosovu. Međutim, održavanje institucija kao što su opštine koje nisu funkcionalne iz poznatih političkih razloga, prosto nema smisla. To nije ni u skladu sa evropskim standardima", smatra predsednik SLS.

MERI ŠELI - ZAČETNIK NAUČNE FANTASTIKE I SAVREMENOG HORORA

     Meri Volstonkraft Šeli (Mary Wollstonecraft Shelley, rođena je 30. augusta 1797., a umrla 1. februara 1851. u Londonu) je engleska književnica koja spada u klasike svetske literature. Njeno najpoznatije delo jeste roman Frankenštajn (ili Moderni Prometej), napisan u stilu gotske fantastike i horora, koji se smatra začetnikom naučne fantastike i savremenog horora. 


     Meri Volstonkraft je bila ćerka britanskog pisca i filozofa William Godwina i u to vreme poznate feministkinje Mary Wollstonecraft. Majka joj je umrla 11 dana posle njenog rođenja. Njen otac se 1801. venčao sa Mary Jane Clairmont, udovicom sa dvoje dece. Sa deset godina Meri je napisala svoju prvu knjigu, jednu ličnu veziju stare dečije knjige Mounseer Nongtongpaw. U svojoj 16. godini upoznala je Percy Bysshe Shelley, sa kojim se tri godine posle, nakon smrti njegove žene, venčala. Meri Šeli je imala troje dece od kojih su dvoje vrlo rano umrli.


     Njena književna priča počela je, prilikom boravka na Ženevskom jezeru 1816., u takozvanoj godini bez leta, kada je zajedno sa suprugom Persijem Šelijem i drugim velikim engleskim romantičarskim pesnikom, lordom Bajronom, odlučila da, iz opklade, upusti u neravnopravno ogledanje sa ovim majstorima pera u pisanju priče strave i užasa. Zbog kišovitog vremena, njih troje su po ceo dan pisali strašne priče od kojih je 1818. nastao njen roman Frankenštajn ili moderni Prometej. Ime "Frankenstein" je Mari verovatno uzela od dvorca Frankenstein, koji je videla na svom putovanju kotlinom Rheine. Meri Šeli po svoj prilici nije ni slutila da će iz njenog pera ne samo izaći najbolje delo, nego i da će ono predstavljati prvi autentični temelj jednog novog žanra — naučne fantastike.

     I uistinu, kada dve godine kasnije bude obavljen roman Frankenštajn ili moderni Prometej (čija će prerađena verzija izaći 1831), naučna fantastika dobiće svog prvenca, izniklog iz tradicije gotskog romana. lako središnja zamisao na kojoj počiva roman može savremenom čitaocu izgledati sasvim prostodušna i svakako ne previše naučna (galvanizacijsko oživljavanje konglomeratski sklopljenog ''čoveka'' od delova mrtvaca), njena žanrovska jedinstvenost i izuzetnost ogledaju se u pionirskom nastojanju da se elemenat fantastičnog objasni iz perspektive ''nauke''.


     Na ovom obrascu nići će svekoliko SF zdanje, a roman Meri Šeli doživeće ogromnu popularnost i ostvariće izuzetan uticaj među kasnijim žanrovskim stvaraocima.


     Prema motivima ovog dela, o kome je napisan veliki broj kritičkih studija, biće snimljeni mnogi filmovi (zanimljivo je da se samo jedan među njima u celosti drži predloška Meri Šeli), a čudovišna tvorevina doktora Frankenštajna (koja je u laičkoj svesti takođe dobila ime ''Frankenštajn'') postaće jedan od najtrajnijih simbola SF žanra.


     Mary je bila veoma načitana žena, što se u mnogim motivima njenih romana oslikava. Smrt njenog supruga bila je takođe povod pisanju romana Poslednji čovek (The Last Man, 1826). U svojim romanima obrađivala je kako svoje tako i doživljaje iz kruga svojih prijatelja. Ovo je još jedan SF roman, koji je ostao u senci Frankenštajna, iako je u žanrovskom pogledu možda podjednako značajan.


     Posredi je Poslednji čovek, čija se radnja zbiva 2073. i u kome je reč o doživljajima poslednjeg preživelog pripadnika ljudske vrste posle jedne globalne epidemije.


     I ovim delom biće uspostavljen jedan trajan žanrovski obrazac čije će varijacije pisati mnogi kasniji SF autori, kojima je put utrla Meri Šeli.


     Mary Shelley je umrla kao uvažena književnica 1851. godine u Londonu.


     Meri Šeli u predgovoru za svoj roman kaže: ''Za događaj na kojem se ovo književno delo zasniva dr Darvin i neki od nemačkih fiziologa pretpostavljaju da nije nemoguć. Nemojte misliti da pristajem i na najmanji stepen ozbiljne vere u takvu jednu zamisao, pa ipak, preuzimajući to kao osnovu za ovo delo mašte, nisam smatrala da samo tkam seriju natprirodnih užasa. Događaj od kojeg zanimljivost priče zavisi oslobođen je hendikepa da bude puka priča o avetima ili opsenama. Priču preporučuje novina situacije koju razvija i, ma koliko bila nemoguća kao fizička činjenica, pruža mašti tačku sa koje može da opiše ljudske strasti obuhvatnije i nadmoćnije nego ijedna druga koja daje uobičajene odnose stvarnih događaja.''

ELZA LANČESTER KAO MERI ŠELI

     ''Nastojala sam da sačuvam istinu o osnovnim principima ljudske prirode, ali se nisam ustručavala da unosim novine u njihovom spajanju. Ilijada, tragični grčki ep – Šekspir u Buri i Snu letnje noći – i naročito Milton u Izgubljenom raju potvrđuju ovo pravilo. I najskromniji pisci, koji teže da pruže ili da dobiju zabavu iz svog rada, mogu bez predrasuda na prozno delo primeniti slobodu, ili pre pravilo, čije je usvajanje rezultiralo sa toliko izvrsnih kombinacija ljudskih osećanja u najvišim delima poezije.''


     ''Okolnosti na kojima moja priča počiva izložene su u neusiljenom razgovoru. Ona počinje delom kao izvor zabave, a delom kao sredstvo za vežbanje nekih neisprobanih snalažljivosti uma. Drugi motivi se mešaju sa ovim kako delo napreduje. Ja sam u svakom pogledu ravnodušna prema načinu na koji će bilo kakve moralne tendencije koje postoje u osećanjima ili karakterima koje delo sadrži uticati na čitaoca. Ipak, moja glavna briga u tom pogledu bila je ograničena na izbegavanje slabljenja efekta romana u sadašnjosti i na izlaganje lepote unutarnjih osećanja, kao i na odlike univerzalne vrline.''

     ''Razmišljanja koja prirodno izviru iz karaktera i situacija junaka uopšte ne treba shvatiti kao deo mojih ubeđenja niti bi bilo opravdano iz dela izvesti zaključak da se njime stvara bilo kakva filozofska doktrina. Razlog dodatnog interesovanja autora je to što je ova priča nastala u veličanstvenom predelu gde je i radnja uglavnom smeštena, i u društvu na koje se ne mogu požaliti. Provela sam leto 1816. u okolini Ženeve. Vreme je bilo hladno i kišovito, pa bismo se uveče skupili oko plamena vatre i povremeno zabavljali jedni druge nekim nemačkim pričama o duhovima koje su nam slučajno pale u ruke. Te priče su u nama pobudile nestašnu želju da ih imitiramo. Dva moja prijatelja (priča iz pera jednog od njih bila bi daleko prihvaćenija od strane publike nego bilo šta čemu se ja ikada mogu nadati da ću stvoriti) i ja smo se dogovorili da svako od nas napiše priču zasnovanu na nekoj natprirodnoj pojavi. Vreme je, međutim, iznenada postalo vedro, i ta dva moja prijatelja me ostaviše na putovanju među Alpima i izgubiše, u veličanstvenim prizorima koje oni pružaju, sve pamćenje na svoje vizije duhova. Sledeća priča je jedina koja je dovršena.'' 

     Savremenost moralnih dilema, životnost karaktera i aktuelnost teme (u svetlu pokušaja kloniranja ljudi i drugih naučnih prodora) čine ovo delo nezaobilaznim štivom.

NA DANAŠNJI DAN, 30. AVGUST

MERI ŠELI (1797-1851)

30. p.n.e. Umrla egipatska kraljica Kleopatra. Prema predanju, Kleopatra je izvršila samoubistvo pustivši da je ugrize zmija otrovnica. Njenom smrću ugasila se dinastija Ptolomeja, a Egipat je postao rimska provincija. 


1483. Umro francuski kralj Luj XI, koji je tokom vladavine od 1461. uspeo da pobedi Ligu feudalaca i da ojača centralnu kraljevski vlast. Nasledio ga je sin Šarl VIII. 


1645. Holanđani i američki Indijanci sklopili su primirje u Nju Amsterdamu (Njujork). 


1748. Rođen je Žak Luj David, najznačajniji predstavnik klasicizma u francuskom slikarstvu, dvorski slikar Napoleona Bonaparte. Izvršio je veliki uticaj na likovnu umetnost, ali su njegovi sledbenici uglavnom završili u šablonu akademizma ("Zakletva Horacija", "Napoleonovo krunisanje", "Porodica Žerar", Ubijeni Mara", "Gospođa Rekamje"). 


1757. Ruska armija u Sedmogodišnjem ratu, pod komandom maršala Stepana Fjodoroviča Apraksina, porazila pruske trupe u bici kod Gros Jegersdorfa. 


1797. Rođena engleska knjizevnica Meri Šeli autorka romana "Frankeštajn", supruga pesnika Persi Biš Šelija. 


1871. Rođen britanski fizičar Ernest Raterford dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1908. Otkrio je alfa i beta zrake u radijumu, a bombardujući azot alfa česticama izveo je prvu transmutaciju jednog elementa u drugi (1919). 


1881. Francuski inženjer Kleman Ader patentirao u Nemačkoj prvi stereofonski zvučni sistem. 


1914. U bici kod Tanenberga u Prvom svetskom ratu nemačka Osma armija pod komandom generala Paula fon Hindenburga potukla je Drugu rusku armiju generala Aleksandra Samsonova, koja je izgubila oko 30.000 ljudi. General Samsonov je izvršio samoubistvo. 


1918. Prilikom posete fabrici "Miheljson" u atentatu ranjen Vladimir Ilić Lenjin. U lidera sovjetske Rusije pucale su pripadnice Socijal-revolucionarne partije Fanja Kaplan i njena sestra Dora. 


1929. Umro dubrovački književnik Ivo Vojnović, autor drama "Dubrovačka trilogija i "Ekvinocij", koje su više decenija bile na repertoarima jugoslovenskih pozorišta. 


1940. U Beču su završeni razgovori predstavnika Nemačke, Italije, Rumunije i Mađarske (Bečka arbitraža) na kojima su Nemačka i Italija prisilile Rumuniju da ustupi Bugarskoj južnu Dobrudžu, a Mađarskoj deo Transilvanije. 


1940. Umro engleski fizičar Džozef Džon Tomson, koji je 1897. otkrio elektron. Dobitnik je Nobelove nagrade za fiziku 1906. 


1942. Ustaše u Sremskoj Mitrovici u Drugom svetskom ratu streljale Savu Šumanovića, jednog od najboljih srpskih slikara između dva rata. Njegove velike kompozicije "Doručak na travi" i "Pijana lađa" ubrajaju se među najznačajnija dela modernog srpskog slikarstva. 


1944. Sovjetska armija u Drugom svetskom ratu zauzela naftna polja u Ploeštiju u Rumuniji, čime je nemačku vojsku lišila važnog izvora snabdevanja gorivom. 


1945. Velika Britanija ponovo uspostavila svoju vlast u Hongkongu, nakon tri godine i sedam meseci japanske okupacije. 


1957. Senator Strom Turmond iz Južne Karoline postavio novi rekord u opstrukciji američkog Kongresa govoreći više od 24 sata protiv predloga zakona o građanskim pravima. 


1963. Između sedišta vlada SSSR i SAD, Kremlja i Bele kuće, lideri Nikita Hruščov i Džon Kenedi uspostavili su posle kubanske krize, koja je zapretila opštim nuklearnim sukobom, direktnu telefonsku vezu, poznatu kao "crveni telefon". 


1973. Kenija zabranila lov na slonove i trgovinu slonovačom. 


1974. Kod Zagreba se dogodila teška železnička nesreća u kojoj je izgubilo život oko 150 ljudi. To je bila najveća železnička nesreća u istoriji jugoslovenskog saobraćaja. 


1981. U Teheranu u eksploziji bombe podmetnute u kancelariji premijera poginuli predsednik Irana Mohamad Ali Radžai i premijer Mohamad Džavad Bahonar. 


1991. Sovjetska republika Azerbejdžan objavila nezavisnost od Moskve i počela formiranje sopstvene armije. 


1992. Prekinuta petomesečna srpska opsada Goražda. U skladu sa dogovorom u Londonu komanda bosanskih Srba povukla je oko 1.000 svojih vojnika, a zajedno sa njima povlačila se i kolona civila izbeglica srpske nacionalnosti. U napadu "zelenih beretki" (bosanski Muslimani) na kolonu poginulo je 22, a ranjeno oko 50 ljudi. 


1995. Avioni NATO-a počeli seriju napada na srpske položaje u Bosni u pokušaju da prisile rukovodstvo bosanskih Srba da prihvati mirovni plan za BiH. Napadi su usledili dva dana nakon što je u minobacačkom napadu na Sarajevo ubijeno 37 ljudi, a obustavljeni su 14. septembra, kada su Srbi potpisali sporazum o povlačenju teškog naoružanja na 20 kilometara od Sarajeva. 


1997. U automobilskoj nesreći u Parizu, poginula britanska princeza od Velsa Dajana Spenser, bivša supruga britanskog prestolonaslednika princa Čarlsa. U nesreći su život izgubili i njen pratilac Dodi al Fajed i njihov vozač Henri Pol. 


2001. Oko 438 izbeglica, mahom iz Avganistana, koji su spašeni sa feribota koji je tonuo, nastavilo je da umire na norveškom teretnom brodu, jer im Australija nije dozvolila ulazak u tu zemlju. 


2003. U Severnom moru potonula ruska atomska podmornica. Od deset članova posade, jedan čovek je spašen. 


2003. Umro američki glumac Čarls Bronson, zvezda akcionih filmova iz 1960-ih i 1970-tih. 


2004. Na Ilidži kod Sarajeva uhapšen Ramiz Delalić-Ćelo, osumnjičen da je 1. marta 1992. na svadbi na Baščaršiji ubio jednog od svatova Srbina Nikolu Gardovića. To ubistvo produbilo je poremećene međunacionalne odnose i ubrzalo početak rata u Bosni i Hercegovini. 


2006. Umro egipatski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za knjiženost 1988. Nagib Mahfuz.

IZAZOV TREĆEG SVETA: U VRTLOGU HLADNOG RATA (5. DEO)

     Sovjetske rakete na Kubi i rat u Vijetnamu vrhunac krize. Tito ogorčen navijanjem Sukarna za Kineze

 Čuvena slika iz vijetnamskog rata

NASTAVCI:
1 Beograd protiv blokova
2 Front protiv velikih
3 Čerčil Brozov oslonac
4 Nehru napada Sovjete
5 U vrtlogu hladnog rata


     Prvi rezultat Beogradske konferencije vanblokovskih zemalja bilo je sazivanje ekonomske konferencije koja je održana u Kairu jula 1962. godine. Učestvovale su 33 zemlje, među njima i većina učesnika konferencije u Beogradu. Cilj je bila priprema zajedničke platforme za akciju u UN radi sazivanja svetske ekonomske konferencije (UNKTAD). Sazivanje ove konferencije u proleće 1964. godine u Ženevi bio je značajan uspeh nesvrstanih, pošto su se njihovoj inicijativi pridružile i zemlje u razvoju koje nisu učestvovale na konferenciji u Beogradu.

     Na konferenciji UNKTAD učestvovalo je 120 članica UN kao i predstavnici specijalizovanih organizacija u sastavu UN: Svetske organizacije za hranu (FAO), Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke za obnovu i razvoj, Afričko-azijske organizacije za ekonomsku saradnju, Arapska liga i predstavnik Sekretarijata UN.


     Zemlje u razvoju na konferenciji UKTAD u Ženevi uspele su da otvore niz pitanja značajnih za njihov položaj u svetskoj trgovini i privredi. To će uticati na dalju politiku Međunarodnog monetarnog fonda, kao i na uvođenje Opšte šeme preferencijala čime je otvoren put njihovim proizvodima na tržišta razvijenih. Iako su kasnije preovladale negativne ocene ove konferencije, značajno je što su zemlje u razvoju u Ženevi prvi put uspele da UN nametnu svoju problematiku i razbiju dotadašnju blokadu razvijenih. Tada je 77 zemalja u razvoju (kasnije poznate kao "Grupa 77") donelo deklaraciju u kojoj su iznele svoje poglede o budućim oblicima saradnje sa razvijenima.


     Apel velikim silama


     Na Beogradskoj konferenciji vanblokovske zemlje zauzele su stav da je miroljubiva koegzistencija jedina alternativa Hladnom ratu. Učesnici su zahtevali kraj kolonijalizma, prestanak nasilja nad zavisnim narodima i prevazilaženje ekonomske nejednakosti, nasleđene iz kolonijalnih vremena. U oduševljenju zbog uspešnog toka konferencije, Jugoslavija, Kambodža i Gana su objavile da priznaju privremenu vladu Alžira. Konferencija je na završetku usvojila Izjavu o opasnosti od rata i Apel za mir u kojima se od predsednika SAD i SSSR tražilo da se sretnu i uklone opasnost od svetskog sukoba.


     Pokušaj Indonezije i Kine da organizuju novi skup afričkih i azijskih zemalja doživeo je neuspeh zbog zahteva SSSR da na njoj učestvuje. U međuvremenu, Sukarno je izgubio vlast u Indoneziji, dok je u Alžiru, koji je trebalo da bude domaćin konferencije, svrgnut sa vlasti Ahmed Ben Bela. Tito je iskoristio priliku da pokrene inicijativu za sazivanje nove konferencije nesvrstanih.


     U razdoblju između prve i druge konferencije nesvrstanih svet je prošao kroz najdublju hladnoratovsku krizu izazvanu postavljanjem sovjetskih nuklearnih raketa na Kubi. Iako su bile na margini ove krize, nesvrstane zemlje su doprinele njenom raspletu podržavajući posredovanje tadašnjeg generalnog sekretara UN, U Tanta, između SAD i SSSR. Šezdesetih godina otvoriće se i novo krizno žarište u Aziji širenjem rata u Vijetnamu i američkom vojnom intervencijom u Indokini koju je izazvala tadašnja američka doktrina o "domino-efektu" (pad jedne azijske zemlje pod vlast komunista proširio bi njihov uticaj i na sve druge).


     Pripremni sastanak je održan u Kolombu marta 1964. godine i odlučeno je da se proširi broj pozvanih. Na Kairsku konferenciju su pozvane sve članice Organizacije afričkog jedinstva i Arapske lige kao i mnoge zemlje iz Azije i Latinske Amerike. Ukupno je bilo 18 novih učesnica iz Afrike, šest iz Latinske Amerike, četiri iz Azije i jedna iz Evrope, dok je Finska bila prisutna kao posmatrač. U Titovom govoru u Kairu ponovo je bilo vidljivo njegovo naginjanje prema SSSR koje je počelo već u Beogradu i koje je dosta narušilo njegov ugled među nesvrstanima.


     Za razliku od njega, indonežanski predsednik Sukarno se sasvim približio NR Kini i Mao Cedungu i pozivao je na "borbu protiv svih imperijalističkih sila", potpuno odbacujući politiku miroljubive koegzistencije. Izveštači sa konferencije u Kairu zapazili su da je Tito bio toliko ogorčen prokineskim držanjem Sukarna da je u privatnim razgovorima indonežanskog predsednika nazivao "istočnjačkim Barijem Goldvoterom" (ekstremno konzervativni republikanski kongresmen, protivkandidat Lindonu Džonsonu na predsedničkim izborima u SAD 1964. godine).


     Sasvim suprotno se dogodilo sa Indijom. Poraz u pograničnom sukobu sa Kinom 1962. godine doveo je ovu zemlju u tešku situaciju i naveo Nehrua da revidira svoju raniju politiku "striktne ekvidistance" i "neutralizma". Ostavši usamljena u ovom sukobu Indija se snažnije aktivirala u Pokretu nesvrstanosti ali je tu politiku na trenutak prekinula Nehruova smrt 1966. godine.


     Ubrzo posle Druge konferencije u Kairu postalo je vidljivo da je zemljama u razvoju, naročito u Aziji, bilo lakše da zauzmu nesvrstanu poziciju između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza nego između SAD, SSSR i NR Kine. Posle oružanog sukoba sa NR Kinom 1962. godine ugled Indije i njenog premijera Nehrua znatno su opali, a u Egiptu se Naser jedva održao na vlasti posle teškog poraza u ratu sa Izraelom i gubitka Sinaja.


     Na prvu veliku krizu u Pokretu nesvrstanosti uticali su i smrt ili silazak sa vlasti nekih istaknutih lidera. U Indiji je 1964. umro Nehru, u Alžiru je Ben Bela svrgnut sa vlasti 1965, u Gani je Nkrumah izgubio vlast 1966, a u Indoneziji Sukarno je smenjen 1967. godine.


    To su bili neki od razloga što je Treća konferencija nesvrstanih održana tek šest godina kasnije u Lusaki. (Predrag Simić, 29.08.2011.)

(Nastaviće se)

IZAZOV TREĆEG SVETA: NEHRU NAPADA SOVJETE (4. DEO)

Učesnici konferencije vanblokovskih zemalja
u Beogradu

     Indijski premijer oštro kritikovao SSSR zbog obnove nuklearnih proba. Za Tita i Nasera nesvrstani su savest čovečanstva


NASTAVCI:
1 Beograd protiv blokova
2 Front protiv velikih
3 Čerčil Brozov oslonac
4 Nehru napada Sovjete
5 U vrtlogu hladnog rata


     PREKRETNICU u jugoslovenskoj spoljnoj politici, ali i u posleratnom svetu donela je 1956. godina koju su obeležili događaji u Mađarskoj i Suecka kriza. Sovjetska vojna intervencija u Mađarskoj ponovo je udaljila Jugoslaviju od SSSR, dok je trojna invazija Izraela, Britanije i Francuske na Egipat, posle Naserove odluke da nacionalizuje Suecki kanal, učvrstila solidarnost novooslobođenih zemalja u borbi protiv kolonijalizma. Suecka kriza na trenutak je ujedinila i SAD i SSSR, koji su, svako iz svojih razloga, zauzeli negativan stav i tri zemlje su morale da se povuku. Naser je trijumfovao.


     Ovi događaji bili su povod za prvi susret Tita, Nehrua i Nasera na Brionima u julu 1956. godine, kada su objavili zajedničku deklaraciju u kojoj su osudili blokovsku podelu sveta i politiku dominacije velikih sila, založili se za ukidanje uzroka ratova, podržali borbu za razoružavanje u okviru UN i izjasnili se u prilog upotrebe nuklearne energije u miroljubive svrhe. Na "prvom multilateralnom sastanku nesvrstanih država" Tito, Nehru i Naser su zatražili da se preko UN pomogne privredni razvoj nesvrstanih zemalja i uklone prepreke razvoju međunarodne trgovine. U Brionskoj deklaraciji upućen je poziv za prijem NR Kine u UN i data podrška alžirskoj borbi za nezavisnost. 


     Apel velikim silama


     Na Beogradskoj konferenciji vanblokovske zemlje zauzele su stav da je miroljubiva koegzistencija jedina alternativa Hladnom ratu. Učesnici su zahtevali kraj kolonijalizma, prestanak nasilja nad zavisnim narodima i prevazilaženje ekonomske nejednakosti, nasleđene iz kolonijalnih vremena. U oduševljenju zbog uspešnog toka konferencije, Jugoslavija, Kambodža i Gana su objavile da priznaju privremenu vladu Alžira. Konferencija je na završetku usvojila Izjavu o opasnosti od rata i Apel za mir u kojima se od predsednika SAD i SSSR tražila da se sretnu i uklone opasnost od svetskog sukoba.

     Decembra 1958. Tito se na "Galebu", okružen mnogobrojnom pratnjom, ponovo otisnuo na put po zemljama trećeg sveta koji je trajao do marta 1958. godine. Posetio je Indoneziju, Burmu, Indiju, Cejlon, Etiopiju, Sudan, Ujedinjenu Arapsku Republiku (danas Egipat i Sirija) i Grčku.


     Jugoslavija je u to vreme počela da razvija veze i sa latinoameričkim zemljama, i u leto 1959. godine jugoslovenska misija posetila je Meksiko, Kostariku, Honduras, Kubu, Haiti, Venecuelu, Kolumbiju, Ekvador, Peru, Boliviju, Argentinu i Brazil. Latinsku Ameriku u to vreme je potresala pobeda Kubanske revolucije pod vođstvom Fidela Kastra i uticala na mnoge zemlje ovog kontinenta da zauzmu odlučniji stav prema politici Sjedinjenih Država.


    Na zasedanju Generalne skupštine UN 1960. godine, Tito, Naser, Sukarno, Nehru i Nkrumah su predložili prvu zajedničku rezoluciju (koja nije prihvaćena) i, verovatno, došli na ideju da se održi konferencija šefova država i vlada vanblokovskih zemalja. Ohrabren podrškom Nehrua i Sukarna, Tito je 1961. godine krenuo na treće putovanje po zemljama Afrike i Azije na kome je tražio podršku za ovu inicijativu. Tokom ovog putovanja "Galeb" se zaustavio u Gani, Togou, Maliju, Gvineji, Maroku i Tunisu, a Tito je shvatio da su zaoštreni odnosi u svetu i pogoršanje međunarodnog položaja nerazvijenih zemalja izazivali zabrinutost u Africi koja je pogodovala njegovoj inicijativi. Poslednja stanica na Titovom putu bio je Kairo, gde je dobio i Naserovu podršku, koja je bila od velikog značaja zbog prestiža koji je egipatski predsednik posle Suecke krize uživao u arapskom svetu.


    Titovu inicijativu za održavanje konferencije vanblokovskih zemalja zvanično su podržali Nehru, Naser i Sukarno i predložili da se ona održi u Beogradu. Pozivi učesnicima upućeni su u maju, a pripremni sastanak je održan u Kairu juna 1961. godine uz učešće 21 zemlje, uključujući predstavnike alžirskog Fronta nacionalnog oslobođenja (FLN). Na pripremnom sastanku je zauzet stav da, za razliku od konferencije u Bandungu, na konferenciju u Beogradu budu pozvane samo zemlje koje nisu članice nijednog vojnog bloka.


     U Kairu je usvojen i dnevni red konferencije sa šest tačaka: 1) pravo naroda na samoopredeljenje i borba protiv imperijalizma, kolonijalizma i neoimperijalizma; 2) poštovanje suvereniteta i integriteta i nemešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja; 3) rasna diskriminacija i aparthejd; 4) opšte razoružavanje, obustava nuklearnih eksperimenata i strane baze; 5) miroljubiva koegzistencija i 6) uloga Ujedinjenih nacija, njihov sastav i poštovanje rezolucija, problemi nejednaklog razvoja i poboljšanje međunarodne privredne i tehničke saradnje.


     Konferencija je održana od 1. do 6. septembra 1961. u zgradi Narodne skupštine koja je bila preuređena za tu priliku. Na konferenciji je učestvovalo 25 vanblokovskih zemalja, dok su je u svojstvu zvaničnih posmatrača pratile delegacije oko 40 oslobodilačkih, antikolonijalnih i "progresivnih" pokreta iz celog sveta i predstavnici afričkih i azijskih zemalja koje su u to vreme još bile kolonije.


     U Beogradu su najzastupljenije bile arapske zemlje (izuzev Libije i Jordana), verovatno zbog velikog uticaja Gamala Abdela Nasera u arapskom svetu. U svojim uvodnim govorima Tito i Naser su vanblokovske zemlje nazvali savešću čovečanstva, a Nehru je naglasak stavio na opasnosti koje potiču od zategnutih odnosa supersila i blokova.


     Konferencija je protekla u znaku uticaja "velike četvorice" (Tito, Nehru, Naser i Sukarno). I dok je Tito neočekivano ponovo zauzeo prosovjetski stav (naročito u pogledu berlinske krize), indijski premijer Nehru oštro je kritikovao Sovjetski Savez zbog obnove nuklearnih proba. (Predrag Simić, 28.08.2011.)

(Nastaviće se) 

IZAZOV TREĆEG SVETA: ČERČIL BROZOV OSLONAC (3. DEO)

Tito i Jovanka sa oficirima i mornarima na "Galebu"

     Trebalo je da "treći blok" zaustavi rastući uticaj Sovjetskog Saveza. Đilas na Prvoj socijalističkoj konferenciji u Rangunu


NASTAVCI:
1 Beograd protiv blokova
2 Front protiv velikih
3 Čerčil Brozov oslonac
4 Nehru napada Sovjete
5 U vrtlogu hladnog rata


     JUGOSLAVIJA je iz rata izašla kao socijalistička zemlja, u čvrstom zagrljaju sa Sovjetskim Savezom, i do razlaza Staljina i Tita nije mnogo znala o svetu izvan ideoloških klišea KPJ. Sukob sa Informbiroom 1948. godine i izbor za člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1949. godine iz osnova su promenili njen međunarodni položaj. Prve kontakte i prva saznanja o svetu koji se rađao stekla je u UN, koje su u to vreme bile zaokupljene nadmetanjem SAD i SSSR, dekolonizacijom i prvim velikim oružanim sukobom koji su ova dva procesa izazvala, ratom u Koreji.


     Jugoslovenski otpor SSSR privukao je pažnju lidera novooslobođenih država. Indijski predsednik Džavaharlal Nehru je prve pozive Titu da im se pridruži uputio preko ambasadora Josipa Đerđe već 1952. godine. Bandunška konferencija bila je regionalna konferencija i pristupanje zemalja izvan Azije i Afrike dalo bi pokretu novooslobođenih zemalja univerzalni karakter. Zbog socijalističkog karaktera svog uređenja i sukoba sa Istočnim blokom, Jugoslavija je u to vreme liderima Trećeg sveta delovala kao prirodni partner.


     Neslaganje prijatelja


     Uprkos sličnim političkim pogledima i ličnom prijateljstvu koje je povezivalo Tita i Nehrua do smrti indijskog premijera, među njima su postojale i značajne razlike. Tito je bio vođa relativno male socijalističke zemlje u sukobu sa SSSR koja je među vanblokovskim zemljama tražila bezbednost, dok je Nehru bio vođa jedne od najvećih zemalja i najveće demokratije u svetu koja je tražila uvažavanje i nezavisan položaj.


     Time se mogu objasniti ne samo Nehruovi nego i kasniji Ču Enlajevi pozivi Titu da se pridruži Indiji ili Kini u stvaranju "trećeg bloka" u svetu. Glavni cilj novooslobođenih zemalja - da postanu vidljive i progovore sopstvenim glasom na međunarodnoj sceni - podudarao se s interesima Jugoslavije posle sukoba sa IB.


     Jedan od vođa Socijalističke partije Indije 1953. godine je u intervjuu "Borbi" tim povodom rekao: "Svi mi azijski socijalisti se osećamo mnogo bližim jugoslovenskim komunistima nego bilo kom drugom socijalističkom pokretu u svetu. Mi želimo da vidimo na našoj konferenciji predstavnike komunista koji su zadivili svet ali, pre svega, azijske socijaliste, svojim hrabrim otporom i izdržljivošću u borbi protiv apetita Rusije."


     U govoru u UN Tito je aprila 1950. godine izrazio nameru Jugoslavije da u svetskoj organizaciji "brani prava malih ili kolonijalnih naroda na slobodu i nezavisnost, tj. da sami odlučuju o svojoj sudbini". Već krajem 1952. godine jugoslovenske diplomate su dobile instrukciju da pojačaju kontakte sa afričkim i azijskim zemljama koje imaju slična shvatanja o međunarodnim odnosima. Jugoslovenskoj diplomatiji u Aziji vrata je širom otvorio Milovan Đilas učešćem na Prvoj socijalističkoj konferenciji azijskih država u Rangunu januara 1953. godine. Pojava novooslobođenih zemalja na međunarodnoj sceni podudarila se sa najtežim godinama sukoba Jugoslavije sa Informbiroom zbog čega su jugoslovenski komunisti u njima potražili oslonac u sukobu sa Staljinom.


     Pojedini jugoslovenski istoričari veruju da su i neki zapadni političari upućivali Tita u istom pravcu, poput njegovog starog prijatelja Vinstona Čerčila, sa kojim se Tito sreo prilikom posete Londonu 1952. godine. Iako nema dokaza za ovu tvrdnju, u njoj ima određene logike. Sveže iskustvo kolonijalizma udaljavalo je novooslobođene zemlje od Zapada, dok ih je na drugoj strani čekao SSSR, koji je još od Prvog kongresa naroda Istoka u Bakuu 1920. godine video u njima prirodnog saveznika. Moguće bi bilo pretpostaviti da je iskusnom Čerčilu stvaranje "trećeg bloka" delovalo privlačno kao način da se spreči da ove zemlje ne padnu pod uticaj SSSR.


     Diplomatski arhivi, ipak, govore drugačije: već prve Titove posete azijskim i afričkim zemljama izazvale su negodovanje na Zapadu, dok je Titova podrška oslobodilačkim pokretima u Vijetnamu, Alžiru i drugim zemaljama trećeg sveta kasnije dovela i do ozbiljnih poremećaja u odnosima sa Francuskom i drugim zapadnim zemljama.


     U to vreme Tito je krenuo i na svoje čuvene "puteve mira" na jahti "Galeb". O prvom u seriji putovanja po novooslobođenim zemljama Azije i Afrike beogradski istoričar Dragan Bogetić je zapisao: "Titova poseta Indiji i Burmi krajem 1954. i početkom 1955. godine, državama koje su već imale razrađenu i uobličenu doktrinu koegzistencije, predstavljala je prelomni događaj za konačno definisanje nove jugoslovenske strategije, ali i kasnije formulisanje široke platforme za institucionalizaciju multilateralnog delovanja vanblokovskih država u okviru pokreta nesvrstanosti. Titova poseta jugoistočnoj Aziji i uspostavljanje prvog ličnog kontakta sa egipatskim predsednikom Naserom pri prolasku kroz Suec, na povratku u Jugoslaviju, bio je prvi i najznačajniji korak u razvijanju prijateljskih odnosa Tita, Nehrua i Nasera, državnika koji će zajedničkim akcijama najviše doprineti okupljanju, afirmaciji i razvoju Pokreta nesvrstanosti."


     U zajedničkom kominikeu 23. decembra 1953. godine Tito i Nehru prvi put su dali definiciju buduće politike nesvrstanosti: "Predsednik i premijer žele da objave da politika nesvrstanosti koju slede njihove zemlje ne znači 'neutralnost' ili neutralizam, a time ni pasivnost, nego pozitivnu, aktivnu i konstruktivnu politiku, koja nastoji da dovede do kolektivnog mira." (Predrag Simić, 27.08.2011.)

(Nastaviće se)