IZAZOV TREĆEG SVETA: NEHRU NAPADA SOVJETE (4. DEO)

Učesnici konferencije vanblokovskih zemalja
u Beogradu

     Indijski premijer oštro kritikovao SSSR zbog obnove nuklearnih proba. Za Tita i Nasera nesvrstani su savest čovečanstva


NASTAVCI:
1 Beograd protiv blokova
2 Front protiv velikih
3 Čerčil Brozov oslonac
4 Nehru napada Sovjete
5 U vrtlogu hladnog rata


     PREKRETNICU u jugoslovenskoj spoljnoj politici, ali i u posleratnom svetu donela je 1956. godina koju su obeležili događaji u Mađarskoj i Suecka kriza. Sovjetska vojna intervencija u Mađarskoj ponovo je udaljila Jugoslaviju od SSSR, dok je trojna invazija Izraela, Britanije i Francuske na Egipat, posle Naserove odluke da nacionalizuje Suecki kanal, učvrstila solidarnost novooslobođenih zemalja u borbi protiv kolonijalizma. Suecka kriza na trenutak je ujedinila i SAD i SSSR, koji su, svako iz svojih razloga, zauzeli negativan stav i tri zemlje su morale da se povuku. Naser je trijumfovao.


     Ovi događaji bili su povod za prvi susret Tita, Nehrua i Nasera na Brionima u julu 1956. godine, kada su objavili zajedničku deklaraciju u kojoj su osudili blokovsku podelu sveta i politiku dominacije velikih sila, založili se za ukidanje uzroka ratova, podržali borbu za razoružavanje u okviru UN i izjasnili se u prilog upotrebe nuklearne energije u miroljubive svrhe. Na "prvom multilateralnom sastanku nesvrstanih država" Tito, Nehru i Naser su zatražili da se preko UN pomogne privredni razvoj nesvrstanih zemalja i uklone prepreke razvoju međunarodne trgovine. U Brionskoj deklaraciji upućen je poziv za prijem NR Kine u UN i data podrška alžirskoj borbi za nezavisnost. 


     Apel velikim silama


     Na Beogradskoj konferenciji vanblokovske zemlje zauzele su stav da je miroljubiva koegzistencija jedina alternativa Hladnom ratu. Učesnici su zahtevali kraj kolonijalizma, prestanak nasilja nad zavisnim narodima i prevazilaženje ekonomske nejednakosti, nasleđene iz kolonijalnih vremena. U oduševljenju zbog uspešnog toka konferencije, Jugoslavija, Kambodža i Gana su objavile da priznaju privremenu vladu Alžira. Konferencija je na završetku usvojila Izjavu o opasnosti od rata i Apel za mir u kojima se od predsednika SAD i SSSR tražila da se sretnu i uklone opasnost od svetskog sukoba.

     Decembra 1958. Tito se na "Galebu", okružen mnogobrojnom pratnjom, ponovo otisnuo na put po zemljama trećeg sveta koji je trajao do marta 1958. godine. Posetio je Indoneziju, Burmu, Indiju, Cejlon, Etiopiju, Sudan, Ujedinjenu Arapsku Republiku (danas Egipat i Sirija) i Grčku.


     Jugoslavija je u to vreme počela da razvija veze i sa latinoameričkim zemljama, i u leto 1959. godine jugoslovenska misija posetila je Meksiko, Kostariku, Honduras, Kubu, Haiti, Venecuelu, Kolumbiju, Ekvador, Peru, Boliviju, Argentinu i Brazil. Latinsku Ameriku u to vreme je potresala pobeda Kubanske revolucije pod vođstvom Fidela Kastra i uticala na mnoge zemlje ovog kontinenta da zauzmu odlučniji stav prema politici Sjedinjenih Država.


    Na zasedanju Generalne skupštine UN 1960. godine, Tito, Naser, Sukarno, Nehru i Nkrumah su predložili prvu zajedničku rezoluciju (koja nije prihvaćena) i, verovatno, došli na ideju da se održi konferencija šefova država i vlada vanblokovskih zemalja. Ohrabren podrškom Nehrua i Sukarna, Tito je 1961. godine krenuo na treće putovanje po zemljama Afrike i Azije na kome je tražio podršku za ovu inicijativu. Tokom ovog putovanja "Galeb" se zaustavio u Gani, Togou, Maliju, Gvineji, Maroku i Tunisu, a Tito je shvatio da su zaoštreni odnosi u svetu i pogoršanje međunarodnog položaja nerazvijenih zemalja izazivali zabrinutost u Africi koja je pogodovala njegovoj inicijativi. Poslednja stanica na Titovom putu bio je Kairo, gde je dobio i Naserovu podršku, koja je bila od velikog značaja zbog prestiža koji je egipatski predsednik posle Suecke krize uživao u arapskom svetu.


    Titovu inicijativu za održavanje konferencije vanblokovskih zemalja zvanično su podržali Nehru, Naser i Sukarno i predložili da se ona održi u Beogradu. Pozivi učesnicima upućeni su u maju, a pripremni sastanak je održan u Kairu juna 1961. godine uz učešće 21 zemlje, uključujući predstavnike alžirskog Fronta nacionalnog oslobođenja (FLN). Na pripremnom sastanku je zauzet stav da, za razliku od konferencije u Bandungu, na konferenciju u Beogradu budu pozvane samo zemlje koje nisu članice nijednog vojnog bloka.


     U Kairu je usvojen i dnevni red konferencije sa šest tačaka: 1) pravo naroda na samoopredeljenje i borba protiv imperijalizma, kolonijalizma i neoimperijalizma; 2) poštovanje suvereniteta i integriteta i nemešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja; 3) rasna diskriminacija i aparthejd; 4) opšte razoružavanje, obustava nuklearnih eksperimenata i strane baze; 5) miroljubiva koegzistencija i 6) uloga Ujedinjenih nacija, njihov sastav i poštovanje rezolucija, problemi nejednaklog razvoja i poboljšanje međunarodne privredne i tehničke saradnje.


     Konferencija je održana od 1. do 6. septembra 1961. u zgradi Narodne skupštine koja je bila preuređena za tu priliku. Na konferenciji je učestvovalo 25 vanblokovskih zemalja, dok su je u svojstvu zvaničnih posmatrača pratile delegacije oko 40 oslobodilačkih, antikolonijalnih i "progresivnih" pokreta iz celog sveta i predstavnici afričkih i azijskih zemalja koje su u to vreme još bile kolonije.


     U Beogradu su najzastupljenije bile arapske zemlje (izuzev Libije i Jordana), verovatno zbog velikog uticaja Gamala Abdela Nasera u arapskom svetu. U svojim uvodnim govorima Tito i Naser su vanblokovske zemlje nazvali savešću čovečanstva, a Nehru je naglasak stavio na opasnosti koje potiču od zategnutih odnosa supersila i blokova.


     Konferencija je protekla u znaku uticaja "velike četvorice" (Tito, Nehru, Naser i Sukarno). I dok je Tito neočekivano ponovo zauzeo prosovjetski stav (naročito u pogledu berlinske krize), indijski premijer Nehru oštro je kritikovao Sovjetski Savez zbog obnove nuklearnih proba. (Predrag Simić, 28.08.2011.)

(Nastaviće se)