COPYRIGHT U 21. VEKU: PRIČA O CYBER BOBU I DIGITAL DŽOU

     Američko ministarstvo pravde gradi slučaj protiv sajta Megaupload, veoma popularnog file-sharing sajta koji je početkom godine optužen za po brojnim tačkama za kršenje autorskih prava i drugih krivičnih dela.

     Serveri kompanije su ugašeni, njihova imovina zaplenjena a čelni ljudi uhapšeni. I kao što je uobičajeno u takvim slučajevima, tužioci i njihovi saveznici iz muzičke i filmske industrije su pokušali da uvedu odrednice kao što su "krađa" ili "otimanje" kako bi dali okvir za krivično gonjenje i verovatno, izdejstvovali za sebe visoku moralnu poziciju.    

     Šta god da je Megaupload učinio loše, teško da je krađa nešto od toga.

     Od najranijih dana, zločin krađe je shvaćen kao učestvovanje u prisvajanju stvari koje su stvarne i opipljive. Za  pećinskog čoveka Boba je "krađa" od pećinskog čoveka Džoa značila da je uzeto nešto od značaja za njega, recimo njegova omiljena toljaga, i da je Džo, krucijalno, više nema. 

     Svima je jasno, barem intuitivno, da krađa predstavlja ono što se može definisati kao nulta suma, šta je Bob dobio, Džo je izgubio. 

     Kada su Bob i Džo industijalizovanog doba počeli da izmišljaju manje opipljive stvari, kao što su električna energija, akcije, obveznice i licence, stvari su se zakomplikovale.   

     Ono što je Bob uzeo, Džo je u nekom smislu i dalje imao. Tako su zakoni prilagođavani ad-hoc i u to vreme na nedosledne načine. Specijalne doktrine su razvijene kako bi se pokrila zloupotreba usluga (kao što je vožnja vozom), polu-opipljiva ulaganja (kao što je gas za ulična svetla) i nematerijalna (kao što je tržišna vrednost).

     Sredinom 20. veka,  reformatori krivičnog zakona su bili dovoljno iznervirani svim tim specijalizacijama i ad-hoc neredom da su odlučili da učine nešto po tom pitanju. Tokom 1962. prestižni Američki pravni institut izdao je Model krivičnog zakonika, koji je doveo u konfuzno stanje zakon o krađi sa kojim se i danas borimo. 

     U radikalnom zaokretu u odnosu na prethodni zakon, propis je definisao "vlasništvo" kao "bilo šta od vrednosti". Od tada nije bilo važno da li je ukradena imovina materijalna ili nematerijalna, stvarna ili lična, proizvod ili usluga. 


     Nedugo potom, predlog zakona je uveden u krivični zakonik koji je bukvalno svaki student prava u Sjedinjenim Državama naučio napamet. A kada su svi ti novi advokati došli da rade na Kapitol hil, u Ministarstvu pravde i širom zemlje, oni su imali takav pristup krađi na umu.


     A onda je tehnologija počela da buja. Nematerijalna sredstva kao što su informacije, patenti i materijali zaštićeni autorskim pravima su počeli da igraju veću ulogu u ekonomiji. Advokati i lobisti muzičke i filmske industrije, i njihovi saveznici u Kongresu i Ministarstvu pravde, su počeli da guraju koncept krađe izvan osnovnog principa nulte sume.    


     Ranije ove godine, na primer, oni su predložili dva glavna zakona zasnovana na ideji da je ilegalni download krađa pod nazivom: Preventing Real Online Threats to Economic Creativity (PIPA) i Stop Online Piracy Act (SOPA). 


     Ista retorička strategija je korišćena sa samo malo više uspeha od strane filmske industrije u njihovoj iritantnoj reklamnoj kampanji ubeđivanja (posebno) mladih ljudi da je nelegalno skidanje materijala sa interneta krađa. Pre filmova na DVD-jevima Motion Picture Association of America je emitovana dosta ismevana poruka koja kaže: "Ne biste ukrali konja. Ne biste ukrali tašnu. Ne biste ukrali mobilni telefon. Ne biste ukrali ni DVD. Skidanje piratizovanih filmova je krađa. Krađa je kažnjiva zakonom. Piraterija je zločin". 


     Problem je u tome što većina ljudi prosto ne može da "proguta" tvrdnju da je ilegalno skidanje pesme i videa sa interneta zaista kao i krađa automobila. Prema nizu empirijskih istraživanja, običan posmatrač će povući oštru moralnu liniju između deljenja fajlova i istinske krađe, čak i kada je vrednost imovine ista.   


     Ako bi Cyber Bob ilegalno skinuo pesme Digital Džoa sa interneta, onda je ključno priznati da u većini slučajeva Džo nije izgubio ništa. 

     Moguć je pokušaj argumentacije tvrdnjom prema kojoj vlasnik autorskog dela u takvom slučaju ostaje bez novca kojeg bi zaradio da je potrošač kupio i platio njegovo delo. Ali takva pretpostavka ima dva osnovna problema. Prvo, ne možemo znati da li bi korisnik kupio autorsko delo da ga nije skinuo sa interneta. Drugo, takav argument u startu pretpostavlja tezu koju pokušava dokazati - da je svaka krađa jednaka.

     I koje lekcije možemo izvući iz svega ovoga? Za početak, trebalo bi da prestanemo da pokušavamo da uvlačimo problem 21. veka u moralni i pravni režim koji je razvijen sredinom 20. veka. Drugo, moramo priznati da je krivični zakon najmanje efektivan i legitiman kada je u suprotnosti sa široko prihvaćenim moralnim intuicijama. 

     Ilegalno skidanje sa interneta je naravno, stvarni problem. Ljudi koji rade predano na stvaranju kreativnih stvari bi trebali da uživaju pravnu zaštitu i da ubiraju plodove svog rada. I ako drugi žele da uživaju u tome, razumno je da plate za tu privilegiju. 


     Međutim, predstavljanje skidanja piratskih sadržaja sa interneta kao krađe ne funcioniše i verovatno nikada neće. Bilo bi nam bolje da uzmemo u razmatranje niz pravnih koncepata koji se prikladnije uklapaju u problem, kao što je neautorizovana upotreba, prestup, konverzija ili zloupotreba. 


     To nije samo pitanje nomenklature. Etikete koje dajemo različitim krivičnim delima su presudno važna u smislu kako ih zamišljamo, stigmatizujemo i kažnjavamo. Tretiranje različitih formi otuđenja svojine kao različite zločine može izgledati aljkavo, ali to je priroda krivičnog zakona.


     Tekst profesora Stjuarta P. Grina prenosima sa sajta lista New York Times

(Prevod: e-Novine)