PRINC RENIJE III - MONARH SA NAJDUŽIM VLADARSKIM STAŽOM (1923-2005)

     Za vreme svog dugog vladanja princ Renije ne samo da je uspeo da privuče strani kapital i ekonomski unapredi zemlju, već je nasipanjem zaliva uspeo i fizički da poveća ovu državicu površine 195 hektara.

     Princ Renije III od Monaka, evropski monarh sa najdužim vladarskim stažem koji je na tron došao 1949. godine umro je pre 7 godina u 82. godini života. Stanovnici ove minijaturne kneževine na Francuskoj rivijeri, među kojima je princ bio veoma popularan, imali su i te kako razloga da žale za njim. Naime, za više od pola veka koliko je bio na čelu Monaka uspeo je od njega da napravi pravi mali raj na zemlji, jednako ugodan za sedam hiljada onih sa monegaškim državljanstvom kao i za preostalih 25 hiljada stanovnika na privremenom boravku u tom središtu svetskog džet-seta poznatog po kazinima, Formuli 1, i poreskim olakšicama koje su privukle svetsku bogatašku elitu koja je bežala od visokih nameta u svojim zemljama. 

     Za vreme svog dugog vladanja princ Renije ne samo da je uspeo da privuče strani kapital i ekonomski unapredi zemlju, već je nasipanjem zaliva uspeo i fizički da poveća ovu državicu površine 195 hektara. Takođe, modernizovao je državnu infrastrukturu, poboljšao saobraćajne veze i kapacitet luke, ukinuo smrtnu kaznu, dao ženama pravo glasa, i uveo Monako u UN i ostale međunarodne institucije.

     Život posvećen jednoj ženi: Renije Grimaldi rođen je 31. maja 1923. kao sin prestolonaslednice princeze Šarlote i princa Pjera de Polinjaka. Bio je to ugovoreni brak motivisan željom Renijeovog dede Luja II da presto ne pređe u ruke ambicioznih rođaka koji su pretili da ga uzurpiraju. Posle venčanja, Pjer - siromašni francuski plemić uzeo je prezime Grimaldi. Brak koji je potrajao 13 godina i u kome su rođeni Renije i njegova sestra Antoaneta razveden je 1933. godine. Brigu o Renijeu i njegovoj sestri preuzeo je deda Luj II. Renije je mladost proveo po internatima i na studijima u Engleskoj, Švajcarskoj i Francuskoj. Kao stranac 1944. prijavio se u francusku vojsku. Učestvovao je u oslobađanju Strazbura i stigao do Berlina, a za pokazanu hrabrost u vojnim akcijama, u februaru 1945. dobio je orden.

     Na presto stupa 1949. godine posle smrti svog dede koji ga je neposredno pre smrti odredio za naslednika, pošto se Renijeova majka Šarlota prethodno u korist sina odrekla trona. Tako je Renije došao na čelo kneževine kojom Grimaldijevi vladaju još od 13. veka i postao princ Renije III. 


     U vreme svog dolaska na presto princ je predstavljao najpoželjnijeg neženju plave krvi čiju sa naklonost pokušale da pridobiju mnogobrojne dame iz visokog društva. Međutim, on je svoje srce već poklonio francuskoj glumici Žizel Paskal. Toj vezi nije bilo suđeno da opstane jer Žizel nije mogla da ima dece, pa je nakon šest godina ljubavna idila okončana. 


     Šest godina kasnije Renije upoznaje, kako je kasnije često isticao, ljubav svog života, takođe glumicu Grejs Keli, jednu od najlepših žena tog doba. 


     Upoznali su se za vreme Kanskog festivala, 1955. godine. Princ se do ušiju zaljubio, pa nije gubio vreme u nameri da svoju princezu dovede što pre u kneževinu. Venčanje iz bajke, praćeno filmskim i TV kamerama, desilo se 19. aprila 1956. Slede najsrećnije godine u životu prinčevskog para, začinjene dolascima na svet njihovo troje dece: Karoline (1957.), Alberta (1958.), i Stefani (1965.).


     Nepomućena porodična sreća trajala je do 1975. godine kada je najstarija kćerka Karolina otputovala na studije u Pariz i tamo upoznala plejboja Filipa Žinoa. Zaljubljena princeza, uprkos protivljenju roditelja htela je po svaku cenu brak u čemu je i uspela kada je navršila dvadeset jednu godinu. Brak nije potrajao, ucviljena princeza vratila se kući, a odmah potom usledila je tragedija koja je sreću porodice Grimaldi nepovratno uništila.


     U septembru 1982. godine, u saobraćajnoj nesreći gine princeza Grejs, od čije se smrti princ Renije nikada nije oporavio. Iako su mu mediji s vremena na vreme pokušavali "prikačiti" veze sa pojedinim damama plave krvi, on je to demantovao i do kraja života ostao je sam. Poslednjih godina života najveću radost pričinjavala su mu unučad (njih sedmoro) rođena u brakovima i vezama njegovih ćerki. Koliko god su mu unučad pričinjavala radost, buran život njegove dece, pre svega ćerke Stefani, bacao ga je u očaj. Iako mnogo manje problematičan od svojih sestara, jedini muški potomak princa Renijea takođe je poslednjih godina bio izvor brige svom ocu - jer je uporno izbegavao da se oženi i produži kneževsku lozu. 


     Naslednik: Princ Albert preuzeo je kraljevske dužnosti svog oca desetak dana pre očeve smrti, kada je već postalo izvesno da se Renije neće oporaviti. Da bi Albert došao na presto bilo je potrebno da se promeni zakon o nasleđivanju, što je učinjeno 2002. godine. Tim je promenama omogućeno da tron može preuzeti i osoba koja nije u braku ili koja nema dece, a isto tako omogućen je kontinuitet dinastije preko ženske linije.

     Princ Albert, novi suveren jedne od najmanjih država na svetu, rođen je 14. marta 1958. u Monaku, kao Albert Aleksandar Luj Pjer. Obrazovao se u najprestižnijim školama širom sveta ujedno se pripremajući polako za preuzimanje upravljanja državom. Nakon školovanja u liceju u Monaku, otišao je na Ejmherst koledž u Masačusets, u SAD, gde je 1981. diplomirao na političkim naukama i ekonomiji. Proučavao je i psihologiju, englesku književnost, istoriju umetnosti, antropologiju, geologiju, filozofiju, sociologiju, nemački jezik i muziku. Albert je služio u francuskoj mornarici na nosaču "Jovanka Orleanka", gde je i završio obuku za pilota helikoptera.


     Osim pilotiranjem, princ Albert može da se pohvali i nadmetanjem na pet zimskih olimpijada 1998-2002. na kojima se kao reprezentativac i šef Olimpijskog komiteta Monaka takmičio u bobu, ali i učešćem u trci Pariz-Dakar 1985. godine. Sada prvi čovek državice na Azurnoj obali obožava da putuje, jedri, vesla, igra tenis, fudbal, rukomet... Nosilac je crnog pojasa u džudou, a uživa i u plivanju, jahanju, skijanju, skvošu, golfu, mačevanju, odbojci, atletici. Podanici ga mogu svakodnevno videti dok džogira centrom Monaka. Princ koji govori francuski, engleski, nemački i italijanski jezik i koji poslednjih decenija važi za najboljeg ambasadora Kneževine u svetu, puno je putovao prikupljajući novac za dečiju fondaciju koju je 1963. osnovala njegova majka. 


     Sa bruto nacionalnim dohotkom od oko 750.000 evra, odnosno više od 22.500 eura po glavi stanovnika, Monako spada među zemlje sa najvećim prihodima na svetu, ali i među pet najvećih utočišta za ljude koji ne plaćaju poreze (uz Andoru, Liberiju, Lihtenštajn i Maršalska ostrva), pa u kneževinu stižu sve češća upozorenja da bi bilo krajnje vreme da se stane u kraj pranju novca.


     Osim toga, iako se o tome javno ne govori, pogotovo ne u Monaku, kneževini staroj 900 godina preti opasnost da se "utopi" u Francusku. Spekulacije da Francuska neće odoleti izazovu da Monaku oduzme suverenitet ukoliko ne bude imao snažnog lidera ne žele da komentarišu zvanično ni vlasti u Parizu, mada se sve češće mogu čuti šuškanja o "delikatnom" statusu ove male kneževine. Iako se od princa Alberta očekuje da nastavi unapređivati svoju državicu, ne veću od njujorškog Central parka, on će po svemu sudeći imati pune ruke posla da očuva i ono što je njegov otac stvorio tokom više od pola veka svog vladanja Monakom.

(S. Govedarica)