DA LI ĆE FAŠISTI PONOVO RASPARČAVATI SRBIJU: IMOVINA ZA PATRIOTSKI GENOCID

     Predsednik fašističke Vlade Judenfrei Srbije Milan Nedić bio je vlasnik 15 ari Zemunskog parka i njegovi naslednici, u zamahu rehabilitacije fašista i kolaboranata, traže da im se ta imovina vrati.

Kvisling na delu: Nedić u društvu nemačkih oficira

     Fašisti različitih nijansi smeđe poslednjih godina u Srbiji osvojili su i dobro učvrstili pravo građanstva, nedodirljivi su za policiju i pravosuđe, država je poklekla pred njihovim ubilačkim nagonom, zakonodavna je vlast izjednačila partizane i koljače, uniformisane i neuniformisane kvislinge, omogućila im da nasleđuju oteto, došao je na red povratak zaslužnih fašista u društvo normalnih, odakle su uklonjeni porazom fašizma u Jugoslaviji. Nakon prošlonedeljnog rehabilitovanja Pavla Karađorđevića, namesnika profašističke Srbije, Hitlerovog rado viđenog gosta, poznatog po poznavanju umetnosti i kupovini umetnina neprocenjive vrednosti, novo svetlo pada na zahtev naslednika autentičnog fašiste Milana Nedića, predsednika rasističke vlade Srbije tokom Drugog svetskog rata da im se vrati konfiskovana imovina.


     Nedićevi naslednici, po slovu dve opskurne tiskovine, Bujoševićeve Politike i Dinićevog Svedoka, koje se spore oko ekskluzivnosti, tvrde da im pripada solidni komad nekadašnje NDH, 15 ari današnjeg Zemunskog parka, te deo kuće u Nemanjinoj, kuća u Vrtlarskoj i plac u Grockoj, rodnom mestu zlikovca. Rodbina, tvrdi jedan od potencijalnih naslednika Aleksandar Nedić, a prenosi Politika, nije imala na čemu da temelji zahtev za povraćajem konfiskovane imovine, niti da zahteva rehabilitaciju svog bogatog pretka, budući da on nije osuđen. Ranije, 2007. Nedićevu rehabilitaciju bezuspešno su zatražili Srpska liberalna stranka, Dveri i Udruženje Srba iz Hrvatske. Tokom istražnog postupka 1946. Nedić je, navodno, izvršio samoubistvo.


     Nedić je nakon sloma Kraljevine Jugoslavije bio predsednik Vlade Srbije do oslobođenja 1944; službeno nazvan Vladom nacionalnog spasa Nedićev kabinet bio je otvoreno fašistički i svoju privrženost Hitleru i Nemačkoj opravdavao je navodnom brigom za opstanak srpskog naroda.


     "Sve uredbe koje su donošene (protiv Jevreja, Roma, komunista, 'nacionalno nepouzdanih' službenika, žena…) potpisivali su svojeručno Milan Nedić i njegovi ministri, svedočeći kako je njihov rad dnevno pratio zahteve okupacionih vlasti i ideologije nacionalsocijalizma i sa kojom su revnošću oni u tome učestvovali. Zato je njihova tadašnja (kao i današnja) propaganda da su u kolaboraciju ušli kako bi zaštitili srpski narod i pomogli izbeglicama, samo zamagljivanje stvarne aktivnosti: pružanje svestrane pomoći i izražavanje potpune lojalnosti nemačkom nacionalsocijalizmu na svim frontovima. I onim stvarnim, ratnim, i onim političkim, ideološkim, ekonomskim, propagandnim, vaspitnim", piše istoričarka Olivera Milosavljević.

 Kolona Jevreja na putu u smrt: Nedićev Beograd

    Srbija je postala "Judenfrei" (oslobođena od Jevreja) 9. maja 1942., kao prva fašistička zemlja koja je "rešila jevrejsko pitanje", o čemu su Nedić i njegovi ministri sa ponosom obavestili Hajnriha Himlera. U kamionima - dušegupkama, srpskom pronalasku, pokretnoj gasnoj komori, i na Starom sajmištu ubijeno je oko 11.000 srpskih Jevreja.


     Tadićev ravnogorski istoričar Bojan Dimitrijević, pak, smatra, a prenosi Politika, da je Nedić "pozitivna ličnost Srbije u Drugom svetskom ratu", što, kaže, temelji na arhivskim istraživanjima. Autor knjige "Vojska Nedićeve Srbije" tvrdi da "ono što se i do dan-danas ne razume jeste njegova žrtva da se prihvati tog položaja da bi se sprečile nemačke represalije koje su sprovođene kao odmazda za ustanak u Srbiji".


     U Srbiji je, dakle, u Drugom svetskom ratu genocid bio izrazito patriotski. Baš kao i ovaj lokalni, u Bosni. Na delu je već poodavno armiranje gnusne laži o Srbima kao spasiteljima Jevreja i budalaštine o Srbima koji, budući da su pravoslavci, ne mogu da čine ratne zločine. Protagonistima te morbidne igrarije potreban je simbol kakav je Nedićev park. Dimitrijević smatra da rođaci mogu da ostvare svoje pravo. Malo je rođaka, ali sve više naslednika.

(Bojan Tončić)