Na naslovnoj stranici medija, sa čijom se ideološkom propagandom u SAD-u može meriti još samo Fox News, našao se danas niko drugi do revolucionarni filozof Karl Marx – glavom i prepoznatljivom bradom. Veliku kolumnu za CNN značajnog imena "Who was Karl Marx?" (Ko je bio Karl Marks?) potpisuje autorka Mary Gabriel.
Tekst toliko odiše tipičnim zapadnjačkim liberalizmom da je zapravo čudo kako autorka nije otišla još samo korak dalje i povukla tezu da su Marks i Engels zapravo bili homoseksualci. Marksa prikazuje kao nakaradnog pijanicu, ali i borca za slobodu govora, medija i prava na glas (doslovno 3 nominalna stuba zapadne demokratije). Tekst takođe napominje kako su Marksova dela u vreme njegove smrti bila relativno nepoznata – konstatacija koja ne može biti dalje od istine.
CNN-ov plan za pro-demokratskog Marksa koga će svi voleti
Umesto kritike spomenutog teksta, bilo bi zanimljivije da postavimo pitanje – kako se Marx uopšte našao na CNN-u? Ne pojavljuju se mrtvi ekonomisti/filozofi na udarnim stranicama CNN-a bez razloga, a dotični gospodin Karl već je 128 godina pod zemljom. Očito je kako se ovde nastojalo Marksa u ključnom trenutku predstaviti kao nevažnu figuru, ali baš time istakli su svu važnost koju Karl Marks danas poseduje.
Mnogi teoretičari, političari pa i vojskovođe doprineli su "razvoju" marksizma kao učenja. Lenjin je uveo prvi model koji se domogao konkretne vlasti u zemlji, Josip Broz je među prvima spojio marksizam sa tržišnim elementima, Pol Pot ga je pretvorio u radikalnu ubilačku mašinu.
Od smrti Karla Marksa bilo je stotine, ako ne i hiljade, pokušaja da se konkretne ideje marksizma prilagode specifičnim uslovima. Ali povratak marksizmu, zbog kojeg je i CNN odlučio na vreme "reagovati", nije povratak ni Lenjinu ni Mao Ce Tungu - povratak marksizmu je zaista povratak Marksu.
Izazov pred CNN-om: kako spomenuti Marksa, ali izostaviti "proletarijat" i "buržoaziju"?
Karl Marks nije zagovarao svrgavanje kapitalizma izlazom na izbore – njegove ideje bile su puno konkretnije i direktnije. Prema Marksu društvo u kapitalizmu podeljeno je na 2 klase ljudi – prva je ona koja čini manjinu i izrabljuje tuđi rad – Marks ovu grupu naziva buržoazijom.
Druga grupa ili klasa, je velika većina u koju spadaju svi oni koji nisu izrabljivači, dakle radnici – ili prema marksističkoj terminologiji – proletarijat.
Prema Marksu, pre ili kasnije mora doći do direktnog sukoba između ove dve klase. A kada dođe taj dan proletarijat na temelju svoje masovnosti mora pobediti. Postavlja se logično pitanje – ako je radnika toliko puno, a izrabljivača toliko malo – kako to da već davno ovi drugi nisu svrgnuti sa vlasti?
Ovde na scenu dolazi drugi termin koji se sve češće spominje ovih dana – "klasna svest".
Da bi radnici zbacili sa vlasti svoje izrabljivače moraju shvatiti kako su svi zajedno u istoj nezahvalnoj poziciji, drugim rečima - mora postojati "klasna svest" solidarnosti kolektivnog cilja.
Ali vladajuća klasa neće mirno čekati taj dan - na putu do te spoznaje radnike će pokušati na sve moguće načine obmanuti.
Kapitalizam je samodestruktivni sistem
Jedan od najboljih primera je svakako i tzv. "američki san" – savršena propaganda koja ima samo jedan cilj – predstaviti malu grupu "uspešnih" pojedinaca i uveriti široke mase da i oni mogu biti takvi, samo je potrebno mukotrpno raditi i nadati se.
"Američki san" je najveća prevara 20. veka – bez obzira koliko se trudili, mesta na vrhu uvek su popunjena, a klub ne prima nove članove. Gotovo religiozna ideja tera milione ljudi da rade do smrti nastojeći dostići nedostižno.
Kapitalistički sistem je sistem izrabljivanja, ali i kao takav održao se dugi niz godina. Uprkos činjenici da većina ljudi u kapitalizmu živi loše, sistem bi se mogao održati još dugo. Ljudi su se već navikli na težak rad i spoznaju da nikada neće imati sve što im reklamna industrija nudi. Ali ono što je do juče za široke mase bilo "loše" danas se tranformiše u "neizdrživo".
Kapitalizam je samodestruktivni sistem, čak i bez revolucije bi propao, revolucija će stupiti na snagu samo zbog činjenice da ljudi više neće moći ni psihički ni fizički živeti pod takvim sistemom.
Karl Marks je u svom monumentalnom delu "Das Kapital" tačno opisao razloge propasti ovog sistema. Kapitalizam postoji sve do trenutka kada može stvarati dodatni kapital, to je njegova srž i bez nje bi prestao postojati.
Da bi današnji sistem uopće postojao, on se – na globalnom nivou – mora povećavati svake godine za 3%. To je minimalni imperativ. Kada padne ispod te brojke nastupa opšta kriza, depresija i na kraju apsolutni raspad čitavog sistema. To nužno povećanje od dodatnih 3% svake godine na globalnom nivou danas iznosi 1,6 triliona dolara – to znači da bi 2030. iznos bio 3 triliona dolara godišnje.
Cela planeta je opustošena, nema više "osvajanja novih tržišta" - vreme je da kapitalizam bude srušen
Ali kako se stvara taj dodatni kapital? Na tržištu vredi zakon ponude i potražnje. Potražnja se može argumentovati putem industrije oglašavanja, ali ne previše. Sa druge strane, prosečni građanin danas ne može povećati ličnu potrošnju čak ni kad bi hteo - jer i njemu hronično nedostaje kapitala.
Kako kapitalizam pribavlja sav taj potreban novi kapital? Jednostavno – osvajaju se nova tržišta. Karl Marks je još pre 150 godina napisao kako kapital prosto "mora" ući u svaki kutak ove planete ako se želi održati. Upravo to se i dogodilo – kao primer možemo navesti bocu Coca Cole koju možemo pronaći i u najudaljenijim delovima naše planete.
Na svaku dosadašnju krizu sistem je odgovarao osvajanjem novih tržišta. Odličan primer su 80-e godine prošlog veka. Tih godina kapitalizam je došao pred zid, tržišta su bila sasvim potrošena i prostora za ekspanziju više nije bilo.
Prigodno, došavši pred zid, srušio se "zid". Upravo tako, padom berlinskog zida tj. SSSR-a i kasnije raspadom Jugoslavije stvoreno je enormno novo tržište. Strane korporacije, već hronično gladne novog kapitala, okupirale su svaki pedalj novonastalih država i državica.
Pad socijalističkog bloka i uvođenje tržišne ekonomije u Kinu nakratko su razbudile pacijenta koji je već dugo bio na aparatima. Prošlo je 20 godina, gradovi su popločani šoping centrima, strane banke su na svakom uglu. Svi kupujemo istu odeću, snabdevamo se u istim dućanima i zadužujemo kod istih lihvara. Bivši socijalistički blok je prožderan velikom brzinom i kapitalizam se ponovo našao u istom problemu pred kojim je bio i 80-ih godina – gde pronaći nova tržišta?
Ali ovoga puta je stvarno gotovo. Otvaranje dva ili tri MekDonalds restorana u Tripoliju i Bengaziju neće spasiti stvar.
Zadnja linija odbrane ugroženih korporacija
Činjenica da je kapitalizam na izdahu, nažalost ne znači da će se predati bez borbe. Primera radi, mnogi spominju fašizam (i nacizam) kao nešto strašno okrutno, nehumano i genocidno – ali te modele je važno, danas možda više nego ikad, staviti u pravi kontekst.
Fašizam nije ništa drugo nego zadnja linija odbrane kapitalizma. U fašizmu apsolutnu vlast drže upravo korporacije, zato se taj sistem često i naziva korporativizam. Harizmatične vođe nisu ništa drugo nego obični glasnogovornici tog sistema i njihovih pravih vladara.
Fašizam se uvodi u trenutku kada radnici počnu otvoreno pretiti kapitalističkom sistemu. Pred-revolucionarno doba je vreme kada fašizam otvoreno stupa na scenu. Cilj fašizma je po svaku cenu slomiti svaki radnički pokret koji bi ugrozio apsolutnu vlast korporacija. U tom periodu više se ne biraju sredstva, pravo i pravda nestaju, a ulice preuzimaju naoružane grupe koje odlučuju o životu i smrti.
Prevare i pobede
Vladajuća elita nikada se neće odreći svoje vlasti mirnim putem. To je najveća utopija koja se neretko sliva na ulice upravo iz smera iste vladajuće klase. Nažalost, mirni demonstranti, aktivisti i brojni drugi osvešteni građani nikome ne smetaju. Ako se zaista okupe u izuzetnom broju, baciće im se pred noge nekakva sitna reforma ili možda čak i kakva ostavka nekog minornog člana spomenute elite.
Na ulice mogu izaći milioni i tražiti smenu vlasti. Ako budu zaista uporni tu smenu će i dobiti, ali šta zapravo dobijaju izuzev kratke mentalne satisfakcije? Šta imaju današnji Egipćani od "revolucije" početkom ove godine? Samo smenu vlasti koja na kraju neće doneti nikakve konkretne rezultate po pitanju njihovih života.
Sa druge strane sveta buja nemir među Amerikancima. Veliki korak napravili su u identifikaciji problema – svima je danas jasno ko su 1%, a ko 99%. Ali vladajuća elita i dalje mirno spava ne brinući previše za šatore po gradskim trgovima. Nekoliko korumpiranih bankara biće bačeno u tamnicu, možda i pokoji gradonačelnik bude prisiljen podneti ostavku, ali izuzev toga ništa značajno se neće desiti.
Ako pokret zaista eskalira, a mogao bi, napraviće se i veći ustupci. Milione nezaposlenih će možda preuzeti država, dati im kojekakve poslove – izgradnju autoputeva, čišćenje šuma ili nešto treće za šta će primiti sitnu platu, tek toliko da ne umiru od gladi. Katastrofalna greška bi bila kada bi demonstranti takav čin proglasili "velikom pobedom", jer u suštini to bi bio samo poraz.
Ali sistem više nije u snazi da narodu servira "lažne pobede" na duge staze. Naglo se približavamo vremenu kada će milioni ogorčenih građana širom sveta shvatiti kako sedenje na ulicama - ne vodi nikuda. Kako utopijske ideje raznoraznih Zeitgest i sličnih pokreta – ne vode nikuda. Kako kulturno ophođenje, direktna demokratija i plenumi – ne vode nikuda.
Revolucionarni marksizam širi se ulicama
Ljudska vrsta nije genetski programirana da favorizuje defetizam – nakon propalih pokušaja tražiće se nove, konkretnije ideje i načini izlaska iz ovog izrabljivačkog sistema.
Miran san u kojem još uvek uživa vladajuća garnitura širom sveta tek tada bi se mogao pretvoriti u nesanicu. Ovde se vraćamo na prvobitno pitanje ove kolumne – šta dovraga Karl Marks radi na CNN-u? Razlozi su i više nego očiti – nastoji se minorizovati Marks zbog činjenice da je isti dao konkretne smernice po pitanju odlučne i konačne borbe protiv kapitalista.
Trenutak je takođe bitan – negde sporije, a negde brže ime Karl Marksa danas se kao virus širi ulicama od Tel Aviva, Londona, Sidneja do Madrida, Njujorka i Oklenda. Marks je za života izdao nekoliko važnijih dela – ono najvažnije je svakako "Kapital", monumentalna analiza kapitalističkog sistema u 3 toma. U tom ogromnom gradivu jedva se snalaze i stručni izučavaoci marksizma. Ali "Kapital" nikada ni nije bio pisan za široke mase, možda baš zbog toga upravo to delo spominju svi mediji koji su se dotakli Marksa u proteklih godinu dana.
Jedno drugo delo, u ovim vremenima daleko važnije, koje nije toliko popularno za citiranje je Komunistički manifest. Punim imenom "Manifest komunističke partije" kratki je proglas, na tek 50-ak stranica, koji se direktno obraća radnicima. Eksplicitno je opisan kapitalistički sistem, potreba revolucije kao i način uspostave post-revolucionarnog društva. Ta mala knjižica, jednostavnog stila pisanja, uteruje strah u kosti vladajućih elita već 150 godina.
Put od nezadovoljstva do revolucije nije veliki. Bez preteranog dramatizovanja možemo konstatovati kako je samo pitanje dana kada će organizovane grupe građana početi propagirati potrebu "klasne svesti" i pozivati na "konačni obračun protiv kapitalizma." Revolucija nije evolucija i revolucija nije reforma.
Nažalost, revolucija je neizbežna. "Nažalost" zbog činjenice kako revolucionarna vremena nisu ni lepa ni mirna. Kamo sreće da je Marks pogrešio i da kapitalizam isčezne poput jutarnje magle i da svi zajedno zakoračimo u jedan bezbrižniji sunčani dan. Ali, kako stvari stoje, a stoje opasno blizu onoga kako je Marks napisao da će stajati - istorija pred nama neće nam doneti instant bolju budućnost, već samo borbu i patnju.
Marks je znao kako kapitalizam ima svoj kraj i tačno je definisao gde se taj kraj nalazi, samo što je on ipak imao tu sreću što je pisao – iz njegove perspektive – o dalekoj budućnosti. Mi nismo tako sretni, mi tu strašnu priču danas moramo proživeti, stranicu po stranicu.
Нема коментара:
Постави коментар