Još od početka naglog poniranja ekonomije (gotovo identično se događa i u svim državama bivše SFRJ) nastoji se pronaći krivac za tešku situaciju. Podobni ekonomski stručnjaci, koji operišu putem večno im dostupnog medijskog prostora, uverili su nas kako je za sve kriv veliki naduvani javni sektor.Politika državne službenike nije prozivala iz prostog razloga – ovo je bila izborna godina. Sada kada je obavljena tranzicija vlasti može se punom snagom krenuti u sprovođenje ekonomske politike koja će za cilj imati proterivanje velikog broja radnika na ulicu.
Vlast u ovom slučaju igra običnu ulogu izvršitelja, dok su gore spomenuti "ekonomski stručnjaci" ništa do PR agenti za politiku koja je od korice do korice skrojena u radionici MMF-a, ECB-a i finansijske oligarhije.
Stoga bi bilo čak i pretenciozno kriviti aktuelnu vlast za sprovođenje iste. Ali ih se svakako može prozvati za implementaciju potpuno tuđe ekonomske doktrine, što na kraju otvara i temu o samoj nezavisnosti jedne zemlje. Jer nezavisnu zemlju nikako ne čine samo himna i zastava, već u prvom redu autonomna unutrašnja (i spoljna) politika.
Glomazno žrtveno jagnje
Vratimo se na problem glomaznog javnog sektora, koji će uskoro postati glomazno žrtveno jagnje. Svaka osoba starija od 18 godina svesna je činjenice da je nešto jako trulo u državnom aparatu. Efikasnost je slaba, a birokratija naduvana. I tu dolazimo do centralnog problema – smanjenjem zaposlenih u državnoj upravi neće se povećati njena efikasnost, upravo suprotno – sistem će postati katastrofalno neučinkovit, što bi moglo imati strašne posledice na život oko nas.
Prava je ludost očekivati da će, na primer, u jednom delu administracije izbacivanjem polovine zaposlenih, ovaj drugi biti duplo učinkovitiji (imajući pritom za cilj uštedu od 50% na isplatu plata).
To je ekonomska matematika na nivou osnovne škole. Ipak, masovno otpuštanje radnika u državnoj službi će se sprovesti sa jasnim ciljem – da što veća količina državnog novca (čitaj – našeg novca) završi u rukama izabranih preduzetničkih sila.
Taj proces je na zapadu besramno vidljiv – kontinuirano se smanjuje broj zaposlenih u javnom sektoru, standard života građana naglo opada, ali se zato plate i bonusi vodećim direktorima podižu sve do neba. Te ogromne količine novca koje završavaju u privatnim džepovima moraju od nekuda doći.
Birokratija je neophodna u našim životima
Nadalje, kada govorimo o birokratiji, onda moramo termin staviti u kontekst. Birokratija se nalazi svuda oko nas još od pradavnih vremena, a vezana je uz uspostavu prvih modernih oblika država (carstva, kraljevina ili neki drugi sinonim). Antički Rim i Mesopotamija pre njega, ne bi mogli funkcionisati bez adekvatne birokratije.Birokratija postoji sa razlogom – zadatak joj je sprovođenje i implementacija svih pravila i brojnih regulativa koje su neophodne za funkcionisanje kompletnog sistema i gotovo svega što nas u svakodnevnom životu okružuje, tj. svega onoga što još uvek uzimamo zdravo za gotovo. Bolnice, fakulteti, biblioteke, škole, policija, vrtići... sve ustanove moraju imati birokratsku strukturu ako želimo da funkcionišu na način kako funkcionišu.
Činjenica da je kompletan birokratski sektor kod nas (kao i u mnogim drugim zemljama) izuzetno plodno tlo za korupciju je jedna sasvim druga priča koja će se morati rešiti, kako je već navedeno, temeljnim restrukturiranjem i obrazovanjem koje će potrajati godinama.
Možda trivijalan, ali itekako bitan element u raspravi o birokratiji su i same konotacije koje ta reč izaziva. Prvo na šta pomislite kada čujete reč "birokratija" je nešto jako negativno – stajanje u redovima, beskrajne ladice nerazumljivih papira, veliki trošak, neproduktivost, lenjost. Takođe ako za nekoga kažemo da je "birokrat" gotovo uvek koristimo izraz u negativnom svetlu.
Ipak, prava je istina da bez birokratije život kakav živimo bio bi nezamisliv. Da bi birokratija bila efikasna kao prvo bitno je rešiti problem korupcije. Rešavanjem korupcije uveliko bi se rešili i drugi problemi, pa čak i tendencija stvaranja prenaduvane birokratije (mnoga odeljenja se danas fiktivno stvaraju samo da bi se u njima preko veze zaposlili podobni ljudi što je korupcija u najočitijem obliku.)
Prepustiti sav javni sektor privatnom bila bi katastrofalna greška
Potpuno odbacivanje birokratije je običan mit, a mitovi se gotovo nikada ne stvaraju sami od sebe. Demonizovanje birokratije, ali i svih državnih službenika, uvek ide na ruku zagovornicima što agresivnijeg i žešćeg kapitalizma. Kapitalistička utopija je potpuno izumiranje državnog radnika i podvrgavanje svih institucija sirovoj profitabilnosti.
Šta to znači u pojednostavljenim rečima?
Zamislimo sledeće – vlast donese odluku da država više neće upravljati zatvorima jer su "neefikasnii" i potrebna je odlučna "preduzetnička" ruka koja bi upravljala sektorom daleko bolje i uz manji trošak.
Već na osnovu ovih podataka možemo videti kako ovo postaje potencijalno opasna situacija.
Vlasniku kompanije, koju ćemo hipotetički nazvati "Moderni zatvori d.o.o.", u interesu je kapacitete puniti u što većem broju – drugim rečima, što on ima više zatvorenika, više novca stiže na njegov račun.
Neće mu biti potrebno dugo vremena da osnuje mali tajni pakt sa lokalnim sudijama i policijom koja će mu slati "kriminalce" u izobilju.
Takav crni scenario, koji zvuči kao nešto iz filma strave i užasa, mogao bi nam se desiti ukoliko dopustimo da se nemilosrdno sprovodi politika razaranja javnog sektora u korist privatnog.
Da stvar bude gora – navedena priča o privatnim zatvorima uopšte nije priča.
U saradnji sa samo jednim sudijom, preko 5.000 dece strpano je u zatvore pod optužbom da su "delikventi". Sudija Mark Ciavarella dobio je preko 2 miliona dolara mita od vlasnika privatnih zatvora za "asistenciju". Nevine osobe su zatvarane bez ikakvog procesa i suđenja. Njihova sloboda zamenjena je za čisti novac.
Koliko god bili ogorčeni našom birokratijom i svesno tražili uvođenje više reda, moramo biti jako dobro upoznati sa alternativama pre nego što bez promišljanja dopustimo da nam privatni kapital zagospodari najelementarnijim sferama života.
Sukob između radnika u privatnom i javnom sektoru je veštački stvoren i ima svoju svrhu
Primer sa represijom i zatvorima je samo jedan u velikom nizu. Pokušajmo da zamislimo šta bi se dogodilo da privatne kompanije potpuno preuzmu nadzor nad našom okolinom, zdravljem, obrazovanjem, kontrolom hrane i vode? Uz minimalno istraživanje postaće nam jasno kako je privatni kapital već uveliko i preuzeo nadzor nad navedenim sektorima.
Ovo su preozbiljne teme da bi o njima razmišljali pasivno jer se tiču naše elementarne egzistencije.
Svaka političko/ekonomska rasprava koja je propraćena medijskom pažnjom, kolektivno ističe – moramo privući strani kapital.
Najbolji način za privlačenje stranog kapitala je razbiti neku od esencijalnih državnih službi i prebaciti je u ruke privatnika (što nam se već i dogodilo u slučaju brojnih esencijalnih institucija, npr. telekomunikacije i bankarski sektor). Ako imamo u vidu da trenutno kao država ne radimo doslovno ništa izuzev kopiranja ekonomske politike koju sastavljaju najmoćnije perjanice globalno neoliberalnog kapitalizma, onda možemo biti zabrinuti sa razlogom.
Nažalost, zbog opšteg neznanja koje je kulminiralo na temelju gotovo autoritativnog jednoumlja mnogi stanovnici će naivno podržati što veće rezanje javnog sektora.
Radnici su još jednom, kao i kroz čitavu istoriju kapitalističkog sistema, okrenuti jedni protiv drugih.
Nama koji radimo u privatnom sektoru konstantno se pokušava nametnuti iluzija da je državni službenik na neki način kriv što nam stalno iznad glave visi potencijalni gubitak posla. Dok se mi mučimo i radimo danonoćno, državni službenici pola radnog vremena provode na pauzama, imaju siguran posao do penzije i skladno tome ni ne mare za obavljanje posla.
Ta mantra se provlači već toliko godina da je sada već doslovno prekasno na ukazivanje jako opasnih posledica iste.
Za taj gotovo militantni animozitet između privatnog i javnog radnika možemo u prvom redu zahvaliti medijskoj propagandi. Čista, surova i besprekorno taktički primenjena propaganda.
Trenutno imamo gotovo isti slučaj u odnosu javno-privatni sektor, a konačni cilj je razjedinjenje.
Kada krene, a krenuće jako uskoro, masovno rezanje javnog sektora – neki službenici u privatnom sektoru će likovati i slaviti vladu zbog njene "hrabrosti".
Da nije posredi hronično neznanje, mogli bi pomisliti da je na snazi epidemija hroničnog mazohizma.
Haos u Grčkoj ili kako izgleda država nakon kolapsa javnog sektora
Srećom – ili bolje reći nesrećom, o tome kako izgleda država nakon kolapsa javnog sektora, pa i njene birokratije kao osnove, ne moramo teoretizovati ni sastavljati hipoteze. Ne tako daleko od nas imamo konkretan primer – Grčku.
Socijalna država tolikom se brzinom razgrađuje da se stanovnici Grčke uopšte ne stižu okrenuti, a kamoli snaći u novonastaloj situaciji.
Aktuelno stanje u Grčkoj mora se pomno proučiti. Bitno je izvući i najsitnije detalje i pokušati jasno predočiti kako tačno izgleda život u Grčkoj danas.
Ako ne iz interesa prema spoljnoj politici, onda pre svega zbog činjenice da bi aktuelno stanje u Grčkoj moglo vrlo uskoro biti i aktuelno stanje u našoj zemlji.
Pre nego što počnemo sa detaljnom analizom stanja u Grčkoj, potrebno je srušiti još jedan mit koji se nastanio – kao i svi mitovi pre njega – pod teškom artiljerijom sveprisutne propagande. Prema opširnom istraživanju Eurostata, kojeg je detaljno analizirao i Wall Street Journal, grčki radnik u proseku radi 42 sata nedeljno što je ujedno i najveći broj radnih sati u celoj Europi. Na primer, Nemci rade 36 sati nedeljno, Holanđani "samo" 31.
Kada se jedna država sistematski sruši sa interesom zarade na njenom kolapsu, onda je prigodno istu svetskoj javnosti predstaviti u što lošijem svetlu. Razlog zbog kojeg je mit o lenjom grčkom radniku i dobio toliki zamah.
Ideologija se ponekad brani čak i onda kada bi trebala ničice pasti na zemlju pod težinom argumenata, ali to nije uvek slučaj. Tako će neki navedene brojke interpretirati na svoj specifičan način konstatujući kako u Grčkoj velik broj ljudi radi u poljoprivredi i kako je zbog toga broj radnih sati nedeljno znatno viši nego npr. u Nemačkoj.
No, još uvek treba da vidimo kako bi izgledao taj svet u kojem poljoprivreda više ne postoji.
Detaljni izveštaj o aktuelnom stanju u Grčkoj donosi veliki tekst francuskog lista "Le Monde diplomatique".
Širom Grčke stanovnici se pitaju "Šta nam donosi sutra? Niko više ne zna". Postoji osećaj kolektivnog zatvora, ličnih katastrofa kao i predosećaj da se naglo srlja u potpunu katastrofu.
Kako navodi i jedan vlasnik malog obrta u Atini: "Grčka je često prolazila kroz teška vremena i uvek smo se nekako snašli. Ali sada je drugačije, sva nada nam je oduzeta."
U isto vreme, bez imalo predaha, sprovode se sve tzv. "mere štednje" koje kao bujica odnose kompletnu socijalnu, ekonomsku i administrativnu strukturu zemlje. Sprovođenje mera u Grčkoj pretvorilo je regularnu birokratiju u birokratiju koja podseća na dela Franca Kafke.
"Vlada potpuni haos", navodi jedna državna službenica. "Ljudi žele da nastave živeti prema zakonu i pravilima, ali mi više jednostavno ne znamo šta da im kažemo. Niko nam nije dao nikakva uputstva, ni mi više ne znamo šta nam je činiti."
Masovni otkazi i drastično smanjenje plata u javnom sektoru rezultiralo je potpunim raspadom elementarnih službi.
Jednu u nizu identičnih situacija ispričao je penzionisani brodski inženjer: "Kada nazovete policiju i kažete im da se nešto desilo i da odmah dođu, oni vam odgovaraju – 'Baš nas briga, snađite se sami' i poklope telefon".
Shodno tome drastično rastu tenzije u društvu. Istraživanja govore o enormnom, nikad pre zabeleženom, porastu porodičnog nasilja, krađa i ubistava.
Prosečna kupovna moć stanovništva je pala za čak 50% dok se u isto vreme uvode brojni novi porezi i nameti.
Struja je znatno poskupela, a neplaćanje odmah rezultuje isključenjem električne energije.
Nova vlada drastično smanjuje broj zaposlenih u javnoj upravi. Čak 150,000 radnika obeleženo je za tzv. "pred-penziju", to znači da više neće dolaziti na posao i da će do penzije primati 60% svoje mesečne plate.
Druge radnike prebacuju u potpuno različite sektore. Tako je na primer radnicima na železnici plata smanjena čak dvostruko, a neki su poslati da rade kao noćni čuvari u muzejima.
Budžet za zdravstvo je smanjen čak 40% zbog čega je jednostavno fizički nemoguće pobrinuti se za sve pacijente. Jedna novinarka iz Atine ispričala je kako će se njenom bolesnom ocu jednostavno prestati isporučivati neopohodni lekovi.
Sve zajedno dovodi do naglog porasta beskućnika, alarmantno se širi HIV virus i broj zavisnika od teških droga. Broj samoubistava povećao se u periodu 2009-2011. za 25%, dok je – samo u prvoj polovini 2011. brojka porasla za još 40%.
Socijalna radnica opisuje aktuelno stanje u Grčkoj kao "povratak varvarstvu". Ko god može nastoji pobeći iz zemlje. Oni koji ostaju trude se da prežive, porodice su čvrsto utaborene i pokušavaju jedni drugima pomoći. Domovi za starije i nemoćne zjape prazni jer je većina ljudi svoju rodbinu vratila nazad u kuću iz prostog razloga što ne mogu plaćati mesečnu naknadu od 300 do 400 evra.
Psihologinja Sotiris Lainas navela je: "Ni jedna država na svetu ne bi mogla izdržati ovakvo stanje. Sve oko nas se raspada."
Takođe napominje: "Nema neprijatelja protiv koga bi se mogli boriti. Ne možete se boriti protiv nečeg što ne možete videti. Njihova moć leži u apstraktnim vladajućim strukturama kao što su EFSF (Evropski fond za stabilnost). Neprijatelj je možda apstraktan, ali je tragedija itekako stvarna. Uzimaju nam živote i svu našu budućnost".
Grčkom trenutno u potpunosti upravlja tzv. "Trojka" (EU, MMF i ECB) koja će u zemlji razmontirati i poslednji element socijalne države. Drugim rečima, Grčka će postati SAD u malom tj. bolesna nacija u kojoj će se ljudi, ako npr. dožive nesreću, bojati otići lekaru jer će znati kako bi ih troškovi mogli potpuno uništiti.
Lakoća kojom Trojka prepravlja celokupan ekonomski model bazirana je dobrim delom na istoriju moderne Grčke. Naime, ponajviše zbog turbulentnog 20. veka (vladavina vojne hunte i sl.), Grčka doslovno nije stigla ni razviti vlastiti državni sektor do te granice da bude otporan na ovako nagli potez rušenja. Nažalost, grčki javni sektor dugi niz godina bio je donekle usko vezan uz privatni interes (rezultat velike korupcije) što je i omogućilo da se eliminiše ovakvom brzinom.
Grčka je na putu da postane najbolji primer moderne kapitalističke zemlje po uzoru na SAD, ali sa jednom bitnom razlikom. SAD je ipak dugi niz godina tovio vlastito stanovništvo što ratnim, što ekonomskim plenom koji se prikupljao širom sveta. U slučaju Grčke, koja nije neo-kolonijalna sila, neće biti nikakve milosti ni olakšica. Postaće zemlja 3. sveta unutar teritorija Evrope.
Ovo nije kraj istorije
Dok ovo čitamo sve to se događa na samo par stotina kilometara od nas. Nažalost, plan nije stati na Grčkoj, uskoro smo na redu i mi.
Socijalistički model, bez obzira koliko devijacija razvio od osnovne marksističke misli, za radnika je bio daleko bolji sistem.
Ali, ako se išta moralo po svaku cenu sačuvati iz vremena socijalizma onda je to u prvom redu socijalna država. Bez nje bićemo osuđeni na sirovu milost i nemilost tržišta.
Koliko god da je loše – može nam biti i znatno lošije.
Kada jednom upadnemo u tu situaciju, nikakvi mirni ili nemirni protesti neće nas više moći izvući – milioni ljudi na ulicama Grčke, krv, vatra i sukobi sa policijom najbolji su pokazatelj da je borba gotovo uzaludna.
Kako ne bi završili ovu analizu u sivom tonu, konstatovaćemo kako ipak uvek postoji rešenje. Koliko god situacija postane teška, niko nebi smeo prihvatiti aktuelno stanje kao konačno ili još gore kao svojevrsni "kraj istorije".
Brzina kojom će doći jako teški dani ista je brzini kojom će narodi širom Evrope odbaciti sve nove terete koji im se stavljaju na ramena.
Krajnje je vreme da se oni radnici, koji još uvek adekvatno spajaju kraj sa krajem, probude iz iluzija o večnosti njihove "komfor" zone.
Koliko god se potencirao individualizam, solidarnost mora pronaći načina za svoju manifestaciju jer će jedino kolektiv moći da obrani ljudsko dostojanstvo koje nam se pod okriljem krize tako brutalno nastoji oduzeti.
(D.Marjanović)
Нема коментара:
Постави коментар