MITOLOGIJA KAPITALIZMA: SKANDINAVSKI MITOVI I NJIHOVA SVRHA

     U periodima velikih istorijskih neizvesnosti gotovo uvek je dolazilo do drastičnog porasta spekulativnog nagađanja, praznoverja i mnogih drugih pogrešnih zaključaka.

     U vreme ove velike ekonomske depresije sve je snažnije izraženije stvaranje raznih mitova i pogrešnih pretpostavki. Da li se mit razvija kao nuzpojava ekonomskih prilika ili je smisleno pušten u opticaj kao deo ideološke propagande, teško je reći. Ali mitovi su svugde oko nas i obično imaju samo jedan cilj – smirivanje i otupljivanje.


     Mit o Islanđanima koji referendumom zaustavljaju bankarsku pljačku do sada je srećom razbijen na golim argumentima. A argumenti su pokazali kako ne samo da stanovnici Islanda nisu zaustavili pustošenje njihove države od strane pohlepnih bankara, već iz dana u dan tonu sve dublje, a veliki broj stanovnika nastoji emigrirati u jednom smeru.


     Ali mitovi su ponekad otporni čak i na sirove argumente, jer konačni cilj im nije da stvore neku novu istinu već da unesu razdor i bunilo.


     Tako će nas Islandski mit još dugo vremena dovoditi u situaciju da nam sagovornik uzvraća "napravimo šta i Island, zaustavimo krizu referendumom".


     Ipak, izuzev širenja naivne pro-referendumske teorije, "islandski mit" nije značajan problem.


     Na sceni postoji jedan daleko veći mit koji je danas toliko važan da je postao ideološki lepak koje zajedno drži raspadnuti sistem poznatiji kao kapitalizam. Naravno, radi se o mitu svih mitova – veliki skandinavski mit o dobroćudnom kapitalizmu.


     U svega nekoliko godina iz relativne stagnacije probudili smo se u svetu u kojem Grčka podseća na ratni front, u SAD-u policija tuče demonstrante na ulicama, a u Evropi bankarske elite preuzimaju državu po državu. Probudili smo se u jednom sasvim drugom životu – iz sna smo ušli direktno u noćnu moru. Budućnost pred nama donosi nam samo neizvesnost, sve teže dane i golu borbu za opstanak. Samo hronični deficit intelekta još uvek ostavlja prostora za optimizam.


     U beznađe kojem se ne nazire kraj uplovljava veliki skandinavski mit kao kakva konjska doza sredstva za smirenje. Ti neverovatni, pametni, humani i altruistični severnjaci pokazaće nam put. Moramo samo otkriti njihovu tajnu, preslikati taj proces nazad u svoju državu i živećemo bezbrižno i srećno.


     U haosu koji razdire i Evropu i SAD skandinavski mit postaje bastion. Na temelju tog mita do zadnjeg dana će se braniti političko-ekonomski sistem koji nije direktan krivac samo za naš propadajući životni standard, kapitalizam je kriv i za genocid stanovništva širom planete.


     Srećom, baš kao i u slučaju Islanda, to je ipak samo mit, a mitovi se mogu i moraju razbijati.


     Krenimo sa Švedskom, glavnim nosiocem skandinavskog mita.


     Švedska je bila dugi niz godina pojam socijalne sigurnosti i stabilnosti, ali za taj dugi period relativnog blagostanja najmanje je zaslužan kapitalizam.


     Činjenica je da je Švedska bila snažno pogođena u prošloj krizi 30-ih godina. Kao direktna reakcija na krizu stasala je socijal-demokratska radnička partija koja je nakon toga vladala gotovo 65 godina apsolutnom većinom bez ijednog koalicionog partnera.


     Mukotrpnom borbom radnici u Švedskoj stvorili su sistem koji je bio dostojan čoveka.


     Radnička partija tih godina opravdavala je svoje ime. Pored izraženog revizionizma i preferenci za socijal-demokratiju umesto socijalizma, partija se ipak usko vodila generalnim idejama Marksizma iz kojih su i stvoreni brojni socijalni programi.


     Ranih 70-ih švedski premijer postaje Ulof Palme, takođe član radničke partije. U svojoj politici je otišao korak dalje – otvoreno je podržavao brojne marksističke države i pokrete širom sveta. 1975. bio je prvi predstavnik zapadne demokratije koji je otišao u službenu posetu na Kubu. Tamo je održao veliki govor na poznatoj Plasa de la Revolusion hvaleći Fidela Kastra i socijalističku revoluciju na Kubi. Takođe je bio i žestoki kritičar politike SAD-a i južnoafričkog aparthajda.


     Nije nikada dokazano, ali brojni istoričari smatraju da je upravo zbog tih stavova život završio sa metkom u glavi na ulicama Štokholma 1986. godine.


     Švedski model je zaista bio primer modernog i progresivnog upravljanja državom, ali baš kao i u slučaju Islanda – sve što su Šveđani, u prvom redu švedska radnička klasa, gradili palo je u vodu dolaskom neo-liberalizma.


     Brajan Palmer, profesor antropologije na švedskom univerzitetu komentisao je ulazak neo-liberalizma: "Govoriti o današnjoj Švedskoj u nekim socijalističkim terminima bilo bi potpuno pogrešno. Neo-liberalne reforme u Švedskoj sprovedene su u mnogim sektorima rigoroznije čak i od SAD-a. Švedska je zapravo postala laboratorija za privatizaciju."


     Uprkos popularnom mišljenju kako u Švedskoj na stanovnike pazi snažna država, prava istina je sasvim drugačija. Poslednjih godina Švedska je po količini privatizacije prestigla SAD i brojne evropske države. 80% svih novih škola je u privatnom vlasništvu. Železnice i gradski metroi takođe.


     Švedska je imala dugi period ekonomskog razvoja što može ponajviše zahvaliti neutralnosti za vreme Drugog svetskog rata.


     Od nekada uglednog modela, Švedska je već sredinom 90-ih počela naglo tonuti u sirovi neo-liberalni kapitalizam koji danas potpuno dominira zemljom. Tako na primer 2004. imućna porodica Wallenberg kontroliše čak 40% svih deonica na štokholmskoj berzi.


     Beneficije se naglo ukidaju, a novi švedski premijer otvoreno se hvali kako je Švedska postala "svetski rekorder u broju rezova." Uskoro dolaze i velike pohvale od strane MMF-a koji od sada ističe Švedsku kao reprezentativan primer kako bi trebalo voditi modernu ekonomiju.


     Uskoro kreće masovna deregulacija svih vitalnih industrija – Švedska privatnom tržištu prepušta poštu, telekomunikacije, pa čak i struju. Brojne banke koje su bile pod upravom države sada se prepuštaju privatnom sektoru. Poslednjih godina krug je zatvoren nakon što su privatizovane i brojne klinike i bolnice.


     U Švedskoj predugi niz godina marljivo je stvaran sistem koji bi bio na usluzi stanovnika, isti je nemoguće srušiti preko noći. Ali situacija u kojoj se trenutno nalazi Švedska donosi joj sudbinu jako sličnu Islandu.


     Govoreći o skandinavskom modelu možemo samo govoriti o skandinavskom modelu prošlosti i iz njega bi se zaista moglo učiti. Ali najvažnija pouka je ta da model nema nikakve veze sa kapitalizmom, upravo suprotno – sve beneficije koje su život u nekadašnjoj Švedskoj činile ugodnim proizašle su direktno iz socijalističke misli.


     Glorifikovati Švedsku kao neku vrstu kapitalističkog uspeha sasvim je pogrešna polazna tačka. Jedino šta je kapitalizam uspeo u Švedskoj je da sruši jedan progresivan i pravedan sistem.


     Ništa bolja situacija nije ni u drugim "blaženim" skandinavskim zemljama. Svaka država koja operiše pod zakonima kapitalističkog sistema neće proći netaknuto. Norveška je odličan primer.


     Država koju mnogi naivno proglašavaju rajem na zemlji – za mnoge stanovnike postala je pakao.


     Zbog agresivnog forsiranja domaće potrošnje Norveškoj se desio gotovo identičan problem kao i Islandu. Masovno kreditiranje stanovnika dovelo je do toga da prosečan Norvežanin danas imas čak 200% duga od ukupnog kućnog dohotka. Ta brojka je daleko veća i od SAD-a (115%) i Britanije (150%). Ovakva situacija postaje neizdrživa.


     Norveška je bogata zemlja i jedan od najvećih izvoznika nafte na svetu. Godinama su igrali na "sigurno" i velike svote kapitala pozajmljivali državama kao što su SAD, Italija, Francuska. Dojučerašnje sigurne investicije danas su već izuzetno neizvesne, za Italiju je već sada jasno kako neće moći vratiti svoje dugove.


     Norveška ima najnižu stopu nezaposlenosti u Evropi, ali strahuje se kako bi ona uskoro mogla početi naglo da raste. Naime, zbog velike krize na kontinentu drastično su se smanjile narudžbine od norveške prerađivačke industrije.


     Uz to 22% BDP vezano je uz izvoz nafte, a tržište tog derivata ulazi u još nestabilniju fazu.


     Koliko god Norveška, Švedska i ostale skandinavske države bile stabilne do pre samo godinu dana, sve to može u kratkom periodu biti uništeno krizom globalnog kapitalizma. Svaka država čija je ekonomija vitalno spojena na taj sistem nalazi se u opasnosti i ne postoji način na koji može izbeći kolektivnu sudbinu.


     Skandinavski mit hrani se idiličnim slikama iz prošlosti i time stvara iluziju da negde, daleko na hladnom severu, gde su ljudi razboritiji i mudriji, kapitalizam još uvek funkcioniše besprekorno.


     Po svemu sudeći te države mogle bi na kraju biti i najviše pogođene – donedavni visoki standard dovešće do najvećeg relativnog pada.


     Skandinavski, kao i islandski mit ostaće samo mit – kao mali, ali sastavni deo velike mitologije kapitalizma – sistema koji je obećavao kako će doneti prosperitet svima.