Odavno se umešala hemija
Najbolji i najugledniji veterinar je onaj, koji nema šta da leči
O zdravoj hrani se iz godine u godinu sve više govori kao o nasušnoj potrebi. Najveći razlog je to što su potrebe za hranom sve veće, a uslovi za proizvodnju ograničeni. Porastu proizvodnje doprinose dostignuća u biologiji (povećanje genetskih potencijala). Nove sorte žita (pšenica, kukuruz...) i pirinča kao najvažnijih namirnica biljnog porekla daju već sada dvostruko veće prinose u odnosu na one od pre samo pedesetak godina. Prosek mlečnosti jedne krave u Evropi već dostiže granicu od oko 7.000 litara godišnje. Kod svinjskog mesa uspeh je još veći: jedna krmača donosi na svet toliko potomaka da se od njih dobije skoro tri tone mesa. Dodajmo još nešto veoma važno: sada se za jedan kilogram prirasta svinja u tovu troši oko 2,8 kilograma hrane, umesto 3,5 ili čak preko četiri kilograma samo pre pet decenija. Ali genetika nije dovoljna za postizanje cilja. U obe oblasti, i u biljnoj i stočarskoj proizvodnji, odavno se "umešala" – hemija. Kod biljaka to su mineralna đubriva kao način da se osiguraju visoki prinosi, a zatim sredstva za zaštitu bilja – da se očuva to što se na njivi postigne. Kada se ovako kaže, ovo izgleda veoma jednostavno. U praksi je to neverovatno složeno. Koliko god da su razlike od njive do njive u pogledu potreba za đubrivom velike, još veće su u zahtevima biljaka. I odmah pitanje bez kojeg se ne može: koliko proizvođači u Srbiji znaju o normama đubrenja i koliko te norme primenjuju?
Još komplikovanije je sa "otrovima" za zaštitu biljaka od štetočina i bolesti. Ne samo u tom pogledu kada i šta primeniti, već mnogo više – koliko i kako! Za ovu priliku pominjem samo primer selektivne zaštite biljaka. U te svrhe se koriste sprave koje se kreću po njivi i "traže" bolesne biljke, pa kad dođu iznad njih samo ih malo poprskaju onim sredstvom i u koncentraciji koju je odredio visokoobrazovani i vrlo odgovoran stručnjak. Treba li reći koliko se time uštedi sredstava za zaštitu (i para!) i koliko se smanji zagađivanje cele njive i okoline.
Slično je i kod gajenja stoke. Osnovni cilj i stručnjaka u stočarstvu (stočara – veterinara) i odgajivača stoke je – preventiva. To znači da svi treba da urade sve da se ne dođe u situaciju da se stoka leči! Najbolji i najugledniji veterinar je onaj, koji nema šta da leči – koji je pomogao (zajedno sa stručnjakom – stočarem) da se stoka drži u zdravim uslovima, hrani racionalno i zdravo i da odgajivač svaki dan procenjuje stanje zdravlja svakog grla u staji.
U biljnoj, a još više u stočarskoj proizvodnji osnovu unapređenja i održavanja poljoprivrede čini stručna savetodavna služba. Nije ovo mesto za raspravu o toj službi. Ali treba reći bar tri značajne stvari: 1. u savetodavnu službu biraju se najbolji stručnjaci, i to najčešće oni koji se već unapred spremaju i opredeljuju za tu službu; 2. jedan od najvažnijih kriterijuma za savetodavnu službu je broj godina provedenih u praksi; 3. svaki stručnjak u savetodavnoj službi podleže (svake godine) određenoj kontroli.
Sve napred izneto u najvećoj meri garantuje da se u nekoj državi proizvodi zdrava hrana. Dalja kontrola je skoro formalna, iako je veoma važna. To je ona državna ili administrativna kontrola, koja na svoj standardni način proverava stanje i sastav namirnica tek na kraju ovog "lanca".
Pojam organske proizvodnje je (pojednostavljeno rečeno) još lakše objasniti. To bi bila ona proizvodnja koja je bila jedina i celokupna pre pojave i primene – hemije! Gde bi tu bila neka vremenska granica? Možda upravo polovina prošlog veka. Tada je zemaljska kugla imala jedva oko tri milijarde ljudi. Ta brojka je već tada bila nekako zabrinjavajuća. Jer bila je čak tri puta veća nego oko 1900. godine. I već su počele brige oko ishrane. Danas sa čovečanstvom od oko sedam milijardi ljudi te brige su postale prava opsesija.
Ali u isto vreme raste i želja da se vratimo prirodnoj ili organskoj proizvodnji.
Redovni profesor univerziteta u penziji, Milan St. Tošić
Нема коментара:
Постави коментар