Stočarstvo je deo biljne proizvodnje
Vojvodina sa manje od 0,3 uslovna grla po hektaru polako vodi sebe ka tome da postane (polu)pustinja
U osnovi želje čoveka da se vrati prirodnoj ili organskoj proizvodnji pravilo je: sve biljke za ishranu stoke ili za direktnu ishranu ljudi proizvoditi (po mogućstvu) bez ikakve hemije, ili pak uz strogu zamenu hemijskih sredstava, tipa đubriva ili sredstava za zaštitu biljaka. Samo ta "osnova" može trajno i sigurno da počiva na zdravom zemljištu. A pojam "zdravo zemljište" može se vrlo lako definisati. To je zemljište koje na prirodan način obnavlja svoj sastav: ono što se odnese jednom žetvom treba ili nadoknaditi ili – vratiti. U praksi, to je regulisano time što su biljna i stočarska proizvodnja povezane. Kad se te dve proizvodnje usaglase i "normiraju", onda se brzo stvore uslovi da biljna proizvodnja bude zaista organska (prirodna). Jer prirodni stajnjak iz stočarske proizvodnje u celosti nadoknađuje najveći deo hranljivih materija, koje su odnete prethodnom žetvom. Kako to izgleda u praksi?Osnovna jedinica površine u biljnoj proizvodnji je hektar. On može da obezbedi dovoljno (stočne) hrane za oko dva uslovna grla (UG), a to je oko hiljadu kilograma žive mere stoke. Ta "norma" je usvojena u zemljama EU, a ona važi i za ceo svet. Po toj normi (znači na jedan hektar) moguće je da se proizvede na primer oko deset hiljada litara mleka i oko hiljadu kilograma mesa u toku jedne godine! U isto vreme, stajnjak od te stoke je dovoljan da se skoro u celosti ispuni "norma" đubrenja, pa da se upotreba onog mineralnog skoro potpuno isključi. Takvo zemljište u isto vreme je mnogo zdravije, lakše se obrađuje, brže primi u sebe padavine i duže ih drži u sebi.
Mnoga područja u državama Evropske unije ispunjavaju navedenu normu od oko dva UG/ha. Neka područja se čak "švercuju" pa preteraju na tri ili čak četiri uslovna grla po hektaru. Oni tad deo svog stajnjaka odnose na njive onih koji imaju manje stoke. To su oni krajevi koji "štrče" po tome što preko stočarstva ostvaruju više od 70 odsto od ukupnog dohotka iz poljoprivrede. Ali, oni su i
"barjaktari" organske proizvodnje: postižu sigurne (i dovoljno visoke) prinose ne samo bez mineralnih đubriva, već i bez hemije u zaštiti biljaka.
To je i suština organske proizvodnje. Vrlo jednostavno, vrlo sigurno i vrlo – rentabilno. U početku malo teže. Pogotovo za one koji su zaboravili da je stočarstvo obavezni sastavni deo biljne proizvodnje. Kao na primer naša Vojvodina. Ne treba kriti ili zabadati glavu u pesak: Vojvodina sa manje od 0,3 UG/ha (a to znači da je skoro bez stoke) polako vodi sebe ka tome da postane
(polu)pustinja. Pogotovo ako tome dodamo da će idućih godina biti sve manje padavina. I nezavisno od toga šta to znači ekonomski kada jedan hektar u nekom susedstvu, na samo 500 kilometara udaljenosti, pod istim uslovima prirode i sličnim ljudima može da odgoji između pet i deset puta više stoke.
Šta uraditi ili šta preporučiti? Odgovor na tako postavljeno pitanje može da bude i vrlo složen i jako – jednostavan. On se zasniva na dobrom poznavanju prilika u (srednjoj) Evropi. Složen odgovor bi bio: država kao najodgovorniji (i najmoćniji) faktor treba da jasno postavi cilj nekog (na primer, bar desetogodišnjeg) razvoja i da sve snage (političke, društvene, stručne) usmeri ka postavljenom cilju. Na primer: u 2020. godini Srbija mora da ima (najmanje) 1 UG/ha, pa da time stvori uslove (pored ekonomskih efekata) za stabilniju organsku (prirodnu) proizvodnju na bar desetak procenata svojih oranica. To je dug put, ali i pravo usmerenje ka cilju.
A jednostavniji odgovor? On je vrlo jasan: zašto čekati velike odluke i pomoć države? Sa tim treba odmah krenuti ka cilju, kako bi do njega došli što pre! I svako za sebe, ko god ima uslova za to, treba odmah da ima na umu i onu "normu" od dva UG/ha, koja još sigurnije garantuje ekonomske uslove za pravu i stabilnu prirodnu organsku proizvodnju.
Redovni profesor univerziteta u penziji, Milan St. Tošić
Нема коментара:
Постави коментар