SAD I SAVEZNICI PLANIRAJU PROGON BAŠAR AL-ASADA

     Novinska agencija Reuters objavila je danas ekskluzivna saznanja po pitanju aktuelne sirijske krize. Prema njihovim izvorima, SAD, EU i arapski saveznici planiraju da izvedu progon sirijskog predsednika Bašar al-Asada, po uzoru na jemenski scenario.

     Kako prenosi Reuters, zapadne sile odlučile su da pokrenu pritisak na sirijskog predsednika kako bi ga naterali da se odluči za egzil. Ipak, kako navodi izvor, postoje jasne indicije da će biti jako teško izvesti takav plan, pogotovo kada se uzme u obzir Asadova odlučnost da ostane na vlasti.


     Bela kuća najsnažnije vrši pritisak na sirijskog predsednika, ponavljanjem vrlo poznate retorike kako su mu "dani odbrojani", nastoje mu sugerisati kako bi mogao doživeti istu sudbinu kao i libijski vođa pukovnik Moamer Gadafi prošle godine, navodi Reuters.


     Dva izvora tvrde kako nijedna evropska zemlja nije spremna Asadu ponuditi egzil, ali jedan izvor navodi kako bi se "tako nešto moglo organizovati sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima".


     Brus Rajdel, bivši CIA-in analitičar i savetnik predsednika Baraka Obame, navodi kako pojedine arapske zemlje žele rešiti aktuelnu krizu u Siriji po uzoru na Jemen.


     Jemenski predsednik Ali Abdulah Saleh otputovao je u SAD-a na lečenje ozleda koje je zadobio u pokušaju atentata na njega prošle godine u junu. U isto vreme na snagu je stupio plan Zalivskih zemalja koje su pozivale na njegovo odstupanje sa vlasti. Potpredsednik je preuzeo vlast u Jemenu, ali samo do sledećih predsedničkih izbora koji će se održati 21. februara ove godine. Ali Abdulah Saleh je efektivno napustio vlast i pritom dobio imunitet od progona, veruje se kako su udružene anti-Asad snage spremne sirijskom predsedniku ponuditi isto.


     Analiza


     Može se pretpostaviti kako Reuters-ov ekskluzivni tekst ima uporište u aktuelnoj situaciji. Naime, bliži se rok za donošenje UN rezolucije o Siriji. Prema svemu sudeći Rusija i Kina uložiće svoj veto na predloženu rezoluciju (dovoljan je samo jedan veto da se rezolucija odbije). Bez rezolucije zapadne sile nisu u stanju zadobiti legalitet za novu vojnu invaziju. Naravno, UN-ova rezolucija nije ništa drugo nego pravno pokriće za brutalno kršenje međunarodnih prava.


     Ipak, ne bi bilo prvi put da Amerika ili neka druga vojna sila iz anti-Asad koalicije pokrene vojnu ofanzivu bez ikakvog odobrenja UN-a. U tom slučaju sve bi se svelo na nekoliko protestnih pisama od strane Ban Ki-Muna.


     Libijski sukob kao istorijsko iskustvo - NATO je spasao pobunjenike kada su već bili na ivici sloma. Idealno rešenje, koje su sve zapadne sile priželjkivale, bilo bi svrgavanje Asada od strane pobunjenika. Prema svemu sudeći, sada je već jasno da se to sigurno neće dogoditi.


     Pretpostavljamo kako se uloga pobunjenika u ovoj krizi naduvala izvan proporcija od strane sklonih medija i shodno tome se dobija iskrivljena slika koja nam prikazuje pobunjenike kao relevantnu snagu koja je spremna da sruši vlast i preuzme zemlju.

     Imajući u vidu Libiju kao veliki istorijski primer, pobunjenici su verovatno na ivici sloma i sada se panično traži način kako da se spreči Asadov trijumf. Dovoljno je samo prisetiti se velike vojne ofenzive na Bengazi kada je libijsku vojsku doslovno od potpune pobede delilo tek nekoliko sati vožnje kroz pustinju. Vojni analitičari i svi upoznati sa tadašnjim odnosom snaga na terenu zaključili su kako pobunjenici nemaju nikakve šanse. Ali, tada je usledilo višemesečno NATO bombardovanje kao prevencija potpunog poraza.


     Gubitkom Sirije, Rusija i Kina bi možda zauvek izgubile svoje uporište na Bliskom Istoku. Ipak, NATO je napao Libiju bez ikakve prepreke - doslovno sve snažne zemlje sveta dopustile su taj napad. U slučaju Sirije stvari su daleko kompleksnije. Teško je očekivati da bi se NATO usudio napasti dok Moskva i Peking čuvaju Siriji leđa.


     Izgleda da zapadne sile gube možda i mnogo veći cilj nego što je bila Libija. Svakako, kontrolom Libije dobili su ulaz za dominaciju cele Afrike, ali kontrolom Sirije - dobili bi uporište za kontrolu pola sveta. Strateška pozicija Sirije je od neizmerno velikog značaja.


     Pritom je jako važno napomenuti čvrstu vezu, gotovo nalik simbiozi, između Irana i Sirije. Zauzimanjem Sirije, ili instalacijom "prijateljskog" režima, zapad bi izolovao Iran i mogao sistematski pripremati konačni obračun protiv Teherana. Mnogi su već konstatovali da plan dominacije Bliskog Istoka mora ići preko Sirije, ta zemlja je na neki način "logičan" korak u kontroli šire regije.
Sa druge strane Rusija i Kina svesne su da bi gubitkom Sirije, a kasnije i mogućim gubitkom Irana, možda zauvek izgubile uporište u trenutno najvažnijem delu sveta.


     Na snazi je još neviđena diplomatska ofanziva, možda i jedna od najvećih u istoriji. U istom trenutku vrši se ogroman pritisak na Damask, Teheran, Moskvu i Peking. Dovoljno je da samo jedna od navedenih vlada popusti kako bi se nesmetano krenulo dalje sa zacrtanim planovima. Naravno, "planovi" su pre svega u domenu teorije, jasno je kako zapadni mediji isti proces sigurno neće opisati sličnim terminima. Srećom po njih, postoje mnogi sinonimi koji su daleko prihvatljiviji u ovakvim slučajevima, "dovođenje demokratije", "zaštita ljudskih prava", "zaštita civila" i sl.


     Činjenica da zapadne sile stvaraju plan za potencijalni egzil Bašar al-Asada, vrlo je verovatno deo opšteg pritiska koji se vrši na vlast u Damasku. U neku ruku ovo bi se moglo opisati kao "daleki pokušaj" zastrašivanja. Može se pretpostaviti kako osobe, koje navodno aktivno rade na spomenutom planu, itekako dobro znaju da se Asad sigurno neće odlučiti za egzil, pogotovo ne sada kada je već davno "pređen Rubikon".


     Podsetimo, slične priče, jako glasno, su se spominjale i za vreme libijskog sukoba. Objavljivanje su "ekskluzivne" vesti kako je Gadafi već na avionu za Venecuelu. Ali, kako danas i znamo, svi ti navodi su bili obične fabrikacije - ali ciljano plasirane, svrha im je bila da uvedu dodatni nemir i dezorijentaciju na samom terenu. Stoga ne bi uopšte bilo čudno da se uskoro pojavi vest kako se Asad nagodio sa zapadom i da je zajedno sa porodicom već na putu za UAE ili neku drugu destinaciju.


     Ipak, sirijska kriza ima samo dva moguća ishoda - ili će Bašar al-Asad krenuti u potpunu ofanzivu protiv pobunjeničkih elemenata, koristeći ruski i kineski veto kao zaštitu od zapada ili će NATO povući ishitreni potez, napasti Siriju i time se kockati sa izbijanjem daleko većeg sukoba koji bi u ratni oganj mogao povući ceo Bliski Istok, ali i širu regiju.