MERAV MIHAELI: ZA IZRAELSKU VLADU, MI SMO NEBITNA STVORENJA

     Popularna novinarka i kolumnistkinja dnevnog izraelskog lista Haaretz, Merav Michaeli, još jednom kroz svoj direktan i iskren tekst podseća ceo svet da izraelska vlada, njena unutrašnja i spoljna politika, nisu - i nikad neće biti - predstavnik celog naroda države Izrael.

     U svom najnovijem tekstu opisuje one sentimente i osećaje koje danas dele mnogi stanovnici tzv. "zapadnih demokratija" - velika nominalna sloboda govora, okupljanja, protestovanja i ostale aktivnosti koje su nam zagarantovane aktuelnim sistemom gotovo da nemaju nikakvog uticaja kada je reč o borbi protiv nepravde, pohlepe, a najviše protiv izrabljivačkih tendencija modernog kapitalističkog sistema.

     Naravno, pogled iz Tel Aviva još je daleko sumorniji nego onaj o kojem smo i sami svedoci danas u Evropi. Izraelska ekonomija, naročito građevinski sektor, direktno zavise od okupacije tuđih teritorija. U Izraelu, baš kao i svugde na svetu, mnogi ljudi su sasvim indiferentni prema ovakvoj nepravdi. Neki će sa lakoćom okrenuti glavu, sve dok su u stanju da komotno žive pod aktuelnim sistemom.


     U neljudskom sistemu koji priznaje samo surovu borbu za opstanak, pojedini segmenti populacije propadaju duboko u licemerni konformizam. Taj fenomen nije specifičan samo za državu Izrael, možemo ga pronaći svugde - pa čak i pred vlastitim vratima. Gde je otvorena i snažna kritika stanovništva? Gde je osuda ovog licemerja?

     Izrael je ipak specifičan slučaj, nepravda je često udaljena svega nekoliko kilometara. U svakom narodu postoji osvešćeni segment populacije koji ima potrebu da podigne glas protiv nepravde, Izrael svakako nije izuzetak. Veliki protesti protiv aktuelne vlade mobilizovali su stotine hiljada građana koji se još uvek nisu odali sirovom konformizmu, veliki broj njih nikada se neće pomiriti sa činjenicom da njihova vlada, doslovno u njihovo ime, okupira tuđu zemlju i brutalno postupa sa stanovništvom u okupaciji.


     Ali, sistem moderne demokratije - koji je u Izraelu gotovo preslikan od zapadne Evrope - jednostavno je imun na svaki otpor. Najviši "rezultat" koji su protesti mogli postići je da dovedu do smene vlasti, čime u principu nisu napravili ništa da bi se nepravda zaustavila - monolitne smernice po pitanju spoljne i unutrašnje politike više nisu kontradiktorne od stranke do stranke, izuzev kozmetičkih i demagoških floskula, političke strukture operišu kao kolektiv jednoumlja.

     Izraelci ni izborima ni protestima nisu u stanju da zaustave okupaciju tuđih teritorija, isto kao ni Grci kada je reč o odbijanju finansijskog paketa "spasa" od strane Nemačke i drugih kreditora.
U Grčkoj smo imali takođe stotine hiljada ljudi na ulicama, spaljene zgrade širomm Atine, žestoke i krvave sukobe sa policijom - taj silni otpor "odozdo" opet je bio na kraju nemoćan pred monolitnim odlukama po pitanju njihove budućnosti.


     Narodi širom sveta, Izraelci, Grci, Hrvati, Srbi, Amerikanci ili Indijci - svi oni znaju da prepoznaju šta je "dobro", pravično, pravedno i pošteno - ka toj pravdi streme milioni u očajnoj borbi koja ih na kraju ostavlja praznih ruku - protest od 100 ili 1,000,000 ljudi, svejedno je, gotovo uvek iza ostaje gorak okus neuspeha, poraza i nemoći. Da li to znači da bi narodi trebali jednostavno odustati? Pokleknuti pred malim strukturama moći koje jedva da čine i 1% populacije?


     Ni slučajno, dosadašnji "neuspesi" samo pokazuju kako borba mora biti većih magnituda i kako u borbi za pravdu neće biti dovoljno igrati prema "njihovim pravilima". Protestovanje prema "zakonima o protestovanju", gde sistem nalaže gde protest sme biti, do koliko sati, uz koliko decibela itd. zapravo i nije protest, samo orkestrirana imitacija i potencijalni izduvni ventil.
Demonstranti su dugo vremena pokazivali svoju "kulturu" i volju da se usklade sa pravilnicima, ali kada jednog dana shvate da time samo gube vreme, i sam karakter "protesta" mogao bi postati znatno radikalniji.


     "Proces" apatije i osećaja nemogućnosti očito je nužna stepenica ka pravim i temeljitim pobunama protiv svake nepravde i zla koje se nanosi stanovništvu. Upravo taj osećaj bespomoći danas je aktuelan među brojnim stanovnicima Izraela, a kolumna novinarke Merav Mihaeli opisuje ga savršeno. Sledi slobodan prevod sa engleskog jezika.


     "Za izraelsku vladu, mi smo nebitna stvorenja"


     "Ove subote sam pročitala članak Davida Grosmana, koji je objavljen u vikend ediciji lista Haaretz, povodom izveštaja o ozleđenom Palestincu koji je na putu iskrvario do smrti nakon što ga je tamo bacila policija usred noći.


     Zašto nisam ništa napisala o tome - upitala sam samu sebe. Možda zato što su takve priče o zarobljenim Palestincima i tretmanu naše policije i vojske postale toliko učestale.


     Kada sam čitala taj tekst potpuno podsvesno sam ga jednostavno ignorisala, blokirala u glavi i pogledala na drugu stranu, jer ko više ima snage da se nosi sa svim tim vestima?


     Vidite naslov "pušten da umre sa strane puta" i znate da je to užasno i da apsolutno ništa ne možete uraditi po tom pitanju, osećaj nemoći dovodi vas ravno do ludila, a vaša duša jednostavno prolazi kroz to, gura loše vesti na stranu i nastavlja dalje.


     Jer stvarno, koja je uopšte svrha? Juče sam sudelovala na skupu u Ženevi pod nazivom "Gde je nestao mir?" - ali mira ovde nikada nije ni bilo. Pa šta ako ceo jedan narod trpi pod našom okupacijom? Pa ša ako javnost protestuje, u sve većem broju, protiv te okupacije i za mirovno rešenje? Pa što ako su mnogi ljudi, dobri i iskreni, pisali o tome već punih 40 godina i upozoravali na strateške, moralne i egzistencijalne opasnosti takve okupacije?


     Benjamin Netanjahu danas spominje mirovni proces. Ali istina je kako niko do sada, osim Jicak Rabina, ni jedan premijer nije stvarno želeo pregovore sa Palestincima - sve se svelo na stav "uzmi ili ostavi". Ako prođe - dobro, ako ne prođe - opet dobro. Taj osećaj da je mirovni sporazum neka vrsta luksuza, toliko je dominantan da po prvi put od 1967. ni jedna politička stranka danas ne zagovara mir. Čak ni radnička stranka, koja bi trebala biti perjanica mirovne ideje, barem u teoriji.


     Onda jedno jutro ustanete iz kreveta i otkrijete koliko je zapravo loša najava premijera Netanjahua da se uvedu promene u zakone o građevinskom sektoru - nove promene su loše koliko se i očekivalo da će biti. Prema novom zakonu ljudi više uopšte neće moći da traže kompenzaciju za građevinske projekte koji im štete i otimaju zemlju (zemlja koja pripada Židovima, unutar Zelene Linije - da, da, linija se širi). Za bogate građevinare ovo je odlična vest, a nekretnine će biti još skuplje za ostalih 99%.


     Ovo se događa samo 6 meseci nakon što je gotovo cela zemlja, ili se barem tako činilo, izašla na ulice kako bi protestovala upravo protiv ovih zakona. Ako čitate detaljno novi zakon o građevini, videćete kako nam premijer doslovno poručuje "sjašite mi sa vrata". A ako vas i dalje zabrinjava izraelsko-palestinski konflikt, odgovor premijera je: "ostavite me na miru".


     Svaki put kada čitamo ili saznamo za nedemokratske režime, sa frustracijom i manjkom shvaćanja se pitamo: kako je narod dopustio da dođe do toga? Zašto nisu ustali i borili se? Kako to da nisu pisali, pobunili, oglasili sve alarme?


     I onda evo nas, koji navodno živimo u demokratiji, ustajemo protiv svega toga, pišemo, protestujemo - vlada me neće baciti u zatvor, a tajni agenti mi ne prete smrću, ali učinka nema nikakvog.


     Nacionalistički-kapitalistički sistem u Izraelu ima mnogo sofisticiranije načine da nas ućutka. Pretvara nas, 99% populacije ove zemlje, u nevidljiva i nevažna stvorenja.


     Uštinemo se toliko snažno da nas boli, budni smo, postojimo, protestovali smo celo leto i ništa se nije promenilo. Mi smo srebrna tacna na kojoj se gradi sledeća židovska država, država u kojoj židovska moralnost nema nikakvog problema sa tim da okupira i kontroliše jedan drugi narod. Postajemo država za koju će drugi reći: zašto narod to nije zaustavio? Kako su mogli dozvoliti da se to desi?"

(28.2.2012., Merav Michaeli, izvor: list Haaretz)

direktan link na original: http://www.haaretz.com/print-edition/opinion/for-israel-s-government-we-are-insignificant-beings-1.415271

Prijevod plus predgovor za advance.hr: Marko K.