RASPAD JUGOSLAVIJE I LEKCIJE ZA EVROPU

     Nekada davno je u Evropi postojala konfederacija. Protezala se od Alpa do Jadrana i zahvatala liniju koja je razdvajala zapadni hrišćanski svet i Vizantijsko carstvo. Konfederacija je obećala da će zauvek zaustaviti ratove koji su kroz istoriju delili njene narode. Gradilo se jedinstvo i međuzavisnost kroz zajedničku valutu i slobodno kretanje rada i kapitala.

     Zalažući se za mir, jednakost i ljudska prava, konfederacija je ponudila "treće rešenje" koje se nalazi negde između okorelog američkog kapitalizma i neefikasnosti centralnog planiranja. 


     Takođe je ponudila alternativni centar moći zemljama koje nisu bile zadovoljne time da biraju svoje saveznike između Sjedinjenih Država, Kine i Rusije. 


     Ali Jugoslavija je propala 1991. godine nakon decenije eskalirajućih sukoba. Njen pad je bio propraćen obnovom etničkih sukoba krvavijih od borbi u Drugom svetskom ratu koje je posleratna konfederacija nastojala zaustaviti. 


     Neću preterivati u analogiji između Jugoslavije i današnje problematične Evropske unije. Jugoslovenski "tržišni socijalizam" je bio više autoritaran nego evropska socijaldemokratija. Nije priča o "bratstvu i jedinstvu" kod kuće i "nesvrstanosti" u inostranstvu održala Jugoslaviju, već čelična ruka njenog vođe Josipa Broza Tita kojeg su, nakon smrti 1980. godine, nasledile neuspešne i neizabrane birokrate. 


     Kraj rivalstva između SSSR-a i SAD-a je oslobodio napetost između istoka i zapada koji je spolja pomogao osnaživanju zajedništva jugoslovenskih naroda. 


     Međutim, ne želim ni potceniti tu analogiju. Kao i Evropska unija, i Jugoslavija je konstantno pokušavala ispraviti duboko ukorenjena rivalstva birokratskim putem, kako između Albanaca i Srba, tako i između Srba i Hrvata. Promene vodstva, dupliranje institucija i izmene ustava nikad nisu uspele zaustaviti pomenuta rivalstva, iako su skoro svi narodi Jugoslavije govorili istim jezikom. 


     Dva recepta


     Dakle, kriza sa kojom se danas suočava Evropa nije u potpunosti bez presedana. Nije reč samo o ekonomskoj i finansijskoj krizi. Važnije pitanje je kako, i da li uopšte, ijedna multinacionalna konfederacija može preživeti u kopnenoj masi između Urala i Atlantika. Kako Evropska unija može izbeći sudbinu svakog dosadašnjeg carstva ili konfederacije u evropskoj istoriji? 


     Ukoliko stvari posmatramo na taj način, budućnost Evrope ne izgleda sjajno. 


     Francusko-nemačko rivalstvo je izazvalo jedno krvoproliće za drugim, od kojih je najmonstruozniji bio Drugi svetski rat. Ujedinjena Evropa je trebala povezati Francusku sa posleratnom Zapadnom Nemačkom toliko ekonomski snažno, da bi mogućnost izbijanja rata bila gotovo nemoguća. 


     To je bio plemenit i barem potencijalno izvedljiv projekat. Ali, gledajući unazad, potpuno je jasno da su autori evropskog ujedinjenja prevideli izvorni problem. 


     Mogli su imati francusko-nemački mir i da nisu dali Španiji i Finskoj mogućnost veta na političke odluke koje se tiču naroda Nemačke i Francuske i obratno. Mogli su imati slobodno tržište i mobilni kapital i bez pretvaranja da Grčka i Holandija spadaju u valutnu uniju. 


     Da li se Evropska unija preterano proširila i protegla zato što je Francuska trebala sredstvo za vlastite nerealne spoljnopolitičke ambicije? Ili zato što su siromašnije zemlje u Evropi želele imati povlašten pristup nemačkom novcu? Više nije ni važno. 


     Činjenica je da je Evropa zaglavila sa tom konfederacijom koja više nije rešiva, ni politički ni ekonomski. 


     Evropski političari se bave kratkoročnim nastojanjima da prikriju nered. Međutim, oni se pokušavaju boriti protiv tektonskih sila koje su se urotile protiv Europe, ne uzimajući u obzir da su slične sile razorile Sveto rimsko carstvo i Jugoslaviju. 


     Postoje samo dva načina da se krene napred. Jedan od njih je raspad. Iako je malo verovatno da će biti krvav kao raspad Jugoslavije, propast Evropske unije, čak i postepena, bi osiromašila kontinent i ostavila otrovni talog nacionalističke mržnje. 


     Drugi način je slediti večni recept: "Više Evrope". Jedini lek za boljke današnje, relativno labave konfederacije, je još snažnija konfederacija, bar se tako priča. 


     To bi u praksi značilo predati Briselu još veći deo svog nacionalnog suvereniteta, što po prvi put uključuje gubitak kontrole izabranih državnih parlamenata nad osnovnim finansijskim odlukama. 


     Takvo prepuštanje moći neće biti simetrično: Nemačka i druge bogate zemlje će odrediti nova pravila igre, a dužnici će ih slediti, ali ne bez primedbi. 


     Budućnost ujedinjene Evrope, ukoliko je uopšte ima, izgleda sve više asketski, svađalački i iznad svega manje demokratski. I ponavljam, ovo je optimističan scenario. 

("Vašington Post", autor Čarls Lejn. Prevod: Ena Stevanović)