PODSEĆANJE: SRAMAN USUD KRATKOG PAMĆENJA

     Ubistvo Ivana Stambolića, počinjeno pre 11 godina, jedno je od retkih sudski rasvetljenih političkih zločina – od brojnih koji su počinjeni tokom poslednje dve decenije.


     U sudskoj presudi četvorici pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO), kojom su osuđeni za otmicu i streljanje prvog čoveka Srbije iz doba SFRJ, kao nalogodavac ovog strašnog zločina označen je upravo Milošević, tadašnji predsednik SR Jugoslavije. Podsetimo, Milošević je bio odgovoran i za Stambolićevu političku smrt u unutarpartijskom obračunu 1987. na čuvenoj Osmoj sednici CK SKS, posle koje je i preuzeo kormilo u Srbiji.

     Iako je, dakle, i sudski dokazana Miloševićeva direktna umešanost u brutalnu likvidaciju Ivana Stambolića 25. avgusta 2000. na Fruškoj gori, aktuelni čelnici Socijalističke partije Srbije ovih dana uveliko se trude da politički reinkarniraju svog bivšeg partijskog lidera. Dok su se pre tri godine u izbornoj trci iz petnih žila trudili da što manje liče na SPS iz 90-ih, držeći bezbednu distancu od prvog stranačkog šefa – što su potom naplatili ulaskom u vlast i sklapanjem famoznog istorijskog pomirenja sa demokratama – socijalistima su ovih dana, uoči nove izborne trke, puna usta Miloševića. 


     Da li su poruke da bi i Milošević danas sarađivao sa Demokratskom strankom, te da ono što nije pošlo za rukom njemu i Zoranu Đinđiću jeste Ivici Dačiću i Borisu Tadiću, zapravo početak procesa rehabilitacije neprikosnovenog lidera SPS-a? I zašto je Slobodan Milošević 2012. dobar predizborni adut, dok to nije bio na izborima 2008. godine?


     Lepo Sloba stoji uz Kosovo


     Bivši republički premijer i nekadašnji visoki funkcioner Demokratske stranke Zoran Živković smatra da se motiv aktuelne rehabilitacije Miloševića krije u borbi za glasove birača. 

     ''Ako aktuelna koalicija u kojoj je SPS, kao i sve vlade koje su Srbiju vodile od 2004. do danas, nemaju ništa što bi u svom 'knjigovodstvu' predstavile kao pozitivan učinak, pošto se u tom periodu nije desilo ništa izuzev potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, a nisu ni sačuvali Kosovo kao što su obećevali, niti su zaposlili 400.000 ljudi, onda se okreću demagoškom glasu naroda. A deo naroda reći će da mu je bilo dobro dok je bio Tito, jer su letovali i zimovali preko sindikata, dok će deo reći da je bilo lepo i pod Miloševićem, tako da se u toj borbi za glasove i SPS, ali i Demokratska stranka, kao i sve druge, hvataju za bilo šta što može da im donese izborni uspeh. Pa i za Miloševića'' rekao je Živković za ''Dnevnik''.


     On je dodao da se u toj kampanji beskrupulozno koristi to što jedan deo javnosti žali za Đinđićem, a jedan za Miloševićem, pa ''bolesnim kombinacijama aktuelni političari pokušavaju da spoje te dve grupe i stave ih u svoj birački korpus''. Živković smatra da Milošević nije bio dobar za socijaliste pre tri i po godine, jer na tadašnjim izborima nije donosio glasove, zato što je tad još uvek postojala ambicija u pogledu evrointegracija. 


     ''Milošević, međutim, sad postaje ponovo popularan, pošto se opet na Kosovu gradi ključna politička priča. I zato ga vraćaju u politički život, ne mareći mnogo šta je taj Milošević radio svojim političkim neprijateljima, ali i nekadašnjim političkim prijateljima, što najjasnije oslikava slučaj otmice i ubistva Ivana Stambolića'' istako je Živković.


     A to, po njemu, govori da se u Srbiji nisu desile nikakve promene, koje su bile započete nakon 5. oktobra 2000. godine. ''Te promene su trajno zaustavljene 2004. godine i mi od tad imamo samo operetsku predstavu sa podnaslovom 'mi smo mnogo dobri i Evropejci, nemate bolje od nas'. Ali sem te priče ništa pozitivno se ne dešava'' zaključio je nekadašnji predsednik srpske vlade. 


     Po rečima političkog analitičara Zorana Stojiljkovića, rehabilitacija Slobodana Miloševića dešava se u ''starom-novom kontekstu'', jer, po njegovoj oceni, ostavština 90-tih neće moći da se prevaziđe sve dok se ''na ovaj, ili onaj način'' ne reši problem Kosova.


     Opasan pogled unazad


     ''Zbog toga se i sad pokušava da se napravi taj pogled unazad. On jeste važan kako bi bitni politički akteri danas sarađivali, što je značajno za stabilnost demokratije na duže staze. Međutim, taj pogled unazad mora biti racionalan, jer ne bi bilo dobro da cilj bude rehabilitacija onog što smo prošli kroz 90-te godine, odnosno rehabilitacija autoritarne vlasti koja nas je dovela u ovu situaciju'' ocenio je Stojiljković za naš list. 


     On je ukazao i da političke poruke ipak uvek imaju više nivoa i usmerene su za više internih ili eksternih publika. ''Mislim da ove poruke iz vrha SPS-a treba ipak videti kao poruke njihovoj internoj partijskoj javnosti. Jer, u starom biračkom telu SPS-a još ima onih koji ne dovode u pitanje lik i delo Slobodana Miloševića i koji sadašnju politiku stranke doživljavaju kao svojevrsnu izdaju Miloševićevih principa. I ako njima uputite poruku da bi Milošević danas sarađivao sa demokratama, onda širite krug glasača'' obrazložio je Stojiljković.

     Naš sagovornik je dodao da stranke ipak dobro znaju da su ključna izborna pitanja standard, stabilnost i borba protv korupcije, dok ostale teme imaju ograničene efekte. No, kako je napomenuo, i ove poruke kojima se ''rehabilituje'' Milošević plasiraju se pošto je takođe poznato da je biračko telo tako podeljeno da i nekoliko desetina hiljada glasova može da odluči izbore. 

      ''I onda se upućuju poruke koje važe samo za ograničeni deo biračkog tela. Tako je i ova poruka kako bi Milošević danas sarađivao sa demokratama usmerena isključivo onom delu birača SPS-a koje je tu stranku napustilo kad je napravila otklon prema Miloševiću. Socijalisti stoga sad pokušavaju da vrate taj deo biračkog tela'' smatra Stojiljković, uz napomenu da ova poruka ''gađa i na to da stare podele nisu bile tako duboke'', te u tom kontekstu one jesu ''opasan pokušaj rehabilitacije stare prakse''.


     Tri godine tišine


     Pravosnažna sudska presuda za ubistvo Ivana Stambolića, koje je sud okvalifikovao kao političko, te kao nalogodavca ovog zločina konkretno naveo Slobodana Miloševića, doneta je 2007. Prethodno je u javnosti slučaj Stambolić više od dve godine vođen kao ''otmica''. Podsetimo, Ivan Stambolić je otet i ubijen 25. avgusta 2000., a njegovi posmrtni ostaci pronađeni su tek 27. marta 2003, tokom policijske akcije ''Sablja'', pokrenute posle atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića.

     Specijalni sud u Beogradu 2005. godine izrekao je prvostepenu presudu Stambolićevim ubicama u kojoj je zaključio da je ''komadant JSO Milorad Ulemek - Legija, po nalogu Slobodana Miloševića, izdao naređenje pripadnicima svoje kriminalne grupe da ubiju Vuka Draškovića i otmu i ubiju Ivana Stambolića''. Ovu presudu je dve godine kasnije potvrdio i Vrhovni sud Srbije. 


     Stambolić je ubijen 25. avgusta 2000. godine, kada je poslednji put viđen kako trči na trim stazi beogradskog parka Košutnjak. Na sudu, četiri godine kasnije, utvrđeno je da su ga oteli i ubili pripadnici JSO Branko Berček i Nenad Šare, kojima je to naređenje izdao Milorad Ulemek - Legija po Miloševićevom nalogu. Njih dvojica su, uz obrazloženje da ga vode na informativni razgovor, Stambolića odvezli na Frušku goru. Berček je tamo ispalio dva metka Stamboliću u potiljak, zatim su ga ubacili u jamu, posuli krečom, polili vodom i zakopali, a preko humke su stavili panj.


     Porodica nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića, po Sporazumu o naknadi štete, dobila je od države 250.000 evra kao nadoknadu zbog svirepog ubistva Stambolića i torture koja je nad njim sprovođena. Ta odluka doneta je 2008. godine i, kako je obrazloženo, počiva na sudskoj presudi, po kojoj je tadašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević naložio ubistvo bivšeg predsednika Srbije koristeći za to Državnu bezbednost i pripadnike Jedinice za specijalne operacije.


     ''Ovo je potvrđeno i pravosnažnom sudskom presudom'', podsetio je Slobodan Homen, koji je tad bio državni sekretar u Ministarstvu pravde i napomenuo da je ''neko u ime države Srbije počinio zločin i da država mora da nadoknadi štetu''.


     Licemerne poruke režima


     Miloševićevi državni mediji su vest o nestanku Stambolića objavili tek 30. avgusta 2000. Dok se policija nije oglašavala nedeljama, a prva svedočenja o otmici dospela su u javnost preko izjava članova Stambolićeve porodice. O ćutanju medija oglasio se šest dana posle otmice tadašnji portparol JUL-a i savezni ministar telekomunikacija Ivan Marković, i to opaskom da ''državni mediji više dana nisu zabeležili nestanak Ivana Stambolića jer im je to verovatno beznačajna informacija''. ''Vi pretpostavljate'', cinično je tada Marković rekao na pres-konferenciji JUL-a, ''da savezni ministar treba da zna da li je neko otišao negde u šetnju i nije se vratio kući. Morate pitati onog ko je odšetao, gde je odšetao.'' 


     Svoj doprinos istrazi Marković je samo pet dana kasnije upotpunio još jednom izjavom. Kada je upitan ''gde je Ivan Stambolić'', odgovorio je: ''Čućemo kada ga pronađu.'' Isti funkcioner primetio je i da će ''nestali morati svojoj ženi da objasni gde je tako dugo bio, ako se vrati kući''.


     Bivši ministar policije Radmilo Bogdanović je, pak, bio ''iznenađen'' Stambolićevim nestankom: ''Pravo da vam kažem, to me je iznenadilo, prosto ne mogu da verujem da neko danas i ovoga trenutka može nekoga tako da kidnapuje, jednostavno odvede protiv volje ili sa njegovom voljom, ali ljudi to i ne komentarišu''. Neki su motiv otmice videli i u mogućoj kandidaturi Ivana Stambolića na predstojećim predsedničkim izborima. Njegova porodica, međutim, odbacila je takva tumačenja. 


     Uostalom, otmica se desila u trenutku kad je koalicija DOS uveliko bila u predsedničkoj kampanji, u kojoj je kao protivkandidat Miloševiću već istaknut lider DSS-a Vojislav Koštunica... Uglavnom, u opoziciji se smatralo da je Stambolićev nestanak deo politike zastrašivanja. Jer, ako netragom može da nestane bivši prvi čovek Srbije, koji je bio i Miloševićev politički rival, onda je to poruka koja je trebalo da se tumači kao strašno upozorenje svima ostalima.


     Tamna strana Srbije


     Mira Marković je u intervjuu datom 2001. godine tvrdila da njena porodica nema nikave veze sa nestankom Stambolića: ''U mojoj porodici nije bilo nikakvog naročitog animoziteta prema porodici Ivana Stambolića, a njega nismo ni pominjali. Došla su nova i burna vremena. Ivan Stambolić je ostao u prošlosti...'', rekla je tada Mirjana Marković.


     Ipak, u poslednjem pismu koje je Ivan Stambolić uputio Miloševiću nakon devetomartovskih demonstracija 1991. godine, pozvao ga je da podnese ostavku. U ovoj epistoli se, između ostalog, navodi: ''Pritiskao me je, takođe, u azilu ćutanja, osećaj odgovornosti što sam te sam doveo do pred sama svoja leđa, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i nož dam. A i njega sam ti dao. Ti ni časa nisi časio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, lošu stranu srpske istorije, misleći, možda potcenjivački, da mi Srbi druge istorije i nemamo. Ponekad mi se čini da ti Srbiju i razumeš i voliš samo sa njene tamne strane''.

(Branka Dragović-Savić)