O Jovanu Dejanoviću, verovatno najčuvenijem gradonačelniku u istoriji Novog Sada od završetka Drugog svetskog rata do danas, teško je napisati bilo šta kratko. Njegova biografija je prebogata i moći će je sažeti možda samo njegov biograf koji je odneo kutije i kutije fotografija i snimaka. Jer reč je o čoveku koji je obeležio najsjajnije vreme Novog Sada i bez kojeg lice ovog grada ne bi bilo ovakvo kakvo je danas. Otud je razumljivo zadovoljstvo i čast koju oseća funkcionerka LSV Aleksandra Jerkov zato što je taj i takav čovek podržao njenu kandidaturu za gradonačelnicu Novog Sada. Što je s njom snimao njen gradonačelnički spot, što je govorio na njenim promocijama i, što je najvažnije, što ju je puno, puno savetovao.
Jovan Dejanović je čovek za čija su dva mandata od 1974. do 1982. godine izgrađeni Sportski i poslovni centar Vojvodina (Spens), zgrada Srpskog narodnog pozorišta, Dom zdravlja na Limanu, Most slobode, obdaništa, te nekoliko škola počev od OŠ "Svetozar Marković Toza" do OŠ "Žarko Zrenjanin" na Limanu. Pride, malo je poznato da, iako je to bilo pre njegova dva mandata, bez čika Jove ne bi bilo ni Radničkog univerziteta, jer je upravo on krajem pedesetih godina prošlog veka bio izabran za predsednika Gradskog veća sindikata i suočavao se s činjenicom da hiljade radnika prolazi razne kurseve gušeći se u malom i neadekvatnom prostoru. Kao predsednik Upravnog odbora Fonda za izgradnju Radničkog univerziteta krenuo je od nule. Dinar po dinar. Sve dok zgrada nije bila gotova. Zato mu stravično teško pada da gleda kako Novi Sad, dvanaest godina otkako je ta zgrada gorela, ne ume da je uredi i završi već je ostavlja da stoji tako strašna u centru grada.
Princ Čarls na Petrovaradinskoj tvrđavi
Kakvog gradonačelnika je Novi sad imao možda najbolje svedoči činjenica da su mu uručeni ključevi raznih svetskih gradova počev od Temišvara do San Fraciska, da mu je Fransoa Miteran uručio francusku Legiju časti četvrtog stepena, te da je, uopšte uzev, dobitnik raznih drugih odlikovanja i priznanja. Kako u vreme dok je bio predsednik Skupštine grada, tako i pre i posle toga, bio je domaćin mnogim ličnostima iz sveta koje su posećivale Vojvodinu i Novi Sad, kao što su princ Čarls, Lionel Žospen kao sekretar Socijalističke partije Francuske i potonji predsednik vlade. Posebno ističe okolnost da je Tito sa čelnim ljudima svih republika, pokrajina i federacije čekao Novu godinu u Novom Sadu. Kada je 1989. godine nasilno rušen ustavni poredak i ukidana autonomija Vojvodine, tadašnjim kolovođama takozvane jogurt revolucije bilo je strašno stalo do toga da mnoge zaslužne ljude, pa i Dejanovića, kompromituju. Fotoreporteri su dobili nalog da nađu i snime njegovu vikendicu. Rečeno im je da traže luksuznu vilu i fotografišu je u svom njenom sjaju. Međutim, kada su došli na adresu, na placu su zatekli kamp-prikolicu. Dugo su tragali i proveravali, ali uzalud. Uz stan u kojem i danas živi, taj plac sa kamp-prikolicom bio je sav njegov luksuz.
Tada su se suočili sa činjenicom da je Jovan Dejanović, čovek koji je preživeo dve godine u dva fašistička logora, sve te uspehe postigao iz ljubavi, radnosti i života za Novi Sad, a ne za svoj
džep.
Mnogo toga može i bez novca ako ima volje!
Razgovor sa njim kreće sam po sebi, dok sedi u trpezariji i gricka kolačiće sa Aleksandrom Jerkov objašnjavajući kako je za gradonačelnika najvažnije da ima znanje, volju, entuzijazam, strast i odanost poslu. Kako kaže, mnogo toga se može i bez novca, samo ako gradonačelnik ima te osobine. Jer i život jednog grada, kao i ljudski život, čini puno malih stvari. On je tako pored
svih tih velikih kapitalnih građevina u Novom Sadu, recimo, 68. godine kao predsednik socijalističkog saveza grada nabavio 100 kubika građe da se napravi i Sneškograd, više prostorija u Katoličkoj porti u koje je, zatim, tadašnja "Alba" stavila smešna ogledala i razna druga čuda kako bi razgalio male sugrađane usred zime.
Deset hiljada roditelja i dece bilo je na otvaranju. Isto tako, organizovao je karavan-povorku dvadesetak kamiona sa prikolicama uz program novosadskih osnovnih škola i prepunio centar prezadovoljnim ljudima.
Čudno je to kako Novi Sad više nikad nije uspeo da ima još jednog Jovana Dejanovića. Toliki gradonačelnici su bili i prošli. Za neke prosto nismo ni znali da li dolaze na posao ili samo odlaze na televiziju. Šta se to kod vas spojilo i kako je moguće da to do sada nije ponovljeno?
– Voleo bih kad bi se zabeležilo da sam ja učio od prethodnika. Recimo, ja mislim da je začetnik razvoja svih komunalnih rešenja u gradu bio pokojni Toza Jovanović. Zatim, Radomir – Raša Radujkov je bio alfa i omega kulturnog života grada.
On je bio i gradonačelnik i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Čovek koji je u toj oblasti dao tako mnogo. Posle Toze je došao Boža Melkus, a zatim Tima Vrbaški, jedan sjajan čovek koji se dosta razumeo u privredu, bio je direktor "Pobede" jedno vreme, pa Duško Ilijević i kraće vreme Milan Čanak.
Od svih njih sam ja nešto učio. Ne sa orijentacijom da ću biti gradonačelnik, već sam nekako sve to lično doživljavao. Radovao sam se svakom napretku grada, bez obzira na to ko je gradonačelnik. Radovao sam se i osećao da se tu nastavljaju stvari jedne za drugima. Recimo, Srpsko narodno pozorište, najstarije profesionalno pozorište u Jugoslaviji, bilo je u podstanarskom statusu 53 godine! I puno toga je obavljeno pre nego što ću ja postati gradonačelnik.
Ja sam onda dogovorio sve u vezi sa finansiranjem i imao tu čast da u mom mandatu bude započeta i dovršena ta zgrada. Slično je i sa Mostom slobode. Delimično su vršene pripreme, a definitivno je usvojena odluka o izgradnji mosta kada sam ja bio gradonačelnik.
AP Vojvodina je bila svoja na svome
Kako je to sve finansirano?
– Autonomna Pokrajina Vojvodina tada je bila svoja na svome, isto kao i Novi Sad. Sa svojim izvorima prihoda i ozbiljnim ovlašćenjima. I za SNP i za Most slobode podelili smo troškove po 50%. Na primer, sam most i premošćavanja finansirao je Grad, a Pokrajina je platila tunele i petlju.
Kakvi ste bili kao vlast?
– Mi smo tada bili prava vlast. Imali smo nadležnost nad svim resursima u gradu. Ali ne vlast tek da vladamo, već vlast da služimo građanima. I to je poenta. Jer kad osećaš da služiš i nekome činiš dobro, i pojedincu i grupi i građanima, onda se puniš nekom snagom radosti. Ja sam se radovao fantastično svakom objektu koji je sagrađen u interesu grada.
Nije presecao vrpce na otvaranjima
I niste presecali vrpce na svečanim otvaranjima.
– Nisam. Od tih 15-20 objekata koji su izgrađeni u moje vreme, jedino sam prihvatio da presečem vrpcu Mosta slobode. Uvek sam hteo da to uradi neko drugi.
Zašto?
– Recimo, kad je završen Dom zdravlja na Limanu, najveći dom zdravlja u to vreme, a i do danas, došli su kod mene da ja presečem vrpcu.
Ja sam rekao: "Nemojte da ja sečem, to treba da uradi neko od zaslužnih lekara." Pitaju me: "Jel' imate predlog?" Ja kažem: "Imam, doktorica Mara Ognjanović." Kažu: "Pa, ona je u penziji?" "Da", kažem ja, "ali je Mara Ognjanović 35 godina svoga rada poklonila deci predškolskog i školskog uzrasta, a na rendgenu su joj stradali prsti na rukama." Kad je protokol saopštio doktorici Mari da će ona preseći tu vrpcu, rasplakala se od uzbuđenja.
I sad, šta bi meni značilo to, a šta to njoj znači?
Kako ste išli na posao, kako ste se odnosili prema samom poslu gradonačelnika?
– Treba doživeti grad kao svoju kuću. Video sam neke spotove Lige u tom smislu: "Zašto volimo Novi Sad, zato što živimo u njemu". E, i ja sam osećao tu dubinu ljubavi prema gradu.
Maja Gojković ne može da bude gradonačelnik
Hajde da se vratimo na ono zašto Novi Sad nije bio u stanju da iznedri za sve ove godine još nekoga kao što ste vi. Ni kod Igora Pavličića, a kamoli kod Maje Gojković nije bilo te energije.
– Ne bih da u te sve okolnosti ulazim, koliko god smatram da Maja ne može da bude gradonačelnik, ali nije samo ona kriva, već oni koji su je izgurali, a to su Šešeljevi radikali, jer ona je bila potpredsednica Šešelju i evo sad ovi koji je predlažu, URS. A to što se Pavličić prihvatio to je stvar njegovog ličnog gledanja... Kada je uspešnost u pitanju, uzmimo samo aferu sa izgradnjom autobuske stanice, sporni ugovor je potpisala Maja, ali aktuelna vlast u gradu nije pre četiri godine tražila od nadležnih organa pune i prave informacije i preduzela odgovarajuće mere, pa se sad traži ogromna odšteta od grada.
Mislite li da je možda problem u strankama koje su delegirale ljude koji prosto nisu dorasli toj funkciji?
– Pa, to ide jedno sa drugim. Ja znam dosta čestitih, kompetentnih ljudi koji se ne bi prihvatili nekih poslova i obaveza, pogotovo takvih. To vodi tom nepoverenju u partije. I ta obećanja
stranaka koja se sada čuju...
Šta kažete na obećanja Gojkovićeve?
– Ona je izjavila i da je u njeno vreme prvi put uređen centar grada, što nije tačno. Centar je prvi put posle rata uređen osamdesetih godina kada je iz centra izmešten saobraćaj i pretvoren u pešačku zonu. Ma, kako Gojkovićeva može reći da će omogućiti 13. penziju i da će ovima sa najnižim penzijama četiri puta tokom godine dati po 5.000 dinara? Pa, to je nerealno danas kada je sva privreda, u prvom redu industrija, uništena. Drugo, ja sam zapamtio i da je ona, radikalska gradonačelnica, otvorila Most slobode pre Olija Rena. To je bio strašan antievropski gest.
Pisao sam Tadiću zbog Pavličića
Kako ste vi gledali na sve to što se dešavalo sa Novim Sadom mračnih devedesetih? Da ne pominjem Milorada Mirčića 92–93. kad je bio on gradonačelnik, pa Đuru Bajića...
– To je tužno vreme Novog Sada. Pre svega, biti gradonačelnik Novog Sada jeste jedna ogromna čast, velika čast. Ali mnogostruko veća obaveza u svakom pogledu.
Mislite, nisu umeli da je nose?
- Ne. Pa i ovaj sadašnji gradonačelnik Igor Pavličić... Pisao sam Tadiću pismo u vezi sa njim, ali nemam informaciju da li je do njega stiglo. Neshvatljivo je i nedopustivo da Pavličić dopusti da Grad ne obeleži 70 godina racije, da ga zaustavi obezbeđenje Irineja Bulovića.
Okreni-obrni za sve ove godine na čelu Grada imali smo ljude koji nisu zablistali.
– Nekome je očito u interesu da Novi Sad ne bude to što je bio.
Šta mislite kome bi to moglo odgovarati?
– To može da odgovara svima onima koji žele da vladaju i Vojvodinom i Novim Sadom...
Kako je radila policija u vaše vreme?
- Gradska policija je bila bez konkurencije u državi Jugoslaviji, u svakom pogledu. Načelnik je bio Petar Palkovljević Pinki. Kupili smo svu opremu koja im je bila potrebna od uniformi do vozila, a njemu kao načelniku dali ovlaštenja da može da zapošljava i otpušta. Znalo se ko i za šta odgovara. A sada gledam ovu sramotu sa čekanjem za lične karte i dokumenta. Tu sramotu da ljudi ustaju u dva sata noću da bi došli u red da uzmu cedulju za red koji će sutra imati, pa da onda neki prodaju te cedulje za dve-tri hiljade dinara, da se tuku u tim redovima... Ja to ne bih dozvolio, nema govora, uvek ima rešenja!
Нема коментара:
Постави коментар