PREMINUO ANTE MARKOVIĆ

     U 88. godini je preminuo Ante Marković, nekadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća SFRJ i jedan od najpopularnijih političara bivše Jugoslavije.

     Marković je rođen 25. novembra 1924. u Konjicu u BiH, a bio je poslednji predsednik Saveznog izvršnog veća (SIV) Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.


     Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu 1954. godine. Godine 1986. imenovan je za predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Hrvatske, zamenivši na toj funkciji Emu Derosi Bjelajac. Na toj je dužnosti ostao do 1988, kada ga je zamenio Ivo Latin. 


     Predsednikom Saveznog izvršnog veća imenovan je marta 1989., nakon ostavke Branka Mikulića. 


     Krajem 1989. godine pokrenuo je ambiciozan program ekonomskih reformi, dotad neviđenih u SFRJ, koje se uključivale i stabilizaciju dinara, kao i privatizaciju putem dodele akcija radnicima. 


     Rezultat je bio zaustavljanje inflacije, koja je uzela maha tokom osamdesetih godina 20. veka, kao i brzo i značajno, premda kratkotrajno, povećanje životnog standarda. 

     To je Markovića u tom trenutku učinilo jednim od najpopularnijih političara u jugoslovenskoj istoriji. 


     O ulozi Markovića u suzbijanju jugoslovenske ekonomske krize detaljnije možete pročitati na našoj stranici BiZ


     Marković je svoju popularnost dugovao svom imidžu novog, modernog političara zapadnog stila. Takođe je održavao popularnost time što je ostajao po strani sve većih sukoba u Savezu komunista Jugoslavije i što je pokušavao da posreduje u sukobima između pojedinih jugoslovenskih republika. 


     Kada se SKJ raspao januara 1990., Marković se mogao osloniti samo na sopstvenu popularnost i uspeh svojih ekonomskih reformi. Jula 1990. osnovao je Savez reformskih snaga Jugoslavije, političku partiju koja ja podržavala njegove ekonomske reforme i zalagala se za evolutivnu reformu celokupnog društvenog i državnog uređenja SFRJ. 


     Ovaj Markovićev program reformi, međutim, ubrzo je sabotirala vlada Slobodana Miloševića, a savezna vlada je bila dodatno oslabljena separatističkim pokretima u Sloveniji i Hrvatskoj. 

     Tokom poslednjih meseci svog mandata Marković je pokušavao da pronađe kompromis između ove dve republike sa jedne strane, i Srbije i Crne Gore sa druge strane, koje su tražile da Jugoslavija opstane kao snažna federacija. 


     Međutim, njegovi napori nisu urodili plodom, iako su ih podržavale nove demokratske vlasti u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, prvenstveno zato što se Jugoslovenska narodna armija, za koju bi se očekivalo da bude njegov najveći saveznik, svrstala uz Miloševića. 


     Marković je ostao na dužnosti i posle izbijanja rata, premda je već ranije izgubio kontrolu nad JNA i nad svim drugim polugama vlasti u federaciji. 


     Dana 20. decembra 1991. na konferenciji za štampu Ante Marković je "vratio mandat" građanima Jugoslavije, rekavši da ne postoji više nijedan državni organ u Jugoslaviji kome bi se mogla podneti ostavka. 

     Nakon toga nestao je iz javnog života jugoslovenskih država i posvetio se poslovnoj karijeri. Godine 2003. nastupio je kao svedok optužbe na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, nakon čega je dao intervju za zagrebački nedeljnik "Globus", u kome je izjavio kako su mu i Tuđman i Milošević potvrdili da su se marta 1991. godine u Karađorđevu dogovorili o podeli Bosne i Hercegovine.


     Marković- simbol nade jednog vremena


     Potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije Božidar Đelić uputio je saučešće porodici Markovića.

     "Potresen sam smrću Ante Markovića i iskreno saosećam sa njegovom porodicom i prijateljima. Ponosan sam što sam imao čast i priliku da sarađujem sa njim, da budem njegov savetnik pre dvadeset godina, kao deo tima koji je vodio", navedeno je u Đelićevoj poruci.


     U saučešću je navedeno i da danas odlazi "veliki reformator" koji je zaustavio hiperinflaciju, ali nažalost nije uspeo da spreči sukobe koji su kasnije izbili.


     Na vest o smrti Markovića, izvršni direktor nevladine organizacije "Građanske inicijative" Miljenko Dereta je ocenio da je Marković naslutio početak tranzicije iz postkomunističkog perioda, koja je preplavila Evropu njegovog vremena.


     "Marković je bio simbol nade i neverovatno podstrekački karakter, koji je u ljudima budio pozitivnu energiju i uverenje da mogu nešto da postignu. Čini mi se da je to nešto što ova moja generacija najviše i pamti i to je vreme za kojim na neki način najviše i žalimo", rekao je Dereta u izjavi Tanjugu.

     Dereta je kazao da je propuštena prilika da se taj proces završi relativno brzo i da možda čak i prvo proširenje tadašnje Evropske zajednice uključi Jugoslaviju.


     "Nažalost oni koji su bili protiv Evrope, koji su danas protiv Evrope, tada su bili mnogo jači", rekao je Dereta.


     U ključnim trenucima Marković nije imao adekvatnu podršku iz Evrope, rekao je Dereta i dodao da je ta pomoć mogla ključno da utiče i na raspoloženje birača. 


     "To je nešto što je veoma razočaravajuće. Tada još nije nisu bile do kraja definisane sve politike koje će Evropa voditi u bivšim zemljama istočne Evrope i imali su tada druge prioritete. I tu je Jugoslavija otišla u drugi plan", rekao je on. 


     Za vreme svog mandata Marković je uspeo da stabilizuje dinar, smanji inflaciju i započne privatizaciju dodelom akcija preduzeća radnicima.

     Profesor Momčilo Grubač smatra da bi istorija svih bivših jugoslovenskih republika i čitavog Balkana izgledala potpuno drugačije da Marković nije "sprečen od moćnih republičkih centara moći, koje su bili zauzeli nedozreli republički državnici".


     "Jugoslavija bi u nekom obliku opstala, ako ne kao zajednica država, onda kao kulturni prostor, kao zajednica naroda. Bio bi izbegnut rat i užasna stradanja svih naroda na ovim prostorima i sve one teške ratne posledice koje nas još uvek prate i koje će nas pritiskati još decenijama", uveren je Grubač. 


     "Bio je jugoslovenski orijentisan, ali mu je politika bila slabija tačka od ekonomije, pa ga nisu podržali i nije uspeo, što je šteta", ocenio je profesor Ekonomskog fakulteta Branko Maričić i podsetio da je Jugoslavija u Markovićevo vreme prvi put zabeležila deflaciju i raspolagala ogromnim robnim rezervama.


     Ekonomski prosperitet zemlje bio je na prvom mestu Markoviću, koji se nije slagao ni sa Slobodanom Miloševićem ni sa Franjom Tuđmanom, kaže Maričić u izjavi Tanjugu. 

     Sagovornici Tanjuga, takođe, smatraju da bi u tom slučaju i evrointegracije usledile mnogo brže i bile bezbolnije, sa manje muka.


     Kako je Ante Marković "oživeo" SFRJ


     Vest o smrti Ante Markovića podsetila je na čoveka koji je pre nešto više od dve decenije ekonomski preporodio tadašnju Jugoslaviju.

     Brzina i uspeh njegovih ekonomskih reformi zadivili su ne samo građane, već i mnoge u svetu, ali je neoborivi bedem na njegovom putu bila politika.


     Kada je u martu 1989. preuzeo poziciju predsednika SIV-a (savezne vlade) Ante Marković se suočio sa teškom situacijom. Jugoslavija se raspadala, nacionalizam je bujao, a ekonomija među najgorima u Evropi. Imala je jednu od najvećih inflacija i najnižih produktivnosti.


     Marković je izgrađivao efikasnu i minimalnu saveznu državu, posvećenu privrednoj efikasnosti i jedinstvu jugoslovenskog tržišta. Predložio je da se prihodi Federacije svedu na carine i porez na promet čime bi se prekinulo sa praksom da se budžet finansira doprinosom republika i pokrajina. To je obezbeđivalo veću samostalnost republika i pokrajina. Za pomoć nerazvijenim republikama, Kosovu i područjima koja su privredno nerazvijena i natprosečno zadužena prema inostranstvu predvideo je pomoć od 995 miliona dolara.


     I SIV pod predsedništvom Branka Mikulića je uvideo da se u ekonomiji mora učiniti radikalan potez, ali je tek Marković pokazao odlučnost da to učini. Uočio je da je komunističkoj iluziji došao kraj i da ekonomiju mora prilagoditi zakonima tržišta. 


     Krenuo je u tranziciju. Od marta do decembra 1989. godine SIV je predložio a savezna Skupština usvojila niz reformskih zakona. Omogućeno je otvaranje tržišta novca, kapitala i radne snage. Sprovedena je deregulacija i u oktobru 1989. godine oko 90 odsto uvoza je liberalizovano. 


     Marković je znao da će tranzicija doneti i negativne efekte. Smatrao je da će zbog liberalizacije oko 20 odsto radne snage ostati bez posla, ali da će njegova vlada uraditi kvalitetan socijalni program. 


     Za to i za nove investicije bila je neophodna pomoć najvećih svetskih kreditora i političkih faktora. Zbog toga je početkom oktobra 1989. posetio SAD. 


     Partnerima je objasnio da je cilj njegove vlade deregulacija tržišta, pluralizam vlasništva, zaštita čovekove ličnosti i sloboda. Od predsednika Buša je tražio da podstakne američke investitore da ulažu u Jugoslaviju, što je Buš podržao. 


     Pregovarači iz MMF-a su insistirali na sprovođenju antiinflatornog programa, strukturnom ekonomskom prilagođavanju, zaustavljanju javne potrošnje i održavanju realnog kursa dinara i realnih kamatnih stopa. 


     MMF je obećao da će, ukoliko se sprovedu ove reforme, odobriti kredit Jugoslaviji. Ohrabren rezultatima, Marković je 18. decembra 1989. Skupštini Jugoslavije podnio ekspoze u kojem je naveo pravce ekonomske i političke reforme i mehanizme kojima će to ostvariti.


     Ukazao je da je došao kraj društvenom vlasništvu, da se otvara proces privatizacije i da strani investitori imaju jednake uslove kao i domaći preduzetnici. 


     Predložio je da se u federalnom budžetu za prvu godinu reforme obezbedi 100 miliona dolara za socijalnu sigurnost radnika koji ostanu bez posla, otvaranje novih radnih mesta, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, i oko 50 miliona dolara za sprovođenje programa za zaštitu socijalno ugroženog stanovništva.


     Pre skoro tri godine, Ante Marković je u obimnom interjuu hrvatskom Lideru otvorio dušu i pričao šta se zaista dešavalo u vreme njegovih ekonomskih reformi u bivšoj saveznoj državi, a predlagao je i načine za izlazak iz tadašnje globalne krize.  


     Marković je smatrao da mu treba 4-5 godina za realizaciju ovog programa i da će njegove dobrobiti osetiti svi. Zbog toga je naveo da je cilj tržišne ekonomije i demokratske države izgradnja novog tipa socijalističkog društva. 


     Najveće čudo je bilo to što je samo mesec dana nakon usvajanja, reforma počela da daje rezultate.


     Izvršena je denominacija dinara od tadašnjih 10.000 na 1 konvertibilni dinar, ili 7 konvertibilnih dinara za 1 DM. Marković je izjavio da će stroga monetarna politika uravnotežiti federalni budžet koji je u BDP-u Jugoslavije učestvovao sa svega 7,5 odsto, dok je u 1988. godini iznosio 11,7 odsto BDP-a. Sivo devizno tržište je uništeno i za samo tri sedmice devizne rezerve Jugoslavije su povećane za 800 miliona dolara. U Vašingtonu su 28. februara Jugoslavija i Svetska banka potpisale ugovor kojim je Svetska banka odobrila Jugoslaviji kredit od 400 miliona dolara, namenjen novom investicionom ciklusu i prestrukturiranju spoljnog duga.


     Sa stranim partnerima je sklopljeno 555 ugovora, vrednih oko 600 miliona nemačkih maraka. U martu 1990. godine Marković je najavio stvaranje agencija za mala i srednja preduzeća i preduzetništvo u okviru kojih će se odvijati prestrukturiranje privrede, potom osnivanje konsalting istraživačkih, inženjerskih i finansijsko-bankarskih institucija. 


     Do sredine marta 1990. godine u Jugoslaviji je 292.000 privatnika formiralo svoja preduzeća. Marković je bila neophodna politička podrška i stabilna Jugoslavija. U Jugoslaviju je verovao iako je sve ukazivalo na to da je ona došla do kraja. 


     Apelovao je na političare da se okanu nacionalizma i da gledaju u budućnost. Na kraju svog ekspozea u Skupštini je izjavio: "Danas su, čitavi regioni – čija je povijest bogata međusobnim ratovima i razaranjima – u zajednici bogatih i civiliziranih naroda koji se ne odriču svoje povijesti i svojih posebnosti, ali žive zajedno, zajednički okrenuti budućnosti, prednostima ekonomskog povezivanja i kulturnog prožimanja." 


     "Zar mi to isto nismo učinili 1941. godine u zajedničkoj borbi za goli život, za punu nacionalnu ravnopravnost? Treba li da vratimo točak istorije nazad i da platimo cenu koju smo već platili?! Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi..." 


     "Usmjerimo se zato na izgradnju društva u kom će građanin imati sva prava primjerena suvremenom demokratskom društvu zajednici ravnopravnih naroda u kojoj nijedan od njih neće tražiti primat zbog historijskih, ekonomskih, ili kulturnih ili bilo kojih drugIh razloga, kako bi svaki građanin u bilo kom dijelu zemlje imao osjećaj punopravnog građanina, jednako poštovan u svom ljudskom i nacionalnom identitetu".


     Na ovaj apel se niko nije odazvao, a u januaru 1990. na 14. kongresu raspao se SKJ. Marković ni tada nije verovao da je kraj. Pred delegatima kongresa je izjavio: "Bez obzira što se ovde dogodilo, mi idemo dalje. Privreda mora dobiti samostalnost i tu politika nema više šta da traži. Jugoslavija će funkcionisati i dalje". 


     Pošto je uvideo da sa takvim političarima neće puno postići odlučio je da formira političku stranku i da na izborima od građana dobije podršku. Sa istomišljenicima iz SIV-a održao je na Kozari 29. jula 1990. godine osnivački skup Saveza reformskih snaga Jugoslavije. 


     Marković je naveo da Jugoslavija u privrednom smislu nikada nije stajala bolje, ali da treba još dosta rada i demokratije kako bi se nesposobni skinuli sa upravljačkih mesta.


     Ante Marković je krajem aprila 2009. godine učestvovao na međunarodnoj konferenciji u Beogradu, posvećenoj socijalnoj politici u svetlu svetske ekonomske krize.


     Izjavio je: "Nije bitno da li će negdje pobijediti jedna ili druga stranka, već da se naš sistem reformi ne može dovoditi u pitanje. Razgovarali smo sa svim republičkim rukovodstvima, kazali im: ako niste za Jugoslaviju, recite to da se ne mučimo. Svi su rekli da su za Jugoslaviju". 


     Marković je zakasnio na izbore u Hrvatskoj i Sloveniji, dok je izbore izgubio u ostalim republikama. Uzalud je bilo to što je njegov program doveo do poboljšanja standarda. 


     Građani su glasali za mračne ideologije umesto za evropski program. Za to ni danas nema racionalnog objašnjenja. Marković je hteo da uvede evropske vrednosti. Zbog toga su ga 1990. godine udruženi komunisti i četnici u Crnoj Gori nazvali ustašom.