Poslednji jugoslovenski premijer Ante Marković preminuo je dva dana nakon svog 87. rođendana. Reformator i pragmatik, tvorac konvertibilnog dinara i sintagme "novi socijalizam", ponudio je svojevremeno mirnu ekonomsku i političku tranziciju.
Antibirokratska revolucija, predvođena Slobodanom Miloševićem, već je bila pokorila polovinu zemlje i počela zveckati oružjem. Ostali su tražili vlastite puteve. Politička vodstva mahom nedorasla, posvađana, uplašena.
Markovićev SIV postao je zadnje uporište Jugoslavije koja je imala smisla. Imao je ideju i program kako zajedno izaći iz krize. Pa makar se na kraju i razišli, ali bez rata.
Stabilizacioni program doneo je brze i u tim uslovima spektakularne rezulate – konvertibilnost dinara, prepolovljeni spoljni dug, srezanu javnu potrošnju. Inflacija je smanjena preko noći. U kratkom roku otvorile su se hiljade novih preduzeća.
Donesen je i plan brze privatizacije društvenih preduzeća koji se temeljio na radničkom i menadžerskom deoničarstvu. Nekoliko firmi u Hrvatskoj koje su se po tom modelu privatizovale i danas su uspešne.
Govorio je o "novom socijalizmu", ali ono što je bio njegov program bila je tržišna privreda, politički pluralizam i mešovito vlasništvo.
Današnja globalna kriza ukazuje i da je pobednički kapitalizam mogao i trebao drugačije pristupiti razvoju nakon kraha Berlinskog zida.
Marković je u kratkom roku uspeo pokrenuti reformske snage širom zemlje.
Sposoban da sagleda širu sliku
Plenio je zaraznim optimizmom, neviđenom radnom energijom, vizijom. Bio je rođeni komunikator. Istovremeno, zanemario je političke i društvene protivrečnosti, već formirane interese, različitosti i složenost prilika. I naročito potmulu snagu nacionalizma. Prisećam se dugih razgovora sa njim iz toga vremena – nije mogao prihvatiti da će naši ljudi na kraju XX veka – umesto razvoja i napretka - izabrati plemenske vođe i politike koje direktno vode u rat.
Za svoj program Marković je dobio podršku sveta. Jugoslavija je još nešto predstavljala na svetskoj mapi. Ali, kada je postalo stvarno gusto, svet se izmaknuo.
Milošević i Tuđman su na svom čuvenom sastanku u Karađorđevu u martu 1991. godine, osim dogovora o podeli Bosne i Hercegovine, postigli i još jedan, koji je pomalo zaboravljen. Dogovorili su se da treba ukloniti Antu Markovića. I uspeli su. Dogodilo se šta se dogodilo.
Sam Marković nastavio je profesionalni život kao poslovan čovek.
Lucidan i živog duha, pratio je šta se događa u svetu i na ovim prostorima. Za razliku od većine aktuelnih lidera, bio je sposoban sagledati širu sliku i smer kojim se svet kreće.
Držim u ruci poslednji razgovor kolege Milana Gavrovića sa Antom Markovićem iz nedeljnika Lider iz početka 2009. godine. Dok je sanaderovska Hrvatska spavala i još nije ni priznavala krizu, ali nije ju baš prepoznavao ni svet, Marković je govorio:
- Globalizacija je početak kraja kapitalizma kakav je dosad postojao. Količina novca koja je u opticaju tri do četiri puta je premašila ukupni svetski društveni proizvod. Balon puca, u uslovima novih velikih monopola, kapitalistički sistem više ne može kontrolisati finansijske tokove, reprodukcija se preselila u sferu koja nije realna. To što se nudi kao rešenje čista je kozmetika. Upumpavanje novca u banke, u generatore krize, je promašeno. Banka pred sobom ima samo jedan zadatak – profit. Treba graditi od početka, odozdo, sa jasnim ciljem koji podrazumeva razvoj celog društva, potiče motivaciju, tržište oslobađa monopola. Dolazi vreme regionalizma i neke vrste samouprave. Govoreći o Hrvatskoj, bio je takođe jasan – propušteno je suočavanje sa krizom, zato bi pod hitno trebalo skresati budžet za najmanje 20 posto, uvesti takse na uvoz i podsticaje na izvoz, smanjiti PDV, za neko vreme zamrznuti plate. Na primedbu da EU ne dopušta takve podsticaje, Marković odgovara u svom stilu – Pa šta onda? Svaka članica EU grčevito traži rešenja koja njoj odgovaraju. To ide tako daleko da bi čak mogao biti ugrožen evro. To bi mogao biti strašan udarac za celu Evropu, pa i za svet.
Zvuči poznato? Tekst je iz februara 2009. godine.
U Hrvatskoj niko nije poslušao ni jedan savet Ante Markovića.
Kriza je još veća.
Ante Marković bio je poslednja šansa za mir i za razvoj istovremeno. Postao je prva žrtva udruženih nacionalizama.
Jer, bio je živi svedok da se moglo i drugačije.
(Ines Šaškor, RSE)
Нема коментара:
Постави коментар