SRBIJA U VANREDNOM STANJU: DERBI PROTIV MOZGA

     Pojavni oblici institucionalne nemoći viđeni u skautskim postupcima policije i Žandarmerije dok je u subotu goreo stadion Crvene zvezde delovali su kao mazohističko, suicidno šmiranje održavanja reda; stotine poremećenih vlasnika ulaznica unelo je, bez problema, više baruta i opasnih sredstava nego što bi se moglo pronaći na Jarinju, Brnjaku i susednim logističkim svinjcima; u pauzi između dva poluvremena došlo je do kulminacije vanrednog stanja u Srbiji: fudbaleri i članovi rukovodstva Partizana nisu smeli da se vrate u svlačionicu i pripreme za nastavak utakmice!

     Jedan od neautentičnih srbijanskih mitova, stvoren bez mrtvih, neinventivno nazvan večitim derbijem, još jednom se minulog vikenda naočigled voljnih i interniranih protagonista strmoglavio u kaljugu, tamo odakle bar dvaput godišnje izmili da u novom čitanju donese izlišno, nepoželjno, tačno ali glupo, svedočanstvo sunovrata države, društva i poniženosti i ugroženosti pojedinca, građanina. Još jednom je, tako, u svom glavnom gradu, država kapitulirala i podsetila sve koji to žele i ne žele da vide kako žive u vanrednom stanju nalik onome iz novembra 2001. godine, kada je ministar unutrašnjih dela izgovorio, valjda prerano zaboravljeno, "Ne", odgovarajući na pitanje ima li nekoga da zaustavi zločinačku falangu u demonstraciji moći i ukloni je sa puteva. Deceniju kasnije na ulicama su prekomandovani, nikad demobilisani pripadnici iste državne bande i sveže regrutovani kriminalci, sledbenici novih ubilačkih uzusa i poželjnih poriva.


     Pojavni oblici institucionalne nemoći viđeni u skautskim postupcima policije i Žandarmerije dok je u subotu goreo stadion Crvene zvezde delovali su kao mazohističko, suicidno šmiranje održavanja reda; stotine poremećenih vlasnika ulaznica unelo je, bez problema, više baruta i opasnih sredstava nego što bi se moglo pronaći na Jarinju, Brnjaku i susednim logističkim svinjcima. Toliko zapaljivih artefakata na Marakani nije bilo otkad je Arkan izmestio svoje magacine sa stadiona. Požar je počeo pre utakmice Crvena zvezda - Partizan na južnoj i istočnoj tribini najvećeg sportskog objekta u Srbiji, gde su se sukobili pripadnici dve mahnite grupe navijača Partizana podeljenih oko podrške banditskom rukovodstvu (klupskom), a navijači Crvene zvezde sa severne tribine bili su zaduženi za doček igrača. Bezuspešno su salvama petardi, baklji, topovskih udara i tvrdih predmeta pokušali da ubiju fudbalere Partizana koji su nekako stigli do sredine terena, prvi golman samo sa opekotinom prsta, od topovskog udara, sekretar kluba sa povređenom rukom. Sudija nije reagovao, svi su ostali na svojim mestima, niko nije udaljen sa stadiona iz kojeg se dizao plamen. Utakmica je, dakle, mogla da počne.


    Obračun na jugu nastavljen je tokom prvog poluvremena, a detonacije eksplozivnih naprava bačenih ka terenu sa severa ukazivale su na to da su pirotehnička sredstva dopremljena omanjim konvojem, uz budno obezbeđenje uniformisanih policajaca i žandarma. Sve je ukazivalo i na temeljnu obaveštajnu pripremu, specijalnost beogradske policije koja je poodavno za policijske akademije. U pauzi između dva poluvremena došlo je do kulminacije vanrednog stanja u Srbiji: fudbaleri i članovi rukovodstva Partizana nisu smeli da se vrate u svlačionicu i pripreme za nastavak utakmice, ostali su na terenu. 


     Izveštač državne televizije konstatovao je da ima incidenata, ali da "sudija drži meč pod kontrolom". Na ostalim TV kanalima, a i dan kasnije u većini novinskih izveštaja, činjenica da zbog opravdanog straha za svoju bezbednost fudbaleri Partizana nisu otišli da se istuširaju i presvuku, bila je tek kuriozitet.


     Da je vanredno stanje, zapravo, posledica karakterističnog stanja duha, mogli smo da pročitamo u izjavama fudbalera i rukovodstva Partizana; niko od njih se ne buni što je onemogućen da radi svoj posao, iako ovakvih uslova nema ni u jednom profesionalnom ugovoru, svi kažu da "nisu hteli da stvaraju probleme" i obaveštavaju nas da je reč o teškoj dijagnozi koja se proširila i na strance u ovim klubovima. To su opasne frekvencije! Po jednoj od onih beskorisnih anegdotskih dosetki, nekad su bogati plaćali da gledaju siromašne kako trče za loptom, a potom su siromašni plaćali da gledaju najbogatije kako rade to isto. U Srbiji je, kao i obično, nešto treće, nigde gledaoci nemaju takav gušt, plaćaju i za iste pare gledaju i bogate kako trče, ali i kako se oznojeni smrzavaju i hladnije im je nego publici.

     Nekad se sa razlogom mislilo da je socijalna svest bogatijih na višem nivou, to, videsmo, nije tačno, pripišimo to okolnostima, životnoj ugroženosti. U redu, bili ste ugroženi na terenu, ćutali i čekali nastavak utakmice, ali, valjda kad se sve završi možete da kažete da ni na jednom rangiranom fudbalskom meču u Evropi, uključujući i podsaveze oko sve tri Morave, ovako nešto ne može da se dogodi (blaga hiperbola), da ste poniženi i da organizatora treba kazniti zabranom organizovanja mečeva u ovom veku. A vi smatrate da je bilo normalno to što će petnaestak minuta presedeti na klupama i da biste odlazeći u svlačionicu pored razularene mase podstakli njen ubilački nagon, te "stvorili probleme". To nameće pitanje zašto ste onda uopšte i došli. Da niste, ne bi ni manijaci morali da potežu iz cele Srbije, ne bi bilo pirotehnike, ni opasnosti po bilo koga, pa i po policiju (jedan je policajac lakše povređen).


     Uslovi su bili regularni, smatra sudijska trojka, novinari državnih medija, ponovimo, smatraju da je sudija držao meč pod kontrolom, otme se po koja tradicionalno kretenoidna da je "pala senka na večiti derbi", ostali mediji uključili su se u udarničko anesteziranje, a policija nije ni izdala saopštenje, smatraju Tadić i Dačić koji personifikuju ovaj poraz, da je sve bilo jasno, baš kao i oktobra kada su zajedničkom zabranom Parade ponosa u vlastite svrhe predstavili nesposobnost i brižljivo skrivanu netrpeljivost kao brigu o bezbednosti građana i imovine.


     Možda po pandurskoj logici ispadne da je kriv Dino Merlin, eto, kod njega na tri koncerta ničeg ne bi, tamo su bili angažovani policijski kapaciteti, i on se setio baš sad da derneči posle dva'es godina, a još rek'o da smo bolesni, iako smo zdravi. Pucamo od zdravlja.

     Niko Dačića neće ni da pita zašto se na Marakani odigrala još jedna opasna manifestacija vanrednog stanja, a odao bi tajnu, spisak svih objekata koje su huligani bili spremni da napadnu i opljačkaju. I bila je, baš zbog Dervišhalilovića, ubačena i grupa Bošnjaka iz Sarajeva koja je imala zadatak da demolira Ambasadu Bosne i Hercegovine, pa da nas optuže i za to, kao za Markale, Tuzlansku kapiju, Račak, ubijenog Albanca 25. jula. I da profitiraju zna se koje stranke i nevladine organizacije.


     U stvari, mi smo baš dobro prošli.

(Bojan Tončić)