ŽIVKOVIĆ: SIBIRSKA ALTERNATIVA

     Zakleti protivnici teze "Evropska unija nema alternativu" dobili su ovih dana potvrdu svog stava. Ne, Srbiji nije upućen poziv da postane članica Putinove evroazijske integracije, ali dugo očekivana potvrda da alternativu treba tražiti na bratskom pravoslavnom Istoku ipak je došla iz Rusije.

     Naime, odgovor na molbu dvadeset hiljada Srba, nepatriota kako ih naziva njihov ministar Bogdanović, sa Kosova da dobiju rusko državljanstvo je pozitivan, a neki diplomatski mudrac, predstavnik Rusije u NATO-u, čak precizira da ih treba podariti naseljenjem iza Urala, u podsibirskoj i sibirskoj oblasti. Kako to da se politikom razmeštaja novih ruskih državljana nije bavio njihov veseli beogradski pasoljnik nego njegov još veseliji briselski kolega ostaće tajna. 


     Bilo kako bilo, alternativa je definisana, i to na način koji odavno karakteriše bratsku ljubav Srba i Rusa. Uvek su nam pomagali, a najčešće, praktično uvek, onda kada je ta pomoć bila besmislena i beskorisna. Nismo još uvek čuli odgovor kosovskih pretendenata na ruski pasoš, ali ja očekujem da će on biti pozitivan. Tamo gde ih šalju nema ničega od onog što ne podnose, a danas ih okružuje tamo gde jesu. U Sibiru, koji je deset puta dalji od Brisela i pet puta dalji od Moskve, nema ni Albanaca, ni Eulexa, ni KFOR-a, ni beogradskih mladoevropejaca ni bilo čega što bi nerviralo brnjačke barikadiste. Tamo nema ničega... 


     Pomenuti mladoevropejci sa zebnjom čekaju 9. decembar, dan kada će zvaničnici EU doneti odluku o kandidaturi Srbije za članstvo u njoj. Ako se povedemo za sujeverjem ne piše nam se ništa dobro. Naime, na isti taj dan, pre dvadeset jedne godine, održani su izbori za predsednika Srbije na kojima je pobedio Milošević osvojivši 65,34 odsto glasova onih koji su izašli na glasanje, što je bio početak najmračnijeg perioda srpske istorije. Ipak, ako ostavimo po strani tu simboličnu koincidenciju, očekujem da odluka bude pozitivna.

NOVI MOST KOJI NE VODI NIKUDA

     Srbija će, lobiram i preklinjem za to, dobiti status kandidata, ali će to "istorijsko Da" pratiti i reč "ali..." iza koje će biti navedeni uslovi koji su zapravo spisak svega onoga što je trebalo uraditi, a nije urađeno u poslednjih sedam godina. Neće to biti nikakvi novi uslovi, naprotiv, to će biti sve ono što su vlasti mogle, ali izbegavale da učine jer bi te reforme sprečile nezaposlenost i beznađe, korupciju i kriminal koji danas cveta. Kriterijumi iz Kopenhagena, utvrđeni još 1993. godine, jasno su definisali kako treba da izgleda država koja želi da uđe u evropsku porodicu koja danas broji skoro pola milijarde stanovnika i koja, uz evidentnu krizu biblijskih razmera, i dalje predstavlja najuređenije i najprosperitetnije mesto za život na našoj planeti. 


     Tamo nema mesta za države čija vlast ne može da obezbedi zaštitu manjina, makar se ona zvala LGBT populacija. Nema mesta ni za društvo koje toleriše vlast koja ne želi da kupi neophodne inkubatore za prevremeno rođenu decu, nego tu par excellence državnu obavezu prebacuje na humanitarne organizacije. Kupovina tih aparata je morala da bude prioritet u Srbiji koja se ubrzano smanjuje i dramatično stari, posebno što je za to potreban novac jednak iznosu koji je plaćen kao odšteta žrtvi jednog ovdašnjeg huligana kome su državni službenici, doturajući mu lažni pasoš, pomogli da pobegne iz SAD. Kako da objasnimo da smo normalni kada gradimo mostove čija se cena ne zna ni nekoliko meseci posle izgradnje, a u Valjevu nikne most koji ne izlazi na put nego na privatnu livadu izbezumljenog vlasnika, a lokalni čelnici, kao opravdanje, kažu da nisu to mogli da spreče jer je to poklon Javnog preduzeća Putevi Srbije! Svaki čitalac ovih redova mogao bi listu ovakvih primera obogaćivati do beskraja... 


     Gotovo cela politička scena Srbije, partije i pojedinci na njoj, vode licemernu politiku povodom evrointegracija. Većina kandidaturu za članstvo predstavlja svojim najvažnijim spoljnopolitičkim prioritetom, a u unutrašnjoj politici, tamo gde se stvaraju uslovi za ispunjavanje Kopenhaških kriterijuma, ne radi dovoljno, čak ni minimalno, ono što je neophodno da se do kandidature i eventualnog članstva ikada dođe. Znaju oni da bez decembarskog statusa kandidata nemaju velike šanse da nastave svoju kratku, ali po narod i državu tragičnu političku karijeru, ali su svesni i toga da ostvarivanjem tog statusa takođe ugrožavaju svoju političku budućnost jer u evropskoj Srbiji neće biti mesta za takve kakvi oni jesu. Njima je mnogo primerenija alternativa koju je artikulisao razdragani ruski diplomatski poslenik - Sibir.