SUBOTICA – Centralizam u Srbiji je od početka devedesetih godina prošlog veka ostavio dubok trag na ekonomskoj mapi Subotice i odredio njene pozicije za dugi niz godina. Njegove posledice po stanje privrede i poljoprivrede slobodno se mogu nazvati katastrofalnim. Onog momenta kad su Subotici, kao i Pokrajini, ukinuti izvorni prihodi i pravo da njima upravlja, počeli su se urušavati veliki privredni i poljoprivredni sistemi, i to jedan za drugim. Za njima su potom počela da posrću mala i srednja preduzeća koja su bila oslonjena na te sisteme i, naravno, poljoprivredni proizvođači. Oslabljene fabrike i preduzeća na kraju su postale predmet raznih modela privatizacije, takođe vođenih iz jednog centra.
Privatizacija, započeta još početkom 1990-ih, koja se nalazi pred okončanjem, ostavila je dubok trag na ekonomskoj mapi Subotice i odredila njene pozicije za naredne decenije. Danas raspolaže sa svega nekoliko velikih kapaciteta i brojnim malim i srednjim preduzećima. Prema podacima do kojih smo došli, u Subotici i okolini propalo je ili je pod stečajem više od deset velikih firmi, među kojima su Podrum Palić, "29. novembar", "Sever", "Fidelinka", "Partizan", "Mlekoprodukt"...
Vrh ledenog brega
– U Subotici, kao dugogodišnjem opozicionom gradu, kao multietničkoj i pograničnoj sredini, što se doživljavalo kao politička mana, a ne kao bogatstvo razlika, uništeni su svi veliki industrijski kapaciteti i preduzeća – kaže za Slobodnu Vojvodinu predsednik Gradskog odbora Lige socijaldemokrata Vojvodine Subotica Veljko Vojnić, inače diplomirani građevinski inženjer. Centrale i glavne filijale firmi sele se u Beograd, a prema podacima, ove godine na evidenciji filijale Nacionalne službe za zapošljavanje u Subotici evidentirano je skoro 10.000 ljudi, što je kao i u svim drugim sredinama samo vrh ledenog brega pošto velik deo nezaposlenih nije na toj evidenciji i snalazi se kako ume.
Sve manje radnika u privredi
Posmatrano u brojkama, još 1992. godine u Subotici je bilo zaposleno 45.710 osoba, od čega 21.600 u industriji. U privredi je četiri petine zaposlenih radilo u velikim preduzećima, srednja preduzeća su bila malobrojna, a ostatak je radio u malim odnosno mikro preduzećima. Opštinska uprava je u to vreme imala svega 208 zaposlenih. Zanimljiv je podatak da je u periodu od 1992. do 2003. godine zaposlenost u privredi opala za 20%, a da je u isto to vreme u vanprivredi porasla, što govori govori o povećanju broja zaposlenih u javnom sektoru i propadanju industrije.
Decentralizacija ključ razvoja grada
– Osnovni preduslov stvarnog razvoja jeste decentralizacija koja se svuda u svetu pokazala kao razvojna, a centralizacija to nije nigde, pa nije ni kod nas. I nikada neće ni biti. Preko je potrebno da se deo novca koji se zaradi u Subotici i ubere na ime raznih poreza i doprinosa direktno slije u gradsku kasu – kaže veljko Vojnić.
– Tek tada će grad moći stalno i svuda da rešava infrastrukturne probleme, koji jesu rak-rana svih delova grada i okolnih seoskih naselja i najveća kočnica ozbiljnog investiranja. Sada se nagomilani problemi rešavaju povremeno i ponegde. Uglavnom tamo gde odredi neko iz administrativnog centra koji upravlja državnim budžetom, i to samo kada smatra da je to politički isplativo – ukazuje on.
– Takođe se neće dešavati da u nedostatku novca grad zadržava sredstva koja pripadaju mesnim zajednicama da bi i sam mogao da funkcioniše, a one će, opet, imati svoja sredstva i moći uspešno da rešavaju svoje konkretne probleme, što sada svakako nije slučaj – predočava Vojnić.
– Setimo se kako je izgledala Vojvodina i koliko je bila bogata dok je imala punu autonomiju? Kako je izgledala do početka devedesetih godina? Dok nije bilo ove centralizacije? Plaćao se takozvani porez na promet, umesto današnjeg PDV-a. Tada su se prilikom uplate poreza popunjavale tri uplatnice. Jedna trećina poreza direktno je išla gradu (tada opštini), druga Pokrajini, a treća Republici. Svako je upravljao svojim delom i bilo je novca za sve i za svakoga. U tom periodu su građeni i izgrađeni svi industrijski i poljoprivredni kompleksi u Subotici i okolini o kojima smo govorili i kojih danas uglavnom više nema. – zaključio je Vojnić.
Setimo se kako je izgledala Vojvodina i koliko je bila bogata do 1991. godine? Dok nije bilo ove centralizacije? Plaćao se takozvani porez na promet, umesto današnjeg PDV-a. Tada su se prilikom uplate poreza popunjavale tri uplatnice. Jedna trećina poreza direktno je išla gradu (tada opštini), druga Pokrajini, a treća Republici. Svako je upravljao svojim delom i bilo je novca za sve i za svakoga. U tom periodu su građeni i izgrađeni svi industrijski i poljoprivredni kompleksi u Subotici i okolini, a kojih danas uglavnom više nema, kaže Vojnić.
Jedina svetla tačka
Sa druge strane, jedna od retkih svetlih tačka u privredi Subotice jesu mala i srednja preduzeća (MSP), koja u ovom trenutku zapošljavaju oko 65 odsto zaposlenih u privredi, dok velika preduzeća zapošljavaju svega 34 odsto zaposlenih u privredi Subotice. Taj trend se nastavlja sa daljim smanjenjem broja velikih preduzeća.
– Iako se može reći da je sektor malih i srednjih preduzeća danas praktično ključni faktor zapošljavanja u privredi Subotice, treba imati u vidu i da ona u ovom trenutku ne mogu da apsorbuju svu radnu snagu koja je ostala na ulici nakon raspada velikih kompanija u kojima je radilo više hiljada ljudi – ukazuje Vojnić, dodajući da bi se to uz pametnu strategiju razvoja MSP u budućnosti ipak moglo dogoditi.
Sela u teškoj situaciji
Poseban problem, kaže Veljko Vojnić, jeste u selima gde su propale zemljoradničke zadruge koje su držala ta sela u životu.
"S druge strane, dosta ljudi u tim selima je radilo u velikim kompanijama i fabrikama, koje su preko noći nestale. Ti ljudi sad pokušavaju da žive od zemlje, a svi znamo kako je teška situacija u poljoprivredi", rekao je Vojnić. On upozorava da je to dovelo do odlaska mladih ljudi iz sela u veće sredine, zbog čega sela ubrzano propadaju i stare. (Slobodna Vojvodina broj 70)
Нема коментара:
Постави коментар