DEBORA KER, GLUMICA BESPREKORNE OTMENOSTI I LEPOTE

     Britanska filmska zvezda Debora Ker (Deborah Kerr, 30. septembar 1921. – 16. oktobar 2007.), nezaboravna po ulozi u filmu "Odavde do večnosti" (1953) Freda Zinemana (Zinnemann), sa Bertom Lankasterom (Burt Lancaster), ambiciozna Škotlanđanka bila je prava holivudska zvezda 50-ih i 60-ih godina, a radila je sa većinom velikana svetske sedme umetnosti."

     Obolela od Parkinsonove bolesti, živela je Švajcarskoj, a pred smrt se vratila u Veliku Britaniju da bi bila bliže mnogobrojnoj porodici.

     Debora Ker je bila nominovana za Oskara šest puta, uključujući za ulogu u "Odavde do večnosti" i filmu "Kralj i ja" režisera Valtera Lenga (Walter Lang), u kojem joj je partner bio Jul Briner (Yul Brynner). Iako nije dobila nagradu Američke filmske akademije, 1994. dobila je posebno priznanje za karijeru, a članovi Američke filmske akademije pozdravili su je kao umetnicu "neobične gracioznosti i savršene lepote, čija je karijera obeležena velikom profesionalnošću, samokontrolom i elegancijom".

     Rođena 1921. u škotskom gradu Helensburgu (kao Deborah Jane Kerr-Trimer), započela je karijeru najpre kao plesačica, a zatim je tumačila male uloge u Engleskoj, pre nego što je osvojila Holivud, gde je najpre služila kao lepotica koja je uzdizala vrednost muškim glumcima u brojnim pustolovnim filmovima.

     Kada je odbila da tumači potlačene junakinje, tražila je od Kolumbije da se oproba za kasting, nakon što se Džoan Kroford (Joan Crawford) povukla sa snimanja filma "Odavde do večnosti". Njena ljubavna scena sa Lankasterom, na peščanoj plaži, zapisana je u filmskim analima kao simbol romantične kinematografije.

     Snimala je sa režiserima koji su isticali njenu inteligenciju i eleganciju.

     Tumačila je uloge žena žrtava, ali i onih koje su odbijale bračnu vernost i živele slobodno, zapetljane u strastvene ljubavne priče i koje su posedovale neprekidne duhovne probleme.

     Uprkos teškim i zamarajućim likovima, očuvala je životnu radost i uvek je imala mnogo razumevanja za druge.

     Među njenim mnogobrojnim filmovima najupečatljiviji su bili "Prodavci iluzija" (1947) sa Klerkom Geblom (Clark Gable), zatim "Blago kralja Solomona" iz 1950 godine, te "Julije Cezar" iz 1953, delo Jozefa Mankievica (Joseph Mankiewicz), u kojem je za partnera imala neodoljivog Marlona Branda.

     Za glumicinu karijeru bilo je značajno i Zinemanovo ostvarenje "Kraljica devica", sa Džin Simons (Jean Simmons), pa "Živeti veliku ljubav", ostvarenje sineasta Edvarda Dimitrika (Edward Dymtryck) iz 1954. godine i Minnellijev slavni film "Čaj i simpatija" iz 1957. Sledi Hjustonov film sa Robertom Mičamom (Robert Mitchum) "Samo svevišnji zna", pa "Ona je on" Lea Makerija (Leo McCarey), ostvareno iste godine, u kojem je imala za partnera Kerija Granta (Cary Grant).

     Debora Ker se udala još 1945. godine za Entonija Bartlija (Anthony Bartley), oficira sa kojim je imala dve kćeri. Rastavili su se 1959., a ona se potom udala za književnika Petera Viertela. Iza glumice je ostao muž, dve ćerke i troje unučadi.

     Ostvarila je i bogatu teatarsku karijeru, a od kraljice Elizabete dobila je orden i zvanje Prvakinje britanskog kraljevstva 1998. godine.

     "Nikada u životu nisam bila ovako prestrašena, imam osećaj da će mi srce iskočiti od uzbuđenja... Ipak, osećam se predivno jer znam da sam među prijateljima" - izjavila je britanska glumica škotskog porekla Debora Ker kada je 1994. primala Oskara za životno delo. Iako je do tada šest puta bila nominovana za najglamuroznije filmsko priznanje, ono joj je uvek nekako izmaklo, ali je zato u godinama kad je glumačka karijera već bila daleko iza nje, dobila tu satisfakciju. Takvo priznanje dobila su zaista samo velika imena, poput Meri Pikford, Morisa Ševaljea, Lorensa Olivijea, Aleka Ginisa, Džejmsa Stjuarta, Sidnija Poatjea...

     Nije zaboravljena ni danas, četiri godine nakon smrti: Udruženje filmskih umetnika Velike Britanije organizovalo je u septembru, povodom 90. godine rođenja Debore Ker, retrospektivu njenih najuspešnijih filmova. "Glumica besprekorne otmenosti i lepote", kako ju je definisao Američki filmski institut, snimila je pedesetak filmova, od kojih su joj svetsku slavu doneli "Quo Vadis" Mervina Liroja (1951), "From Here to Eternity" Freda Zinemana (1953), "The King and I" Voltera Langa (1956) i "An Affair to Remember" Lija Makrija (1957). Britanska kraljica Elizabeta II dodelila joj je 1998. visoko državno priznanje "Order of the British Empire", ali nastojanja filmskih lobista da dobije još veće, titulu dame, ostala su bez rezultata. Tome, naravno, razlog nije sumnja u njena profesionalna dostignuća, već činjenica da je veći deo života provela izvan Velike Britanije, uglavnom u SAD i, pri kraju, u Španiji.