Moamer Gadafi rođen je 7. juna 1942. Odrastao je u beduinskom šatoru u pustinji u blizinu grada Sirt. Porodica mu dolazi iz manjeg berberskog plemena Qadhadhfa koje se bavilo držanjem stoke uz malu oazu Hun. Njegov deda, Abdessalam Bouminyar, borio se 1911. protiv italijanske okupacije.
Moamer je 1956. krenuo u srednju školu u gradu Sidra gde se pokazao kao odličan učenik. Već u tim ranim godinama počeo je intenzivno zanimanje za politiku i aktualne događaje u arapskom svetu. Politički pravac koji ga je najviše privukao bio je tzv. "pozitivni neutralizam" (politika nesvrstavanja među velikim silama, tih godina se to isključivo odnosilo na politiku prema SAD-u i tadašnjem SSSR-u) kojeg je prvo usvojio Josip Broz Tito, a kasnije u potpunosti primenio egipatski predsednik Gamal Abdel Naser.
Gadafi je postao izrazito politički aktivan – već 1956. sudeluje na protestu protiv Izraela za vreme Suecke krize (Izraelska okupacija Sinaja uz pomoć Britanaca i Francuza). Libija je tada bila kraljevina, a vlast u državi imao je kralj Idris. Politički angažman nikako nije bio dobrodošao i shodno tome Gadafi je 1961. izbačen iz škole. Srednju školu završio je u Misrati kod privatnog profesora – smer istorija.
Za mlade ljude pod uticajem Naserovog arapskog nacionalizma i željne višeg obrazovanja, vojna akademija je bila jedini izbor. Tako je i Gadafi krenuo na vojnu akademiju u Bengazi 1961. Diplomirao je 1965. U tom periodu upoznao je mnogo istomišljenika, mladih ljudi koji su bili veoma frustrirani ekspanzijom Izraela na arapskim teritorijama. Već tada su shvatili da su razlog tome aktualne vlasti u arapskim državama kojima diriguju zapadne sile.
U to vreme skovan je prvi plan, grupa mladih oficira zaključila je da je jedini način otpora Izraelu i zapadnim silama svrgavanje aktualne pro-zapadne vlasti. Bili su složni da kralj Idris mora otići. Ipak konkretne korake preduzeće tek 4 godine kasnije. U tom periodu Gadafi je odlučio da se dodatno usavrši i zato odlazi na vojnu akademiju u Englesku gde će provesti godinu dana.
Po povratku ponovo je stupio u kontakt sa bivšim kolegama iz akademije. Grupa od 70-ak mladih ljudi koji su se nazivali "slobodni oficiri" 1969. osetili su da je pravo vreme da sprovedu svoj plan u delo.
1. septembra 1969. grupa od 70 oficira na čelu sa Gadafijem koji je tada imao tek 27 godina ušla je u državne urede u Benghaziju bez ikakvog otpora i doslovno svrgnula monarhiju u jednom potezu. Kompletna vojska stala je odmah iza njih i u roku od samo nekoliko dana svi gradovi u Libiji priznali su novu vlast. Ovo je jedan od retkih državnih udara u istoriji bez ijedne žrtve, ponajviše zahvaljujući populaciji koja je u potpunosti podržala udar. Kralj Idris u vreme udara nije bio u zemlji. Prestolonaslednik princ Hasan as-Senussi javno se odrekao prestola.
Kralj Idris nikada se nije vratio u Libiju, umro je u egzilu u Egiptu 1983. (u 94-oj godini života) gde je živeo u sultanovoj palati.
Vlast u Libiji u potpunosti preuzima tzv. "Revolucionarni kabinet" na čelu sa Gadafijem. Doslovno preko noći uvodi se potpuna promena u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Osnova spoljne politike je odbacivanje svih vrsta imperijalizma i kolonijalizma, dok na unutrašnjem planu kreću velike ekonomske promene. Gadafi je uveo socijalistički ekonomski model, ali nikada ga nije hteo nazvati komunizmom, ponajviše zbog činjenice da se distancira od ateizma koji je bio glavna karika komunizma 20. veka. Državna religija i dalje je ostala Islam.
Političke stranke su već bile zabranjene u doba kraljevine, Gadafi je nastavio sa istom praksom. 220 ljudi iz bivšeg režima je optuženo na sudu zbog korupcije i ostalih dela. Do kraja 1970. iz Libije su proterani svi Italijani i Jevreji, a njihova imovina zaplenjena. Američka vazdušna i vojna baza "Wheelus" 1970. evakuisana je iz severozapadne Libije. Odnosi sa SAD-om naglo su se pogoršali, a Gadafi je pronašao nove saveznike u Jugoslaviji i SSSR-u. Sovjeti su se aktivno založili i modernizovali libijsku vojsku.
Od početka ekonomija se bazirala na izvozu nafte. Gadafi je igrao oštro sa stranim kompanijama koje su imale svoja postrojenja u zemlji – 1971. zahtevao je da moraju Libiji plaćati 4 puta veću cenu nafte po barelu (sa $0.90 na $3.45), na što su svi nevoljno pristali. Uprkos tome Gadafi se već u decembru iste godine odlučuje na još radikalniji potez – nacionalizovanje svih British Petroleum postrojenja u zemlji. Britanska vlada žestoko je reagovala i odbila sve ponude za novčanu kompenzaciju. Uprkos velikom diplomatskom pritisku sa zapada Gadafi je nastavio svoj plan i do 1974. Libija je nacionalizovala oko 70% svih naftnih postrojenja. Gadafi se taktički nije odlučio za potpunu nacionalizaciju jer su mu bili potrebni strani stručnjaci i kompanije koje su izvodile operacije traženja nafte.
Tim je izveo svojevrsni presedan u klasičnom ekonomskom delovanju međunarodnih kompanija – umesto da kompanije iskorištavaju drugu državu, ta država sada doslovno iskorištava njih. Gadafi se uzdao u pretpostavku da je libijska nafta od prevelike važnosti za evropsko tržište i da će velike sile prihvatiti njegov ultimatum. Možemo sasvim precizno konstatovati kako je upravo u ovo vreme stvoren plan da se Gadafi pod svaku cenu svrgne sa vlasti. Ali dok je Sovjetski Savez najveća vojna sila sveta, Gadafi zna da može biti relativno siguran bar po pitanju direktne vojne invazije.
Gadafi je znao da Libija ne može zauvek živeti na crpljenju nafte jer su zalihe ograničene. U prvom petogodišnjem planu (1976–1980.) utrošeno je preko 20 milijardi dolara u ekonomske programe koji će Libiji osigurati stabilnost i nakon što nafta presuši. Veliki dio novca dat je u poljoprivredu. Gadafi je želeo videti nezavisnu Libiju koja će uvek proizvoditi dovoljno hrane bez da se okreće uvozu. Investicija u poljoprivredu takođe je garantovala da će mnogi stanovnici ostati da žive u tradicionalnim ruralnim sredinama i da neće doći do prenaseljenosti u gradovima. U idućim petogodišnjim planovima veće količine novca investirane su i u industriju.
Gadafi je zamislio grandiozni plan koji je trebao u potpunosti rekonstruisati društvo u Libiji. Njegova "zelena revolucija" imala je za cilj eliminisanje birokratije i dati što veću vlast samim građanima. Sprovedena je velika kampanja u kojoj se svi Libijce pozivaju da sudeluju u svakodnevnoj politici i da se grupišu u "narodne komitete". Narodni komiteti su organizacije građana u kojima se donose brojne odluke direktno vezane za jedno geografsko područje. Cilj svakog komiteta je da uključi sve stanovnike sa jednog područja tako da se za okupljanje komiteta često koriste dvorane, škole i druge veće prostorije.
1975. Gadafi je izdao tzv. "Zelenu knjigu" u kojoj su bile detaljno opisane smernice nove revolucije. Knjiga je pisana jednostavnim jezikom kako bi je svi mogli razumeti. Distribuisana je u velikom broju primeraka unutar i izvan zemlje.
Zelena knjiga ima 110 stranica, 3 osnovna koncepta su:
1) Rešenje za problem demokratije: direktna vladavina naroda
2) Rešenje za ekonomske probleme: socijalizam
3) Socijalna struktura treće internacionalne teorije
Zelena knjiga odbacuje liberalnu demokratiju i kapitalizam. Tzv. Socijalizam treće internacionalne teorije bio je dobrim delom preuzet iz jugoslovenskog modela samoupravljanja kojeg su kreirali Tito i Kardelj.
Ali knjiga za koju Gadafi drži da je vrhunac njegovog teoretskog razmišljanja ide i puno dalje od osnovne politike i ekonomije. U knjizi se Gadafi osvrće na mnoge ostale elemente svakodnevnog života, tako npr. po pitanju obrazovanja ističe kako je prisila učenja specifičnih nametnutih predmeta diktatorski akt koji lišava ljude njihove slobode razmišljanja.
Takođe opširno piše o jednakosti između muškaraca i žena. Pritom često navodi važnu ulogu žene u porodice i direktno se obraća muškarcima da budu pažljivi i dobri prema svojim ženama koje imaju veliki i zahtevan zadatak majčinstva. Pri odgoju dece takođe navodi kako je "tiranski" malo dete ostavljati po vrtićima, jer bi se za njega trebala brinuti majka: "Odvajanje dece od majki i njihovo stavljanje u razne vrtiće je isto kao i kad kokoši strpaju u kokošinjac. Ništa ne može novom ljudskom biću biti toliko potrebno kao prirodno majčinstvo. Sva deca bi trebala odrastati u domovima u kojima vladaju pravi principi majčinstva, očinstva i drugarstvo među braćom i sestrama."
"Pa čak i mali pilići koje gore spominjem kao i sve životinjske vrste trebaju majčinsku blizinu. Jer kokoš koja se uzgaja na industrijskim farmama nije prirodna. Meso tih kokoši potpuno je bezukusno u poređenju sa pticama koje odrastaju u divljini."
"Što se tiče dece bez roditelja, za njih treba graditi vrtiće i njih treba odgajati kompletno društvo. Jer bolje da ih odgaja društvo nego individualci koji im nisu roditelji."
Ako je žena prisiljena ekonomskom situacijom raditi i odgajati dete u isto vreme, za Gadafija je to eksplotacija i iskorištavanje žena - briga za dete već je težak i zahtevan posao.
Upravo zato, da bi stvorio idealne životne uslove u Libiji, uveo je niz socijalnih programa kroz koje je država brinula za svoje stanovnike - od zdravstva, obrazovanja, stambenog pitanja do penzije.
1977. Gadafi menja ime države u "Velika Socijalistička Narodna Libijska Arapska Džamahirija". Džamahirija na arapskom doslovno znači "država kojom upravljaju mase". Službeno stajalište je bilo da je Libija sada postala država sa direktnom demokratijom. Gadafi je službeno odstupio sa svih prethodnih dužnosti i sebe proglasio "vođom" revolucije. Novi premijer je postao Abdallah Ubaydi.
Novo društveno uređenje dovelo je do velikog prosperiteta. Životni vek porastao je na nivo zapadnog sveta – prosečni životni vek u Libiji je 77 godina. Za poređenje, u susednoj državi Nigeru prosečni životni vek je samo 46.9 godina. Ukinuti su svi privatni dućani i uveden je državni lanac tzv. "narodnih" dućana u kojima je svaki Libijac mogao kupiti sve potrebne stvari po doslovno simboličnim cenama.
Svi ti potezi kroz godine su stvarali Gadafiju sve veću opoziciju, ponajviše sastavljenu od trgovaca koji su živeli bolje pre potpune nacionalizacije. Ipak, režim je bio prečvrst da bi se bilo ko usudio upustiti u direktnu konfrontaciju. Do 1982. računa se da je iz Libije otišlo u emigraciju 50 do 100 hiljada ljudi, većinom iz bogatijih slojeva društva.
Izgrađeni su veliki akvadukti koji dovode vodu gradovima kao što su Tripoli, Sirt i Bengazi. Akvadukti i podzemne cevi čine najveću vodovodnu mrežu na svetu, ukupno 2,820 km. Sa populacijom od samo 6 miliona stanovnika i velikim naftnim bogatstvima Libija je postala najnaprednija država u Africi. Još u 2010. GDP je rastao preko 10% godišnje.
Do 80-ih odnosi između Libije i SAD-a srozali su se na najniže grane. Dolaskom na vlast predsednika Ronalda Reagana stanje se dodatno zaoštrilo. U čistoj provokaciji američka flota 18.8.1981. uplovila je sa dva nosača aviona (USS Forrestal i USS Nimitz) na 12 milja od libijske obale u zaliv Sidra. Libijska vojska odmah je reagovala i u vazdušni prostor poslala 35 parova borbenih aviona (tipovi: MiG-23 'Flogger', MiG-25, Sukhoi Su-20 'Fitter-Cs', Su-22M 'Fitter-Js' i Mirage F1 ), sa druge strane dočekali su ih američki F-14 i F-4 avioni. Uprkos užarenoj situaciji ni jedna strana nije zapucala.
Ipak incident se dogodio već idućeg dana – 2 libijska aviona marke Sukhoi Su-17 srušena su nakon što je libijski avion ispalio raketu prema američkom F-14 i promašio.
Zaliv Sidra je sporno područje – Libija je proglasila ribolovni pojas od 62 nautičke milje, dok as druge strane američka mornarica je uzela za pravo da patrolira međunarodnin vodama (otvoreno more dalje udaljeno 12 nautičkih milja od obale). Još dva slična incidenta desila su se u zalivu Sidra 1986. i 1989. Američke snage potopile su nekoliko libijskih brodova i srušile još vojnih aviona.
Kao odgovor na američku provokaciju i rušenje libijskih vojnih aviona Gadafijev režim organizovao je teroristički napad u zapadnom Berlinu. U poznatoj diskoteci "Le Belle" u koju su mahom zalazili američki vojnici podmenuta je bomba. Eksplozija je ubila 3. vojnika i ozledila 230. Libija je optužena nakon što su američke službe presrele telefax poruku koju je Tripoli uputio u Istočni Berlin. U poruci se čestita na dobro odrađenom zadatku.
Ronald Regan odmah je pokrenuo vojni napad na Libiju u znak odmazde (operacija El Dorado Canyon). Bombardiran je Tripoli, Bengazi i niz drugih manjih gradova. Uništena je brojna libijska vojna oprema, ubijeno najmanje 15 ljudi, a ranjeno preko 2000. Snažno je napadnuto Gadafijevo sedište Bab al-Azizia. U napadima je poginula i njegova usvojena ćerka Hana koja je navodno imala samo 15 meseci.
Gadafi svestan kako se ne može vojno obračunavati sa SAD-om, odlučio je izvesti još jedan teroristički napad. 21.12.1988. iz Londona za New York poleteo je avion Pan Am 103 američke kompanije "Pan American World Airways". Za vreme leta iznad Škotske, tačnije iznad mesta Lockerbie, eksplodirala je bomba i srušila avion. Poginuli su svi u avionu - 243 putnika, 16 članova posade kao i 11 ljudi u samom mestu Lockerbie na čije je kuće pao avion. Većina putnika (189) su bili Amerikanci.
Gadafi nikada nije otvoreno priznao odgovornost, ali Libija je odlučila 2003. porodicama žrtava isplatiti odštetu.
Gadafi je od samih početaka bio više sklon afričkom stanovništvu južno od Libije nego svojim arapskim susedima. Gadafi je izdvajao velika sredstva za mnoge režime širom Afrike, ta činjenica učinila ga je popularnim među stanovnicima crnog kontinenta. Gadafi je izdašno pomagao brojne vođe kao što su Robert Mugabe, Idi Amin i Nelson Mandela.
Gadafi se već dugi niz godina zalaže za stvaranje Ujedinjenih afričkih država. 2009. na samitu Afričke unije u Adis Abebi (Etiopija) održao je govor u kome je pozvao sve afričke nacije na ujedinjenje. Rekao je da samo snažna pan-afrička država može kontinentu i svim ljudima osigurati bogatsvo i prosperitet. Gadafi u svojoj zamisli ide još i dalje pa je tako takođe predložio nacrt prema kome se ova unija može proširiti i na karipske države kao što su Haiti, Dominikanska Republika, Jamajka i ostale ostrvske države sa afričkom populacijom.
Sa ovom idejom, barem načelno, složili su se brojni afrički državnici. Ovakva unija više ne bi bila podložna iskorištavanju i eksplotaciji od strane zapadne neo-kolonizatorskih sila. Gadafi je sigurno jedina ličnost sa dovoljno poštovanja i ugleda u Africi kojoj bi ovako nešto zaista moglo i poći za rukom. Mnogi analitičari se slažu kako je ovo jedan od ključnih razloga zbog koga su zapadne sile jedva dočekale priliku da ga maknu sa vlasti.
Dokaz lojalnosti je i činjenica da mnoge centralne i južnoafričke države nisu priznale pobunjenički NTC uprkos velikim diplomatskim pritiscima.
Nije tajna da je Gadafi jedan od najvećih protivnika imperijalizma u modernom svetu. Lično je finansirao doslovno sve adekvatne grupe koje su u svom programu imale oružanu borbu protiv imperijalističkih sila. Davao je velike količine novca irskoj IRA-i, palestinskim terorističkim grupama, pa čak i filipinskim komunističkim organizacijama. Finansirao je Crvene brigade u Italiji, nemačku ultra-levičarsku organizaciju RAF (Rote Armee Fraktion). Stotine miliona dolara poslao je u Nikaragvu kao pomoć revolucionarnim snagama. U Britaniji je izdašno finansirao Radničku revolucionarnu partiju (Workers Revolutionary Party).
U svom šatoru primao je brojne goste, od potencijalnih revolucionara do britanskih i američkih hipijevaca. Svi koji su imali volje da se bore protiv dominacije zapadnih sila bili su dobrodošli i mogli su računati na pomoć pukovnika Gadafija. Takođe je održavao bliske veze sa jednom od najstarijih marksističkih gerila, kolumbijskim FARC-om.
Sankcije i normalizacija
90-ih godina brojne zapadne zemlje uvele su Libiji ekonomske sankcije koje su trajale sve do 2003. Nakon 2003. krenuo je proces normalizacije odnosa. Gadafi je izašao u susret i odustao od nabavke novog oružja. Libija je isplatila velike svote novca brojnim porodicama koje su bile žrtve terorističkih napada orkestriranih od strane režima 80-ih. Period je usko vezan uz američku invaziju na Avganistan i Irak. Moglo bi se reći kako je u tom periodu Gadafi uhvatio zadnji voz prema stabilizaciji odnosa sa zapadom. U suprotnom izvesno je kako bi se američka vojska u novoj Bušovoj vojnoj doktrini uskoro mogla
okrenuti i protiv njega.
U periodu od 2003. na dalje Gadafi normalizuje odnose sa brojnim evropskim državama i odriče se svoje žestoke anti-imperijalističke retorike. Na prvi pogled Libija postaje ekonomski saveznik zapadnog sveta. Ali izbijanje građanskog rata potvrdiće kako Libija na zapadu nema ni jednog prijatelja. Upravo kako je rekao Gadafijev sin Saif u jednom od poslednjih intervjua: "Mislili smo da je to neko novo doba. Gotovo je sa ideologijom i napadima, novo doba stabilnosti i prosperiteta. Kako smo se samo prevarili."
Svet je sa potpunom pažnjom pratio buđenje Arapskog proleća u Tunisu i kasnije u Egiptu. Iz dana u dan pratili smo reke ljudi na ulicama kako zajedno marširaju držeći se za ruke i pesmom idu u novu budućnost. Posebno će u sećanju ostati Tahrir trg u glavnom gradu Egipta gde su se danima okupljali milioni ljudi sve dok predsednik Hosni Mubarak – dugogodišnji saveznik SAD-a – nije odstupio. Milioni mirnih demonstranata pokazali su svetu šta je direktna demokratija i da uprkos žestokoj represiji mogu pobediti. Na žalost u Egiptu je nakon revolucije zavladala vojna hunta. SAD u egipatsku vojsku godišnje ulaže milione, tako da ovaj razvoj događaja i nije iznenađenje.
Nakon Egipta i Tunisa na red je došla Libija, ali slike koje su počele pristizati iz Bengazija bile su nešto sasvim drugačije od onog što smo pratili poslednja 2 meseca. Ulicama su zavladale grupe naoružane do zuba, a već nakon nekoliko noći na glavnom gradskom trgu organizovan je masovni linč crnačkog stanovništva. Vešanja i odrubljene glave pokazale su nešto sasvim kontradiktorno Arapskom proleću. Pobunjenici su zauzeli kasarne i uskoro okupirali Bengazi. Na te događaje odmah je reagovala libijska vojska koja je u brzoj akciji nanela velike gubitke tzv. "pobunjenicima". Kroz nekoliko dana pobuna bi bila potpuno ugušena, ali tada brzom odlukom UN-a u sukob ulazi NATO pakt. UN-ova rezolucija nametnula je Libiji zabranu letenja – pod izgovorom da zaustave libijske vojne avione koji bombarduju civile. NATO je tu trebao odraditi ulogu posmatrača koji će nadzirati da se ta zabrana i poštuje. Uskoro se ispostavilo da NATO ima mnogo veći angažman, bez prestanka se bombardiraju libijski gradovi. Pobunjenici bez previše problema osvajaju grad za gradom nakon što im NATO "očisti" put. Istom metodom je pao i Tripoli.
Od samog početka sukoba u Libiji suočeni smo sa još neviđenom količinom medijske manipulacije koju kroje gotove sve najveće svetske TV kuće. Prvo je pokrenuta priča o genocidu u Bengaziju i kako libijski avioni bombarduju civile, kasnije je ispostavljeno da ništa od toga nije bilo istina. Svakodnevno smo dobijali snimke sa ratišta, uvek iz perspektive libijskih pobunjenika – nikada od strane Gadafijeve vojske, uprkos brojnim pozivima da dođu i snime njihove iskaze. Mediji rat prate isključivo jednosmerno i potpuno su spremni ugušiti svaku informaciju koja ne prati već predodređenu liniju. Sa druge strane nikad ne vidimo stotine operacija bombardovanja od strane NATO pakta. Takvim selektvinim prikazom stvara se lažna slika o snazi libijskih pobunjenika i njihove zasluge za okupaciju brojnih gradova.
Bezbroj puta je javljano da je ubijen Gadafijev sin Khamis Gaddafi – zapovednik elitne Khamisove brigade. Prve noći nakon upada pobunjenika u Tripoli, Haški sud je potvrdio kako je Saif Al-Islam Gaddafi uhapšen i kako se očekuje njegovo izručenje u Haag. Drugi dan se isti taj Saif pojavio pred novinarima i pokazao da je sve bila laž.
Na žalost još uvek živimo u vremenu kada najsnažniji mediji imaju apsolutnu moć uticaja na konačnu "istinu". Službena libijska vlada sve do pada Tripolija pozivala je UN da pošalju nezavisne posmatrače u zemlju, ali to nikada nije učinjeno.
I pored angažmana najsnažnije vojne organizacije na svetu, Gadafijev režim uspio je da se održi 6 meseci u Tripoliju.
U napad na Libiju na ovaj ili onaj način uključio se kompletan zapadni svet. Čak i korporacije koje bi po suštini svog delovanja morale biti politički neutralne uključile su se u propagandni rat. Tako je npr. Google na svojoj karti sveta izbrisao ime "Zeleni trg" u centru Tripolija i promenio ga u "Trg mučenika". U isto vreme Wikipedija je na svojim stranicama službenu libijsku zelenu zastavu zamenila sa pobunjeničkom.
Države koje su tradicionalno imale prijateljske odnose sa Libijom, pre svega 2 republike iz bivše Jugoslavije: Srbija i Hrvatska, nakon početka sukoba su bez previše debate priznale pobunjeničku vladu u Bengaziju.
Nakon 42 godine žestoke borbe sa neo-kolonijalističkim silama pukovnik Moamer Gadafi naučio je da se prava prijateljstva vrednuju samo onda kada "kola krenu nizbrdo". Na prste jedne ruke možemo nabrojati državnike i vođe koji su ostali uz Gadafija i onda kada se protiv njega udružila sva zapadna "demokratija", to su pre svega: Hugo Chavez, Fidel Castro, Daniel Ortega (predsednik Nikaragve), José Eduardo dos Santos (Angola) i Robert Mugabe (Zimbabwe). Dok sa druge strane imamo osobe za čiji je politički uspeh, pa možda i sam život, direktno zaslužan Gadafi – kao recimo bivši predsednik JAR-a Nelson Mandela koji je odlučio da uopšte ne komentariše stanje u Libiji.
Bez obzira kako je završio rat u Libiji, pukovnik Moamer Gadafije je obezbedio status istorijske ličnosti o kojoj će se govoriti još dugo u budućnosti. 42 godine njegovog rada pregazila je propagandna mašinerija i sigurno će ga shodno tome mnogi doživljavati kao čudnog ekscentrika iz pustinje koji je mislio da može ujediniti Afriku. Uprkos tome uvek će, makar među manjinom, živeti i jedno drugo sećanje – sećanje na jednog od poslednjih revolucionara starog kova koji po zaslugama stoji rame uz rame sa večnim legendama kao što su Che Guevara i Simon Bolivar.
Ovaj osvrt završićemo citatom iz biografske knjige o Gadafiju "My Vision" britanskog autora Edmonda Jouve: "Poznavao sam pukovnika Gadafija 25 godina. Susretali smo se više od desetak puta. Od prvog dana sam znao da je on, i uvek će biti, jedno sa Saharom. Tog čoveka, dete pustinje i nomada, oblikovala je tropska vrućina, divlji vetar, vulkansko nebo i peščane dine koje se beskonačno protežu u daljinu."
Smrt Moamera Gadafija i živi mitovi u našeg doba
Niko, pa čak ni okorele pristalice pukovnika Gadafija, nisu verovali da će zaista ostati dosledan svojim rečima i boriti se do samog kraja. Mesecima se nagađalo iz koje luksuzne vile Gadafi prati rat u Libiji – u Venecueli? Zimbabveu? Alžiru? Nigeru? Angoli? Bilo je dovoljno mesta na kojima se pukovnik Gadafi mogao skloniti i u miru doživeti svoju političku penziju. Mislilo se kako su sve te priče o "lavu iz pustinje" koji spava u šatoru samo dobro osmišljena propaganda režima. Bez problema je sklonio ženu, ćerku i deo porodice u Alžir, pa je bilo očigledno kako je i sam već odavno na nekom sigurnom mestu.
Nema više mitova u našem vremenu, mitovi su odavno izumrli i zakopani su duboko na stranicama istorije. Vojskovođe koje ginu na prvim linijama fronta su predmet romantične prošlosti. Svi znamo kako su današnje vođe ništa više nego obični moćnici koji se sakrivaju u svojim skupim kabinetima. Svojim mrtvim telom pukovnik Gadafi razbio je sve te ustaljene percepcije.
U ruševinama grada Sirte, u tom ratnom paklu koji podseća na stravične slike Staljingrada iz 1941., pukovnik Gadafi je stajao uz svoje najodanije borce. Tu je položio svoj život, među borcima za koje je uvek tvrdio da im i sam pripada. Postojalo je bezbroj načina da izbegne svoju smrt, od bega do kukavičke predaje. Samo oni njemu najbliži znali su kako će se ovaj krvavi rat okončati – samo oni su znali da se pukovnik Gadafi ne boji smrti i kako će se boriti do zadnjeg daha.
Svojom smrću stvorio je mit – jedan od onih mitova za koje smo verovali da više ne postoje u našim vremenima. Mit o herojskoj borbi koja ima samo dva ishoda – pobeda ili smrt. Moamer Gadafi je bio čovek, a ljudi ginu i umiru – ali Moamer Gadafi sada je i mit, a mitovi su večni.
Свака част на тексту и на блогу!
ОдговориИзбришиЧовек који је за пример свим државницима света, који је радио и стварао за свој народ и своју земљу!
Ускоро ће свима бити јасно ко је Он, када крену да се носе мајце са Његовим ликом.