Užasan i varvarski početak "nove ere" i "demokratske budućnosti" Libije u koju se zaklinju NATO saveznici libijskih "oslobodilaca". Libijski "kralj kraljeva" okončao je gore od Čeušeskua i Sadama Huseina kojima je barem upriličeno nekakvo izmanipulisano suđenje. Iako su ih ponižavali, nisu ih fizički maltretirali. Bin Laden je ubijen u apotekarskoj operaciji američkih komandosa. Jedino je od njega gore prošao prosovjetski avganistanski predsednik Nadžibulah, koji je mučen, kastriran, ubijen i naglavce obešen na kandelabru u Kabulu, usta napunjenih bezvrednim novčanicama Nacionalne banke.
pakistanskim saveznikom su se dodatno zakomplikovali sa ubistvom Bin Ladena. Odstrelila ga je u grupa američkih komandosa drugog jula ove godine u operaciji "Neptunovo koplje" u Abotabadu, pakistanskom garnizonskom gradu na pedeset kilometara od Islamabada. Dvadesetčetiri sata kasnije njegovo je telo bilo bačeno u vode Indijskog okeana.
Kako je ubijen: Za ubistvo Gadafija, samoproglašenog "afričkoga kralja kraljeva", pobrinuli su se libijski "oslobodioci" pošto je automobilski konvoj sa kojim je bežao iz Sirta bio zaustavljen raketama francuskih Rafale lovaca. On sam je bio ranjen, ali se sa grupom pratilaca uspeo skloniti u odvodni tunel ispod obližnjeg autoputa. Pošto se predao ili bio izvučen iz te rupe – počeli su ga navlačiti i mlatiti uz povike Alahu akbar! (Bog je jedini). Svi lojalisti koji su uz njega ostali do kraja, navodno njih četrdesetak, pobijeni su na licu mesta. Dok su ga jedni tukli, drugi učesnici ove igre smrti su sa svojim mobilnima snimali te morbidne scene i kasnije prodavali inserte stranim novinarima. Prizori divljačkog linčovanja bespomoćnog ranjenika se danima vrte po svetskim medijima. Tako se moglo čuti, dok je još mogao govoriti, kako moli svoju "djecu" da prestanu; kako ih pokušava uveriti da je to što mu rade "protivno islamu". Tako se, takođe, zna da je poluživ ubačen u jedan žuti kamionet u koji se još ukrcalo nekih petnaestak njegovih mučitelja. Prema kasnijoj verziji Privremenog veća, poginuo je u "unakrsnoj vatri lojalista i oslobodilaca", i dopremljen u Misuratu u "bolničkim kolima". Svedoci tvrde kako mu je mrtvo telo vučeno ulicama Misurate u trijumfalnoj koloni vozila. Građani, koji su izdržali mesece opsade Gadafijevaca, čiji su sinovi odigrali važnu ulogu u osvajanju Tripolija i, evo sada, pri hvatanju samoga Gadafija, oduševljeno su pozdravili njihov povratak sa njegovim telom. Građani Bengazija i Tripolija, javljaju strane agencije, su masovno izašli na ulice slaveći kraj omraženog diktatora.
Izmrcvarena diktatorova lešina je, čini se, dok ispisujem ove redove, još je uvek izložena znatiželjnicima u bivšoj gradskoj klaonici Misurate. Neki u tome vide osvetu za sve patnje koje je skrivio stanovnicima ovoga grada i porodicama izmasakriranih pobunjenika zatvora Abu Salim u predgrađu Tripolija daleke 1996. godine. Među onih hiljadu što su tada stradali bilo ih je puno iz Misurate. Bili su optuženi za islamističku zaveru protiv režima. Međutim, mnogi su se učesnici te zavere tada uspeli spasiti i nekoliko stotina njih je završilo na bojištima Avganistana, a kasnije i Iraka, boreći se u redovima Al-Kaide. Oni što su preživeli i vratili se u zemlju, uključili su se u pobunu protiv Gadafija. A na pitanje zašto je Gadafijevo telo izloženo baš u klaonici – prozaičan je odgovor da je to jedino mesto u gradu sa funkcionišućom hladnjačom. Tu se telo ubijenog Vođe čuva dok se ne odluči šta sa njim učiniti. Po islamskim zakonima trebalo ga je pokopati istog dana kada je poginuo. Međutim, i ubice i članovi Privremenog veća strahuju da bi mu grob mogao postati mesto hodočašća njegovih poštovalaca. On im je više puta obećao da će se boriti do smrti i umreti na tlu Libije, što se i dogodilo. Za sve njih on je šehid – sveti mučenik. No postoji i zahtev UN-a i zapadnih saveznika da se sprovede nezavisna istraga o okolnostima njegove smrti. NATO čelnici, sa čijim je bombama "oslobađana" Libija, tako pokušavaju pokazati kako im je ipak stalo do osnovnih humanitarnih normi. Najviše bi im odgovaralo da se to telo baci u more ili tajno pokopa na nekom skrivenom mestu u pustinji, ali bi to trebali odraditi lokalci.
Pad Sirta: Gadafijeva je smrt zasenila konačni pad Sirta, uporišta njegovog plemena Gadadfa, mesta koga je bio pretvorio od siromašnog primorskog naselja u moderan grad i koga je gradio kao prestonicu buduće ujedinjene Afrike. Taj je grad razoren NATO bombama, a što je preostalo dokrajčili su "oslobodioci" iz Misurate i Bengazija. Nikada se neće saznati koliko je civila izginulo u toj akciji NATO bombardovanja. Onih malo preživelih koji su uspeli pobeći iz grada pa se ohrabrili vratiti poverilo je retkim zapadnim izvestiocima da im je takva vrsta "oslobođenja" došla kao okupacija. Domovi kojima su se vratili, ukoliko nisu bili sravnjeni sa zemljom, bili su temeljito demolirani i opljačkani.
Mutasim, Gadafijev sin i komandant njegove elitne jedinice, čiji su borci do poslednjeg metka branili Sirt, uhapšen je u tom gradu. Prema video snimku koji se vrti po medijima – dozvolili su mu gutljaj vode i poslednju cigaretu, pre nego što su ga ubili, dakako bez bez prethodnog suđenja. Nisu ga malretirali poput njegova oca Moamera. Iznenađenje za domaće i inostrane protivnike Gadafija je bilo da je on sa sinovima Mutasimom i Seif Islamom, izabrao upravo Sirt kao svoje poslednje utočište. Do sada se verovalo da se Moamer i Seif kreću negde po pustinjskim bespućima južne Libije i odatle planiraju
protivofanzivu prema severu. Nekoliko dana pre pada Sirta, jedna je grupa Gadafijevih lojalista zaista pokušala u Tripoliju pokrenuti ustanak protiv novih vlastodržaca, ali joj se poduhvat izjalovio.
Sastavljanje "inkluzivne" vlade opet odložen: Sa padom Sirta u ruke boraca iz Misurate i Bengazija, Privremeno nacionalno veće, koje je priznato od UN-a legitimnim predstavnikom Libije, u teoriji je uspostavilo punu kontrolu nad severnom Libijom. Unapred je tvrdilo kako će kršenje otpora Gadafijevaca u tom gradu značiti "oslobođenje Libije"; i kako će posle toga biti oformljena dugo odlagana "inkluzivna" vlada. Sada, kada je Sirt pao, izgleda da je sastavljanje te vlade ponovo odloženo. No, najavljena je "proslava oslobođenja" u Bengaziju, odakle je pre sedam meseci krenula pobuna.
Mahmud Džibril, kontraverzni premijer sadašnje nereprezentativne prelazne vlade, najavljuje raspisivanje izbora za "Narodni kongres" u roku od osam meseci. Kongres bi prema njemu ispisao prijedlog ustava sa kojim bi se išlo na referendum. Tek tada bi bila sastavljena nova vlada koja bi na položaju ostala do izbora predsednika republike. Dakle – sve na dugom štapu, ali zvuči "demokratski". Simptomatično, Mustafa Abdul Džalil, predsednik libijskog Privremenog nacionalnog veća, dakle Džibrilov nadređeni, poslednjih se desetak dana javno ne izjašnjava.
Veće i njegova vlada ne kontrolišu situaciju na terenu. Tu autonomno operišu oružane družine sklepane po plemensko-klanskim ili zavičajnim ključevima. Tri su grupe sudelovale u izbacivanju Gadafijevaca iz Tripolija – Zeitlinska brigada kojoj je primarni cilj bila pljačka, jedinice iz Misurate koje su se osvećivale glavnom gradu za Gadafijeve zločine, i lokalno vojno veće pod komandom poznatog islamiste Belhadža. Svo troje je prihvatilo dolazak u glavni grad Privremenig veća iz Bengazija, koje figuriše kao vodstvo antigadafijevske pobune, kako bi sebi pribavili legitimet u očima NATO saveznika, pa samim tim i šire međunarodne zajednice. U osvajanju Sirta ključnu su ulogu odigrali borci iz Misurate, koji su se dokopali Gadafija i prisvojili telo tiranina. Prepustili su razoreni Sirt Bengazijcima. Redovi ovih više nisu jedinstveni od nerazjašnjenog ubistva Abdel Fatah Junesa, nominalnog vrhovnog komandanta pobunjeničkih snaga i pripadnika plemena Obeidi, jednog od najbrojnijih u Sirenaiki. Nejasno je šta se dogodilo u Bani Validu, još jednom uporištu Gadafijevih lojalista, koji je posle više bezuspešnih pokušaja iznenada "osvojen" od bengazijskih snaga. Izgleda da je zapravo postignut nekakav kompromis između Bengazijaca i prvaka gradskih klanova. Isto se nešto ranije dogodilo dalje prema jugu, u Sebhi, glavnom gradu Fezana. Od onda u ova mesta nije pušten ni jedan strani novinar, a i ne znam da li je to ikoga od njih zanimalo. Prošao sam svojevremeno tim gradovima i pustinjskim oazama oko njih. Činilo mi se tada da je svaki od tih gradova i svaka oaza svet za sebe, potpuno odvojen od priobalnog dela Libije. Posetio sam takođe Gadames, srednjevekovni gradić ispred plodne oaze na tromeđi Libije, Tunisa i Alžira, koga su lokalni Berberi preuzeli od Gadafijevaca.
Libijski sukobi su počeli kada se heterogena Gadafijeva vladajuća klika razišla. Njegovi su odmetnuti ministri i drugi dužnosnici bili antagonizovani arbitrarnim načinom na koji je delio naftnu rentu, favorizujući svoje poslušnike i zakidajući plemena i zajednice kojima su oni sami pripadali. Priliku su iskoristili zapadni saveznici – Washington, za sticanje čvrstog strateškog uporišta u Severnoj Africi, između Tunisa i Egipta, gde su Amerikanci sa svrgavanjem Ben Alija i Mubaraka ostali bez lokalnih partnera; - Pariz i London za sadržajniji udeo u raspodeli naftnog kolača, a Rim za očuvanje postojećih
privilegovanih pozicija u snabdevanju libijskim gasom.
Inostrane reakcije: Svi su NATO saveznici na sličan način pozdravili kraj "diktatorskog režima" i najavu "nove ere" u kojoj će libijski narod "slobodno odlučivati o vlastitoj sudbini". Citiram neke delove tih izjava: Sarkozi – "libijski se narod oslobodio 40-godišnje dikature"; Kameron – Gadafijeva smrt "otvara perspektive demokratske budućnosti"; istovremeno je Foreign Office uputio cirkular na adrese 200 britanskih kompanija, upozoravajući ih da budu spremne za buduće poslove u Libiji; Obama – smrt Gadafija "opravdava kolektivnu vojnu akciju Zapada"; njegov potpredsednik Bajden – "uložili smo u libijsku operaciju dve milijarde dolara i ni jedan američki život nije izgubljen (…) to je recept za naše buduće akcije po svetu",..., opreznije ili gluplje.
Arapski autokrati i Libija: Sa svega nekoliko dana razlike od ubistva Gadafija umro je posle duge bolesti 83-godišnji saudijski prestolonaslednik i ministar obrane princ Sultan, polubrat kralja Abdulaha. Sada je na redu za poziciju prestolonaslednika i budućeg kralja Sultanov brat princ Najef, dugogodišnji ministar unutrašnjih poslova i zamenik premijera (kralja). Tvrdi se da je mnogo konzervativniji od Abdulaha i bliži vehabijskim klericima (u ovom delu arapskoga sveta ih nazivaju vahabitima, striktnim sledbenicima hanbalijske škole šerijata). No, i sa njim na kormilu saudijske države (Abdulah, takođe slabog zdravlja, a napunio je 86 godina života), ništa se neće promeniti u spoljnoj politici zemlje – dinastija će ostati čvrsto vezana uz politiku Vašingtona bez obzira ko se nalazio u Beloj kući. To je pakt koga dinastija duguje svom rodonačelniku, Abdel-Azizu El-Saudu, tvorcu saudijske države. Amerikanci su im garanti opstanka na vlasti, sve dok Saudijci isporučuju svetskim tržištima dovoljne količine nafte. Prvi su svetski izvoznici crnog zlata, glavni članovi OPEC naftnog kartela i vodeća zemlja grupacije arapskih monarhija Arabijskog poluostrva (Veća saradnje Golfa – Gulf Cooperation Council-GCC).
Tu su regionalnu organizaciju Saudijci aktivirali zajednički gušeći pobunu u Bahreinu, gurajući plan za rešavanje jemenske krize, pomažući injekcijama petro-dolara egipatskoj vojnoj hunti i podržavajući politički, novčano i isporukama vojnog materijala antigadafijevske snage u Libiji. Šest članica GCC-a je proguralo kroz Arapsku ligu rezoluciju kojom se zahtevalo uvođenje zabrane letenja (no-fly) zone nad Libijom radi zaštite civila od napada Gadafijeve avijacije. To je bio, kao što sam već ranije rekao, predtekst trouglu SAD-Francuska-Britanija da takvu rezoluciju usvoji Savet bezbednosti UN-a. Da li neko misli da je arabijskim autokratima - kraljevima, emirima i šeicima – stalo do demokratije u Libiji?
Saudijci su u Libiji prepustili vodeću ulogu katarskom emiru Hamadu bin Kalifi Al-Taniju. Njegove su državne kompanije za račun pobunjeničke vlade u Bengaziju prve osposobile neka naftna crpilišta na istoku zemlje. Otkupile su i izvezle prve količine nafte sa tih nalazišta. Prve su pobunjenicima počele dostavljati oružje i municiju. Čuvena katarska RTV Al-Jazeera je Privremenoj vladi osposobila TV studio i emitovanje.
Istaknuti islamski autoritet, šeik Jusef Al-Karadavi, čije propovedi redovito prenosi katarska TV, je posle molitve prošlog petka u Dohi, izrazio nadu da će autokratske predsednike Sirije i Jemena, Bašara El-Hafeza i Alija Abdulaha Saleha, "uskoro sustići ista sudbina kao Gadafija". U svoju listu za odstrel nije uvrstio bahreinskog kralja i druge arapske autokrate koji su ovom pomogli da se održi na prestolu.
Generalni sekretar egipatske Stranke slobode i pravde, produžene ruke Muslimanskoga bratstva, Mahamed Saad El-Katatni, je ustvrdio kako je ubistvo Gadafija "još jedna pobeda arapskog naroda nad tiranijom". Pozvao je bogate zemlje Arabijskog poluostrva da "ojačaju svoje veze sa arapskim susedima". Pretpostavljam da ih sa time poziva na investiranje petro-dolara u posrnulu egipatsku privredu.
Umesto zaključka ponoviću istu tvrdnju kao i ranije: u Libiji ništa nije gotovo, samo nastupa nova faza sukoba. Preti joj opasnost od plemensko-regionalnih podela, kakve su iznutra razorile Somaliju i Avganistan, i koje su uzrok sadašnjih jemenskih i sirijskih sukoba. U Tunisu se upravo održavaju prvi slobodni parlamentarni izbori čiji su krajnji ishodi neizvesni. Vojna hunta koja vlada Egiptom tapka na mestu i nejasno je kuda vodi zemlju.
(Ivan Iveković, 23.10.2011)
Нема коментара:
Постави коментар