Ove jeseni, čini se više nego ikada ranije, javnom scenom u Srbiji dominiraju ekstremni desničari ispred kojih uzmiče i sama država. Da li je vreme za organizovan otpor desnom ekstremizmu i zašto on izostaje?
Pošto su izboksovali otkazivanje Parade ponosa, nožem su uboli devojku koja se porukom ispisanom na majici identifikovala kao pripadnica seksualne manjine.
Sledi čisto fašistički pokušaj da se spreči dolazak sarajevskog pevača – paljenjem zastave BiH javno, na ulici. Desničarski pokret Naši najavljuje kampanju protiv NATO-a, obraćajući se nemačkim vojnicima pripadnicima KFOR-a sledećim rečima:
"Ubili smo ti pradedu, ubili smo ti dedu, pobedićemo i tebe. Kosovo je Srbija."
Ta poruka stiže na razne internet adrese.
Ipak, ozbiljnija reakcija i države i društva izostaje. Jedna od retkih partija koja ovih dana poručuje da joj je na prvom mestu borba protiv naraslog fašizma je Liga socijaldemokrata Vojvodine.
Iako se na borbi protiv fašizma ne dobijaju izbori, od fašizma se gubi glava kaže Aleksandra Jerkov i objašnjava da se tom logikom rukovodi stranka, prepoznatljiva po harizmatskom predsedniku Nenadu Čanku.
"Mlak odnos vlasti i države prema tim grupama, šalje jako opasnu poruku a to je da samo treba biti dovoljno nasilan, pa da imate više prava u državi od onih koji nisu nasilni. Neke intelektualne elite, takođe, imaju jako puno razumevanja za ekstremne desničarske organizacije. To je nešto što se smatra razumljivim, što se smatra poželjnim. To nigde u svetu nije tako, osim u zemljama u kojima su na vlasti izrazito desničarske vlade, a Srbija nije među njima", kaže on.
Razmažena građanska klasa
Da li ohrabreni naklonošću države prema ekstremistima na severu Kosova među kojima su, javna je tajna, pripadnici ekstremnih desničarskih organizacija iz Srbije, da li ohrabreni ćutnjom pred ekstremističkim porukama iz krila državi i raznim desničarskim organizacijama bliske crkve, tek oni osvajaju prostor za sebe.
Poznata novinarka Gordana Suša nedavno je upozorila inertnu javnost Srbije: "ako vam nije jasno to što se dešava, onda je već kasno". Ona vidi problem u tome što na političkoj sceni Srbije danas nema političke levice.
"U Srbiji postoji desni centar, postoji desnica i postoji ultradesnica. Naravno da su u poslednje vreme postali užasno glasni ovi treći. Ultradesnica dobija sve prostore u medijima. U ovoj zemlji se večito kalkuliše sa tom idejom da će oni pobediti. Moram da priznam da me je jako porazio podatak iz popisa stanovništva da je svega 50 odsto građana Srbije funkcionalno pismeno, pa mi je donekle razumljivo zašto ova elita nastupa sa populističkim idejama. Ali, građani ne bi smeli da ćute", poručuje Suša.
Ivan Marović, bivši mladi Otporaš iz druge polovine devedestih, kaže da nije baš sve desno, barem na Univerzitetu.
"Kada smo mi pravili proteste 96. godine, na Beogradskom univerzitetu nije mogao da se nađe jedan jedini student koji bi za sebe rekao da je levičar ili marksista ili jeste da nađemo ponekog liberala. A danas imamo levičarske grupe na Univerzitetu. To je ta promena među klincima", navodi Marović.
Ipak sagovornik RSE koji je prošlih nedelja usmeravao proteste na Wall streetu prenoseći im iskustva maštovitih građanskih tromesečnih antimiloševićevskih otpora na ulicama Beograda 1996. i 1997. godine, kaže da snaga ekstremne desnice izvire i iz odsustva angažmana građanske klase koju smatra salonskom i razmaženom.
"Mi smo uvek imali klasu intelektualaca 'rezignanata', ljudi koji više vole da u svojim krugovima diskutuju o društvenim problemima i da ih sa distance posmatraju, ali koji nikada nisu zasukali rukave, došli među ljude i bavili se akcijašenjem. Naša građanska klasa je uvek takva bila i uvek je umela samo da posmatra stvari iz salona. Tako da ni danas mi nemamo nikakav pokušaj da se napravi neki front koji bi kontrirao ultradesničarima. To je zato što imamo tako razmaženu građansku klasu", ocenjuje Marović.
(Mihajlović Branka, Radio Slobodna Evropa, 26.10.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар