DUŠAN MIKLJA: KOME DA SE ŽALIMO?

     BESPOMOĆNOST ČOVEKA - Ništa toliko ne ojađuje ljude koliko bespomoćnost. Pogledajmo samo kome se danas može obratiti za pomoć čovek kome je učinjena nepravda. Kome da se žali radnik koji je otpušten sa posla? Ili je zapostavljen i svesno ponižavan?



     Sindikati ne postoje. Državne institucije su takođe od male pomoći. Preganjanje pred sudom je dugo i jalovo. Treba, najzad, živeti dok se ne sačeka ishod. Od koga takođe nema vajde. Ljudi su, sve u svemu, prepušteni sami sebi bez solidarnosti i saosećanja, koji su - makar malo - bili prisutni i u mnogo surovijim istorijskim poglavljima.

     ZABORAVILI SMO VEČNE POUKE - Da li je iko mogao da zamisli da će se najbogatija zemlja sveta naći na ivici bankrota? Da je najveći kreditor toliko zadužen da nije u stanju da ispunjava čak i one platežne obaveze koje su zajamčene državnim obveznicama.

     Nije da se o tome nije ništa znalo, ali smo nekako sami sebe uveravali da je to nemoguće. Da tako bogata i moćna država ne može da propadne. Zatvarali smo oči pred činjenicom da ta ista država već godinama štampa novac bez pokrića. Da se prekomerno zadužuje.

     Prevideli smo da tako ne može unedogled. Da đavo makar u vidu bezazlenog poverioca katkad dođe po svoje. Zaboravili smo, najzad, ili nismo hteli da znamo za večne pouke istorije: bejaše moćni i moćni prođoše. Zbog čega bi Sjedinjene Američke Države bile izuzetak.

(Dušan Miklja, 16. 10. 2011.)