Zapadni saveznici su iskoristili unutrašnji sukob Libijaca za promociju vlastitih interesa na nemirnim obalama južnog Sredozemlja. Amerikanci će sa svojim NATO-om steći važno strateško uporište na tlu Afrike i zadržati vlastiti udeo u raspodeli libijskog naftnog bogatstva. Šlepajući se za Washingtonom, Sarkozi i Kameron se dodvoravaju segmentima vlastitih birača još uvek nostalgičnim za minulim vremenima "kolonijalne slave".
Kako su "pobedili": film događaja
Nezadovoljstvo Gadafijevim svojeglavim raspolaganjem nacionalnim bogatstvom dovelo je do rascepa u redovima njegove heterogene vladajuće ekipe. Ali da prvi protesti na istoku zemlje nisu bili ugušeni krajnje surovo, verovatno ne bi došlo do opšte pobune koja se proširila Sirenaikom. Ta je regija, sa vlastitom istorijom, bila između dva svetska rata uporište senusijevskog bratstva čiji su borci pružali žilav otpor italijanskoj kolonizaciji. U Drugom svetskom ratu su se pridružili britanskim trupama koje su prodrle u Libiju iz Egipta za petama nemačko-italijanske armade u povlačenju. Kada je odlukom Ujedinjenih naroda 1951. godine ustanovljena Kraljevina Libije, na njeno je čelo postavljen Idris Senusi, šeik tog bratstva. Svrgnut je u beskrvnom vojnom udaru 1969. kojeg je predvodio kapetan Moamer Gadafi.
Početak pobune u Bengaziju
Bengazi je pao u ruke pobunjenika u februaru ove godine. Tu su otpadnici od Gadafijevog režima, kojima su se kasnije pridružili neki politički emigranti, osnovali Privremeno nacionalno veće (PNV). U njemu su se većinom našli pripadnici plemena sa istoka zemlje koja su u Gadafijevoj Džamahiriji bila zapostavljena. Zastava koju su istakli je crveno-crna-zelena trobojka bivše kraljevine. Mustafa Abdul Džalil, predsednik Veća, je lokalac rođen u Baidi, primorskom gradu severno od Bengazija. Bio je Gadafijev dugogodišnji ministar pravde - upućen u Baidu da smiri situaciju - prešao je na pobunjeničku stranu. Predsednik kasnije sastavljenog Izvršnog komiteta (vlade), Mahmud Džibril, nije iz tog kraja. Pripadnik je Varfala plemena, rođen u Bani Validu, nekih 150 km južno od Tripolija. Bio je ranije na čelu Gadafijeve agencije za ekonomski razvoj koja se bavila poslovima privatizacije. Ali, pobunjenici se ne bi održali u Bengaziju i njihovo samoproglašeno PNV ne bi preživelo da NATO-vi projektili i bombe nisu spržili blindiranu kolonu Gadafijeve brigade koja je već bila prodrla u bengazijevo predgrađe (dva dana ranije je Savet bezbednosti UN-a izglasao rezoluciju br. 1973 o uspostavljanju No-Fly zone, sa ciljem zaštite libijskih civila od Gadafijievih vazdušnih napada). Govoreći nedavno pred Generalnom skupštinom UN-a u New Yorku, britanski premijer Dejvid Kameron je tvrdio kako je time "sprečena nova Srebrenica".
 |
| POČETAK POBUNE U BENGAZIJU |
Pobuna je uskoro zahvatila i neke oblasti zapada zemlje - Misratu, moderan industrijski centar i naftni terminal sa mešanim stanovništvom, i više priobalnih mesta severno od Tripolija. Ta pobuna je rano skršena, ali je Misrata, posle pojačanja dopremljenih iz Bengazija i dugotrajnih borbi, pala u ruke pobunjenika. Prve demonstracije nezadovoljnika u samom Tripoliju su takođe ugušene. Gadafijevi lojalisti su istočno od grada Sirte, uporišta njegovog plemena Gadadfa, pružali žilavi otpor naletima bengazijskih boraca sve dok ih NATO-vi bombarderi nisu ućutkali (pri tom je ciljan i oštećen naftni terminal u Bregi, a usput je u jednom lokalnom svratištu stradalo nekih 60 civila, među kojima i 11 imama koji su krenuli u mirovnu misiju prema Bengaziju). Kasnije su se pobunila berberska plemena u planinama Nafusa na jugozapadu zemlje. Nalut, glavni grad te oblasti, je osvojen. Zatim su se ređale vesti o obnovljenim sukobima severno od Tripolija u priobalnom pojasu prema Tunisu. Možda je presudna bila pobuna lokalnih plemena u oblasti Zintana, nekih 160 km jugozapadno od Tripolija, gde je formirana Zintanska brigada pod vodstvom bivšeg Gadafijevog oficira Mohameda Ali Madanija. Taj je poginuo još u junu i njegovu ulogu je preuzeo sin Saleh koji je na čelu brigade prvo očistio svoju oblast, a onda krenuo prema Tripoliju. U ofanzivu protiv glavnoga grada iz pravca istoka su krenule i pobunjeničke jedinice iz Misrate, a pridružile su im se i grupe gradskih ilegalaca. NATO-va avijacija je pripremila teren za napad sistemski bombardujući uporišta režimskih snaga, ali i druge javne i privatne objekte proglašene "komandnim" ili "komunikacijskim" centrima. Državna TV mreža je onesposobljena. Cilj saveznika je bio, tada je već postalo evidentno - pad Gadafijevog režima (regime change). I jedna škola i jedna bolnica su stradale. Samog su Gadafija gađali svuda gde su mislili da se skriva. Tako su u jednoj vili poginuli Gadafijev najmlađi sin Seif El-Arabi i njegovih troje maloletnih unuka.
Bitka za Tripoli je počela 21. avgusta. U uličnim borbama, uz aktivnu podršku NATO-vih borbenih helikoptera, pobunjenici su za par dana ovladali gradom. Gadafi je ispario u nepoznatom pravcu, nastavljajući svojim audio-porukama pozivati Libijce na otpor protiv "novih kolonizatora, njihovih štakora i plaćenika do konačne pobede i oslobođenja zemlje". Vlast je u Tripoliju de facto preuzeo vojni komandant lokalnog vojnog veća Abdelhakim Belhadž, nekadašnji emir Libijske islamske borbene grupe, veteran antisovjetskog rata u Avganistanu, saradnik američke CIA-e koja ga je isporučila Libiji (u okviru zloglasnog rendition programa), gde je proveo sedam teških zatvorskih godina. On je pozdravio par dana kasnije dolazak u Tripoli premijera PNV-a Džibrila, a zatim i predsednika PNV-a Džalila, još uvek zbunjenih neočekivanim poklonom "pobede".
 |
| LOJALISTI, KOJI POD BOMBAMA I RAFALIMA NATO INTERVENCIONISTA JOŠ UVEK PRUŽAJU OTPOR |
Zapadni mediji su euforično dočekali pobedu libijskih "boraca za slobodu" nad Gadafijevom diktaturom uz naglašavanje kako je ta ostvarena uz podršku zajednice demokratskih zemalja. Bilo bi bliže istini kada bi se reklo da je to bila pobeda koalicije zapadnih zemalja ostvarena uz pomoć libijskih pobunjenika.
Nije gotovo, tek počinje
Ali, rat nije okončan. Dok pišem ove redove - pobunjenici, čije je PNV već priznato za legitimnog predstavnika Libije i preuzelo stolicu Gadafijevog režima u UN-u - vode se borbe sa borcima urušene Gadafijeve države oko Sirte i Bani Valida. U oba su grada pobunjenici (u dobrom delu medija sada uzdignutih na status "Libijaca") već navodno prodrli, a onda se morali povlačiti. Sebhu, glavni grad Fezana na jugu zemlje, su prema neproverenim vestima osvojili. Sasvim je moguće da ova tri urbana uporišta Gadafiju lojalnih klanova i boraca u dogledno vreme budu osvojena. To međutim ne znači da će prestati ratni sukobi, čak i u slučaju da sam Gadafi i njegov sin Seif El-Islam budu ubijeni, uhapšeni ili pobegnu u inostranstvo. Od početka sukoba Seif istupa kao opunomoćenik svog oca. Bio je glavni pregovarač u procesu skidanja sankcija UN-a sa Libije; smatrali su ga reformatorom i verojatnim naslednikom Moamera na čelu države. Ostali članovi Gadafijeve porodice su se sklonili u susedni Alžir. Drugi čelnici propalog režima su potražili spas u emigraciji ili su se još ranije priklonili pobunjenicima.
Lojalisti, koji pod bombama i rafalima NATO intervencionista još uvek pružaju otpor naletima pobunjeničkih snaga, bore se za vlastiti opstanak. Reč je o pripadnicima plemenskih grupa i klanova koje je prethodni režim privilegovao. Preko tzv. narodnih komiteta i narodnih milicija, institucija Gadafijevog delegatskog sistema, stekli su na lokalnim nivoima viši status od ostalih, i zajedno su sa svojim porodicama bili korisnici niza materijalnih i drugih beneficija (zaposlenja, stanova, kredita, školovanja, stipendija i mogućnosti napredovanja). Sada im preti opasnost da sve to izgube, a možda i živote. Inostrani novinari, koji su se inače istakli u navijačkom izveštavanju sa lica mesta, nisu mogli prećutati mase civila koje već danima pokušavaju pobeći iz opsednutih gradova.
Libija je ogromna zemlja sa svega šest i po miliona stanovnika (do izbijanja rata, na tlu Libije je legalno ili ilegalno boravilo i još najmanje dva miliona stranaca, većinom Egipćana, Sudanaca i imigranata iz drugih afričkih zemalja). Njenih 1,8 miliona kvadratnih kilometara ni jedna vlast nije nikada potpuno kontrolisala. Većina libijskog naroda je koncentrisana na severu zemlje, u Tripolitaniji i u Sirenaiki, i uskom priobalnom pojasu između te dve regije. Na sredini autoputa koji spaja Tripoli sa Bengazijem lociran je Gadafijev grad Sirt. Pad tog grada u pobunjeničke ruke će po svoj prilici omogućiti PNV-u puno ovladavanje severnim delom Libije. Međutim, izvori vode, naftna i gasna polja se nalaze u pustinjskim retko naseljenim predelima oblasti Fezana i pustinjskog juga Sirenaike, odakle se voda, crno zlato i prirodni gas pumpaju prema obali. Nema te sile koja može osigurati hiljade kilometara cevovoda, a dovoljne su male grupe komandosa da ih onesposobe. Doduše, mreža tih crpilišta i cevovoda je izvan funkcije, ali nije jasno da li zbog nedostatka pogonskog goriva, bombardovanja ili sabotaža. Osim toga, hiljade kilometara poroznih pustinjskih granica prema Egiptu, Čadu, Nigeru, Alžiru i Tunisu takođe niko nije nikada potpuno kontrolisao, pa neće ni sada. Ista tuareška i Tubu plemena koja naseljavaju jug Libije žive i preko puta u Čadu i Nigeru, dok libijski berberski klanovi imaju rođake u Tunisu i Alžiru. Na tom će se ogromnom pustinjskom prostoru rat nastaviti. Ali za razliku od dosadašnje faze ratovanja i borbe za gradove - to će biti gerilski rat mačke koja ne poznaje pustare juga i miša koji se tu dobro snalazi. Može se čak preliti u neke oblasti susednih zemalja.
Neprijateljski blizanci
Inostrani novinari na široko pišu o zverstvima Gadafijevog režima. I zaista, njegovi su se lojalisti u povlačenju iz Tripolija osvećivali - ubijali po zatvorima, bolnicama i kućama sumnjivih. Ali najgori je režimski zločin počinjen još 1996. u zatvoru Abu Salim u jugozapadnom predgrađu glavnog grada, gde je posle zatvoreničke pobune pobijeno bez suda preko hiljadu zatvorenika. Mnogi među njima su pohapšeni nešto ranije pod sumnjom da su pripadali Libijskom islamskom pokretu osnovanom godinu dana ranije. Taj pokret je osnovao svoje borbene grupe i pozvao na ustanak protiv heretičkog džamahirijskog režima. Emir, vojni vođa tih grupa (nije jasno da li je bio glavni ili jedan od više njih), bio je ranije spomenuti Belhadž, ali je on posle neuspeha pobune pobegao ponovo u Aziju.
Kada je uhapšen u Tajlandu, a CIA ga isporučila Libiji, bolje je prošao od bivših pobijenih saboraca. Početkom ove godine, posle sedam godina torture u Gadafijevom zatvoru, pušten je na slobodu. Ne znam da li je on lično ili neko drugi posle pada Tripolija pokrenuo potragu za posmrtnim ostacima žrtava tog masakra. Ali, ovih dana je objavljeno da je pored Abu Salima pronađena masovna grobnica u kojoj je bilo zatrpano 1.270 ubijenih.
Naravno užasno, ali ne gore od osvete sirijskog diktatora Hafeza El-Asada nad stanovnicima grada Hama koji su 1982. godine podržali pobunu Muslimanske braće. U tom je masakru pobijeno najmanje 10.000 stanovnika tog grada (i ove je godine Hama jedan od centara otpora Hafezovom sinu Bašaru). Ili, da spomenem najkrvaviju sekvencu građanskog rata u Alžiru između 1992. i 2002., kada je izginulo 200.000-250.000 građana te zemlje, većinom civila, od kojih su mnogi stradali od režimskih snaga, a ne od islamističkih pobunjenika.
Ni drugi autokratski režimi ovog dela sveta nisu bili puno nežniji od libijskog. Kada je Sadatova vlada 1977. ukinula subvencije za hranu siromašnih, izbili su nasilni protesti, tzv. pobuna zbog hleba, koje je vojska ugušila, pobivši, tvrdi se, najmanje 900 demonstranata. Prema zvaničnim podacima, u prvih par dana ovogodišnjih protesta u Egiptu, Mubarakove su snage bezbednosti ubile 850 mirnih demonstranata i izranjavale dodatnih 6.000. Stotine su demonstranata takođe stradale prošlog proleća u Tunisu i Bahreinu. U međuplemenskim sukobima u Jemenu, koji se ne smiruju, svakodnevno ginu civili. Ali je sve to relativno "skromno" prema razaranjima i stradanjima izazvanim vojnim intervencijama što ih je pokrenula Bušova administracija u Avganistanu i Iraku, gde su stotine hiljada građana tih zemalja izginule, a milioni raseljeni ili otišli u izbeglištvo.
A šta reći o sadašnjim libijskim "pobednicima"? Bez obzira koliko su mnogi među njima imali ličnih razloga za osvetu - nisu se pokazali boljim od gadafijevaca.
 |
| MISTERIOZNA SMRT: ABDEL FATAH JUNES |
Plemenski i građanski ratovi su svuda po svetu bili krvavi, pa tako je i ovaj sadašnji u Libiji. U primitivnoj je logici plemenskih svetonazora i vendetta naplatiti vlastite žrtve i patnje nad pripadnicima neprijateljskog tabora - ubistvima, paležima i prisvajanjem njihove imovine. U libijskom su slučaju zakrvljena "neprijateljska braća" smatrala svojim pravom pljačkati i državne institucije, domaće i inostrane kompanije, kako to što se oduzimalo ne bi iskoristili protivnici. "Pravedna podela" ratnog plena je sankcionrisana i Kuranom. Zintanska brigada je, osvojivši jedan deo Tripolija - piše jedan inostrani izvestilac - danima kamionima odvozila prema svom zavičaju sve što je smatrala da joj pripada prema njenoj zasluzi u "oslobađanju glavnog grada"; i ratne zarobljenike za koje bi se mogao dobiti otkup. Isti su se prizori ponavljali u svim mestima koja su pružala otpor pobunjenicima. Jedan deio tog ratnog plena već je krenuo prema inostranstvu. Egipatski mediji mesecima javljaju o švercu svega i svačega iz pravca Libije. Porozne granice navodno prolaze čitavi kamioni krcati opljačkanom robom. Vlast najviše zabrinjava šverc oružja.
Kakva država?
Nejasno je kakva će biti sutrašnja libijska država i to pod uslovom da se prethodno ne raspadne u novom međuplemenskom ratu u dva ili više komada. Jedno je ipak izvesno - jedinstvena ili ne - neće biti demokratska. Takvih sa ove strane Mediterana nema i neće ih biti u dogledno vreme. Dok rat traje neće biti ni pomaka u tom pravcu. O demokratiji pričaju oni koji su sa svojim bombama pokrenuli "humanitarnu intervenciju" i kojima pred vlastitim građanima treba alibi za njihovu neokolonizatorsku ekspediciju.
Privremeno nacionalno veće, koje još uvek zaseda u Bengaziju, se već više od mesec dana muči da sastavi svoju novu reprezentativnu vladu. Krajem jula su u bengazijskom hotelu Tibesti ubijeni - komandant pobunjeničkih snaga general Abdel Fatah Junes i dvojica njegovih pomoćnika, pukovnici Muhamed Kamis i Nasir Al-Madkur - od navodno nepoznatih napadača. Junes je bio prvoborac Gadafijevog prevrata 1969. godine i bio mu je ministar unutrašnjih poslova. Pripadnik je plemena Obeidi, jednog od najvećih na istoku zemlje. Prešao je na pobunjeničku stranu u februaru i nezvanično je smatran drugim najmoćnijim čovekom posle predsednika PNV-a Džalila. Iz kontradiktornih vesti sa lica mesta, ispada da je bio pozvan na raport u Bengazi posle jednog poraza njegovih snaga na istočnom frontu.
Prema drugoj verziji - bio je uhapšen i, čekajući saslušanje, bio privremeno smešten u gore spomenuti hotel. Odatle je, prema jednima, krenuo na saslušanje u PNV, a prema drugima u hotel je upala grupa ubica i tu ga likvidirala. Njihova su polusagorela tela nešto kasnije pronađena nedaleko hotela. Stranim novinarima je pristup hotelu bio nekoliko sledećih dana zabranjen. Džalil je na konferenciji za novinare, objavljujući Junesovu pogibiju, potvrdio da je ovaj bio pozvan na raport "zbog vojnih stvari". Proglasio je tri dana nacionalne žalosti. Nije rekao ko je odgovoran za njegovu smrt i nije dozvolio novinarima da postavljaju pitanja. Neki od ovih su načuli da je Junes navodno održavao tajne kontakte sa Gadafijem, drugi da su ga ubili Gadafijevci, treći - islamski fundamentalisti, a četvrti - članovi porodica koje su ga smatrale odgovornim za smrt njima najbližih dok je još bio Gadafijev ministar. Ali do danas nije razjašnjeno šta se zapravo dogodilo.
Zna se da odnosi među članovima PNV-a nisu najbolji. Njihovi su javni istupi često bili kontradiktorni. Više puta do sada je potpredsednik Veća Abdul Hafiz Goga (inače predsednik sindikata pravnika Bengazija) javno demantovao Džalila, ili se događalo obratno. Rad Veća, koje zaseda iz zatvorenih vrata, je potpuno netransparentan. Čak mu se ne znaju svi članovi, što se pravdalo razlozima konspiracije. Nije takođe jasno koliko je Veće uopšte imalo kontrolu nad pobunjeničkim grupama na terenu i uvida u njihove akcije.
Po svemu sudeći, najveći teret sukoba sa Gadafijevim lojalistima i najznačajniji doprinos konačnoj "pobedi" i osvajanju Tripolija dale su pobunjeničke grupe sa zapada zemlje iz Misrate koje su delovale samostalno, nezavisno od Bengazija. Onima na zapadu Francuzi su padobranima dostavljali oružje (Pariz se sa tim čak hvalio), dok je oružje što je morskim putem dopremljeno u Misratu bilo, izgleda, plaćeno katarskim petro-dolarima. Uz obe ove formacije su delovale male grupe inostranih specijalaca, navodno američkih i britanskih "tehničkih savetnika" i "instruktora". Ako je bilo ikakve koordinacije sa Bengazijem onda su je oni održavali. Bilo je, tvrdi se, i plaćenika koje je regrutovala poznata Blackwater vojna privatna firma, preimenovana u Xe Services (sedište joj je u Arlingtonu, u Virdžiniji). Vidim iz novina da se vojnim žargonom takva vrsta uključivanja zapadnih sila u lokalne sukobe naziva "fleksibilnim ratnim operacijama".
A PNV koje zaseda u Bengaziju stalno odlaže inauguraciju nove vlade koja bi svojim sastavom trebala biti dovoljno reprezentativna da se može tvrditi kako predstavlja sve Libijce. Trebala bi dakle uključiti predstavnike svih regija ili barem onih osvojenih. To je preduslov da se lokalni komandanti pobunjeničkih jedinica sa zapada zemlje svrstaju pod zastavu PNV-a i priznaju vrhovni autoritet Bengazija. Naređenje Bengazija tripolitanskim milicijama da predaju svoje oružje se ignoriše (a za sada i nemaju kome da ga predaju). Svi traže udeo u budućoj vladi prema vlastitom doprinosu u pobedi (ista logika kao kod podele ratnog plena).
Pobunjeničke vođe iz Misrate, čije je stanovništvo najviše stradalo od Gadafijevih lojalista, smatraju da bi im u budućoj vladi trebao pripasti neki od značajnijih resora. Više puta citirani čelnik Vojnog veća Tripolija, Belhadž, u nedavnom pismu britanskom Guardianu kaže - "Moramo se suprotstaviti pokušajima izvesnih libijskih političara da isključe neke učesnike revolucije (...) Njihova politička kratkovidost im ne dozvoljava da shvate rizik takvog isključivanja (...) kao i ozbiljnu reakciju isključenih". Dakle islamisti, koji su dali značajan doprinos pobedi, zahtevaju svoj udeo u vlasti. I prete. Ali, nezadovoljstvo radom PNV-a javno manifestuju i pripadnici plemena Obeidi. Traže kažnjavanje odgovornih za ubistvo Abdel Fatah Junesa, koji po njihovu mišljenju, sede u PNV-u. Osporava se i ličnost dosadašnjeg predsednika vlade Džibrila, koji je svojevremeno bio blizak Gadafijevom sinu Seif Al-Islamu, a jednom promovisan na položaj bengazijskog premijera bio veza PNV-a sa zapadnim saveznicima.
U promet je puštena ideja da bi buduća država trebala biti federacija tri istorijske regije - Tripolitanije, Sirenaike i Fezana - kakva je bila Libijska kraljevina kada je osnovana 1951. godine.
Očito i samo podeljeno, a u nemogućnosti pronalaženja kompromisne formule za sastav buduće vlade, Privremeno veće je prema izjavi jednog svog člana - odložilo formiranje vlade sve do "konačnog oslobođenja zemlje".
(Ivan Iveković)
Нема коментара:
Постави коментар