KOSTREŠ: PET GODINA MUKE SA USTAVOM

     Pre pet godina, 11. oktobra 2006. godine, kao predsednik Skupštine AP Vojvodine pozvao sam građane na bojkot referenduma o novom Ustavu Srbije. 

     Odluku sam doneo posle konsultacija sa predstavnicima vojvođanskih partija, nacionalnih saveta i stručnjacima ustavnog prava, tokom kojih sam zaključio da Vojvodina novim Ustavom ne dobija zakonodavnu, izvršnu i delimičnu sudsku vlast, izvorne prihode i imovinu, kao što je bilo traženo i dogovoreno u Platformi Izvršnog veća o položaju Vojvodine u novom ustavu Srbije. A, sa tom platformom smo ispratili i tadašnjeg predsednika pokrajinske vlade Bojana Pajtića u Beograd na pisanje Ustava. Vratio se sa 7% za Vojvodinu u budžetu Srbije. Povrh svega, nije postojala demokratska procedura javne rasprave, građani nisu mogli da utiču na donošenje teksta Ustava, domaće pravo je stavljeno iznad međunarodnog i bilo je sasvim evidentno da će on biti kočnica evropskim integracijama Srbije.


     Istog momenta usledile su izjave pojedinih funkcionera SVM i DS-a u Vojvodini da sam zloupotrebio funkciju i da će tražiti moju smenu. Podsećam, odgovorio sam im da ću uvek kada mora da se bira između Vojvodine i funkcije, odabrati Vojvodinu. U kampanji protiv ustavnog referenduma u kojoj sam učestvovao, mi ligaši smo lepo upozoravali na sve mane tog ustava, kao i da je priča o 7% novaca za Vojvodinu iz republičkog budžeta puka prevara. Iako smo bili usamljeni u pozivu na bojkot, građanke i građani Vojvodine su nas poslušali i ustavni referendum u Vojvodini nije prošao. Nisu se obazirali ni na flajere sa pozivima koji su im ubačeni u poštanske sandučiće sa potpisom Bojana Pajtića. Ustav u Vojvodini nije prošao. Ali, prošao je u ostatku Srbije. Danas, pet godina kasnije, mnogima jasno da će on na kraju biti prepreka evropskim integracijama Srbije i da će - morati da se menja.


     U međuvremenu, kakav god bio, taj Ustav se mora i treba poštovati. Politika je veština mogućeg i zajedno sa ostalih četvoro poslanika LSV u republičkom parlamentu (Nenadom Čankom, Aleksandrom Jerkov, Radovanom Radovanovićem i Olenom Papugom), trudim se da u parlamentu iz zakona koji se usvajaju, ograničeni tako lošim Ustavom, izvučemo maksimum za Vojvodinu. 


     Tako je bilo i sa upravo usvojenim Zakonom o javnoj svojini. On sam po sebi zaslužuje ocenu jedan plus, ali u ovom trenutku - baš zbog takvog Ustava - nije moglo više. 


     Ipak, njime je učinjen još jedan korak ka definisanju vojvođanske autonomije. Jer, u ovom trenutku jeste sporno šta je vojvođanska imovina, ali više nije sporno da Vojvodina treba da ima svojinu. A to je, veliki napredak za Vojvodinu kojoj su svih ovih godina sporili i ime, a kamoli autonomiju i imovinu.


     Sada hitno treba doneti zakon o finansiranju nadležnosti APV. I, da sam ja neko ko može da utiče na rad pokrajinske administracije, ja bih to sebi stavio u prioritet. 


     Na žalost, iako je u proteklom periodu otvoreno nekoliko tema, ključnih za funkcionisanje pokrajinske autonomije, vojvođanski parlament je ćutao. To pokazuje da aktuelni saziv pokrajinskog parlamenta gubi političku inicijativu baš u periodu kada bi trebalo da dominira u javnom životu, što ostavlja gorak ukus urušavanja ugleda i imena najvažnijeg predstavničkog tela građanki i građana Vojvodine.To urušavanje traje već neko vreme, a jedan od najtužnijih primera je bio onda kada je pristao na to da mu Statut APV bude vraćen na popravni.


     Takve stvari ne čude kada se uzme u obzir da se mnogi poslanici i dalje ponašaju kao partijski radnici odgovorni svojim partijskim centralama, umesto građanima koji su ih birali. Ipak, urušavanje pokrajinskog paralmenta ide na teret aktuelnog rukovodstva Skupštine APV. Svaki predsednik parlamenta u svom mandatu odgovara za to da li je ugled i legitimitet tog tela porastao ili opao. U ovom slučaju, osim predsednika Skupštine AP Vojvodine, funkcionera SVM Šandora Egerešija, krivicu deli i Demokratska stranka koja ima većinu poslanika. Zakon o finansiranju nadležnosti Vojvodine treba da napišu Vlada i Skupština Vojvodine, umesto da opet čekaju da se u Beogradu imenuje neka radna grupa, pa da reaguju naknadno ili da uopšte ne reaguju.


     Taj zakon je prilika da pokrajinska administracija povrati bar deo, poljuljanog ugleda. Nadam se da će tako i biti.