NEVIDLJIVE RUKE

VERICA BARAĆ

     Savet za borbu protiv korupcije je 29. septembra predstavio javnosti Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji, na okruglom stolu koji smo organizovali u saradnji sa Poverenikom za informacije, Zaštitnikom građana i medijskim udruženjima. Ovom događaju mediji nisu posvetili naročitu pažnju, a RTS je prenela samo reakciju svojih predstavnika na Izveštaj, bez informacije o nalazima Saveta. Zaposleni u internet-izdanju jednog velikog elektronskog medija rekli su nam da su objavili prilog o okruglom stolu, ali su odmah morali da ga uklone ''po nalogu odozgo''.



     S druge strane, ne samo učesnici okruglog stola, već i mnogi ljudi iz medija i relevantnih stranih i domaćih organizacija sa kojima sam poslednjih nedelja razgovarala, uveravaju me u značaj našeg Izveštaja, da su u njemu prvi put sistematizovani i zvanično saopšteni problemi za koje se već godinama ''zna'', i da je Savet napravio prvi pravi korak u razmatranju prepreka slobodi medija i stvaranju demokratske javnosti u Srbiji. 


     Ignorisanje većine medija, manipulacije RTS-a i podrška medijskih radnika i kompetentne javnosti upućuju me na isti zaključak - da su problemi koje smo izdvojili relevantni, da smo ih dobro analizirali, da su zaključci o veoma lošem stanju medijskih sloboda tačni. 


     Dok se razvijena društva otvoreno suočavaju sa novim protivrečnostima odnosa države i medijskih magnata i reflektuju ih kroz viševekovne vrednosti slobode štampe, problemi medija u Srbiji i dalje su u domenu ''nevidljive ruke'' koja njima upravlja. U Izveštaju Saveta izdvojili smo i analizirali tri aspekta ovog problema: netransparentnost vlasništva, finansijski uticaj države na medije i ulogu RTS-a. 


     Čak 18 velikih medija u Srbiji je u vlasništvu ljudi koji se skrivaju iza of-šor računa, ili kao paravan koriste osobe koje nisu pravi vlasnici. Ova situacija ne samo što onemogućava građane da povežu sadržaje u Večernjim novostima i na TV Avala sa interesima Milana Beka i Željka Mitrovića, već dovodi i do nezakonite koncentracije. Ukoliko nije poznat pravi vlasnik, nemoguće je utvrditi da li on kontroliše i druge medije, odnosno da li je došlo do koncentracije. Skriveno vlasništvo i medijska koncentracija su zakonom zabranjeni, postoji institucija koja zakon sprovodi, kao i državna strategija doneta u širokoj javnoj raspravi. Sve postoji, osim transparentnosti medijskog vlasništva i sprečavanja koncentracije. Umesto da radi posao zbog kojih je osnovana, RRA zapravo učestvuje u kršenju zakona. 


     Skriveno vlasništvo i skrivena koncentracija samo su jedan aspekt ''nevidljive ruke''. Vlast u Srbiji za propagandu godišnje izdvaja najmanje 15 miliona evra, a kada se tome dodaju i sredstva koja se izdvajaju za rad medija, dolazimo do iznosa između 36 i 40 miliona evra.


     Šta dobijaju zauzvrat?


     Ministarstvo životne sredine za medijsku promociju izdvaja najmanje 1,5 miliona evra godišnje. Krajem prošle godine, Savet je dostavio Vladi Izveštaj o poslu postavljanja optičkih kablova kroz Srbiju, koji je poveren preduzeću Nuba invest. Prema navodima iz hrvatskih medija, vlasnik Nuba investa je blizak prijatelj ministra Dulića, što ministar nikada nije demantovao. Mediji su prećutali Izveštaj Saveta. 


     Posebno važan deo ''nevidljive ruke'' su PR agencije i produkcijske kuće. Deo državnih institucija i javnih preduzeća redovno angažuje privatne PR firme, iako u svom sastavu imaju čitave službe zadužene za iste poslove. Najčešće sarađuju sa konglomeratima iza kojih stoje Srđan Šaper i Dragan Đilas, a to su upravo one firme koje imaju najvrednije poslove sa televizijama i u prilici su da utiču i na oglašavanje, i na uređivačku politiku. Naravno, agenciju Profajler tim, koja je povezana sa Aleksandrom Vučićem, redovno angažuju opštine u kojima je na vlasti SNS. 


     Drugim rečima, imamo i zakone koji zabranjuju sukob interesa, zabranjuju političkim strankama da osnivaju medije, imamo zakon o finansiranju političkih kampanja, imamo propise koji regulišu javne nabavke usluga oglašavanja, imamo i institucije koje ove zakone sprovode i bezbroj strategija. I opet se radi sve ono što je zabranjeno. 


     U razvijenim društvima javni servis je centar zaštite javnog interesa u informisanju, jer postavlja i štiti profesionalne standarde prema kojima se usmeravaju i privatni mediji. U Srbiji, međutim, RTS je najkontrolisaniji medij, što građanima koji ga finansiraju stvara višestruku štetu - ne samo što ne dobijaju valjane informacije, već se radom ''javnog servisa'' podstiče degradacija profesionalnih standarda. Sva pitanja od značaja za nezavisan i odgovoran rad javnog servisa kod nas se rešavaju na način suprotan praksi demokratskih društava. Javni servis bi morao biti otporan na pritiske vlasti, a država bi morala da kontroliše trošenje budžetskih sredstava koja se izdvajaju za njegov rad. 


     U Srbiji, međutim, skupština nameće RTS-u obavezu da njena zasedanja prenosi u celini (za razliku od, recimo, BBC-a, koji samostalno odlučuje koji delovi skupštinske rasprave su relevantni za javnost), a istovremeno ne reaguje na činjenicu da RTS od 2008. godine ne izvršava zakonsku obavezu da javnosti, vladi i skupštini dostavi svoje završne račune. Savet je za potrebe Izveštaja o medijima godinu dana pokušavao da od RTS-a dobije dokumentaciju o njihovoj saradnji sa PR agencijama i produkcijskim kućama. Uprkos nalozima Poverenika za informacije, do danas nismo dobili tražene podatke. Direktor RTS-a je platio kaznu zbog nepostupanja po nalogu Poverenika, novcem građana kojima je prethodno uskratio informacije o poslovanju javnog servisa. 


     Osnovni cilj Saveta je bio da pokrenemo široku raspravu o položaju medija u Srbiji, tako da smo tokom rada na Izveštaju sarađivali sa brojnim medijskim ekspertima i stranim i domaćim organizacijama. Tekst smo više puta dopunjavali u skladu sa sugestijama ljudi koji se godinama bave medijima, ili rade u njima, a kako je radna verzija izveštaja bila upućena mnogima, došla je i do mnogih koji su bili predmet istraživanja. Tako smo dobili i neke sugestije koje nismo prihvatili. 


     Upravni odbor RTS-a nam je u znak dobre volje dostavio nekoliko traženih dokumenata i najavio da će ubrzo dati i ostale, ali su prigovorili da Udruženje televizijskih eksperata sa kojim smo sarađivali priča neistine i da njihove materijale ne bi trebalo da koristimo, jer je u toku krivični postupak koji RTS vodi protiv udruženja. Zahvalili smo im se na onih nekoliko dostavljenih dokumenata. Ostale još uvek nismo dobili. 


     Iz Meken grupe pokušali su da nam objasne da njihova saradnja sa državnim organima i nije tako velika, niti su veze Srđana Šapera sa DS važne. Nakon ovog sastanka, uneli smo u izveštaj izvod iz intervjua u kom predsednik Tadić objašnjava kako iza njega ne stoji niko, sem trojice prijatelja, od kojih je jedan Srđan Šaper. 


     Predstavnik agencije A-media nije negirao da ova firma sarađuje isključivo sa državnim organima koje vode kadrovi G17 plus, ali je rekao da za to nije znao, da ova firma nema nikakve veze sa G17 plus, iako je njen direktor i jedan od udeličara istaknuti član ove stranke Tomislav Damnjanović. Gospodin Damnjanović navodno uopšte i ne vodi poslovanje A-medie. Jedan od argumenata predstavnika ove agencije, neubedljiv kao i svi ostali, bio je da će podneti tužbu protiv Saveta ako ne izbacimo iz Izveštaja pasus o njihovoj firmi. Pasus je ostao. 


     Jasno je zbog čega vlast ima potrebu da kontroliše medije. Slobodni mediji su najsnažnija prepreka sistemskoj korupciji, a kontrolisani mediji su njen najmoćniji podsistem. Gotovo svakodnevno, na beogradskim ulicama i na putevima širom Srbije odvija se živi teatar koji najbolje ocenjuje rad ministara nadležnih za ekonomiju, privatizaciju, poljoprivredu, zapošljavanje i socijalnu politiku - onih koje najviše izdvajaju za usluge oglašavanja. 


     Vlast nastoji da stvarne posledice svog postupanja sakrije od javnosti ne samo policijskim kordonima, već i bučnom reklamom, za koju je spremna da izdvoji enormne sume novca iz džepova nezadovoljnih građana. Zaključujući vredne ugovore sa vlastima i njihovim propagandnim agencijama, mediji preuzimaju ne samo obavezu da prenose propagandne sadržaje, već i da zatvore oči pred stvarnošću. 


     ''Nevidljiva ruka'' zapravo je vrlo vidljiva. Treba samo odbiti da zatvorite oči. (Verica Barać)