четвртак, 1. септембар 2011.

OPŠTINA SAMO NA PAPIRU, A ULICE BEZ ASFALTA, VODOVODA I KANALIZACIJE

     Građani Petrovaradina decenijama su tražili pomoć od nadležnih u gradu, međutim, zbog ratova, raznih kriza ili nečeg trećeg, taj deo grada poslednji je na listi ulaganja, pa Petrovaradinci ostadoše u zapećku. Iako je još u septembru 2008. godine, usvajanjem novog Statuta grada, potvrđeno postojanje druge gradske opštine Petrovaradin, ona je ostala samo na papiru. 
KLIKNI ZA UVEĆANJE
     Komunalni problemi se gomilaju, a nakon što su građani ove godine ispustili fekalije po Mažuranićevoj ulici, gradski oci odlučili su da deo novca iz zajedničke kase usmere i preko Dunava.


     Dobro došli u 21. vek


     Tako će žitelji ove ulice, osim što će u 21. veku imati kanalizaciju, dobiti i novu ulicu koja će imati atmosfersku kanalizaciju, čak i trotoare.


     – Bilo je neophodno da ekstremno postupimo pa da nadležni reaguju. Ali zaista nije u redu da se maltretiramo i da se svake kiše bojimo da li ćemo plivati u fekalijama ili ćemo da odahnemo kad kiša prođe i kada ne budemo poplavljeni – kaže jedan od žitelja Mažuranićeve ulice.


     Nakon popisa znaće se koliko ljudi živi u Petrovaradinu, ali i da ih živi svega 20.000, koliko ih je bilo pobrojano u prethodnom popisivanju, zaslužuju da u svakom delu naselja imaju asfaltirane puteve i prilaze kućama.


     – Normalno bi bilo i da imamo igrališta da se mladi okupljaju i bave sportom. Doduše, nedavno su rekonstruisani otvoreni rukometni teren i napravljeno je dečje igralište na kojem su postavljene ljuljaške, klackalice, klupe i kula sa toboganom, ali šta je sa drugim delovima naselja – kaže Jovan S.


     Naime, kada se krene ka obodnim naseljima kao što su Karagača, Sadovi, Alibegovac, priča je totalno drugačija. Naselja nisu komunalno opremljena, spisak želja je podugačak, a građani godinama čekaju na bolje sutra.


     Opanci umesto cipela


     – Trotoara nema, kao ni ulica u pojedinim delovima naselja. Kamionski saobraćaj je konstantna pretnja ljudima koji tamo žive. Česti prolasci teretnjaka kroz Petrovaradin prouzrokovali su oštećenja kuća u Preradovićevoj i Reljkovićevoj ulici, a pojedine su sklone padu, objasnila nam je Anđelka G. iz Petrovaradina.


     Vodovodne instalacije su veoma stare, a većina cevi još uvek je od azbesta. Pojedine ulice nemaju rasvetu, a pasa lutalica ima na svakom koraku. Ima ulica koje nemaju kanalizaciju, a septičke jame izlivaju se prilikom većih padavina, i dodatno utiču na stabilnost temelja i kuća.


     Naselje nema kanalizaciju pa visok nivo podzemnih voda iz iskopanih jama ''potera'' kompletan sadržaj, koji život u pojedinim delovima Sadova čini nesnosnim, ali i vrlo opasnim po zdravlje. Pojedini stanovnici Sadova kažu da kada je blato, na posao kreću u opancima. Do obližnje ulice gacaju u gumenim cipelama, da bi u blizini saobraćajnice odložili opanke u kese i ostavili ih kraj puta. I tako pri povratku sa posla.


     Trandžamentska ulica lavirint


     – Ulično osvetljenje u pojedinim delovim Petrovaradina jeste misaona imenica. Poput, recimo, naselja Trandžament, gde ulično osvetljenje katkad funkcioniše, a u većini slučajeva ne osvetljava put. Iz tog razloga, ukoliko se bilo ko uputi u taj deo Petrovaradina, trebalo bi sa sobom da nosi baterijsku lampu, a i mobilni telefon može da posluži, objašnjava Dragana Popović iz tog dela grada.


     Trandžamentska ulica je svakako jedinstven slučaj u Novom Sadu, a možda i u Evropi. Naime, kako kažu, taman kada pomislite da je kraj te ulice, te početak nove, nailazite ponovo na novi kraj Trandžamentske ulice. Rasparčana na nekoliko krakova, predstavlja noćnu moru za taksiste, kola hitne pomoći, poštare i ostale službe koje se upute u taj deo grada. Ulica se sastoji iz tri dela. Jedan je kod kasarne, drugi dve ulice niže ka donjem delu tamošnjeg groblja, a treći u blizni Mažuranićeve ulice… Brojevi su razbacani po krakovima, pa ko se snađe dobro je prošao.



     Petrovaradin sa 20.000 žitelja nema nijednu kulturnu ustanovu


     Iako je stariji od Novog Sada i prema popisu iz 2002. godine ima oko 20.000 žitelja, Petrovaradin nema nijednu kulturnu ustanovu – ni bioskop, pozorište, dom kulture, galeriju, niti prostor za slične sadržaje gde bi njegovi stanovnici mogli provoditi slobodno vreme i zabavljati se. Tako je Petrovaradin deo grada bez urbanističkog centra i zaobilaznice, pa teški saobraćaj tutnji sa jedne, a voz sa druge strane kuća.


     Bioskop pretvoren u studio RTV-a


     Bioskop je nekada postojao, a meštani se sa setom sećaju kako su žurili da pogledaju najnoviji film. Sada je tu smešten studio RTV-a.


     – Prethodnih godina, dok je postojao bioskop, ljudi su se nekako više družili. Tu su se rađale nove ljubavi. Nije se moralo ići u Novi Sad kako bi se premijerno pogledao neki film. Sve smo imali baš tu, u Petrovaradinu – kaže meštanka Ljubica Boragić.


     U blizini bioskopa postojala je kafana ''Efika'' koja je okupljala boeme i ljubitelje dobrog tamburaškog zvuka i dobre vinske kapljice. Kasnije je diskoteka ''Točak'' bila najposećenije mesto gde su i Novosađani izlazili.
U Petrovaradinu za ljubitelje fitnesa ne postoji teretana u kojoj bi mogli trenirati. A da ne spominjemo sportski centar poput onog na Klisi ili u Futogu, iako žitelja ima više ili približno kao Futožana, napominje Boragićeva. Doduše, postoji hala u kojoj instruktori fitnesa održavaju aerobik, te otvoreni sportski fudbalski teren, ali teretane i bazena nema ni u projektima.


     Oficirac omiljena plaža Salajčana


     Godinama se Petrovaradinci bore za dunavsku plažu Oficirac. Traže samo pijaću vodu i pokoju korpu za smeće. Ne čuje ih niko, a plaža je jedna od najposećenijih tokom leta. Dolaze i sa Podbare i sa Salajke, i baš vole pesak koji Dunav tu cele godine nanosi.


     – Neverovatno je lepa plaža. Naravno, ne pričamo o komunalnom komforu nego o prirodi. Radije dolazim na Oficarac jer nema gužve i prašine, nego čist pesak. Možda nedostaju spasioci zbog dece, ipak bi roditelji bili mirniji, ali najpre nam je potrebna gradska voda – kaže Sanja Vučić sa Salajke.


     Nedavno je otvoren Univerov supermarket u blizini petrovaradinske pijace koja je modernizovana, pa se prilikom pazara ljudi još i sretnu, jer je asortiman veći, a radnja radi i vikendom. Za ostale svakodnevne potrebe, izuzimajući poštu, mora se preći Varadinski most i zaći u Novi Sad, kao i za zabavu bilo koje vrste.


     E to već podseća na safari pošto su Petrovaradinci u najgorem položaju jer ima pojedinih delova naselja koji su bezmalo odsečeni od sveta budući da nema gradskog prevoza.


     Kao da žive na planini


     Prethodnih nekoliko godina građani su slali dopise Gradskom saobraćajnom preduzeću kako bi se uvela nova linija. Potrebno je da autobusi krenu i ka Mišeluku, Alibegovcu, Bukovačkom dolu, Karagači, Račkoj ulici, ali sve je to odloženo.


     Sadovi su najkritičniji jer su potpuno izvan svake trase kretanja autobusa. Trojka decenijama vozi istom trasom iako se naselje u poslednjih nekoliko godina utrostručilo. U tom naselju prilikom obilnijih padavina dvorišta kuća plivaju u fekalijama.


     – Više od dve decenije zanemarivanja od gradske vlasti i lokalne samouprave taj deo grada postao je geto. Čak je i snabdevanje škrto, a kamoli kulturni sadržaji kojih, osim na Petrovaradinskoj tvrđavi, nema nigde – kaže Milana N.


     Žitelji Petrovaradina po ko zna koji put na proteklim izborima poverovali su obećanjima lidera partija. Spisak problema nastalih zbog višedecenijskog zanemarivanja Petrovaradina je beskonačan.


     Jedan je dom zdravlja, a bolnice nema. Tržni centar nije u planu, a o buticima i sportskim radnjama nema ni govora.

(Autor: Slađana Aničić, 31.08.2011.) 

Нема коментара:

Постави коментар