''UMETNIČKO POMIRENJE'' JE NEMINOVNO

DUŠAN KOVAČEVIĆ

     Kultura u regionu neće priznavati granice, niti se umetnost granicama bavi, suština je gledišta umetnika koji su u u intervjuu, u susret regionalnom samitu UNESCO-a u Viminacijumu, odgovarali na pitanje može li umetnost da doprinese pomirenju.


     ''To će se desiti, hteli mi to ili ne", uveren je akademik i dramski pisac Dušan Kovačević. On takođe smatra da umetnost može i mora da bavi pomirenjem i da joj je to zadatak. "Mi smo danas toliko usitnjeni i film i pozorište i književnost će želeti da prošire vidokrug i polje interesovanja. Dva su razloga tome - čisto umetnički, da se vidi šta ste uradili. Drugi je materijalan", rekao je Kovačević i podsetio da se publika sa nekadašnjih 20 miliona gledalaca iz bivše Jugoslavije smanjila na nekoliko miliona, a da dve trećine ljudi u bivšim jugoslovenskim republikama govori istim jezikom. 


     "Mislim i imam dobro osećanje da će kulturni prostor zaživeti i ukloniti administrativne granice. Kad se politika ne bi mešala u sve to i oni ostaci mraka, ta komunikacija bi postala potpuno normalna i prirodna", smatra Kovačević. 

MIRJANA KARANOVIĆ

     Glumica Mirjana Karanović, međutim, ukazuje da je "umetnost nemoćna ako svi ostali delovi društva ne učestvuju u tom procesu (pomirenja)". Prema njenim rečima, još ne postoji dobra volja da se stvari promene i da dođe do pomirenja. 


     "Uglavnom se loše stvari favorizuju, a saradnja je nešto o čemu se uopšte ne govori i u takvoj atmosferi pomirenje nije cilj nikome ili jeste pojedincima i užasno malom broju ljudi koje u odnosu na celo društvo nije vredno pomenuti", ocenila je ona.

GORAN MARKOVIĆ

     Reditelj Goran Marković smatra i da političari greše što ne vide ili ne uvažavaju dovoljno značaj kulture u procesu pomirenja i procesu normalizacije među ljudima. "Umetnost buši tamo gde burgija neće. Svedoci smo koliko teško idu diplomatske i državne veze, koliko je sve to usiljeno i često nemoguće", dodao je Marković. 


     Prema njegovim rečima, ''umetnost zapravo prednjači u kontaktima između naroda, pogotovo onih koji su nekada živeli u istoj državi i koji imaju sličan jezik i sličnu kulturnu prošlost". On je rekao da je "danas sasvim normalno da ovde dođu zagrebačka, ljubljanska ili sarajevska pozorišta i da naša pozorišta idu tamo. Normalno je da se u filmovima prave mešovite ekipe, da se služa muzika koju voliš, a pripada drugom narodu". ''Sve je to sasvim normalno. Jedino nije normalno kad to treba da ima jedan državni, administrativni paket. Onda nastaju užasni problemi i nesporazumi", primetio je Marković. 


     "'Mislim da političari često nisu dorasli. Treba da puste ljude da se povežu, ne samo iz kulture, ljude koji su neukaljani, koji su čisti, koji nemaju veze sa ovim užasnim ratom koji je protutnjao, da ponovo stupe u kontakt a onda da se radi dalje". "Nije prvo politika pa ljudi, nego ljudi pa politika, to je redosled stvari po meni", zaključio je Marković.

DEJAN ZEČEVIĆ

     Njegov kolega Dejan Zečević smatra da je saradnja u regionu izvesna i na neki način prirodna, ali da je iluzorno očekivati od kulture da razreši dileme koje ne mogu uvek ni političari. "Ne mislim da kultura može da pomogne u regulisanju odnosa u regionu, ali može da pomogne u toj nekoj normalizaciji, opuštenijem odnosu prema sadržajima iz druge zemlje", rekao je on i dodao: "Mislim da je to sasvim dovoljno, da razrešava dileme a to je stvar koju ni politika često ne može da uradi, a političari primaju platu za to". Prema njegovim rečima, može se napraviti korak, dva napred u uspostavljanju odnosa, ali da ne postoji nešto što će apsolutno otvoriti vrata. 


     Dramski pisac i scenarista Nebojša Romčević smatra da kultura ima moć da prevaziđe prošlost, ali da se saradnja u regionu u toj oblasti uglavnom zasniva na "presipanju nemaštine". Umetnost pokušava da doprinese pomirenju u regionu od kako je počeo da se razilazi dim na ratnim bojištima, ali umetnici su ljudi koji već pripadaju jednom sistemu vrednosti, ma koliko se trudili da nadiđu sopstvenu naciju i politička ubeđenja tako da su putevi pomirenja, smatra on, "putevi prećutkivanja". 


     "To je neka vrsta političke korektnosti - ja neću da pričam o tome, a ti nemoj o tome pa ćemo se naći na onim bazičnim, opšteljudskim vrednostima - ljubav, nada i tako dalje, što je dobar put", rekao je Romčević. "Često se govori da samo istina donosi pomirenje. Mislim da je istina jako precenjena i da je pomirenje emocionalni proces, a ne proces utvrđivanja jedne objektivne istine", rekao je on.


     Za reditelja i umetničkog direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta Gorčina Stojanovića pitanje odnosa savremene umetnosti i pomirenja u regionu predstavlja "završenu temu". "Nisu se svađali umetnici. Zna se ko se svađao. Pa taj nek se miri", rekao je Stojanović. On je dodao da JDP od 2001. redovno gostuje i ugošćava najznačajnija pozorištga iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore i Makedonije. "Za nas je to završena tema", rekao je on i dodao da je pomirenje "kategorija koja uopšte ne pripada svetu umetnosti", jer je u filozofskom smislu "suština umetnosti u konfrontacijama, a ne u pomirenju". 

BALŠA BRKOVIĆ

     Crnogorski pisac, pozorišni i književni kritičar Balša Brković ocenio je, da kulturni stvaraoci imaju veliku ulogu u pomirenju u regionu. "Verujem da je potrebno da pisci što više objavljuju u drugim državama regiona, da se filmovi snimaju kao regionalne koprodukcije, da se prave zanimljive izložbe koje će osvetliti najzanimljivije procese i kreativnu energiju celoga regiona", istakao je Brković. 


     Prema njegovim rečima, nakon godina i godina takvog delovanja, stvari će postati normalne, odnosno saradnja u regionu biće prirodna priča. "Kada, kao pisac, razmišljam o svojoj čitalačkoj publici, uvek razmišljam o prostoru regiona. Verovatno je i to važno - da sami stvaraoci moraju biti svesni kojem prostoru žele da se obrate", kazao je Brković. On smatra da lokalne "klanove patriota u kulturi" treba ostaviti da i dalje funkcionišu kao miljenici političkih elita. "Jer to, naprosto, neće moći večno. Pre ili kasnije ukazaće se sva banalnost i beda takvog pristupa', naveo je Brković.

VEDRANA RUDAN

     Književnica Vedrana Rudan kaže da se umetnici na prostoru bivše Jugoslavije "nikad nisu ni svađali, ni razdvojili", ali da je protiv akcija pomirenja po svaku cenu. "Mi umetnici se nismo nikad ni svađali, ni razdvojili. Ja sam razumela srpske slikare i pre rata i danas. Granice umetnosti nisu postojale, niti hoće", rekla je Rudan. 


     Ona ističe da umetnost nikad u istoriji nije poznavala granice. "Političari su ti koji su nam diktirali granice i limite, ali su se umetnici uvek mešali, jer politika ne može mnogo učiniti oko toga da, na primer srpski gledaoci, ne gledaju hrvatske filmove. Ako ih ne gledaju u Beogradu, gledaće ih u Parizu", rekla je Rudan. "Kao što je politika razorila Jugoslaviju, jer to nije bio glas naroda i volja Srba i Hrvata da se rastavimo, nego volja i organizovani zločin svetske politike, tako je i volja svetske politike da se mi pomirimo", smatra Rudan. 

VINKO BREŠAN

     Poznati režiser i direktor "Zagreb filma" Vinko Brešan ističe da cilj umetnosti ne može biti pomirenje, ali se ona može baviti nerešenim pitanjima i problemima u svojim sredinama i tako tako indirektno služiti pomirenju. "Umetnost proizlazi iz autorovog pogleda na svet i na ono što je bitno su pre svega problemi koji se odnose na sredine u kojima rade. Kad su ti problemi vezani za rat, potrebno je otvaranje nekih pitanja koja su bila zataškavana i o kojima se nije govorilo. Razmišlajnje o problemima i mračnim stranama je jedan od oblika kojim se može krenuti prema pomirenju, ali pomirenje ne može cilj umetnosti jer nijedno delo kao takvo nije nikog pomirilo", kaže Brešan.


     On naglašava da doprinos umetnika postoji, što se ogleda i u povećanoj kulturnoj saradnji i zajedničkim projektima, ali je, kako kaže, umetnost tek mali deo procesa. Što se tiče kulturnog prostora, Brešan ističe i da su Srbija, Hrvatska, BiH i Crna Gora vezane zajedničkim jezikom i da tu ne postoje zapreke u zajedničkom radu, komuniciranju i prezentaciji umetničkih dela, "naročito kad govorimo o filmu, tu ne vidim nikakve limite". 


     Svoje viđenje umetnosti i pomirenja ima i Borivoj Dovniković Bordo, poznati autor animiranih filmova (nekadašnja Zagrebačka škola crtanog filma), crtač stripova i karikaturista. "Nakon različitih međusobnih sukoba, od verbalnih do tragičnih ratnih, ostaju male ili velike brazgotine, od pokidanih prijateljstava do mnoštva grobalja i kulminacije u Hagu. Ispada da nijedno izvinjenje nije dovoljno. Ali zato postoje obični ljudi koji žele mir, međusobno razumevanje, sa poštovanjem razlika koje nas trebaju zbližavati, a ne razdvajati. Tim ljudima je dosta beskonačne mržnje, često neobjašnjive, bazirane na deformisanoj prošlosti", kaže Dovniković. 


     "Mi u svojim državama živimo na nekad zajedničkom području i nastojmo to iskoristiti u pozitivnom smislu, jer imamo jezik koji nas zbližava. Ne verujte onima koji nas uporno uveravaju da su to različiti jezici koji, maltene, zahtevaju međusobno prevođenje", dodaje on i ističe da "zajednički jezik, kao i povezani autoputevi, pruža neizmerne prednosti, naročito u kulturi". "Sanjajmo da naše knjige i novinska izdanja opet pokrivaju teritoriju od Slovenije do Makedonije, bez ograničenja koja su se veštački stvarala poslednjih 20 godina. Kulture se ne mogu razvijati zatvorene u svojim zabranima, niti se ogradama smeju čuvati od susednih uticaja; te ljudske vrednosti moraju biti otvorene", ističe Dovniković.


     "Umetnici aktivno reaguju na anomalije savremenog društva pa se često bave temama rasne, nacionalne, verske, polne i svake druge nesnošljivosti", kaže Nataša Ivančević, pomoćnica direktorke Muzeja savremene umetnosti u Zagrebu koji je nosilac nekih zajedničkih regionalnih projekata u kulturi. Ističući da je nakon dugogodišnje kulturne, ekonomske i političke izolacije zemalja u regionu, započeo proces razmene i saradnje, ona je izrazila očekivanje da će se taj pozitivni zamah nastaviti. 


     "Uz angažman umetnika i finansijsku podršku države, moguće je ostvariti velike pomake u regionalnoj saradnji, pa tako i pomirenju", rekla je i naglasila potrebu veće mobilnost umetnika i kulturnih poslenika, kao i intenziviranje organizacije zajedničkih projekata. Ivančević poseća da je MSU nosilac projekta Digitalizacija ideja: arhivi neoavangardnih i konceptualnih umetničkih praksi, a partneri su mu Moderna galerija iz Ljubljane, Muzej savremene umetnosti Vojvodine iz Novog Sada i Muzej moderne umetnosti iz Varšave. Sredstva je dodelila Evropska komisija iz programa Kultura 2007–2013.godine. 


     "Pored održavanja kontakata sa umetnicima i kolegama iz susednih zemalja i razmeni programa sa slovenačkim muzejima, MSU neguje saradnju i sa institucijama iz Srbije. U beogradskom Muzeju istorije Jugoslavije, priređena je izložba 'Drugarica la mode', koju je organizovao MSU, pa je to početak saradnje koji ove dve muzejske ustanove planiraju nastaviti", rekla je Ivančević.

IGRANJE NA KARTU PATRIOTIZMA ŠTETNO ZA EVROINTEGRACIJE

     Predsednik Srbije Boris Tadić još uvek pokušava da održava ravnotežu na klackalici - i Kosovo i Evropska unija. Spreman je međutim da prihvati rizike odlaganja početka pregovora o članstvu u korist ćnacionalnih interesać, odnosno Kosova.

     U liberalnim krugovima u Beogradu primećuju da, za početak, Tadić nije dobro shvatio šta su mu opcije zato što mu se ne nudi ništa drugo do izbor hoće li ili neće u EU, u oba slučaja bez Kosova. Upozoravaju ga i da će šteta od odlaganja procesa evrointegracija biti mnogo veća od koristi, koju će zbog igranja na patriotsku kartu, ubirati na predstojećim izborima. 


     Uporedo sa inicijativom u Savetu bezbednosti UN ne bi li obezbedio većinu za izjavu kojom se osuđuje nasilje na severu Kosova, Beograd je krenuo u diplomatsku ofanzivu kako bi svima u Evropskoj uniji objasnio svoj stav. Početna tačka predsednika Srbije Borisa Tadića bio je Prag i razgovor sa jednim najvećih evroskeptika, češkim predsednikom Vaclavom Klausom. Tamo je ponovio da ostaje privržen evropskim integracijma, ali da na uslove koji se odnose na Kosovo ne pristaje. 


     ''Što se tiče ukidanja institucija koje obezbeđuju zdravstvo, školstvo, i koje legalno rade i legitimne su jer su demokratski izabrane na severu Kosova, Srbija taj uslov ne može da prihvati da bi dobila status kandidata. A što se tiče nezavisnosti Kosova, Srbija je neće priznati dok sam ja predsednik i ne verujem da će iko i posle mene to učiniti,'' rekao je Tadić. 


     Podsećamo, formalno priznanje Kosova od Tadića niko do ovog trenutka nije ni tražio. No, s obzirom na to da je odbijen uslov gašenja paralelnih institucija, od politike ''i Evropa i Kosovo'' (za koju su predsednikove Demokrate dobile podršku na prethodnim izborima) slovo, sve je izvesnije, spada samo na Kosovo. 


     Pošto mu je onemogućeno da po ovom pitanju i dalje održava status quo, Tadić se opredelio za kartu patriotizma, a sve uoči sve bližih izbora u Srbiji. Izjave njegovih zvaničnika mnoge će danas podsetiti na vreme Vojislava Koštunice, koji je sa istim tvrdim stavom neodustajanja od politike prema Kosovu, poveo zemlju u suprotnom pravcu od Brisela. 


     Tadićev kurs može je odvesti u izolaciju, ocenjuje poslanik opozicione Socijaldemokratske unije Žarko Korać. 


     ''Ono što je suštinsko pitanje jeste da li su Boris Tadić i Demokratska stranka svesni da bi odustajanje od evropskih integracija, čak i kašnjenje od godinu ili dve, bilo pogubno za samu Srbiju, da bi ona još više zaostala u tim evrointegracijama i transformaciji svoga društva, i da bi time ponovo ušla u jednu doborovoljnu izolaciju, vrlo sličnu Miloševićevoj. Naravno, okolnosti su drugačije i ne pravim direktnu analogiju, ali jeste to isto”, ocenjuje Korać.


     Politička elita sa fiktivnim rešenjem 


     Ima li Tadić mandat da povede Srbiju ovim putem? Podsećamo, vladajuća koalicija u parlamentu nosi ime ''Za evropsku Srbiju'', jesu li oni dobili podršku građana da od te iste evropske Srbije odustanu ako im problem zvani Kosovo stane na put? 

     Iako je raste broj onih koji veruju da je politika Beograda prema Kosovu nerealna, još uvek su u većini građani koji, ukoliko bi bili stavljeni pred izbor ili Kosovo ili Evropska unija, nemaju dilemu: ''Kosovo, naravno! Ja mislim da je to preče, to je naša zemlja, vekovima bila i daj bože da ostane'', rekla nam je to Beograđanka u našoj nedavnoj anketi. 


     Tako je Tadićeva računica pred izbore sasvim ispravna. Međutim, kako za RSE upozorava saradnik Instituta društvenih nauka i nekadašnji ambasador u Nemačkoj Ognjen Pribićević, šteta od odlaganja procesa evrointegracija biće mnogo veća od koristi koju će zbog ovakvog izbora demokrate ubirati kada dođe vreme za glasanje. 


     ''Mislim da bi to dodatno usporilo reforme, jer se one odvijaju pre svega zahvaljujući činjenici da se približavamo Evropskoj uniji. Mislim da bi gubitak kandidature izazvao nestabilnost u regionu i na Kosovu. I isto tako, dodatno bi uznemirio političku scenu u Srbiji. Dakle, posledice nedobijanja kandidature su višestruke i veoma štetne,'' ocenjuje Pribićević. 


     Zato se vlasti u Srbiji još uvek drže i ovog cilja. No, ukoliko ne bude ispunjen, oni neće biti krivi. Objasnio je to građanima, uz ostale, i ministar ekonomije Nebojša Ćirić. 


     ''Status kandidata je izraz političke volje, pogotovo od strane Evropske unije, da Srbija treba da bude punopravni član. Mislim da je to cilj kome i dalje treba da stremimo uprkos različitim teškoćama, ali sasvim sigurno jedan od prioritetnih ciljeva i ove i svake sledeće vlade,'' kaže Ćirić. 


     U liberalnim krugovima u Beogradu, predsednika i ministre odavno upozoravaju da nisu dobro shvatili koje su im opcije za budućnost. Srbiji se nude dve mogućnosti: hoće li u EU ili neće. 


     Kakav god izbor da napravi, ostvariće ga bez Kosova, kaže poslanica Vesna Pešić. I Žarko Korać podvlači da vlasti moraju da prihvate činjenicu da su granice povučene, a da bez jasnog plana šta će sa novom realnošću, ne mogu da prave izbor u korist Kosova. 


     ''Ne može se sa takvom komocijom reći – pa dobro, ako se zaustave evropske integracije, šta da radimo, mi smo principijelni – a da niste rekli da su nove okolnosti na severu Kosova, da se kosovski problem promenio i da se on neprekidno menja. Treba reći koji je naš odgovor na to i onda videti da li postoji podrška građana. U ovom trenutku, naša politička elita deluje potpuno paralisano, zatvorena u jedno fiktivno rešenje i Kosovo i Evropa. Sada se pokazuje koliko je to bilo nikakvo rešenje i održavanje jednog statusa quo, koji je upravo nestao i više se neće vratiti,” kaže Korać. 


     On zaključuje da Tadić neće moći još dugo da održava ravnotežu na klackalici i Evropa i Kosovo. Uskoro će se znati da li je pala definitivna odluka da se do sledećih izbora proces evrointegracija stavi na čekanje.

(Iva Martinović, RSE, 30.08.2011.)

TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 1: KAO BLJESAK MUNJE

     Poznata misao Jakoba Burkharda: ''Večito će se moći samo izdaleka naslutiti gorostasne konture Leonardovog bića'', bez preterivanja važi i za Nikolu Teslu. A jedina njegova želja, kako ističe u jednoj depeši, bila je ''da ostavi nezaboravnu poruku vekovima'', odnosno, da u vidu svojih pronalazaka iznedri ono što je u njemu samom bilo arhetipsko.

     Tek nakon Jungovog otkrića kolektivnog nesvesnog, kao bazično nove orijentacije u dubinskoj psihologiji, postalo je moguće istinsko razumevanje ličnosti stvaralaca i stvaralačkog procesa, čiji je predmet proučavanja upravo ono što je u tom procesu arhetipsko. Mari Luiz fon Franc, jedna od Jungovih najznačajnijih učenica, kaže da njegove ideje, pre svega kolektivnog nesvesnog, nisu ''doktrina'' već početak novog shvatanja sveta i mogu poslužiti tumačenju novih činjenica u nauci, kao i u svakodnevnom životu.


     Jer, velika umetnička dela i značajna naučna otkrića imaju svoje izvorište u kolektivnom, koje, za razliku od individualnog nesvesnog, kojim se bavi psihoanaliza, ide i dalje i dublje u istraživanju i ličnosti, i stvaralaštva ''velikih pojedinaca''. U njih, nesumnjivo, spada i Tesla, koji je u svom životu težište stavljao na ono što je u njemu nadlično, pa je neretko, poput Da Vinčija, bio nesposoban za lične odnose, koji su izlazili iz okvira njegovog arhetipskog sveta. Shodno tome, Tesla je na većinu svojih savremenika ostavljao utisak ''čudaka'' i ''„osobenjaka'', a neki su u svojim kvalifikacijama odlazili i dalje od toga. 


     Otuda se pristup značajnim pojedincima, zasnovan na ličnom nivou, pokazuje pogrešnim, kao Frojdovo psihoanalitičko tumačenje Da Vinčijeve ličnosti, kojim je pokušao da psihologiju Leonarda izvede iz Leonardovog ''porodičnog romana''.


     Arhetipovi su sadržaji kolektivnog nesvesnog i predstavljaju tipične, svim ljudima zajedničke psihičke strukture. Otuda Mirča Elijade kaže da ''ništa nije uistinu stvarno, osim arhetipova. Živeti u skladu s arhetipovima isto je što i poštovati zakone''. Jung ističe da arhetipovi nisu pamćenje stalno ponavljanih tipičnih iskustava već se ponašaju kao snaga i tendencija za ponavljanje istih iskustava. Kad se pojave u snu, mašti, životu, umetničkom delu ili naučnom otkriću, uvek nose poseban ''uticaj'' ili moć – deluju fascinirajuće i podstiču na delanje. Manifestuju se u formi mitova, bajki, legendi, snova, vizija, halucinacija i sumanutih ideja, kao i velikih umetničkih dela i naučnih otkrića. Jung sa pravom kaže da što više preovlađuje kritički razum, to je život siromašniji, a što smo više u stanju da nesvesno i mitsko prevedemo u svest, utoliko više obogaćujemo svoj život. Potvrdu za to nalazimo ne samo u stvaralaštvu Nikole Tesle. 


     No, kao što tvrdi M. L. fon Franc, mi smo još uvek daleko od razumevanja nesvesnog i arhetipova, koji deluju kao stvaralačke i razorne snage u našem duhu: stvaralačke, kad nadahnjuju čoveka novim idejama; razorne, kad se te iste ideje fiksiraju u svesne predrasude, što sprečava nova otkrića. Ako arhetipovi snažno utiču na čoveka, kao na Teslu ili Da Vinčija, onda i njegovu ličnost i stvaralaštvo treba posmatrati primarno u svetlu arhetipske psihologije.
Snažne sile nesvesnog ne javljaju se samo u kliničkoj građi nego i u mitološkim, religioznim, umetničkim, naučnim i svim drugim kulturnim delima kojima se čovek izražava. Otuda su Volfgang Pauli, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, i Jung, objavili zajedničku knjigu ''Tumačenje prirode i psihe'', kojom su pokazali da se zakoni psihe i fizičkog sveta ne samo dodiruju već se i poklapaju. Pauli je počeo da proučava uticaj arhetipske simbolike na naučne pojave, pre svega fizike. Šta je zapravo nesvesno, ''u sebi'', nikad nećemo saznati, kao što to nikad nećemo znati ni za materiju, mada su makrokosmos i mikrokosmos slični.


     Jung je čak tvrdio da će se ''ranije ili kasnije, atomska fizika i psihologija nesvesnog značajno približiti pošto obe, nezavisno jedna od druge i sa suprotnih strana, prodiru u transcendentalno područje, prva sa predstavom atoma, psihologija sa predstavom arhetipa''. Pauli ističe da, nasuprot čisto empirijskom shvatanju, po kojem se prirodni zakoni izvode samo iz iskustvenog materijala, mnogi fizičari ističu činjenicu da intuicija i usmerenje pažnje igraju važnu ulogu u razvoju pojmova i ideja, kao i da obično daleko nadmašuju puko iskustvo.


     Da su naše svesne predstave ponekad određene pre nego što su za nas postale svesne, M. L. fon Franc potkrepljuje sa tri primera. Nemački matematičar iz 18. veka Karl Gustav Gaus kaže da je pravilo u teoriji brojeva otkrio ''ne mukotrpnim istraživanjem nego, takoreći, milošću Božjom.  Zagonetka se razrešila kao što bljesne munja, i ja nisam mogao iskazati vezu između onog što sam znao pre, primenjivao prilikom eksperimenta i onoga što je stvorilo konačni uspeh''. Francuski naučnik Anri Poenkere opisuje da je tokom jedne besane noći u sebi zaista posmatrao matematičke predstave koje su se sukobljavale, sve dok nisu našle vezu. I američka fizičarka Marija Majer, koja je dobila Nobelovu nagradu za fiziku, do otkrića sastavnih delova atomskog jezgra došla je intuitivnim saznajnim bljeskom, koji je zapalila slučajna primedba njene koleginice. To potvrđuje i Teslino otkriće obrtnog magnetnog polja i još mnoga druga, pri čemu se zagonetka razrešila slično ''bljesku munje''.
(Piše: dr Ivan Nastović)

UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 1: NACISTI PROFITIRAJU NA ''DEGENERICIMA''

PIKASOVA ''ČAŠA ASPINTA'' NA AUKCIJI

     Jednog popodneva, 30. juna 1939, u elegantnom švajcarskom hotelu ''Grand nacional'' u Lucernu, održana je važna umetnička aukcija 126 slika i skulptura šarolike grupe velikana moderne umetnosti, Braka, Van Goga, Pikasa, Klea, Matisa, Kokoške… Dela su se mogla videti nekoliko nedelja ranije i u Cirihu, te su se okupili značajni kupci iz celog sveta. 


     Jozef fon Šternberg, proslavljeni producent ''Plavog anđela'', sedeo je kraj čuvenog nemačkog trgovca umetničkim delima Valtera Fajlhenfelta i njegove žene Marijane, koji su 1933, sklanjajući se pred antijevrejskom politikom, prešli iz Berlina u amsterdamski ogranak umetničke i izdavačke firme Paula Kasirera. U drugom redu Džozef Pulicer Mlađi, u Evropi inače na bračnom putovanju, bio je tamo sa svoja dva prijatelja, dilerima Pjerom Matisom i Kurtom Valentinom. Valentin, obezbeđen punomoćjima različitih muzeja i kolekcionara, bio je spreman da kupuje. 


     Ovakve aukcije nisu bile posebno neobične 1939. Tog proleća bilo je velikih prodaja u Londonu i u nekim drugim gradovima. Ovu, međutim, posebnom nije činila jedino izuzetna modernost dela već i njihovo poreklo. Jer, svi eksponati došle su iz vodećih muzeja Minhena, Hamburga, Kelna, Frankfurta, Drezdena, Bremena, Esena i Berlina. Nisu se mogla smatrati manje vrednim radovima velikih umetnika izložena na prodaju tek da se rasterete depoi. Ponuđena je Pikasova ''Čaša apsinta'', u katalogu opisana kao ''remek-delo slikarove plave faze'', Van Gogov veličanstveni autoportret, te Matisove ''Kupačice s kornjačom''. Matis, nadmećući se za Pulicerov račun, smatrao je ''Kupačice'' jednim od očevih remek-dela i nudio mnogo više od dostignute sume od 9.100 švajcarskih franaka.


     Ipak, u Lucernu je izostalo uzbuđenje uobičajeno na ovakvim aukcijama. Pulicer, pak, pamti znatno drugačija osećanja: ''Da bih obezbedio da tu umetnost vide buduće generacije, kupovao sam – sumanuto!'' Predosećalo se da će prihod služiti za finansiranje Nacističke partije. Aukcionari su bili toliko zabrinuti zbog atmosfere da su uputili pisma vodećim trgovcima umetninama, uveravajući ih u to da će prihod biti iskorišćen za nemačke muzeje. Danijel Kanvajler, čije su zbirke konfiskovale francuske vlasti posle Prvog svetskog rata i izložile na aukciju, nije u to bio ubeđen i nije došao u Lucern. 


     Marijana Fajlhenfelt se sećala da su se i neki od onih što su isprva bili rešeni da ne učestvuju na kraju ipak predomislili. Njen suprug i ona zgrozili su se kad su videli da je među ponuđenim delima ''Katedrala u Bordou'' Oskara Kokoške, platno koje su sami poklonili berlinskoj Nacionalnoj galeriji, te su se uzdržali od aukcijskog nadmetanja. Prijatelji koji su došli sa njima podlegli su iskušenju niskih cena.


     Francuski časopis ''Bozar'' naveo je da je atmosfera u hotelu ''Grand'' bila nepodnošljiva. Hodnik je bio pun znatiželjnih Švajcaraca zainteresovanih za politiku koja je stajala iza svega. Američki dileri nudili su male iznose, a od francuskih nije bilo ni traga. Prodaju je efikasno vodio g. Teodor Fišer, koji nije svaki put uspevao da sakrije prezir prema određenim degenerisanim delima. Predstavljajući Pehštajnovog ''Čoveka s lulom'', rekao je, s neskrivenim podsmehom, ''Ovo mora da je umetnikov autoportret''… Kad je povukao određene komade, čiju je prodaju počeo sa poprilično visokom početnom cenom, sa pakosnim zadovoljstvom je naglas primetio da ''tako nešto niko i ne želi'' ili da ''ova dama ne zadovoljava publiku''… 


     Usred uzavrele atmosfere najbolje je prošla neupadljiva belgijska grupa, pribavivši vrhunskog Ensora, Gogenov ''Tahiti'', Pikasovog ''Akrobatu i mladog arlekina iz Vupertala'', Šagalovu ''Plavu kuću iz Manhajma'', i dela Grosa, Hofera, Kokoške, Mari Lorensan i Noldea. Bankar koji je kupio Pikasa ni u svojim najluđim snovima ne bi mogao zamisliti da će se ta slika prodati za više od 38 miliona dolara, 49 godina kasnije. 


     Kad je aukcija završena, ostalo je neprodato 28 eksponata, a prodaja nije donela ni približno koliko je očekivano. Oko 500.000 švajcarskih franaka promenjeno je u britanske funte i deponovano na račune u Londonu pod nemačkim nadzorom. Muzeji, naravno, nisu dobili ni filera. Sve su te slike u Nemačkoj bile zabranjene i proglašene ''degenerisanom, izopačenom umetnošću'', ali su nacističke vlasti bile svesne da ih mogu iskoristiti jer su pogodne za hitno skupljanje deviza za Rajh. Alfredu Hencenu, kustosu berlinske Nacionalne galerije, koji je 1935. na devet meseci pomeren sa položaja zbog pokazivanja preteranog interesovanja za modernu umetnost, činilo se da je nemačka vlada ovom aukcijom nacionalne ostavštine dosegla nivo sramote kojem u istoriji umetnosti nema upoređenja. 


     Alfred Bar, koji je prisustvovao prvom javnom skupu Borbene lige za nemačku kulturu prijatelja nacista, samo devet nedelja pošto je Hitler postao kancelar, među prvima je čuo i teorije o kulturi novog režima. U pozorišnoj sali punoj gradske kulturne elite, direktor Lige predstavio je nove ideje: Pogrešno je smatrati da je narodna revolucija samo politička i ekonomska. Ona je, iznad svega, kulturna. Ako neko upita: ''Šta je ostalo od slobode?'', dobiće odgovor: ''Nema slobode za one koji bi da oslabe i unište nemačku umetnost''. Aplauz gromoglasan.

(Piše: Lin H. Nikolas)

U BRISELU IŠČEKUJU PREDSTAVNIŠTVO VOJVODINE

     NOVI SAD – Potpredsednica Skupštine AP Vojvodine i predsednica Odbora za evropske integracije i međuregionalnu saradnju Skupštine AP Vojvodine Maja Sedlarević ocenila je danas da u Briselu postoji mnogo veća volja za otvaranje predstavništva Vojvodine, nego u samoj Srbiji. Ona je na današnjoj sednici izrazila čuđenje zbog politizacije pitanja otvaranja predstavništva pokrajine u glavnom gradu EU i upitala zašto takvog čuđenja nije bilo kada su kancelarije u junu ove godine otvorili gradovi Kragujevac i Niš. Na današnjoj sednici Odbora za evropske integracije moglo se čuti i da će predstavništvo Vojvodine u Briselu biti otvoreno 10. oktobra, tokom manifestacije "Otvoreni dani", da će na svaki dinar uložen u to predstavništvo ono doneti 10 dinara, a da je Vojvodina iz godine u godinu uspešnija kada su u pitanju odobreni evropski projekti, te da je prošle godine iz pokrajine odobreno ukupno više od 200 projekata. Takođe, na sednici je istaknuto da će u početku u predstavništvu Vojvodine, koje će se nalaziti u zgradi Misije Srbije u Briselu, raditi dve osobe, a broj zaposlenih će se povećavati samo ukoliko to bude opravdano kroz uspešne projekte.

(BILSV, 30.08.2011.)

NA DANAŠNJI DAN, 31. AVGUST

DŽEJMS STJUART, DŽON FORD I DŽON VEJN

12 - Rođen je rimski car Kaligula zapamćen kao jedan od najgrotesknijih istorijskih likova. Njegove ekstravagancije poput navodne namere da svog konja proglasi konzulom, doprinele su da ga smatraju ludim. Vladao je od 37. do 41. godine, kada je ubijen u zaveri pretorijanaca. 


1290 - Kralj Edvard I objavio je proklamaciju o progonu Jevreja iz Engleske. 


1422 - Umro je engleski kralj Henri V, koji je tokom vladavine od 1413. do smrti nastavio Stogodišnji rat sa Francuskom. Pobedio je Francuze 1415. kod Azenkura i osvojio Pariz. U Francuskoj je i umro, a nasledio ga je devetomesečni sin Henri VI. 


1811 - Rođen je francuski pisac Teofil Gotje, preteča parnasovaca i protagonist doktrine "umetnost radi umetnosti" (l'art pour l'art). Zahtev za autonomijom umetnosti izneo je u predgovoru romana "Gospođica de Mopen" (1836). 


1867 - Umro je Šarl Bodler, jedan od najvećih francuskih pesnika 19. veka, čija je poezija otvorila nove puteve lirike i afirmisala nove oblike pesničkog shvatanja sveta. Njegova zbirka "Cveće zla" (1857) smatra se jednim od najznačajnijih lirskih dela 19. veka. 


1876 - Dvorska klika smenila je turskog sultana Murata V pod izgovorom da je lud, nekoliko meseci nakon što je došao na vlast i dovela na presto njegovog brata Abdula Hamida II. 


1887 - Osnovan je Streljački savez Srbije, 36 godina posle formiranja prve streljačke družine. Savez je 1909. postao član Međunarodne streljačke unije, a strelci iz Srbije su prvi put učestvovali na međunarodnim takmičenjima u Londonu i Hamburgu. 


1888 - U Londonu je pronađeno telo Meri En "Poli" Nikols, prve žrtve Džeka Trboseka. 


1898 - Rođen je književnik Dušan Matić jedan od najznačajnijih srpskih nadrealističkih pesnika, član Srpske akademije nauka i umetnosti (zbirke pesama "Buđenje materije", "Knjiga ritula", zbirka eseja "Anina balska haljina"). 


1907 - U Petrogradu je potpisan englesko-ruski sporazum kojim su Velika Britanija i Rusija podelile interesne sfere u Persiji, Avganistanu i Tibetu. 


1920 - Prve radio vesti emitovane su na stanici 8MK u Detroitu u Mičigenu. 


1944 - Sovjetske trupe i tenkovi ušli su, u Drugom svetskom ratu, u glavni grad Rumunije, Bukurešt, gde su ih građani oduševljeno pozdravili. 


1957 - Malaja (Malezija) je stekla nezavisnost. 


1962 - Trinidad i Tobago su postali nezavisna država u okviru Britanskog Komonvelta. 


1962 - Umro je francuski slikar Žorž Brak, jedna od dominantnih ličnosti Pariske slikarske škole. Paralelno sa Pikasom uveo je likovni izraz "kubizam" (1908). 


1969 - U avionskoj nesreći je poginuo američki bokser Roki Marćano, bivši svetski šampion u teškoj kategoriji. Titulu je osvojio 1952. pobedom nad američkim bokserom Džoe Volkotom, a sa ringa se povukao nepobeđen 1956. 


1973 - Umro je američki filmski režiser Džon Ford, autor više od 200 filmova i dobitnik četiri Oskara za filmove "Potkazivač", "Plodovi gneva", "Kako je bila zelena moja dolina" i "Miran čovek". 


1977 - Predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito doputovao je u prvu posetu Kini. 


1980 - Poljski radnički lideri potpisali su, nakon dvomesečnog štrajka, sporazum sa vladom o pravu na štrajk i priznavanju sindikata "Solidarnost", a Poljska je postala prva zemlja Sovjetskog bloka u kojoj je dozvoljen rad jednog nezavisnog sindikata. 


1983 - U Manili je sahranjen vođa filipinske opozicije Beninjo Akina uz prisustvo više od milion ljudi. Ubijen je deset dana ranije na aerodromu u Manili prilikom povratka iz trogodišnjeg izbeglištva u SAD, čime je filipinski diktator Ferdinand Markos uklonio najozbiljnijeg protivkandidata na izborima 1984. 


1986 - Umro je Urho Kekonen, najistaknutiji finski političar posle Drugog svetskog rata. Kao predsednik Finske (1956-1982.) i pobornik miroljubive politike i svestrane saradnje među državama, značajno je doprineo održavanju Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS, kasnije OEBS) 1975. u Helsinkiju. 


1986 - Umro je Henri Mur, jedan od najvećih engleskih vajara 20. veka. Njegove skulpture nalaze se na mnogim javnim mestima kao što su zgrada Uneska (UNESCO) u Parizu i Linkoln centar u Njujorku. Bio je inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti. 


1991 - Uzbekistan i Kirgistan proglasili su nezavisnost od SSSR, čime se broj republika koje su izašle iz Sovjetskog Saveza popeo na deset. 


1994 - Trupe bivšeg SSSR formalno su okončale poluvekovno vojno prisustvo u bivšoj Istočnoj Nemačkoj i na Baltiku, ceremonijom kojoj su prisustvovali predsednik Rusije Boris Jeljcin i kancelar Nemačke Helmut Kol. 


2003 - Kenija je ukinula zabranu rada "Mau mau" pokretu, koji je pedesetih godina prošlog veka inicirao proteste protiv britanskih kolonista. 


2005 - Bezmalo 1.000 ljudi je poginulo, a više od 460 je povređeno u panici koja je izbila među šiitskim vernicima na mostu preko reke Tigar, zbog glasina da će bombaš samoubica aktivirati eksploziv.

AZIL ZA GADAFIJEVU PORODICU U ALŽIRU

SAFIJA GADAFI

     Da li će i dugogodišnji libijski vlastodržac otići u Alžir? Tamo su trenutno njegova žena Safija, dva sina i ćerka. Prelazni savet traži njihovo izručenje. Njihovo utočište u Alžiru smatra "aktom agresije". Deo porodice "poraženog libijskog diktatora" Gadafija pobegao je u Alžir, potvrdilo je Ministarstvo inostranih poslova Alžira. Gadafijeva žena Safija, ćerka Aiša i sinovi Hanibal i Mohamed sa njihovom decom, juče su prešli libijsko-alžirsku granicu.


     "Alžir je objavio da su im dozvolili prelazak u 'treću' zemlju. Iako za to nemamo potvrdu, Alžir je naveo da su primili (Gadafijevu porodicu) iz humanitarnih razloga", rekao je Šamam. Alžirsko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da su supruga Gadafija, njegova dva sina i ćerka, ušli u ponedeljak u Alžir, podsetila je agencija AFP.

MOAMER I SAFIJA GADAFI

     Šamam je istakao da rukovodstvu libijskih pobunjenika nije jasno kako bilo ko može da "spase Gadafijevu porodicu" i da oni traže od Alžira da ih vrati u Libiju. "Uveravamo susede da želimo bolje odnose sa njima, ali smo odlučni u tome da Gadafijevu porodicu, kao i samog Gadafija, uhapsimo i sudimo im", kazao je Šamam, obećavajući fer suđenje.

AJŠA GADAFI

          Ministarstvo spoljnih poslova Alžira navelo je da su o dolasku Gadafijeve supruge Safije, ćerke Ajše i sinova Hanibala i Muhameda, obavešteni generalni sekretar UN i lider libijskog Nacionalnog prelaznog saveta Mahmud Džibril. Alžirsko ministarstvo nije pominjalo Gadafija, niti gde bi on mogao da se nalazi. Italijanska novinska agencija ANSA je, međutim, pozivajući se na pouzdane libijske diplomatske izvore, javila da se Gadafi i dvojica njegovih sinova Sadi i Seif al-Islam nalaze u mestu Bani Valid, na oko 100 kilometara južno od Tripolija.

     "Akt agresije"


     Prelazna vlada traži hitno izručenje prebeglih i istovremeno kritikuje Alžir šta je ponudio utočište članovima Gadafijeve porodice. "To je akt agresije protiv libijskog naroda i njegovih očekivanja", izjavio je ministar informisanja Mohamed Šamam.

HANIBAL GADAFI

     "Iskoristićemo sva pravna sredstva, da te kriminalce vratimo nazad i izvedemo ih pred sud." Šamam je upozorio Alžir da ne nudi Gadafiju utočište i naglasio: "Onaj ko to pokuša da uradi neprijatelj je libijskog naroda".


     Alžirski list Al Vatan piše da Alžir planira da zatvori granicu sa Libijom. Alžir je jedina susedna zemlja koja nije priznala libijski Nacionalni prelazni savet pobunjenika, kao legitimnog predstavnika libijskog naroda.


     Sklonište u Libiji?


     Još nema informacija o tome gde se Gadafi trenutno nalazi. Vrlo verovatno je još uvek u Libiji. Prema informacijama italijanske novinske agencije Ansa, moguće je da se odbegli diktator nalazi u gradu Ban Valid, sto kilometara jugoistočno od Tripolija. Gadafi je zajedno sa sinom Al Saidom, javlja Ansa, pozivajući se na "diplomatske libijske izvore".

MOHAMED GADAFI

     Gadafijev sin Hamiz, koji je komandovao očevom elitnom jedinicom, najverovatnije je ubijen prilikom povlačenja. Od početka sukoba, vest o njegovoj smrti već je nekoliko puta objavljena.


     Predsednik libijskog Prelaznog saveta, Mustafa Abdul Džalil, pozvao je NATO na nastavak borbi protiv Gadafija. "On je još uvek u stanju da počini grozne stvari", rekao je Džalil u Dohi, na sastanku sa predstavnicima NATO-država i naglasio: "…da NATO nije pružio podršku Libiji, dogodio bi se najveći masakr u novijoj svetskoj istoriji".


     Opsada Sirte

     Napredovanje pobunjenika ka Sirti, Gadafijevom rodnom gradu, napreduje jako sporo. I na kraju rata, libijskim pobunjenicima je potrebna logistička i vojna pomoć. NATO je odlučio da pomogne pobunjenicima u okolini Sirte radarima, kao i raketama "zemlja-vazduh". 


     Evropska unija u međuvremenu je u Tripoliju otvorila Kancelariju za humanitarnu pomoć. Snabdevanje je u glavnom gradu posebno otežano. Novinari izveštavaju o praznim regalima u prodavnicama. Uz to, jedva da ima vode i struje. Sa Malte je za Tripoli krenuo brod sa 340 tona pijaće vode, hrane i lekova.

(Kristijan Valc i Boris Rabrenović)

ČARLS BRONSON - SINONIM ZA DOBRE AKCIONE FILMOVE (1. DEO)

     Ma kakvi Arnoldi i Slajevi sa svojim Terminatorima i Ramboima; Čarls Bronson je ipak bio i jedan od "Sedmorice veličanstvenih" i jedan od "Dvanaestorice žigosanih". Od "Harmonike" kod Serđa Leonea do Pola Kerzija koji nije opraštao, bio je najtvrđi i nikad nije popustio. Sve dok ga vlastito telo nije izdalo u osamdeset drugoj godini... On je sinonim za dobre akcione filmove. Šteta što je filmska industrija izgubila ovog velikana, a da naslednika nikad nije dobila. Odličan glumac. Majstor svog zanata. Delovao je jako samouvereno, čvrsto... Za sebe je rekao da izgleda kao "komad planine odvaljen od nje dinamitom".


     Charles Bronson (Ehrenfeld, Pennsylvania, 3. novembar 1921. - Los Angeles, 30. avgust 2003.), američki je glumac, poznat po ulogama "teških momaka".

     Rodio se kao Charles Dennis Buchinsky u zloglasnom Ehrenfeldu, četvrti Pennsylvanije poznatoj po rudarima uglja, 3. novembra 1921. Porodica mu je bila iz Letonije, a dece je bilo 15. Po završetku srednje škole, počinje da radi u rudniku, kako bi zarađivao za život svoje sedamnaestočlane porodice. Radio je sa starijom braćom u rudniku uglja, zarađujući dolar po toni iskopanog uglja. Otac mu je umro kada mu je bilo samo deset godina. Porodica je bila toliko siromašna da je jednom Čarls obukao sestrinu haljinu i tako otišao u školu, jer nije imao druge odeće.


     Kada je počeo Drugi svetski rat, odlazi u armiju, gde dobija vazduhoplovstvo i služi na pacifičkom frontu kao repni strelac na bombarderima B-29. Njegove poznate bitke su bile Guam, Tainan i Saipan. Po završetku rata seli se u Kaliforniju, gde upisuje Fakultet dramskih umetnosti. Odlučio se posvetiti glumi, ali ne zato jer ju je voleo već zato što je video koliko se novaca može zaraditi ulogama. Počeo je 1951. godine, a završio 1999. godine.

     Neki su mislili da je mestik, pa je ponekad glumio likove Meksikanaca ili Indijanaca. Među njegove poznatije filmove spadaju: Pet i Majk, Kuća od voska, Talas zločina, Jahač sa sačmarom, Poslednji Apaš, Udar bubnja, Vera Kruz, Džubal, Let strele, Obračun na brdu čizama, Bitka za Burmu, Sedmorica veličanstvenih, Kid Galahed, Veliko bekstvo, Četvoro za Teksas, Revolveri Dijabla, Ljubav na pesku, Bitka u Ardenima, Prokleti posed, Dvanaestorica žigosanih, Pančo Vila jaše, Bitka za San Sebastijan, Zbogom prijatelju, Bilo jednom na Divljem Zapadu, Nepoznati je došao sa kišom, Grad nasilja, Čuvaj se prijatelja, Plaćeni ubica, Nišanska linija, Bik sa Zapada, Koza Nostra, Crveno sunce, Čatova zemlja, Valdezovi konji, Gospodin Mažestik, serijal Posmrtna želja u pet delova (1974, 1982, 1985, 1987, 1994), Gvozdena pesnica, Deset sekundi za bekstvo, Klanac u Nevadi, Tajna Prokejnova dokumenta, Od podne do tri, Beli bufalo, Telefon, Ljubav i meci, Kaboblanko, Nemirna granica, Lov do smrti, Deset minuta do ponoći, Čin osvete, Marfijev zakon, Atentat, Glasnik smrti, Zabranjene teme, Morski vuk, Pod pretnjom i serijal Porodica policajaca u 3 dela (1995, 1997, 1999).

    Nekadašnji rudar iz Pensilvanije proslavio se ulogama žilavih i prkosnih boraca za pravdu. Bio je mnogo popularniji među evropskim gledaocima nego američkim, delom zato što je više učestvovao u filmskim projektima u Italiji, Francuskoj i Španiji, a delom i zbog toga što je njegov način glume "iskakao" iz holivudskih stereotipa. Naša publika upamtila ga je po ulogama u filmovima "Sedam veličanstvenih", "Dvanaest žigosanih", "Bilo jednom na Divljem Zapadu" i "Posmrtna želja" serijalu.


     Trojica najopakijih plaćenih ubica na pustoj stanici čekaju voz. Voz stiže, ali njihove žrtve nema. Okreću se da odu, ali ih u mestu ukopa zvuk usne harmonike. Sa druge strane koloseka stoji čovek koga su došli ubiti, nenaoružan, i hladnokrvno svira usnu harmoniku. Revolveraši mu se smeju, a on trgne skriveni kolt iz torbe i ubije svu trojicu, brže čak i od Klinta Istvuda. 

     Nije tek tako Sergio Leone za svog ključnog junaka u "Bilo jednom na divljem zapadu" odabrao baš njega, poznatijeg po pseudonimu Bronson. Žestoki momak koji je glumu studirao sa stipendijom veterana iz II. Svetskog rata (došao je iz tolikog siromaštva da je jedini od petnaestoro braće i sestara završio osnovnu školu) godinama je tavorio u Hollywoodu, glumeći uglavnom Indijance u jeftinim vesternima i serijama, ali su ga "Sedmorica veličanstvenih" uveli među velikane akcione glume. Nakon brojnih uloga, poput one u "Dvanaest žigosanih", konačno je svoju ličnost iskoristio do maksimuma u petodelnom serijalu "Posmrtna želja" ("Pol Kerzi ne oprašta"), kao hladnokrvni arhitekta kome su ubili ćerku i koji se zbog toga bespoštedno obračunava sa organizovanim kriminalom. 


     U Holivudu je veoma poštovan i cenjen glumac, a filmovi u kojima je igrao postali su legendarna ostvarenja filmske industrije. U periodu od 1970-1980 bio je pored Klint Istvuda i Barta Rejnoldsa jedan od najpoznatijih i najplaćenijih glumaca Holivuda.

     Bio je i izvrstan dramski glumac (fenomenalna uloga u "Indian Runneru" u režiji Šona Pena), ali ostaće zauvek zapamćen kao tvrdi tip koji je u stanju sve nevolje savladati i potući sve koji mu stanu na put. Osam decenija je bio nesavladiv, dok Alchajmerova bolest i opšta klonulost nisu od njega napravili senu onog žestokog momka. I u smrti je odneo pobedu, ugasio se sam, dostojanstveno, daleko od očiju znatiželjne javnosti. Službeni uzrok smrti - upala pluća. Nama ostaje sećanje na gomilu dobrih filmova i neka bolja vremena, u kojima glavnom junaku nije bila potrebna gomila kompjuterskih efekata da bi pobedio negativce. Dovoljno je bilo biti čvrst i zvati se Charles Bronson. 


     Ženio se tri puta. Nadživjela ga je treća supruga Kim Weeks, troje dece, dvoje posvojčadi i dvoje unučadi. Treći posinak Jason McCallum Bronson umro je 1989. od predoziranja drogom.