Poziv liderima Azije i Afrike da se čuvaju blokovskih podela. Značaj pet principa konferencije u Bandungu
Preteča Pokreta nesvrstanosti bila je regionalna konferencija predsednika država i vlada 29 azijskih i afričkih zemalja, koja je održana aprila 1955. godine u indonežanskom letovalištu Bandungu. Inicijatori prve konferencije koja je okupila novooslobođene zemlje i pokrete za nezavisnost u Aziji i Africi bili su indonežanski predsednik Sukarno, indijski predsednik Nehru i kineski premijer Džou Enlaj.
Konferenciju su zajednički organizovali Indonezija, Burma (danas Mijanmar), Cejlon (danas Sri Lanka) i Indija. Značaj konferencije ogledao se i u činjenici da su na njoj učestvovale zemlje sa dva kontinenta koje su obuhvatale četvrtinu kopnene površine planete i u kojima je živelo oko milijardu i po tadašnjeg svetskog stanovništva.
Učesnici Bandunške konferencije tražili su poštovanje prava naroda na samoopredeljenje, nezavisnost azijskih i afričkih zemalja i, prvi put, pokušali da okupe bivše kolonije na svetskoj sceni kako bi progovorile jednim glasom i stekle uvažavanje zemalja razvijenog Severa. Konferencija je osudila ''kolonijalizam u svim njegovim oblicima'', uključujući i politiku Sovjetskog Saveza u istočnoj Evropi i centralnoj Aziji.
Jače veze ''južnjaka''
Da bi popravili svoj podređeni položaj u svetskoj privredi kojom su vladali njihovi bivši kolonizatori, učesnici konferencije su zatražili jačanje međusobnih privrednih veza (tzv. saradnja Jug-Jug) i veća finansijska sredstva međunarodnih institucija. Zalažući se za poštovanje ljudskih prava, konferencija je osudila rasizam i potiskivanje njihovih kultura osuđujući ''kulturni imperijalizam Zapada''. U međusobnoj saradnji u kulturi deo učesnika Bandunške konferencije video je način da očuva vlastito kulturno nasleđe i odupre se nasleđu kolonijalizma.
Iako su neke učesnice bile i ostale svrstane uz velike sile (Kina, Turska, Pakistan i Filipini), većina je prihvatila poziv Džavaharlala Nehrua da zemlje trećeg sveta ostanu van vojnopolitičkih blokova u kojima je indijski predsednik video samo instrumente dve supersile. U završnom dokumentu Bandunške konferencije postavljeni su zahtevi za razoružavanje u svetu koji je ugrožavalo nuklearno oružje i za očuvanje svetskog mira. Nehruov uticaj mogao se naročito videti u završnom dokumentu konferencije koja poziva azijske i afričke zemlje da se uzdrže od članstva u sporazumima o kolektivnoj bezbednosti iza kojih stoje interesi velikih sila.
Već time su otvorena mnoga pitanja kojima će se u narednim decenijama baviti zemlje trećeg sveta i Pokret nesvrstanosti, ali su najvažniji rezultat konferencije u Bandungu bila načela miroljubive i aktivne koegzistencije naroda koja su utvrdili indijski predsednik Nehru i kineski premijer Džou Enlaj. Ova načela i danas imaju neprolaznu vrednost i na njima će kasnije, na Beogradskoj konferenciji, biti utemeljena politika Pokreta nesvrstanosti. Pet načela miroljubive koegzistencije (''Pet ograničenja'' ili ''Panča šil'' na hindi jeziku) nastala su još u vreme pokreta za nezavisnost Indije i odražavala miroljubivu politiku koju je sledio vođa ovog pokreta Mahatma Gandi. Prvi put su ušla u jedan međudržavni dokument u sporazumu Indije i Kine 1954. godine. Prema tom sporazumu ona obuhvataju:
- Uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta;
- Nepribegavanje agresiji;
- Nemešanje u unutrašnje poslove drugih država;
- Ravnopravnost i obostrana korist; i
- Miroljubiva koegzistencija.
Za razliku od politike neutralnosti koju su još od 19. veka vodile pojedine evropske zemlje i koja je pretpostavljala pasivan stav u međunarodnim odnosima, načela miroljubive koegzistencije podrazumevala su aktivne odnose među državama koje su ih sledile, pre svega u borbi za mir, razoružavanje i napredak u svetu.
U govoru na konferenciji premijera azijskih zemalja u Kolombu (Sri Lanka), nekoliko dana pre potpisivanja indijsko-kineskog sporazuma, Džavaharlal Nehru je rekao: ''Ukoliko bi se ova načela ostvarila u međusobnim odnosima svih država, onda bi odista nestali sukobi i ratovi.'' Neki zapadni autori, međutim, kritikovali su politiku miroljubive koegzistencije i, kasnije, Pokreta nesvrstanosti, tvrdeći da nije originalna, pa čak i da je nemoralna, jer oslobađa države velikog dela odgovornosti u međunarodnim odnosima, naročito u pogledu poštovanja ljudskih prava njihovih građana.
Konferencija u Bandungu otišla je korak dalje utvrdivši nova načela, čime je politika miroljubive i aktivne koegzistencije dobila svoj konačni oblik. Među njima su se našla i načela poštovanja ljudskih prava i načela Povelje UN, priznavanje ravnopravnosti svih rasa i svih jezika, pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu u skladu s Poveljom UN, uzdržavanje od upotrebe sporazuma o kolektivnoj samoodbrani u interesu velikih sila i upotrebe pritiska u odnosima sa drugim državama, uzdražavanje od agresije i upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta i nezavisnosti bilo koje države, rešavanje međunarodnih sporova mirnim putem i poštovanje međunarodnog prava i obaveza.
Namera učesnika Bandunške konferencije, da ona dobije kontinuitet, nije se ostvarila, i njenu ulogu je preuzeo Pokret nesvrstanosti. Na to su uticale duboke političke razlike između učesnica skupa u Bandungu, pored ostalog i to što su neke od njih ostale svrstane uz supersile i blokove, kao i sukob između dve najveće azijske zemlje, Indije i Kine, krajem pedesetih godina.
Konferencija je, ipak, doprinela da se ubrza proces dekolonizacije u svetu, učvrsti solidarnost zemalja u razvoju i 1963. godine u UN otvori debata o odnosima svetskog Severa i Juga, koja je dovela do sazivanja Konferencije UN o trgovini i razvoju (UNKTAD). (Predrag Simić, 26.08.2011.)
 |
| Premijeri Džou Enlaj (Kina) i Džavaharlal Nehru (Indija) |
Konferenciju su zajednički organizovali Indonezija, Burma (danas Mijanmar), Cejlon (danas Sri Lanka) i Indija. Značaj konferencije ogledao se i u činjenici da su na njoj učestvovale zemlje sa dva kontinenta koje su obuhvatale četvrtinu kopnene površine planete i u kojima je živelo oko milijardu i po tadašnjeg svetskog stanovništva.
Učesnici Bandunške konferencije tražili su poštovanje prava naroda na samoopredeljenje, nezavisnost azijskih i afričkih zemalja i, prvi put, pokušali da okupe bivše kolonije na svetskoj sceni kako bi progovorile jednim glasom i stekle uvažavanje zemalja razvijenog Severa. Konferencija je osudila ''kolonijalizam u svim njegovim oblicima'', uključujući i politiku Sovjetskog Saveza u istočnoj Evropi i centralnoj Aziji.
Jače veze ''južnjaka''
Da bi popravili svoj podređeni položaj u svetskoj privredi kojom su vladali njihovi bivši kolonizatori, učesnici konferencije su zatražili jačanje međusobnih privrednih veza (tzv. saradnja Jug-Jug) i veća finansijska sredstva međunarodnih institucija. Zalažući se za poštovanje ljudskih prava, konferencija je osudila rasizam i potiskivanje njihovih kultura osuđujući ''kulturni imperijalizam Zapada''. U međusobnoj saradnji u kulturi deo učesnika Bandunške konferencije video je način da očuva vlastito kulturno nasleđe i odupre se nasleđu kolonijalizma.Iako su neke učesnice bile i ostale svrstane uz velike sile (Kina, Turska, Pakistan i Filipini), većina je prihvatila poziv Džavaharlala Nehrua da zemlje trećeg sveta ostanu van vojnopolitičkih blokova u kojima je indijski predsednik video samo instrumente dve supersile. U završnom dokumentu Bandunške konferencije postavljeni su zahtevi za razoružavanje u svetu koji je ugrožavalo nuklearno oružje i za očuvanje svetskog mira. Nehruov uticaj mogao se naročito videti u završnom dokumentu konferencije koja poziva azijske i afričke zemlje da se uzdrže od članstva u sporazumima o kolektivnoj bezbednosti iza kojih stoje interesi velikih sila.
Već time su otvorena mnoga pitanja kojima će se u narednim decenijama baviti zemlje trećeg sveta i Pokret nesvrstanosti, ali su najvažniji rezultat konferencije u Bandungu bila načela miroljubive i aktivne koegzistencije naroda koja su utvrdili indijski predsednik Nehru i kineski premijer Džou Enlaj. Ova načela i danas imaju neprolaznu vrednost i na njima će kasnije, na Beogradskoj konferenciji, biti utemeljena politika Pokreta nesvrstanosti. Pet načela miroljubive koegzistencije (''Pet ograničenja'' ili ''Panča šil'' na hindi jeziku) nastala su još u vreme pokreta za nezavisnost Indije i odražavala miroljubivu politiku koju je sledio vođa ovog pokreta Mahatma Gandi. Prvi put su ušla u jedan međudržavni dokument u sporazumu Indije i Kine 1954. godine. Prema tom sporazumu ona obuhvataju:- Uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta;
- Nepribegavanje agresiji;
- Nemešanje u unutrašnje poslove drugih država;
- Ravnopravnost i obostrana korist; i
- Miroljubiva koegzistencija.
Za razliku od politike neutralnosti koju su još od 19. veka vodile pojedine evropske zemlje i koja je pretpostavljala pasivan stav u međunarodnim odnosima, načela miroljubive koegzistencije podrazumevala su aktivne odnose među državama koje su ih sledile, pre svega u borbi za mir, razoružavanje i napredak u svetu.
 |
| KONFERENCIJA U BANDUNGU |
Konferencija u Bandungu otišla je korak dalje utvrdivši nova načela, čime je politika miroljubive i aktivne koegzistencije dobila svoj konačni oblik. Među njima su se našla i načela poštovanja ljudskih prava i načela Povelje UN, priznavanje ravnopravnosti svih rasa i svih jezika, pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu u skladu s Poveljom UN, uzdržavanje od upotrebe sporazuma o kolektivnoj samoodbrani u interesu velikih sila i upotrebe pritiska u odnosima sa drugim državama, uzdražavanje od agresije i upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta i nezavisnosti bilo koje države, rešavanje međunarodnih sporova mirnim putem i poštovanje međunarodnog prava i obaveza.
Namera učesnika Bandunške konferencije, da ona dobije kontinuitet, nije se ostvarila, i njenu ulogu je preuzeo Pokret nesvrstanosti. Na to su uticale duboke političke razlike između učesnica skupa u Bandungu, pored ostalog i to što su neke od njih ostale svrstane uz supersile i blokove, kao i sukob između dve najveće azijske zemlje, Indije i Kine, krajem pedesetih godina.
Konferencija je, ipak, doprinela da se ubrza proces dekolonizacije u svetu, učvrsti solidarnost zemalja u razvoju i 1963. godine u UN otvori debata o odnosima svetskog Severa i Juga, koja je dovela do sazivanja Konferencije UN o trgovini i razvoju (UNKTAD). (Predrag Simić, 26.08.2011.)
(Nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар