 |
| PIKASOVA ''ČAŠA ASPINTA'' NA AUKCIJI |
Jednog popodneva, 30. juna 1939, u elegantnom švajcarskom hotelu ''Grand nacional'' u Lucernu, održana je važna umetnička aukcija 126 slika i skulptura šarolike grupe velikana moderne umetnosti, Braka, Van Goga, Pikasa, Klea, Matisa, Kokoške… Dela su se mogla videti nekoliko nedelja ranije i u Cirihu, te su se okupili značajni kupci iz celog sveta.
Jozef fon Šternberg, proslavljeni producent ''Plavog anđela'', sedeo je kraj čuvenog nemačkog trgovca umetničkim delima Valtera Fajlhenfelta i njegove žene Marijane, koji su 1933, sklanjajući se pred antijevrejskom politikom, prešli iz Berlina u amsterdamski ogranak umetničke i izdavačke firme Paula Kasirera. U drugom redu Džozef Pulicer Mlađi, u Evropi inače na bračnom putovanju, bio je tamo sa svoja dva prijatelja, dilerima Pjerom Matisom i Kurtom Valentinom. Valentin, obezbeđen punomoćjima različitih muzeja i kolekcionara, bio je spreman da kupuje.
Ovakve aukcije nisu bile posebno neobične 1939. Tog proleća bilo je velikih prodaja u Londonu i u nekim drugim gradovima. Ovu, međutim, posebnom nije činila jedino izuzetna modernost dela već i njihovo poreklo. Jer, svi eksponati došle su iz vodećih muzeja Minhena, Hamburga, Kelna, Frankfurta, Drezdena, Bremena, Esena i Berlina. Nisu se mogla smatrati manje vrednim radovima velikih umetnika izložena na prodaju tek da se rasterete depoi. Ponuđena je Pikasova ''Čaša apsinta'', u katalogu opisana kao ''remek-delo slikarove plave faze'', Van Gogov veličanstveni autoportret, te Matisove ''Kupačice s kornjačom''. Matis, nadmećući se za Pulicerov račun, smatrao je ''Kupačice'' jednim od očevih remek-dela i nudio mnogo više od dostignute sume od 9.100 švajcarskih franaka.
Ipak, u Lucernu je izostalo uzbuđenje uobičajeno na ovakvim aukcijama. Pulicer, pak, pamti znatno drugačija osećanja: ''Da bih obezbedio da tu umetnost vide buduće generacije, kupovao sam – sumanuto!'' Predosećalo se da će prihod služiti za finansiranje Nacističke partije. Aukcionari su bili toliko zabrinuti zbog atmosfere da su uputili pisma vodećim trgovcima umetninama, uveravajući ih u to da će prihod biti iskorišćen za nemačke muzeje. Danijel Kanvajler, čije su zbirke konfiskovale francuske vlasti posle Prvog svetskog rata i izložile na aukciju, nije u to bio ubeđen i nije došao u Lucern.
Marijana Fajlhenfelt se sećala da su se i neki od onih što su isprva bili rešeni da ne učestvuju na kraju ipak predomislili. Njen suprug i ona zgrozili su se kad su videli da je među ponuđenim delima ''Katedrala u Bordou'' Oskara Kokoške, platno koje su sami poklonili berlinskoj Nacionalnoj galeriji, te su se uzdržali od aukcijskog nadmetanja. Prijatelji koji su došli sa njima podlegli su iskušenju niskih cena.
Francuski časopis ''Bozar'' naveo je da je atmosfera u hotelu ''Grand'' bila nepodnošljiva. Hodnik je bio pun znatiželjnih Švajcaraca zainteresovanih za politiku koja je stajala iza svega. Američki dileri nudili su male iznose, a od francuskih nije bilo ni traga. Prodaju je efikasno vodio g. Teodor Fišer, koji nije svaki put uspevao da sakrije prezir prema određenim degenerisanim delima. Predstavljajući Pehštajnovog ''Čoveka s lulom'', rekao je, s neskrivenim podsmehom, ''Ovo mora da je umetnikov autoportret''… Kad je povukao određene komade, čiju je prodaju počeo sa poprilično visokom početnom cenom, sa pakosnim zadovoljstvom je naglas primetio da ''tako nešto niko i ne želi'' ili da ''ova dama ne zadovoljava publiku''…
Usred uzavrele atmosfere najbolje je prošla neupadljiva belgijska grupa, pribavivši vrhunskog Ensora, Gogenov ''Tahiti'', Pikasovog ''Akrobatu i mladog arlekina iz Vupertala'', Šagalovu ''Plavu kuću iz Manhajma'', i dela Grosa, Hofera, Kokoške, Mari Lorensan i Noldea. Bankar koji je kupio Pikasa ni u svojim najluđim snovima ne bi mogao zamisliti da će se ta slika prodati za više od 38 miliona dolara, 49 godina kasnije.
Kad je aukcija završena, ostalo je neprodato 28 eksponata, a prodaja nije donela ni približno koliko je očekivano. Oko 500.000 švajcarskih franaka promenjeno je u britanske funte i deponovano na račune u Londonu pod nemačkim nadzorom. Muzeji, naravno, nisu dobili ni filera. Sve su te slike u Nemačkoj bile zabranjene i proglašene ''degenerisanom, izopačenom umetnošću'', ali su nacističke vlasti bile svesne da ih mogu iskoristiti jer su pogodne za hitno skupljanje deviza za Rajh. Alfredu Hencenu, kustosu berlinske Nacionalne galerije, koji je 1935. na devet meseci pomeren sa položaja zbog pokazivanja preteranog interesovanja za modernu umetnost, činilo se da je nemačka vlada ovom aukcijom nacionalne ostavštine dosegla nivo sramote kojem u istoriji umetnosti nema upoređenja.
Alfred Bar, koji je prisustvovao prvom javnom skupu Borbene lige za nemačku kulturu prijatelja nacista, samo devet nedelja pošto je Hitler postao kancelar, među prvima je čuo i teorije o kulturi novog režima. U pozorišnoj sali punoj gradske kulturne elite, direktor Lige predstavio je nove ideje: Pogrešno je smatrati da je narodna revolucija samo politička i ekonomska. Ona je, iznad svega, kulturna. Ako neko upita: ''Šta je ostalo od slobode?'', dobiće odgovor: ''Nema slobode za one koji bi da oslabe i unište nemačku umetnost''. Aplauz gromoglasan.
(Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар