POTONUĆE U PESKU

     Ostvaruje se pretnja Vašingtona da će lideri Bliskog istoka koji se ne promene ''potonuti u pesku''. Pretnja je od prvih dana takozvanog arapskog proleća bila upućena libijskom pukovniku, a ne konzervativnim kraljevima Zaliva kojima je omogućeno da se ne menjaju.


     Libija po svemu sudeći neće slaviti 1. septembra sećajući se dana 1969. kada je Moamer Gadafi oborio monarhiju i preuzeo vlast. Praznik žrtve, najveći islamski praznik na kraju svetog meseca ramazana, slaviće bez ''brata vođe'' kome se decenijama klicalo.

     Gadafi je bio osuđen pre nego što je izglasana rezolucija UN, pre nego što je iko pomenuo Međunarodni krivični sud, pre nego što su pobunjenici iz Bengazija uspeli da se disciplinuju, organizuju i naoružaju kako bi uz podršku NATO bombardovanja krenuli u pohod ka Tripoliju.


     Ono što se predstavljalo kao arapsko proleće, uzurpacijom rezolucije UN pretvorilo se u sezonu lova na Gadafija i njegov režim.


     Konflikt u Libiji od početka nije imao spontanost političkog ili socijalnog bunta kao u Tunisu ili Egiptu. Vođen je daljinskim upravljačem koji je najčešće ambiciozno pritiskao predsednik Francuske, željan nafte koliko i revanša što Angloamerikanci Parizu nisu dali šansu u Iraku.


     Zapad očekuje da će implozija Gadafijevog režima ohrabriti demonstrante po arapskom svetu. Pitanje. Sirijci, i oni koji su protiv Bašara el Asada, ne bi voleli da im Zapad nameće demokratiju i reforme na način na koji je to 2003. uradio u Iraku, a 2011. u Libiji.


     Koliko je takvih u Libiji koji bi više voleli da su, poput Tunišana i Egipćana, sami svrgli despotsku vlast. Pokazalo se da Gadafi nema onoliko pristalica koliko je tvrdio. Pokazaće se da i pobunjenici nemaju toliku podršku o kojoj govore. Mase lako zavaraju pobednike.


     Iako se vreme do trijumfa pobunjenika meri časovima, budućnost Libije je neizvesna. Privreda je u rasulu, izvoz nafte stopiran, komunikacije poremećene, javni servisi oštećeni. Razne naoružane milicije, uključujući i islamističke, čuvaju svoje plemenske teritorije.


     Da li će već podeljeni pobunjenici ostati u Tripoliju čime bi se produžilo opasno rivalstvo istoka – regrutne baze Gadafijevih protivnika, i zapada – tradicionalno više naklonjenog pukovniku? Mogu li pobunjenici iz Kirenaike lako da ostvare kontrolu nad Tripolitanijom?


     NATO već danima sa Nacionalnim prelaznim savetom sprema plan za prve dane posle prestanka konflikta. Lekcije Iraka mora da su svakome na pameti. Niko ne želi da se ponovi haos stvoren vakuumom moći, da krenu ubistva iz osvete, pljačka...


     Zapad je po svemu sudeći obavio zadatak. I ponovo poslao poruku da kada nekoga reši da skine sa vlasti, onda taj nema mnogo izbora.


     Možda je Gadafi mogao ranije da pregovara. Pragmatik kakav je dokazano bio kada je to trebalo, mogao je sebi da obezbedi spokojniju budućnost, a Libiju poštedi hiljada žrtava i razaranja. Mogao je, ali nije.


     Time je NATO postavio pred veliki izazov: kada je Alijansa već ostvarila svoj cilj, morala bi da se priseti da je njen formalni mandat bio odbrana libijskog civilnog stanovništva.

(Boško Jakšić, 23.08.2011.)