Puno prašine se diglo u medijima oko najave da bi, ukoliko Barak Obama krene u vojnu invaziju na Siriju, mogao biti pokrenut pravni postupak za njegovo odstupanje sa mesta američkog predsednika.
Republikanski senator Džef Sesions rekao je da je "ostao bez teksta" čuvši izjave ministra odbrane, Leona Panete: "I ja sam uvek za međunarodnu podršku, ali apsolutno me šokira ideja da kažete da je nekakva međunarodna grupa ujedno i pravna osnova na osnovu koje SAD može poslati svoju vojsku u borbu. To ne može nikako biti legitimni autoritet - jedina pravna osnova na temelju koje SAD može nastupiti vojno je odluka Kongresa i predsednika u skladu sa Ustavom".
"Džonsova rezolucija", kako je danas već neki mediji nazivaju, tvrdi da - prema Ustavu SAD-a - samo Kongres sme da odobri pokretanje rata. "Korišćenje vojne sile od strane predsednika bez čiste autorizacije Kongresa je kriminal zbog koga se može pokrenuti ostavka predsednika zbog odgovornosti na osnovu Člana II, Sekcije 4 američkog Ustava", navodi Volter B. Džons Jr.
Sve to dobro zvuči, pravna osnova na koju se poziva Džons zaista postoji.
Tzv. "Očevi osnivači Sedinjenih Država", Džon Adams, Bendžamin Frenklin, Tomas Džeferson, Džordž Vašington i drugi - doneli su Ustav SAD-a 1787. u kome jasno piše da predsednik ne može pokretati ratove, već je ta dužnost specifično dodeljena Kongresu. Ustav koji su doneli Džeferson, Vašington i drugi trebao je čuvati SAD od opasnosti da jedna osoba, kao što je to danas Barak Obama, postane premoćna, a pokretanje ratova po svom vlastitom nahođenju - i to još najveće vojne sile u ljudskoj istoriji - svakako je izuzetna moć bez presedana.
Ali, postoji problem - američki predsednici krše Ustav već decenijama, Obama tu svakako nije izuzetak. Ulogu "vrhovni zapovednik oružanih snaga" svaki predsednik tumači na svoj vlastiti način i Obama definitivno nije prvi američki predsednik koji se upustio u vojne pohode bez odobrenja Kongresa, ustvari - teško se setiti jednog američkog predsednika u novijoj istoriji koji nije na neki način vojno delovao u drugoj državi. Naime, Obama ne zove svaki rat "ratom", na primer - napad na Libiju za Obaminu administraciju je "samo" konflikt.
Podsetimo, republikanski zastupnik Ron Pol (Teksas) i demokratski zastupnik Denis Kucinič (Ohajo) žestoko su se protivili Obaminom ratu u Libiji. I tada se pozivalo na Kongres i na Ustav i mnoge druge zakone koje je Obama sa lakoćom kršio, ali bezuspešno. Aktuelni angažman Republikanaca u kome se poziva i govori o potencijalnom pravnom procesu protiv Obame, verovatno je tek deo političke igre u aktuelnoj predizbornoj godini.
Prema pisanju lista The Washington Post, već se uveliko - iza zatvorenih vrata - razmatraju planovi kako vojno napasti Siriju. Kongres je tu potpuno nemoćan. Ako iko može zaustaviti taj krvavi pohod onda je to odlučan stav Rusije i Kine pred UN-ovim Savetom bezbednosti, ali i široka podrška stanovnika Sirije aktuelnim pro-demokratskim reformama koje se uvode u zemlju.
Kada čujemo da "politika jedna zemlje navodno spašava svet od politike te iste zemlje", sledeću stvar moramo imati na umu - političari lažu. U svojim predizbornim kampanjama, a ona se već zahuktala u SAD-u, političari lažu još i obilatije. Iskoristimo zato ovu priliku da se podsetimo na jedan zanimljiv intervju koga je današnji potpredsednik SAD-a, Džo Bajden dao 2007. za MSNBC (pre dolaska njega i Baraka Obame na vlast):
Ukratko - Džo Bajden tvrdi da bi se on, lično, založio za pokretanje ostavke predsednika ukoliko bi isti predsednik napao drugu zemlju (tema emisije je bila potencijalni napad na Iran) bez odobrenja Kongresa. Podsetimo, Obama je napao Libiju bez odobrenja Kongresa - da li je Bajden bio dosledan i pozvao na ostavku svog šefa? Naravno da ne, a nadati se takvom scenariju bio bi vrhunac naivnosti.
(news.yahoo.com | The Atlantic | Washington Post | ABC News | The New York Times)
Нема коментара:
Постави коментар