REVIZIJA ISTORIJE DRUGOG SVETSKOG RATA U SRBIJI MOGLA BI DA IMA TRAGIČNE POSLEDICE

     Pripadnici nove vlasti u želji da naprave diskontinuitet u odnosu na prethodnu vlast tražili su nekog svog pretka koji se partizanima, dakle precima komunista, jasno suprotstavio. Problem je u manipulaciji istorijom čija je posledica da je strana, koja je u Drugom svetskom ratu bila suprotstavljena partizanskoj, predstavljena kao ispravna.


     Odricanje od antifašizma


     Odakle potreba da se rehabilituju Draža Mihajlović i Milan Nedić, a u izvesnoj meri i Dimitrije Ljotić? 
     Stojanović: Po mom mišljenju osnovni razlog leži u tome što je nova vlast, koja je došla nakon političkih promena 2000. godine, bila u potrazi za onim što zovemo idealni poredak. Oni su kreirali svoju istorijsku tradiciju jer su hteli da naprave diskontinuitet u odnosu na prethodnu vlast. Želeli su da nađu nekog svog pretka koji će se partizanima, dakle precima komunista, jasno suprotstaviti. Taj idealni predak tražio se u ličnostima koje su se tokom Drugog svetskog rata nalazile na suprotnoj strani u odnosu na partizane. Problem je u manipulaciji istorijom čija je posledica da je strana, koja je u Drugom svetskom ratu bila suprotstavljena partizanskoj, predstavljena kao ispravna. Toj strani se brišu tamna mesta, brišu se holokaust i beogradski logori, briše se ono što su radili ljotićevci i Nedićeva policija koji su pomagali Gestapou hapseći ljude i odvodeći ih u logore. Ti delovi istorije se jednostavno zaboravljaju. To najbolje možemo videti iz današnjih udžbenika istorije gde se o tim zločinima uopšte ne govori, već se Nedić predstavlja, kako tamo piše, kao spasilac supstance srpskog bića. 

 

     Bajford: Ideja o Milanu Nediću kao spasiocu srpskog naroda i srpskoj majci, koja se danas plasira, direktno je uzeta iz kolaboracionističke propagande. To je bio rečnik kojim su Nedićevi propagandisti pokušavali da opravdaju njegovu kolaboraciju sa nacistima. Neki ljudi u Srbiji su krajem 80-ih to prihvatili zdravo za gotovo i danas to plasiraju u medijima i knjigama.


     - U Srbiji već mesecima traje potraga za grobom Draže Mihajlovića, čak je formirana i državna komisija za traženje njegovog groba. Vesti o aktivnosti te komisije dobijaju izuzetno mnogo prostora u medijima. To su udarne vesti u novinama i na televiziji. Zašto se država u to meša?


     Stojanović: Takve stvari obično služe da se skrene pažnja sa stvarnih problema. Tokom proleća i leta 2009. godine trajala je medijska histerija koja je počela formiranjem komisije za traženje groba Draže Mihajlovića, pa je ta komisija gotovo svakodnevno iznosila neka tobožnja nova saznanja, pa su se pojavljivali najrazličitiji svedoci, pa jedni nisu hteli ništa da kažu, a drugi su obećavali da će jednog dana nešto reći, pa su se podgrevale nade da će se naći taj čuveni papir, dokument koji će rešiti celu enigmu. I kako je jedna moja koleginica duhovito rekla - sve novine su imale vremensku prognozu, tv program i vesti o traženju kostiju Draže Mihajlovića. Na to se kasnije, tokom leta, nadovezala druga medijska histerija koja se odnosila na otkrivanje masovnih grobnica posleratnog komunističkog terora, pa je formirana još jedna komisija. Dakle, sad imamo dve komisije koje su sebi dale u zadatak da otkriju istinu o tim grobnicama i ja kao istoričar nemam ništa protiv toga. Međutim, jedno treba znati. Kada se takve stvari dešavaju, niko ne ostavlja nikakve papire i ja mislim da su i članovi komisije duboko svesni da oni ni taj papir, ni grob nikada neće naći. Na osnovu vrlo neproverenih priča oni govore o desetinama hiljada ili čak stotinu hiljada ljudi ubijenih u Srbiji 1945. godine. Oni do toga nisu došli naučnim metodima. 


     - U Srbiji se veoma malo govori o stradanju Jevreja u okupiranoj Srbiji koje je dostiglo razmere holokausta. Kolika je odgovornost Nedićeve vlasti za holokaust?


     Bajford: Mislim da ste postavili pravo pitanje jer se među istoričarima u Srbiji vrlo često može čuti da je holokaust isključiva odgovornost njemačkih okupatora i da je time potreba Srbije se da se seća holokausta manja. Na Zapadu ćete naći vrlo malo istoričara, koji se bave holokaustom, koji bi prihvatili ideju da se u jednoj okupiranoj zemlji holokaust može posmatrati izvan odnosa kolaboracionističkih snaga i okupatora. Holokaust ne počinje onog momenta kada se grupa Jevreja nađe pred streljačkim vodom ili u gasnoj komori, nego mnogo ranije. On podrazumijeva i ono što su radile kolaboracionističke vlasti u Srbiji, a to je registracija Jevreja, konfiskacija njihove imovine, internacija u logore, čuvanje tih logora i slično. Ako se holokaust posmatra na taj način onda je nemoguće ograničiti odgovornost samo na one koji su potpisivali naređenja za strijeljanje i povlačili oroz.

 

     Stojanović: Nedićeva vlast je ponudila svoju pomoć okupatoru i učestvovala je u holokaustu kako donošenjem antisemitskih zakona, tako i vrlo efikasnim organizovanjem svega toga. Prema tome, njena odgovornost je velika. 


     - Da li je svim ovim rehabilitacijama kvislinga koje su urađene u Srbiji relativiziran odnos prema fašizmu?


     Bajford: Ja bih rekao da jeste, ali oni koji se bave rehabilitacijom rekli bi da nije. Ovde se ustvari ne rehabilituje fašizam, već pojedinci. Jedna od posledica rehabilitacije je da se njihova fašistička prošlost izbriše i da se oni integrišu u jedan diskurs koji se predstavlja kao antifašistički. Mislim da je to suština cele stvari. Oni koji danas u Srbiji promovišu Milana Nedića, koji su okačili njegovu sliku u hol vlade Srbije, ne smatraju da je on bio fašista. Oni smatraju da je on bio spasitelj. Ali posledica svega toga je da se ideje koje su zastupali Nedić i Ljotić predstavljaju kao prihvatljive.

 

     Stojanović: Taj pristup se može vrlo dobro videti i na primeru rehabilitacije Draže Mihajlovića za koga se tvrdi da je bio antifašista. Državni sekretar Slobodan Homen često kaže: "Dogovorili smo se da smo imali dva antifašistička pokreta i da su svi vršili zločine". Ne radi se o tome da se rehabilituje fašizam, niti da se promovišu fašističke ideje, već o tome da se brišu sve veze sa fašizmom, bilo da je reč o idejama, bilo da je reč o ratnim operacijama kao što je bio slučaj zajedničkog delovanja Mihajlovićevih četnika sa okupacionim jednicima. To se briše iz istorije, a ističe se spasilačka uloga u slučaju Nedića ili antifašistička u slučaju Mihajlovića. To je vrlo opasno jer se na duge staze briše linija razgraničenja između fašizma i antifašizma, a tu onda počinju vrlo ozbiljni problemi. 


     - Može li se reći da se takvim odnosom prema kvislinzima Srbija odriče ili bar umanjuje svoju antifašističku tradiciju?


     Stojanović: Da, to se otvoreno čini time što se pošto-poto želi napraviti diskontinuitet u odnosu na socijalističke vlasti. Taj odnos je najbolje definisao profesor Todor Kuljić kada je rekao da se radi o anti-antifašizmu. Kada po svaku cenu nastojite da oborite vrednosti prethodnog socijalističkog poretka i njegovih partizanskih predaka, dovodite u pitanje i sam antifašizam. Videli smo kako se naša država ponašala na 60. godišnjicu završetka Drugog svetskog rata. Srbija je bila jedina zemlja koja nije poslala svoju delegaciju na obeležavanje 60. godišnjice oslobođenja Aušvica.


     Bajford: Ono što je najsmješnija, da ne kažem i najtragičnija posledica rehabilitacije četničkog pokreta je to što se sada tvrdi da Srbija nije imala jedan nego dva antifašistička pokreta. To je zapravo i cilj rehabilitacije - da se ljudi koji su bili kolaboracionisti predstave kao antifašisti. To razvodnjavanje i manipulacija pojmom antifašizma ima sasvim sigurno za posledicu da se umanjuje njegovo značenje i da on prestaje da znači bilo šta.