Potresno svedočanstvo bivše ukrajinske premijerke dr. sc. Julije Volodimirovne Timošenko. Napisala ga je u zatvoru u kojem se nalazi, kao žrtva osvetničkog žara svog političkog protivnika, sadašnjeg ukrajinskog predsednika.
Julija Timošenko (Юлія Володимирівна Грігян) rođena je u Dnjipropetrovsku, 27. novembra 1960., od oca Volodimira Abramoviča Grigjana i majke Ljudmile Mikolajevne, r. Telegina. Kada je imala tri godine, otac je napustio porodicu. Godine 1977. završila je školu u rodnom gradu, a 1979. udala se za poslovnog čoveka Oleksandra Genadijoviča Timošenka, Ukrajinca po narodnosti, čije je prezime prihvatila na venčanju. Iduće godine bračni par Timošenko dobio je devojčicu Jevgeniju Oleksandrivnu. Ona se kao devojka udala za Sena Carra, lidera engleske rok-grupe "Death Valley Screamers". Pradeda joj je pripadao latvijskom narodu. Preselio se kao železničarski radnik u Dnjipropetrovsk. Godine 1939. osuđen je na 10 godina logora u GULAG-u. Njegova žena Olena Titovna bila je Ukrajinka. O svom etničkom poreklu premijerka je jednom rekla:
Godine 1974. Julija Timošenko upisuje studije ekonomije, podgrupa ekonomist-kibernetičar, na Dnjipropetrovskom državnom univerzitetu. Godine 1984. studije završava sa "crvenom diplomom", što je značilo sa odličnim uspehom. Država je nakon toga raspoređuje u "Dnjipropetrovski građevinski zavod (ДМЗ)" , gde radi do 1988. U ovom Zavodu proizvodilo se raketno oružje. Godine 1999. završila je postdiplomski studij na "Kijevskom nacionalnom ekonomskom univerzitetu", sa doktorskom disertacijom : "08. 02. 03 – organizacija upravljanja, planiranja i regulisanja ekonomije", na temu: "Državno regulisanje poreskim sistemom", stekavši akademski naslov "Кандидат економічних наук", što se kod nas prevodi kao doktor ekonomskih nauka.Poslovni uspeh
Julija Volodimirovna se dokazala i kao izuzetno sposobna poslovna žena. Još 1988., dakle u vreme SSSR-a, na početku razvoja tzv. kooperativa, ona sA mužem, skupivši 5.000 rubalja uz pomoć svekra Genadija Timošenka, osniva vlastitu videoteku. Uspeh u poslu je bio dobar. Stoga njen svekar produžava sa njom poslovnu saradnju. On je 1991. postao predsednik Izvršnog veća jednog kvarta u Dnjipropetrovsku. Julija, njen muž i svekar utemeljuju "sovjetsko-kiparsku privatnu firmu: Korporacija ukrajinski benzin (СП КУБ)", u kojoj postaje generalna direktorka. Sa kiparske strane vlasnik firme postao je kiparski državljanin Olesandr Gravec. Ova firma je ubrzo prerasla u proizvodno-finansijsku korporaciju "Jedini energetski sistemi Ukrajine" (ЄЕСУ). Od 1995.-1997. Julija Volodimirovna obavlja dužnost predsednice ove korporacije.
Politički angažman
Na političke optužbe reaguje stvaranjem vlastite političke stranke "Blok Julije Timošenko". U martu 2002. na parlamentarnim izborima njena Stranka osvaja 7,2 % biračkog tela. Žestoko se suprotstavlja predsedniku Kučmi. Godine 2004. inicira koaliciju "Snaga Ukrajine" kao oblik podrške Viktoru Juščenku na predsedničkim izborima. U državi raste napetost između istočnog ruskojezičnog i pretežno rusificiranog i sovjetiziranog dela zemlje u kome stiče dominaciju levičarski ruskojezični Viktor Janukovič, lider tada destruktivne stranke "Partija Region". To završava čuvenom Narandžastom revolucijom i pobedom Viktora Juščenka. 24. januara Julija Timošenko postaje premijerka Ukrajine. Dobila je glasove svih 373 zastupnika Verhovne Rade.
Predsednička kandidatura
Usledili su predsednički izbori, na kojima Julija Timošenko ističe svoju kandidaturu. Viktor Janukovič kreće u žestoku ofanzivu. U pomoć mu dolazi lično patrijarh Ruske Pravoslavne Crkve, što je neshvatljivo u međunarodnim relacijama. Moskva je na njegovoj strani, što u Ukrajini, posebno istočnoj, ima veliko značenje. Janukovič pobeđuje, a Julija Timošenko 22. februara 2010. izjavljuje da su izbori bili "krajnje prljavi" i stoga ih ne priznaje. Tada je izgovorila poznatu rečenicu: "Kao i milijuni Ukrajinaca, ja izjavljujem, Janukovič nije naš Predsednik). Ovaj joj to neće oprostiti. Nakon što je uspeo promeniti Ustav, tako da Ukrajina od predsedničko-parlamentarne Republike, postaje samo predsednička, ništa mu više ne stoji na putu.
Optužbe
2. decembra 2010. ex-premijerka je optužena "ne za krađu novca, već po komandnoj odgovornosti" i zbog neracionalnog trošenja sredstava dobijenih po Sporazumu iz Kjota. 5. jula 2011. ex-premijerka je uhapšena i potom osuđena na 7 godina robije. Nakon hapšenja postaje svetski priznata veličina. Hrabro, ta lepa krhka žena muški se brani, ne odstupa od svojih stavova, optužujući Janukoviča za političko nasilje i montirani proces.
Đuro Vidmarović
Prilog: Pismo Julije Timošenko
Zatvorenički Božić
Kaže se da u rovu nema ateista. Ovde, nakon mog teatralnog suđenja i četiri i po meseca u ćeliji, otkrila sam da ni u zatvoru nema ateista.
Kada vas, uprkos nepodnošljivom bolu, ispituju – između ostalog i u ćeliji – desetinama sati bez prestanka i kada celokupni sistem prisile jednog autoritarnog režima, uključujući i njegove medije, pokušava da vas diskredituje i uništi jednom za svagda, molitva postaje jedini intimni, poverljivi i ohrabrujući razgovor koji čovek može imati. Tada shvatiš da ti je Bog jedini prijatelj i jedina dostupna porodica, jer – pošto je onemogućen pristup čak i poverljivom svešteniku – ne postoji niko drugi kome bi poverio svoje brige i nade.
U ovom vremenu koje je rezervisano za ljubav i porodicu, usamljenost u zatvorskoj ćeliji je skoro nepodnošljiva. Tmurna, mrtva tišina noći (stražari u voajerskom maniru vire kroz otvor na vratima), iznenadni, fantomski krici zatvorenika, krici bola i gneva, udaljeni zveket i lupa zatvorskih reza: sve ovo čini spavanje nemogućim, ili bar toliko nemirnim da je ravno mučenju.
Međutim, čudna stvar je da vam ovaj mrtav i strašan svet ne otupljuje čula. Naprotiv, on ih rasplamsava: um vam je oslobođen svetovnog razmišljanja o neprocenjivom i vlastitom mestu u njemu – sloboda duha koja je zaista neočekivan dar ovog Božića. U tami ćelije, crpim snagu i nadu iz činjenice da se Bog ovde na neki način čini tako blizu. Jer gde bi drugo Hrist bio, nego sa onima koji pate i koji su prognani?
Zaista, skoro sam čitala uzvišena i složena "Pisma iz zatvora" Ditriha Bonhefera [1] u kojima čezne za Hristom koji je sposoban darivati milosrđe svetu, našem svetu, kroz žrtvovanje za svakog čoveka. Napisana u skučenoj, vlažnoj ćeliji ustajalog zadaha, u kojoj je predviđeno da duša umre pre tela, Bonhefer je stvorio knjigu punu vere, otvorenosti, mogućnosti i, da, nade – čak i u najmračnijim satima čovečanstva.
Naročito jedan odlomak zaokuplja moju pažnju dok razmišljam o položaju Ukrajine. Dok je čekao da ga nacisti pogube, Bonhefer je napisao da, u zatvoru, "bezbožništvo sveta nije... pritajeno, nego, naprotiv, otkriveno i na taj način izloženo neočekivanoj svetlosti".
Tako sam, ovog Božića, našla malo utehe u saznanju da su bezbožništvo, nečovečnost i kriminal režima koji sada vlada u Kijevu, konačno, pred svetom izloženi u jasnom svetlu. Njegovo demokratsko poziranje je demaskirano kao jedan cinični politički teatar, narod je otkrio da je njegova tvrdnja da želi evropsku budućnost za Ukrajinu samo laž, a pohlepa njegovih kleptokrata je ogoljena. Prezir režima prema Ustavu i vladavini prava sada se ne može poreći i ta jasnoća daje snagu.
Što je još važnije, stradanje ukrajinskog naroda je, takođe, postalo opšte poznato i više nismo usamljeni u svom položaju. Ublažavanje ove situacije je širom Evrope i sveta prihvaćeno kao pravedan cilj. Svakodnevna represija, cenzurisani mediji i ucenjivanje i poticanje preduzeća na mito znaci su mafijaške države na granici Evrope. Danas naši evropski prijatelji više ne mogu poricati samozadovoljnu odbojnost režima sa kojom su prinuđeni da se suočavaju. A ja sam ovog Božića zahvalna što mogu verovati da demokratska Evropa neće podnositi ovakvu situaciju. Ukrajinci će biti jaki znajući da u svojoj borbi nisu usamljeni.
Ne pretvaram se da sam stručnjak za religiju i duhovne vrednosti. Ja sam samo vernik koji ne može prihvatiti da je naše postojanje rezultat neke čudne kosmičke slučajnosti. Verujem da smo deo nekog misterioznog, a opet sveobuhvatnog, čina čiji izvor, pravac i namena, iako ih ponekad nije lako dokučiti, imaju značenje i svrhu – čak i kada ste iza rešetaka.
Samo je vera u ideju da naši životi imaju značenje i da se našim odlukama mora suditi prema njihovom moralnom sadržaju, ono što će nama u Ukrajini, i drugde, pokazati put iz siromaštva, bede i očaja koji su nas zahvatili poslednje dve godine. U našoj je moći da vratimo i ponovo aktiviramo naše slobode i naše društvo, ne samo individualnim naporima, nego udruženim snagama istomišljenika širom sveta. Znam da ćemo to uspeti.
Ovog Božića, tražila sam od moje porodice i prijatelja da ne brinu zbog mene. Kao što je Ana Ahmatova, velika poetska hroničarka Staljinovog terora, rekla: "Živa sam u ovom grobu." Zaista, znam da sam življa od čoveka koji me je ovde zatvorio.
Božić treba da obeleži novi početak za svakog čoveka i ženu.
Kao što je Bonhefer potvrdio svojim poslednjim rečima: "Ovo je za mene... početak života."
[1] Nemački teolog koji se bavio političkim implikacijama vere Ditrih Bonhefer (1906-1945). Ubili su ga nacisti. Autor dela "Cena biti učenik" (1937).
Нема коментара:
Постави коментар