JUNACI STRIPA 2: KOMANDANT MARK

TVORAC LIKA: EsseGesse
GRAFIČKI TVORAC LIKA: EsseGesse
PREMIJERA: 1966.
ŽANR: ratni, istorijski, (traperski) western, avanturistički
MESTO RADNJE: Amerika, područje Velikih jezera
VREME RADNJE: 1773. - 1781.
VERNI PRATIOCI: Mister Bluff i Žalosna Sova
OMILJENO ORUŽJE: pištolj i mač

     Nalazimo se u Italiji sredinom šezdesetih, periodu velike evolucije stripa, na zalasku tada jako popularnog formata «striscie» i rastućem uspehu džepnih izdanja noir stripova poput Diabolika. Izdavačka kuća Araldo, naslednica legendarne kuće Audace i preteča današnjeg Sergio Bonelli Editorea je pokušala pronaći nova rešenja za opstanak na tržištu pokretanjem nove eksperimentalne serije nazvane jednostavno Collana Araldo prema imenu izdavačke kuće, kao što je i bio običaj u to vreme. Prvih 5 brojeva su bili rezervisani za 2 nova lika: Il ribelle (Buntovnik, pobunjenik) Guida Nolitte, brojevi 1 i 2 i Red Buck Cesarea Melloncelija (brojevi 3,4,5), dok je crtež svih 5 epizoda potpisao Sergio Tarquino (ove epizode su i objavljene kod nas u prvim brojevima Zlatne Serije). O nastavku ne postoje tačne informacije. Verovatno je bio u planu i šesti broj ove edicije, ali je umesto njega u septembru 1966. izašao, burno najavljivan u ostalim izdanjima, prvi broj Komandanta Marka, kao prvi broj nove edicije, Collana Araldo Seconda Serie (tj. Druga serija edicije Araldo). Prvi broj je osvojio velike simpatije publike i doživeo instant uspeh na tržištu, ali njegov početak počinje bar godinu dana pre. EsseGesse, pijemontski trojac autora, je godinama radio za izdavačku kuću Dardo, doživevši ogroman uspeh sa junacima kao što su bili Kinowa, Kapetan Miki i Veliki Blek. U tadašnje vreme odgovor na pitanje «Ko su EsseGesse» je dugo vremena predstavljao misteriju za strip zaljubljenike koji nisu znali da li to predstavlja pseudonim za jednog autora ili grupu više autora ili neka treća kombinacija. Postojale su brojne hipoteze, konstantno podgrejavane uniformnošću grafičkog i narativnog stila koji je bio nešto novo u odnosu na ostale junake gde su se smenjivali uglavnom raznorazni crtači koji su značili i drugačiji crtež omiljenih junaka. Ali nakon nekog vremena postalo je jasno da EsseGesse (tj, SGS) predstavlja sinonime trojice torinskih autora; Giovanni Sinchetto, Dario Guzzon i Pietro Sartoris.

     Međutim, nakon smrti osnivača Darda, Gina Casarottija, trio ulazi u probleme sa novim vlasnicima i urednicima i napušta kuću. Odlučuju osnovati vlastitu izdavačku kuću pod imenom «Sisag» za koju kreiraju novog junaka, «Alan Mistero» tj. Tajanstveni Alan, ali taj eksperiment neslavno završava iz raznoraznih razloga, mada se lik ne ukida, nego ga, kao i Bleka, preuzima izdavačka kuća Lug iz Liona koja nastavlja sa novim epizodama pod paskom novih autora. Tada su EsseGesse iz rukava izvukli Komandanta Marka, neku vrstu brata blizanca Velikog Bleka (najvećeg uspeha EsseGesse, koji je sredinom 50-tih žario i palio Italijom).

     «Mark nema tačan datum rođenja kao mnogi ostali junaci, on je nastajao malo pomalo dok smo radili na Bleku. Tokom rada smo mnogo diskutovali i razmišljali«... da smo Bleka napravili na ovaj način... možda bi ispao bolje...». Ukratko, nakon nekog vremena se pojavio «drugi Blek», totalno drugačiji od originalnog i mada tada još nije imao ime, ideja nam se svidela i stavili smo je u fioku za neke buduće projekte. To je bilo '60-'61 i tek nakon rastanka sa Dardom smo odlučili izvući projekat iz nje... Malo smo ga doradili i odabrali izdavača koji je dao najbolju ponudu...«

     To su Guzzonove reči o Markovim počecima. Zanimljivo je da je najbolja ponuda došla iz Francuske, iz izdavačke kuće Edition Aventures et Voyages, pa je Mark tako debitovao na francuskom tržištu, pa je stoga dosta njegovih osobina nastalo prilagođavanjem lika francuskoj publici. Tek nakon što je izašlo par brojeva u Francuskoj kontaktirao ih je Sergio Bonelli i nakon toga se Mark pojavio i u Italiji.

Scena iz jubilarnog broja 100 u boji,
"Priča o Komandantu Marku":
Markovo spašavanje od brodoloma

     Tokom Sedmogodišnjeg rata između Francuske i Engleske, 1756. godine engleski bojni brod napada i potapa nedaleko od obale Amerike francuski jedrenjak koji je prevozio krem francuskog plemstva. Jedino dvoje preživelih bili su mali dečak i jedan sredovečni gospodin koji ga je spasao iz talasa. Preživele su spasili Pawnee indijanci i primili ih u svoje pleme. 

     Čovek će postati dečakov otac, a dečak će dobiti ime Mark, prema slovu «M» izvezenom na njegovoj košuljici. Mark će provesti detinjstvo u plemenu uz svog poočima koji će ga naučiti čitanju i pisanju, ali i mačevanju i korišćenju pištolja i puške. Kao što to obično biva, očeva tragična smrt (bive obešen od strane Engleza) prekida Markov miran život među indijancima i on posvećuje svoj život borbi protiv Engleza, borbi za nezavisnost. 

     Pridružuje se grupici patriota koji ga ubrzo izaberu za vođu i koji su sebe prozvali Vukovi sa Ontarija, prema Markovom indijanskom imenu Mark Vuk. Komandant Mark je otelovljenje klasičnog heroja; harizmatičan i nepobediv, bilo u borbi oružjem ili prsa u prsa, dopadljive spoljašnjosti i fizičkog izgleda, elegantne uniforme, neumoran borac ali i genijalan strateg koji će uvek pronaći plan kako pobediti neprijatelja bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi. 

     Autori su mu takođe dodali i neke ljudske vrline poput ideala o jednakosti, pravdi i slobodi, vedrinu i druželjubivost, galantne manire u ophođenju prema lepšem polu, dakle, potpuna suprotnost od grubog i priprostog Bleka. Međutim, kao i Blek, i on ima sa sobom komičan dvojac koji ga verno prati. 

     Ali za razliku od Bleka i pogotovo Mikija gde Rody i Ocultis i Smuk i Salasso konstantno upadaju u nevolje i time više odmažu nego pomažu glavnom junaku, upadajući pritom u niz komičnih situacija, Mister Bluff i Žalosna Sova su mnogo bitniji akteri u Markovim avanturama i često imaju presudnu ulogu u raspletima.

     Mister Bluff je ćelavi bradonja koji ne voli mnogo govoriti o svojoj prošlosti, a čitalac može samo da nasluti je to zbog toga što je dotični možda radio i neke stvari koje baš i nisu u skladu sa zakonom, o čemu svedoči i njegovo prijateljstvo sa bivšim gusarom El Ganchom, takođe jednim od stalne postave sporednih likova koji se pojavljuju u Markovim avanturama. Bluff je velikodušan altruista, spreman dati život za svoje ideale i takođe sposoban borac, simpatičan ženskaroš koji čini se poznaje svaku konobaricu na području Velikih jezera. Bluffov nerazdvojni pratilac je pas Flok koga je spasao od smrti od ruku Engleza, na veliku žalost Žalosne Sove, koji sa Flokom vodi večni rat.

EsseGesse: Sartoris, Guzzon, Sinchetto

     Žalosna Sova je veliki poglavica svih Huron indijanaca, ali istovremeno i jedan od najopasnijih Vukova sa Ontarija kojima se pridružio u borbi protiv Engleza nakon što su oni napravili masakr u njegovom plemenu. Dobio je ime po tome što je u noći kad je rođen sova «kukala» celu noć. Može se reći da mu ime savršeno dobro pristaje jer je po prirodi nepopravljivi pesimista koji stalno kuka i predviđa najkatastrofalnije moguće događaje (koji postaju još katastrofalniji ukoliko su u radnju upletene i žene) i koji se naravno uvek pokažu netačnim. Međutim, isto tako je i pun mudrosti koje je nekad davno izrekao njegovo slavni čukundeda Vrač koje često citira... 

     Za razliku od Bluffa, Žalosna Sova je ženomrzac i izbegava ih koliko je god moguće jer «žene donose samo nesreću», tj. kako bi rekao njegov čukundeda Vrač, «pobeći pred neprijateljem je kukavičluk, a pred ženom je mudrost»! U jedinom trenutku kad je Žalosnu Sovu privukao lepši pol, u obliku crnkinje Bedelije, on je naravno poslušao savet svog mudrog čukundede. Žalosnoj Sovi je na početku bila namenjena uloga jednog od glavnih pomagača Vukovima sa Ontarija preko svojih indijanskih plemena, ali je posle sa pojavom Floka ta opcija ostala malo po strani.

Sartoris za crtaćim stolom

     Flok se prvi put pojavljuje u osmoj epizodi, kao spoj sretnih okolnosti. Autori su hteli iskoristiti psa da pojačaju utisak o zlu Engleza i dobroti naših koji su ga spasili od mučenja pridobivši tako njegovu vernost. Nastavili su još koji broj sa Flokom i to je očito zadovoljilo čitaoce koji su im poslali ogroman broj pisama tražeći da ga i dalje «koriste» u avanturama. 

     I tako su ga morali ubaciti u radnju, kao sporedni lik i naravno, kao posledicu toga i promeniti ulogu Žalosne Sove koji postaje tako Flokov protivnik. I tako je krenula večna borba među njima dvojicom, poput onih Duška Dugouška i Patka Dače ili Toma i Džerija, koja prestaje samo nakratko dok se nalaze u opasnosti od Engleza kad ne oklevaju priteći jedan drugom u pomoć, ali čim opasnost prođe sve se nastavlja po starom. 

Jedna od klasičnih scena nadmudrivanja Floka i Žalosne Sove

     Još je jedan jako bitan lik sa kojim završavamo predstavljanje protagonista sage o Komandantu Marku. Radi se o Markovoj verenici Bety. Sve do sredine šezdesetih žene u stripovima su bile gotovo isključivo protagonisti iz drugog plana i prema rečima samog autora njena uloga je bila baš da se da više mesta ženskim likovima i da se time dobije dodatni izvor scenarističkih rešenja. Bety je na prvi pogled prava domaćica koja se brine za kuću i kuhinju, međutim često se i ona nađe upletena u neke od Markovih avantura. Strašno je ljubomorna i neustrašivi Mark koji se ne boji čete Engleza se nađe pred problemima kada mora objasniti Bety prisustvo ove ili one devojke koja se mota oko njega.

Scena iz jubilarnog broja 100 u boji,
"Priča o Komandantu Marku": Prvi susret Marka i Betty

     Avanture Komandanta Marka su nepretenciozno štivo za razonodu čitalaca, što priznaju i sami autori koji nisu imali nekih viših ciljeva. Ograničeni na fiksnu formu od 64 stranice (pošto nisu mogli obećati strašni ritam od 96 stranica mesečno, pa su u dodatku bili objavljivani razni stripovi poput Bleka, Rocky Joea, Tajanstvenog Alana i Trapera Kerrya) autori su do perfekcije usavršili svoju narativnu formulu pojednostavljajući je maksimalno moguće (gotovo da je moguće svesti većinu epizoda na jednostavnu formulu: engleski neprijatelj, špijun iz senke, izdaja, bitka, pobedonosni kraj). 

     Markove avanture su gotovo isključivo linearne i likovi su isključivo crno beli, gde su negativci jasno uočljivi bilo svojim ponašanjem bilo svojim izgledom, a pozitivci su vitezovi bez mane koji uvek na kraju pobede. Važno je napomenuti jednu stvar vezanu za narativnu formulu koju EsseGesse koriste. Naime, za razliku od ostalih stripova o herojima, u Komandantu Marku je glavni junak prilično naivan (u pozitivnom smislu te reči). 

Guzzon za crtaćim stolom

     Naime, prema već spomenutim kanonima, Mark se često kreće među negativcima poput špijuna ili izdajica, vukovima u jagnjećoj koži koji se predstavljaju kao prijatelji nameravajući ustvari predati patriote Englezima, likovima koje čitaoci odmah prepoznaju kao negativce i one od kojih preti opasnost, dok Mark međutim to nikako ne uviđa, sve do momenta kad postaje prekasno i kad se mora izvući iz neprilike. 

     I dakako, to se ponavlja dovoljno često da postaje jasno da se ne radi o slučajnosti nego o pažljivo i precizno odabranoj narativnoj tehnici, koja iako naizgled deluje prilično glupo daje odlične rezultate. Naime, publika na koju su ciljali EsseGesse je publika od 8 do 15 godina, dakle publika koja je i sama «naivna», kojoj je godilo osećati se sposobnijim od svojih junaka, naslućivajući pre njih opasnost koja ih čeka, a u isto vreme raste napetost dok se očekuje kako će se heroj spasiti od opasnosti koja preti iz senke. 

     Mark je heroj, hrabar, jak, odan, a čitaoci su se mogli još bolje identifikovati sa njim upravo zbog tog spuštanja junaka na njihov nivo, bili su oštroumniji od njega! Druga važna napomena je odsutnost «glavnog» neprijatelja poput npr. Hellingena ili Mefista. Tokom avantura pojavilo se nekoliko zanimljivih likova koji su zaokupili maštu čitalaca i koji su mogli biti ponovo iskorišćeni (setimo se samo Spartacusa ili Džina Efraima npr.).

     Drugo najčešće pitanje vezano za EsseGesse bilo je kako su oni među sobom delili posao? Ko je crtao, ko je pisao scenarije i slično. Naime, trojica autora su uspela postići zavidnu grafičku uniformnost tako da ih je bilo gotovo nemoguće razlikovati. Ipak uz malo podrobniju analizu na videlo ipak dolaze neke razlike koje nam daju više podataka o tome kako su nastajale Markove epizode. U principu, među njima trojicom, svi su mogli raditi sve, i pisati scenarije i raditi olovke i tuširati, i jedan deo epizoda je upravo tako i realizovan, autori su se menjali na poslovima kako je situacija zahtevala, prilagođavajući se okolnostima. 

     Ipak većina epizoda je rađena na sledeći način: priču su uvek zajedno smislili, razrađujući pritom likove i radnju, a same scenarije je uglavnom pisao Sartoris koji je preferirao ovaj deo posla. Kada je scenario bio definitivno gotov ostala dvojica crtača bi krenula na crtanje. Izuzetak su letne epizode, za vreme praznika kad bi pojedine epizode svaki od trojice uradio gotovo sam! Što se crteža tiče situacija je ovakva: od 64 table velik deo pripada Guzzonu i Sinchettu, dok bi Sartoris nacrtao otprilike 5 do 10 tabli po epizodi. 

     Sinchetto bi obično nacrtao početak, a Guzzon kraj, dok bi sredinu podelili, a tu i tamo bi pokoju tablu u sredini ubacio Sartoris. Sinchetto je takođe nacrtao gotovo sve naslovnice, a i veliki deo pozadina, pogotovo pejzaži, gradovi, luke, sela, tvrđave su takođe njegovi. Sinchetto je imao najfiniji stil od njih trojice, pod očitim uticajem klasičnih crtača poput Alexa Raymonda i očito je bio najkvalitetniji crtač među njima, mada je i Guzzon davao pristojne rezultate. 

     Problemi nastaju 1987. kada Sinchetto odlazi, shrvan smrću supruge posvećuje se svojoj drugoj ljubavi, slikarstvu, sve do 1991. kada umire. Kao pomoć ostarelom dvojcu dolazi Lina Buffolente, koja se uspeva koliko toliko prilagoditi stilu i popuniti rupu koja je nastala odlaskom Sinchetta, ali defitinivan raspad se događa u julu 1989. kada iznenada umire Sartoris i kada Guzzon zajedno sa redakcijom u Bonelliju odlučuje da se serija završi. 

     Tako u januaru 1990. izlazi zadnji 281. broj nazvan Konačna pobeda u kojem patrioti bitkom kod Yorktowna konačno pobeđuju Engleze i proglašavaju nezavisnost, a Mark i Betty se žene, čime je saga završena. Nakon toga je izašlo još 10 specijalnih brojeva rađenih od strane Guzzona i drugih autora koji nisu doživeli veći uspeh i to je bio definitivan kraj.

     Bilo kako bilo, likovi iz ovog serijala su ostavili trag na nekoliko generacija odraslih u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, i dan danas se u svakodnevnom govoru koriste neke fraze i izrazi koje je prvi izgovorio Žalosna Sova npr. i ako ništa drugo podsećaju nas na nedužno i bezbrižno detinjstvo i vremena kad smo se sa sjajom u očima borili protiv mrskih Crvenih Mundira uz bok Komandanta Marka i njegovih neustrašivih Vukova sa Ontarija!